Data Loading...

DoxillionMergedPDF[April 17] Flipbook PDF

DoxillionMergedPDF[April 17]


188 Views
41 Downloads
FLIP PDF 180.81MB

DOWNLOAD FLIP

REPORT DMCA

New York

Leskovac

Moskva

Tokyo

Nostalgija, Uspomene, Sećanja, Mirisi Leskovca.

1959 Naša Generacija

Stara Leskovačka Gimnazija, podignuta 1895 godine

os for InD

Maturanti Gimnazije Leskovac 1959 Naša Generacija

Velibor Mitić Slobodan Cobi Popović Verica Janković Žika Baf Vlahović Izdavačko Preduzeće Omnia Mea Publishing Distribucija Amazon ISBN 978-1-941254-10-3

Nostalgija, Uspomene, Sećanja, Mirisi Leskovca.

Naša Generacija - 1959

Glavni i Odgovorni Urednici:

Uvod

Ova knjiga-spomenar je poduhvat da se prikažu sećanja na školske dane kao i kasniji životni put, rad i učinak jedne grupe učenika koja je upisala V razred Više mešovite gimnazije u Leskovcu školske 1955/56, a koja je polagala poslednji zvanični ispit velike mature 1959 god kao preduslov završetka Više Mešovite Gimnazije. Ta grupa maturanata je poslednja generacija rođena pre drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji. Po završetku Više mešovite gimnazije, maturanti 1959 godine su nastavili svoje obrazovanje na višim školama, akademijama i fakultetima širom Jugoslavije , a jedan deo je zasnovao radni odnos u nekom od brojnih preduzeća ili ustanova. Ali u želji da se ponovo vide, podsete na srednjoškolske dane , međusobno informišu o svom životnom stanju i statusu , na svakih 5 godina počev od 1974 godine organizovani su susreti generacije pod nazivom „Maturanti 1959 godine, krajem maja ili početkom juna u Leskovcu. Jedini izuzetak je 1999 kada su susreti organizovani oktobra meseca. Knjiga – spomenar je posvećena drugaricama i drugovima generacije maturanata 1959 godine. Zahvlajujemo se doprinosu materijala i slika svim preostalim maturantima i porodicama preminulih koleginjica i kolega. U dopunskim delovima ove jedinstvene knjige prikazane su slikovite uspomene i sećanja na Leskovac u pedesetim godinama 20-tog veka i obogatile posebnu veličinu i značaj Više Mešovite Gimnazije Leskovac za obrazovanje i razvoj budućih generacija. Vrednost ove knjige će biti u tome što ostavlja duboke tragove u istoriji Leskovca imenima znamenitih prosvetitelja i pedagoga i njihovih učenika koji će vremenom postati uzor budućim generacijama Leskovačke gimnazije a koja će uskoro slaviti 150 godina svoga postojanja.

Bora Mitic Autor ideje za Knjigu o maturantima Leskovca, SPOMENAR GENERACIJE 1959 GODINE Kada je početak proslava završene mature generacije iz 1959 godine zvanično začet od strane Bore Mitića i Predraga Momčilovića 1969 godine, na njihov usmeni poziv odazvala se jedino drugarica Radmila Momčilović. Ta proslava mature utroje postavila je temelje svih budućih petogodišnjih skupova gimnazijalaca iz 1959 godine. Glavni pokretač organizacionog odbora, naš drugar Bora Mitić, prihvatio se obaveza za održavanje jubilarnih proslava i u prvom zvaničnom susretu 1974 godine na petnaestogodišnjicu mature uspeo je da sakupi najveći broj slavljenika. Od naših drugara i drugarica tom odboru organizatora priključili su se Slobodan Kostić-Kosta, Mileva Krstić, Slobodan Popović-Cobi, i drugi, ali najveći teret pao je na ledja neumornog Velibora Bore Mitića. Vremenom su se ove petogodišnje proslave pretvorile u ustaljeni događaj u životu naših drugarica i drugara pa su datumi bili duboko urezani u kalendar svakog slavljenika. Ta proslava je postala simbol naših vraćanja u prošlost, u vreme mladosti, snova i onomatopeja radosti i sreće iz tog nezaboravnog vremena. Uloga Bore Mitića nije bila zadužena samo oklupljanjem članova naše generacije već i održavanjem odnosa sa profesorima i nastavnicima razreda koji su kao vični prosvetitelji u mnogo čemu doprineli bogatom razvoju obrazovanja i karijere svojih učenika. Borin učinak za prikupljanje podataka o preostalim i preminulim maturantima iz 1959 godine je ogroman i kao rezultat ilustrovana knjiga Spomenar Mature 1959 godine biće objavljena u proleće 2021 godine. Iz Cobijevog ugla: Vrlo originalna ideja da se uloga Bore Šmike potencira i nazove pravim imenom. Retko ko bi se u ovo naše, poodmaklo vreme, prihvatio toga da sa toliko živaca, upornosti i željom za nečim stvaralačkim prihvatio tog posla. Na isti način treba podvući i to da je sa ogromnim uspehom tu ideju sproveo u delo. Međutim, to nije nikakvo čudo za onoga ko dobro poznaje njega i njegov rad tokom celog njegovog životnog opusa. I to bilo da je rad u Mesnoj zajednici, na proizvodnim sastancima kolegijuma u "Zdravlju", ili na čelu Sindikata, pa i na ovom našem primeru. Isto tako treba istaći da ima neobičan dar da drži govore, da uživa u tome i da su njegovi govori uvek bili sadržajni, sugestivni ali i vrlo dugi. Jednostavno, to je odlika svih onih koji ne mogu mirno da sede i gledaju kako život prolazi pored njih. Mi smo imali tu sreću da je on jedan od "naših" koji pokreće ostale, pa i ovaj spomenar je rezultat svega toga. Članovi upravnog odbora za proizvodnju ove jedinstvene knjige sa velikim poštovanjem izražavaju svoju zahvalnost Veliboru Mitiću bez čijeg udela, napora, i odlučnosti ovaj istoriski dokument ne bi mogao da se ostvari. Verica Janković, Slobodan Popović, Živojin Vlahović

Stari Leskovac Istorijski Razvoj Gimnazije u Leskovcu

Istorijski Razvoj Gimnazije u Leskovcu

Oslobadjanjem Jugoistočne Srbije od Turaka 1877 godine stvoreni su uslovi za obnovu i dalji razvoj obrazovanja stanovništva. Ovaj deo Srbije je tada bio jedno od najnaseljenijih područja Kneževine Srbije, ali sa zapanjujuće visokim stepenom nepismenosti stanovništva. Zato je otvaranje škole kao što je bila Gimnazija, i to samo dve godine posle oslobodjenja (1879 godine) bilo od neprocenjive važnosti za budući razvoj Leskovca i Južne Srbije. Tada nisu postojali ni osnovni uslovi za obrazovanje u jednoj takvoj školi. Nedostajale su zgrade, učila i oprema, udžbenici, pa čak i nastavnici. U ovom poglavlju se daje hronološki prikaz istorijskog razvoja Gimnazije u Leskovcu. Radi lakšeg praćenja, polazi se od redosleda glavnih dogadjaja u tom akademskom prosperitetu grada Leskovca i okoline:

1881/82 godina Gimnazija se proširuje na četiri razreda, (uz odobrenje Ministarstva Prosvete.) Novčana pomoć vidjenijih Leskovčana. 1885 godina Nastava obustvaljena na neodredjeno vreme zbog Srpsko-Bugarskog rata. 1894 godina Završena izgradnja moderne zgrade Gimnazije (započeta 1891 godine). 1895 godina Useljenje u zgradu i početak sa radom.

1879 godina Otvaranje državne Niže Realne Gimnazije u Leskovcu sa dva razreda. Početak rada je bio 15 Oktobar, 1879 godine, (po novom kalendaru 28 Oktobar, 1879 godine.)

Zgrada stare Gimnazije Leskovca porušena do temelja u "Savezničkom Bombardovanju" Leskovca, 6 Septembra 1944 godine.

Stari Leskovac

Zvezde Leskovca Kada u letnjim danima zavlada spokoj i milina, Leskovac mirno spi. Pokadkad zalaje rundov u snu, neverna lisica smakne kokošku sa grane, Sima Pandur prošeta sam kroz prazno Korzo, a Đoka Šače zapeva Šano Dušo, iz prazne flaše cedi poslednju kap. Iza prozora u mraku dva mala lica zure u nebo, plavo i veliko kao more. Iza kuće poljana, neobrađena, netaknuta čak od bombardovanja. Zjape goleme rupe i čuvaju tajnu i groblja nesretnika zauvek zakopanim u zaboravljenom vremenu. Život je besmislica, vikao bi pijani Gojko. Zašto smo se borili, pitao se Milojko. Šta će nam nauke kad imamo fabrike, trubio je Stevan, bosonogi opančar. Zaljubljeni mladi odoše u park, ispod Hisara, da vode ljubav na klupe, ili na bujnu travu, pa kad se umore gledaju u zvezde i čekaju na komete da osvetle svojim repovima putanju do Boga. Sladak je život do mature, najsladji od svih perioda. A kada mature prodju, i kada brige dodju onda se zvezde gase i nebo postane tamno. Stižu godine zrelosti, bez onog sjaja naše mladosti, jurimo uvek tragom prošlosti dok se ne probudimo u starosti, dve ili tri generacije kasnije i onda gledamo u nebo puno treperave svetlosti, ali nas vid odavno ostavi i zvezde su nestale jer sada ne vidimo dalje od bandere i njenih drečećih svetiljki. Ipak, od ne tako davno, Leskovačko nebo se ponovo sjaji i zvezde trepere neprestano jer se mladi i dalje šetaju i ljube ispod tih nebeskih svodova na istim putanjama prošlosti gde smo mi kao djaci 1959 godine sve to započinjali. Neka je lepa proslost zauvek zapamćena, neka se ljubav mladosti pronosi do godina starosti, i neka svetiljka memorija gori do poslednjeg koraka naše slavne generacije. Iz zarđalog šrafa iscedio sam kapku mudrosti da je podelim sa Vama, mojim najmilijim drugaricama i drugarima. Od Žike Bafa, 23 Novembra, 2020, Florida, USA.

Stari Leskovac Fišek sas Sem'ke, Pečeni Kesteni, Kokice i Leblebije A kude je Boza? Što je moje, moje si je, a tuđe ne dam! Leskovačka praktična poslovica. Vreme je čudnovato merilo ljudskih vrednosti i osobina. Iz njegovih arhiva vadimo najbogatije podloge za teorije o čovečanstvu a njih čvrsto podkrepljuje Leskovačka filozofija života. Kd nemaš što da ješ, jedi semke, kokice i leblebije. A kd oćeš da se zasladiš, jedi pečeni kesteni i pi bozu. "Zašto Leskovčani pljuckav tako mlogo?" Pituvaja profesor Mija, što došeja iz pogolem grad. "Pa zatoj što edev semke a posle pljuvav ljuspe po patos." Profesorka Grozda mu kazuje. "Ne si znaem mlogo, al onoj što znaem opasno je." Kazuvaja Čevka na njegovu ženu. A ona ga pa pituvala da kopa bašču. "E, toj, ne si znajem." Đoka Bezdno pravija korpe od pruće pa gi prodavaja po Leskovac. Jedanput zabravija da isplete na korpe dno što gi ostavija kude Mitu Piljara da gi on proda. - A bre, Đoko, za koje si mi davaja korpe bez dno? - Kako bre bez dno? Pituje ga Đoka. - Pa ete, takoj. Vidiš li dno na ovu korpu? - Vidim! - Kako bre vidiš? Pituje ga Mita pa proturi ruku kroz korpu. Ete, vidiš li ga sg? - Pa kako da ga vidim kad ga ti probuši! Bale Muta, Novinar Izdanje: Leskovačka Prašina Ne-urednik Žika Baf

Stari Leskovac

Spomenik Oslobodiocima

Kuća iz 18 veka

Stari Leskovac Bioskopi Leskovca Izmedju dva rata u Leskovcu su radila tri bioskopa: Bioskop u Hotelu "Kostić", bioskop "Korzo", i bioskop "Slavuj". Najagilniji i najnapredniji u reklamiranju svojih bioskopskih predstava bio je Dragi Slavuj, vlasnnik bioskopa. Generalna reklama njegovog bioskopa bila je sa upotrebom magarca koji je na ledjima nosio panoe na kojima je pisalo "Samo ja ne idem u bioskop Slavuj". Magarca je naravno vodio kroz grad kostimirani čovek koji je takodje svojim izgledom skretao pažnju prolaznika. I za filmove koji su mu bili na repertoaru Dragi Slavuj je smišljao reklame. Film "Sing-sing" je reklamirao na taj način što je plaćenog čoveka kostimirao kao robijaša, vezanog u lance, i tako prošetao gradom u špediterskim kolima. Priča se da je dosetljivi Dragi ofarbao dve fudbalske lopte crnom bojom koje su trebale da predstavljaju robijaške kugle. I kad pubika uđe u salu i zauzme svja mesta na drvenim stolicama i klupama u parteru i nevelikom balkonu pre početka predstave pojavljivao se gazda Dragi da pozdravi publiku, da kaže nekoliko reči o sadržaju filma i teškoćama o nabavci filma: "Dragi i poštovani posetioci, dobro došli u vaš bioskop! Vi, koji ste pismeni, i pročitali ste u naš "Leskovački Glasnik" o čemu se radi u filmu što ćemo vam da puštamo, ali neje na odmet da i ja kažemo tome malko: (čita) Film "Lažni Suprug" je sto posto nemačka ton pereta puna pesama i muzike, akcije i modernog sporta... ...Da vas obavestim i to da uskoro nameravam da montiram najnoviji projekcioni aparat, koji dozvoljava i slabo pismenim čitaocima lako čitanje natpisa filma.

I na kraj da vas zamolim da je u moj, oću da kažem vaš bioskop, zabranjeno semke grickanje, bezobrazno faćanje i ... E sg može da počne film. Majstor Vlajče omicaj ga. Fala." Prvi Gramofon Ispred hotela "Kruna" 1905 godine nakupilo se mnogo sveta da čuju gramofon. "Spiro, pa neke đavolije doneja Jovan iz bel svet! "Neće sve ovo na arno da iskoči." "Neće, neće. Kude li su se toj sakrili, pa pojev. Toj su nekimalecki ljudi u tuj đavolsku kutijetinu, a glas gi iskača na trubu." -Toj je bre gramofon, umeša se gazda Laza. Preko plošu se prenosi glas i muzika na trubu. Toj su izmislili svetski naušnici. -Ti pa Lazo sve znaješ. Mož bit lično poznavaš tog naučenjaka što ga izmislija pa si došeja da ni držiš predavanje of toj? -Ne znajem ja nikakvog naučenjaka, slte sma ovoj što svira i peva što se vika gramofon videja kd sm bija u Beč i Peštu u nabavku. Pa što ga ti nesi doneja nego si čekaja da ga Jova Portarturac prvi donese. Nesi mož bit imaja sitninu da ga kupiš! Toj li je? -Mož bit da sm ga i ja kupija, al ete ti nesi imaja vreme da navrneš kude mene da ti ga pokazujem. Ja ga ne iznosim u čaršiju da se narod lezi. - Uuuuu, toj ti verujemo slte još da ne odvedeš doma pa će vidimo sve. -Nesam te ni vikaja, nit ću te vikam. Moj gramofon - moja rabota. I majstor Spiro, ako ne veruješ promaj se na predveče pored moju kuću pa će čuješ muziku iz moj gramofon. Ja ću ga turim u avliju. - Znajem, znajem gazda Lazo, na svaski pet pametni jedan se rađa! Dali je gazda Laza stvarno imao gramofon ili ne to nikada nije utvrđeno, ali je ipak kod svojih sagovornika stvorio sumnju i izazvao znatiželju. Te iste večeri 1905 godine ispred gazda Lazine kuće okupilo se mnogo sveta očekujući muziju iz gramofona koja nikako nije dopirala do njihovih ušiju. Iz knjige Sergija Dimitrijevića, "Građa za proučavanje Leskovca i okoline."

Stari Leskovac Humor Leskovca Sa odobrenjem autora Save Dimitrijevića,

Blagoje voli da popije i toj - iz vrčvu. A po sela kd ide ss Slavka Šatorče da prodava sitnice i drugu robu - pijev rakiju iz crepulju. Za toj po kafane i kazujev da je Blagoja Vašarski ss drugari pet ženski miraza popija. Kd ga majka Cveta, žena Zagorka i deca vikav da ide doma pijan i kd ulegne u kuću - sve je veselo. Nema tepanje, nema vikanje i jurenje, niti pa beganje i krienje po komšiluk. Svi su doma i sve je po red-tonbariton, ton-bariton sve pet ćerke pevav pesme koje gim Blagoje kaže, a najviše je voleja "Šano dušo, Šano mori". Kd se na Blagoju rodi prva ćerka, Brana, baba Cveta svi prozori na kuću otvori - da čujev komšije što se rodilo devojče. A kd se i peto devojče, Vida, rodikomšije i drugari mu po kafane kazujev: - Lele! Na Blagoju će zetovi uši da izedev! Peto žensko se rodilo! A Blagoje Bašarski otide u cigansku malu, viknu bandu i dovede muzikanti na drugi breg i kazuje gim: - Svirite bre! Nek se čuje i nek se znaje da je Blagoja Bašarski dobija i peto devojče! I sviri ciganska banda na drugi breg, trube će se rasprštiv od duvanje i gočevi icepiv od udaranje s tupani. I ne s'mo komšije i čaršije kude Slavuja i Zajci, nego sve do Spomenik se čuje kako se Blagoje veseli za peto devojče. I žive 85 godine, al mu ni edn uši ne izede, nego ga ćerke voliv i čuvav!

KRATKE CRTE Prosidba Pita čovek ženu sa kojom se već duže vremena viđa: - Šta će se desi u tvoju kuću ako dođem da te zaprosim? A žena mu odgovori: - Koje će se desi? Muž ima da pobesni, a deca ima da se iskidav od smejanje! Odricanje Verenika - Oćeš li da prestaneš da pušiš kada se udam za tebe? - Normalno, reče on. - I prestaćeš da piješ? - Svakako! - I nećeš da ideš po kafane i da igraš karte? - Neću! - odgovori on. - A od čega ćeš još da se odrekneš? - pita verenica. - Mislim da ću se odreknem od ženidbu! Prosjak i Muž Vrati se muž kući ranije sa posla, i zatekne ženu kako vodi ljubav sa prosjakom. Ogorčen muž se obrati ženi: - Aj što si me prevarila, al što sas prosjaka? - Iz sažaljenja, reče žena. - Dođe čovek i lepo me zamoli da mu dam nešto što u kuću ne upotrebljavam.

Stari Leskovac Vrnite ni Korzo

Mi gimnazijalci iz Leskovac smo imali najubav korzo u Srbiju. Ma kakva bre štrafta u Beogradsku Knez Mihajlovu! Naš korzo se prostirao od spomenik pa do staru biblioteku “Radoje Domanović” na drugu stranu. Imao je tri trake, dve na trotoari ispred bioskop 11 Oktobar i nov Dom Sindikata, dok je treća bila po sred čaršiju. Ovuj srednju su koristili poozbiljni šetači i pogoleme grupe. Kibiceri su obično stojali i ždrakali u kandidatkinje, očekujući neki nagoveštaj. Bolje da su bili poaktivni nego što su se ustezuvali. Ko bajagim udarav čežnju! Za Alumni GimLes '64 *// 2 godine omiljeno zborno mesto bila je bandera ispred Dom Sindikata. Malko ždrakamo, pa idemo da protegnemo noge na srednju traku. Neki će pita: "A, bre, koje napravila Dubočica u Zagreb?"Niki ne zna, traži se Kika semenkar. Ete ga ispred Soko. Još ga nesi ni pitaja a on dava odgovor: "Medvešćak-Dubočica: pobedimo gi sa 13:11 na sred Šalatu. Zoka 7 komata. Zeba odbranio 3 benala. Mišunac najbolji na teren. SNOJ će ga uzme u reprezentaciju". Ne verujemo dok kupujemo svaki po tri čaške na koje Kika dodava još nekolko semenke da ni ripne! Al uvek si je od Kiku bila tačna vest. Kražićeva junakinja i poznata udavača Zorka Mantina (igrala gu u pondzorište Vesna Andjelković) jedanput pridje do banderu i pituje Bodu kd da dodje kod njega da slušav zajedno ploče. Boda neje teja da bude konkurencija na Coneta Kazandžiju, pa se kod Zorku vadija da je sve ploče daja na mene i na Danila da gi odslušamo. Toj za mene ič neje bilo tačno jer je Boda bija Mikista, a ja Djokista. Boda je najvoleja da sluša pesmu "18 žutih ruža" a ja "Zvižduk u 8". Ali neću sag od toj da pričam, da mu Lola ne pokrši noge. I na Bodu i na mene što mnogo lomotim ko prazna vodenica ko prazna vodenica za orasi. Samo ću još da dodam da mi je majka za rodjendan kupila Češki gramofon sa safirnu iglu i ploču "Zvižduk u 8" u prodavnicu Lovac kad sam za taj poklon izrazio želju. I takoj sve sis je bilo kako treba - harmonično i idilično. Da je bilo poubavo - ne bi valjalo! Neje leb no oraška! Mi smo išli u Gimnaziju, učili kolko si koj mogao, igrali košarku i picipan u dvorište gimnazije, a uveče na korzo. Tuj su bili i neki naši profesori da proveriv dal se ugled na Gimnaziju poštuje.

Naročito uvaženi profesor Spira Keckarević koji je sutradan nekima poistavljao nezgodna pitanja koja oni najviše voliv: "Kako se kaže na Latinskom, šetati?" ili obrnuto: "šta znači na srpskom ambulo, ambulare?" Čak su neki davali lažna ili tačna upozorenja: "Profesor Spira iskočija iz kuću i krenuja prema korzo!" A možda gim je toj bila i neka taktika za simpatije ili za konkurenti? Znam li gi?

Sve bi bilo u redu da se jedan dan ne pojaviše neki sumnjivi ljudi i šušumige. Mlogo su se bili zabrinuli dfa se od nas gimnazijalci ne napravi neka poštena inteligencija. Zato udariše prvo na naš stari korzo da ne emotivno uzdrmav. Idev obično na bicikle kroz korzo i merkav kude da pobodev prvi budak, ašov i lopatu. Neki šušumiga vozi biciklu u šuškavac iz Trst (kožni mantil ostavija doma da ga ne prepoznav). Vozi i merka kude da počne sas njinu destrukciju. Tuj je i pokodža sumnjiv ovaj što je tek kupija beretku u Begej, a i ona tetka iza njega što se zabulila sas šamiju. S levu stranu neki drugi šušumiga parkirao biciklu ispred prodavnicu Lovac tako što pedalu prislonio uz trotoar i udario kontru na biciklu. Onaj prvi šušumiga se preobukja u bel' mantil i zamenija biciklu s' moped Tomos. Ko bajagim, neće ga prepozna ni Ilija Čvorović! Al džaba ni rabota. Ene gu rupa u trotoar pred prodavnicu Hisar kolika si je. Počeše da rušiv korzo. Leskovac i svi nas kolko ne ima, bez izuzetak. A bre, šušumige nijedne! Koje toj napraviste od Leskovac? kakve su vi ovoj krive ulice bez urbanistički plan. kakvi su vi ovoj ugaženi parkovi i bez travu i bez cvećke? Kakva vi je ovoj kič fontana bez vodu, a sa grafiti. Kuća na kuću sazidana u patrijarhalan stil da sve bude pod kontrolu! U bivše fabrike se kupujev kineske gaće, trenerke i olovke! Svi se obukujemo isto u Istambulske krpe. Deca idev u virtuelne škole da sa pogolem prosek prođev na fakultet. Ne ženiv se i ne udavav se. Nemav ovde perspektivu. Nabutali glave u kompjuteri i begav od stvarnost! Nigde ne putujev da vidiv kako drugi žive i rabote. Politika postala glavno zanimanje a političari bogovi! A još igrav Kozaračko kolo, Leskovačku četvorku ne znav! Ko da Domanović još radi u našu gimnaziju! Šće ni taj Evropa, šće ni šengenske vize! Nemamo pravo da putujemo! Narod osiromašio, što bi kazao Dragan. Svi kogod da su padnuli u depresiju ili kolektivnu neurozu, pa legnuli na prugu i čekav da gi voz zgazi. Ać sva je sreća što na naše pruge ne idev više vozovi. Inače svi bi se ispotikali u raj ili u pakao kod Svetog Petra, kuj si je kako zaslužija u zemaljski život. Šće ni bre uredjen sistem sas prave vrednosti! Bolje da si i dalje rabotimo koje si oćemo. Toj li je bre bivši Srpski Mančester? Vrnite ni naš korzo dok još neje kasno za našu decu! Bolje da si priznamo naše greške. Kražić Nenad, Zorka Mantina, Monodrama, Četvrto izdanje, Leskovac 2001

Stari Leskovac

Naši Susreti Po starom ustaljenom petogodišnjem planu prva proslava Mature organizovana je i ostvarena u Junu, 1974 godine. Tom prvom susretu generacije Više Mešovite Gimnazije Leskovca iz 1959 godine, odazvalo se više od polovine maturanata a proslava je bila veličanstvena i nezaboravna. Uspešan susret razbuktao je ugašenu vatru memorija iz prošlosti i postavio čvrst temelj za sve buduće petogodišnje proslave. Knjiga Spomenar se zasniva na bogatu prošlost generacije maturanata iz 1959 godine i njena sadržina će služiti budućim pokolenjima kao uzor za izvanredna postignuća u poslovnoj i profesionalnoj karijeri ove jedinstvene i nezaboravne generacije.

15 Godina Mature, 1974

15 Godina Mature, 1974

15 Godina Mature, 1974

15 Godina Mature, 1974

15 Godina Mature, 1974

20 Godina Mature, 1979

20 Godina Mature, 1979

20 Godina Mature, 1979

Zeba peva Lepi Kole zeva

Joca Zeba pesmu sviri Belegika uz tanjiri

20 Godina Mature, 1979

Zeba, Djudja na astali Kecko vika ne se šali, Crno vince mnogo fali.

Zeba Djudju omajaja, pa je posle on zaspaja.

20 Godina Mature, 1979

25 godina mature 1984

25 godina mature 1984

Cobi, Bojana i Verica

Bojana i Cobi tancuju

25 godina mature 1984

30 godina mature 1989

30 godina mature 1989

Stoje: Janko, Žikabaf, Djudja, Dragan Narcis, Siniša-Cike, Lime, Vlada, Cobi, Kosta, Slave Bole-kleči

30 godina mature 1989

30 godina mature 1989

Prvi red: Slave Djordjević, Radmila M. Verica, Jelica R., Brankica, Divna Stajić, Drugi Red: Bojana, Lime, Mica Treći red: Cobi, Kecko, Ljilja Kostić, Raca, Slave Karabegović, Momčilo Golubović Četvrti red:Pera Pejčić, Milenko Č. Peti Red: Kosta, Bagi, Rade Bjeletić

30 godina mature 1989

Mirko Stojanović Jelena D.

Ljubiša Antić

Vlada M.

Predrag M. Divna E.

Bora

Djudja

Mileva Ivanka

Jelena NikolićPijevac

Jelena i Cobi

Čvorović M.

Janko

30 godina mature 1989

Bagi, Dušan Vukić, Cike, Bojana, Slave, Cobi

30 godina mature 1989

Gordana Ilić

Velibor Mitić

Ljiljana Milovanovic

35 godina mature, 1994

Prvi red: Djurdjina, Verica, Mirjana A., Grozdana Tošić, Lime, Mileva, Krsta Mitković, Janko Drugi red: Slave, Ivanka, Žikabaf, Jelena, Vita Marinković-Direktor, Branislav Marinković, Mife, Treći red: Zvonko, Ljubiša Antić, Mica, Cobi, Siniša Ilić, Gordana Ilić, Ljiljana, Ana Bičanić, Raca Timić, Siniša Mihajlović, Četvrti red: Žensko, Tasić, Mirko Stojanović, Vlada, Milenija, Dragan-Narcis, Pejča, Radmila, Vlasta, Dušanka Ilić Zadnji red: Kecko, Ljilja Kostić-Stamenković, Jelena Nikolić, Ljilja Kostić-Cakić, Žika Stoj., Bole, Kosta, Bagi, Mija

35 godina mature

Proslava mature je jedan od značajnijih datuma u životu diplomiranih maturanata svake generacije. Ona slavi obeležje granica izmedju nevine mladosti i neizmerne stvarnosti pune iskušenja i pravaca na putevima vaših života. Maturanti 1959 godine, Gimanzija Leskovac je ponosna na vaše uspehe u životu i karijeri. Vi niste zaboravili naše pouke i savete za izbore koje ste činili jer iza vas stoji gomila postignuća na polju nauke, privrede, umetnosti, politike i obrazovanja. Vaša škola i vaš grad je trajno urezao generaciju 1959 godine u redovima istorije Leskovačke Gimnazije. Direktor Gimnazije Leskovac, Vitomir Marinković

35 godina mature

Trideset pet godina posle mature postali smo zreli, uspešni i vredni. Naše drugarice su održale dostojanstvo i lepotu mladosti, osnovale uspešne karijere i srećne porodice, i nastavile da šire znanje i iskustvo od svojih učitelja, profesora i roditelja.

Trideset pet godina posle mature postali smo zreli, uspešni i vredni. Naši drugari su zadržali osnovne principe obrazovanja, odgovornosti, i poštovanje prema svojim članovima porodice, prijateljima, i poslovnim kolegama. Putevi karijere su bili različiti ali su uglavnom vodili ka uspehu i priznanju njihovih postignuća.

35 godina mature

Poklon Žiki Bafu od generacije, slika "paprike"

Žika Baf i Jelenče Dugonjić

Verica, Pejča, Raca i Žika Baf

Djurdjina i Žika Baf

35 godina mature Bole vrti kolo

Raca, Bole, Ljiljana Milovanović

Bole vodi politiku

Rada, Bole, Mica

35 godina mature

Žika Baf Milenija Mitić

Dušanka Ilić

Slave Karabeg

Dragan Stojanović

Vlada Raca

Branislav Marinković

Siniša Ilić

Gordana Ilić

35 godina mature

Lime, Vlada Lajkučka

Kosta, Branislav, Bagi, Lime, Vlada

Cobi i Jelena beru dudinjke

Jelena, Mileva, Janko, Ivanka, Mife, Djudja

40 godina mature, 1999

Čuče: Žika Baf, Krsta Mitković Prvi red, stoje: Zvonko, Verica, Mileva, Ivanka, Lime, Mirjana Antić, Brankica, Jasmina Todorović, Drugi red:Momčilo G, Ljilja Kostić, Jelena Nikolić, Divna Elezović, Vita, Olgica, Ana Bičanić, Slave K., Djudja, Vlajko Treći red: Slave Dj. Pera Pejčić, Milenija, Raca, Siniša, Radmila, Ljilja K. Stamenković, Bora, Ljubiša Antić Zadnji red: Žika Stojiljković. Cobi, Jelena Dugonjić, Vlada, Janko, Mija, Veselin Nikolić

40 godina mature, 1999

40 godina mature, 1999 Draga Koleginjice i Kolega,

Lime, Cobi, Mica, Cike, Raca

Verica, Bole, Bora Lebanac, Lime, Cobi Jelena, Mileva, Janko, Ivanka, ?, Djudja, Bole

40 godina mature, 1999

Siniša Milošević-Cike, Milenija, Vlajko, Prof. H. Rakić, Veselin Nikolić, Momčilo G., Žika Stojiljković, Krsta Mitković

40 godina mature, 1999

Djudja, Žikabaf, Lime, Janko, Cobi

Žikabaf, Branka, Cobi, Slave Dj. Siniša M.

40 godina mature, 1999

Jelena, Mileva, Janko, Ivanka, ?, Djudja, Bole

40 godina mature, 1999

Jelena, Mileva, Janko, Ivanka, ?, Djudja, Bole

45 Godina Mature, 2004

Prvi red: Grozdana Ilić-Tošić, Mirjana Antić. Lime, Verica, Žika Baf, Djudja, Brankica Drugi red: Zvonko, Ljiljana M., Jelena Nikolić, Prof. Rakić, Olgica Treći red: Gordana Ilić, Radmila Mom., Radmila Tasić, Ljilja K. Stamenković, Direktorka, Cike, Cobi, Siniša i Dušanka Ilić Četvrti red: Ivanka, Mileva, Raca, Bora, Ljilja Kostić-Cakić, Ljubiša Antić, Jelena Dugonjić Peti red: Mija, Divna Elezović, Kosta, Janko

45 Godina Mature, 2004

45 Godina Mature, 2004

Siniša, Žikabaf, Hrane, Cobi

Učenici slušaju predavanje

Radmila, Verica, Žikabaf, Raca, Branka

Direktorka škole drži predavanje

Add a little bit of body text Add a little bit of body text

45 Godina Mature, 2004

45 Godina Mature, 2004

Siniša, Bora, Žikabaf, Jelena Raca, Bora, Jelena

45 Godina Mature, 2004

Djudja, Siniša, Profa Hrane, Cobi, Janko

45 Godina Mature, 2004

Kosta, Ljiljana M., Bora, Raca, Ljilja Cakić, Verica, Branka, Radmila Tasić, Ljilja Stamenković, Djudja (stoje) Gordana Ilić, Grozdana Tošić, Jelena Nikolić, Olgica, Radmila, Ivanka, Jelena Dugonjić (sede)

45 Godina Mature, 2004

Bora, Kosta, Žika, Mija

Siniša, Profa Hrane, Cobi

45 Godina Mature, 2004

Bole i Žikabaf

Bole, ?, Kosta, Žikabaf, Mija

50 Godina Mature, 2009

Prvi: Jelena Nikolić, Jelica Randjelović, Jelica Marjanović, Lime, Jelena Dugonjić, Prof. Hranislav, Direktor Vita, Verica Janković, Mirjana Antić Drugi: Djudja Gatin, Ljilja Kostić, Brankica, Ljilja Kostić-Stamenković, Radmila Timić, Ana Bičanić, Mirko Stojanović, Stojimir Petrović, Dušanka i Siniša Ilić, Ljubiša Antić, Treći: Nebojša Argirović, Radmila Momčilović, Cobi Pop, Velibor Mitić-Bole, Vlajko Petković, Milun Dimitrijević, Četvrti: Slobodan Kostić-Kosta, Janko Ristić, Sava Mirošević , Živojin Stojiljković-Žika, Dragoslav Stojanović-Narcis, Miodrag Stanković-Mife, Vlastimir Stamenković-Vlasta

50 Godina Mature, 2009

130 Godina Gimnazije u Leskovcu, 06.06.2009.

50 Godina Mature, 2009

Mife, Vlasta i Bole

Verica, Lime, Raca i Bole

50 Godina Mature, 2009

55 Godina Mature, 2014

55 Godina Mature, 2014

Nastavak na sledećoj strani

55 Godina Mature, 2014

55 Godina Mature, 2014 Pozdrav iz Amerike

Mojim Drugaricama i Drugarima Neka su naše sestre i braća živi i zdravi za mnogo godina koje dolaze. Nadam se da ćemo se još jednom skupiti i proslaviti postojanje jedne izvrsne, izuzetne i vrhunske generacije koja je ubeležena u majušnu istoriju Leskovačke Gimnazije ali koja je ostavila duboke tragove na putevima što su se sretali širom sveta. Pojedina imena više nisu značajna ali se mogu mesecima nabrajati kao nosioci trajnog postignuća u raznim poljima kulture, umetnosti, literature, privrede, politike i filozofije. Zato je bitno da naša baklja stalno gori na bedemima sredine koja je rodila tako čuvenu i progresivnu generaciju. Ono što ostavlja zaveštanje budućim generacijama je čast, ponos i tradicija ukovana u istoriju jedne male palanke u maloj zemlji koja se nekada zvala Jugoslavija. Naše sestre, naše školske drugarice, naše životne prijateljice ostaju naši najveći pobornici, saputnici i večna veza neizmernog prijateljstva ostvarena u mladim danima detinjstva kao stubovi naše generacije, kao počasne kariotide našeg školskog hrama, u kome smo svi podjednako učili život i stvarali osnove za put do naše večnosti. Naša braća, naši drugari, naši prijatelji nose na svojim ledjima ogroman teret nasledstva zadobijen kroz godine promena, nametnutih filozofija, političkih laži i paralaži, da bi kroz svoj težak i naporan život pružili novim generacijama iste radosti, ista zadovoljstva i iste uspehe koje su oni postigli. Njih će naša istorija upisati kao divove koji i dalje nose na ledjima Sizifov kamen. Nadam se da će moje reči ove kratke poruke preneti moja iskrena osećanja i želje svim našim voljenim drugaricama i drugarima ove vrsne i neobične generacije. Moje želje za zdrav i dug život vezane su za moju iskrenu želju da vas što pre vidim pre nego što se i moje ime ubeleži u listu uvenulih Božura. Moje čestitke za proslavu 55 godišnjice svima od srca. Vaš drugar Žika Baf, nije više Leskovački Laf Sg je samo zardjali šraf Takoj piše na paraf Daja se je na esnaf

Pa pisaja epitaf Ovde beše Žika Baf Imaja je dobar gaf Berićetni paragraph.

U mojoj nezaboravnoj uspomeni od sviju vas, ispisanoj rečnikom Leskovačkog jezika, u spomen na našeg omiljenog profesora Branu Mitrovića, često čitam vaše poruke na poledjini fotografija sa potpisima, ali me najviše dirnu Djudjine reči: Svi te volimo i mislimo na te!

Hvala Generacijo! Živeli, zdravi i srećni bili. 31 Maja, 2014, sa malog ostrva Merritt Island na Istočnoj obali Atlantika u Floridi.

55 Godina Mature, 2014

Stoje: Djudja, Prof. Rakić, Jelena Sede: Rada, Bojana, Siniša, Brankica

55 Godina Mature, 2014

Sede: Rada, Bojana, Siniša Stoje: Djudja, Prof. Rakić, Brankica

55 Godina Mature, 2014

Cobi drži predavanje

55 Godina Mature, 2014

Cobi i Jelena Argentinski Tango

Cobi i Djudja Leskovački Tango

55 Godina Mature, 2014

Slave Karabeg, Jelena Dugonjić, Slobodan Cobi-Pop

Dušanka i Siniša Ilić

60 Godina Mature, 2019 Proslava 60 godina mature Draga koleginice, dragi kolega Povodom 60 godina kada je naša generacija završila VMG u Leskovcu, ne tako bliske školske 1958/1959 godine, predlažemo da kao iu prethodnim petogodišnjim intervalima, obeležimo ovaj događaj. Susret generacije je predviđen i blagovremeno najavljen za subotu 1 juna 2019 godine u 11,oo sati ispred Leskovačke Gimnazije Program susreta je : 11,oo-12,oo okupljanje,ćaskanje,fotografisanje i dr., 12,oo-13,oo-školski čas u zbornici Gimnazije sa razrednim starešinom, Od 13,30 – pijuckanje i evociranje uspomena na terasi kafane„Zajac“, 14,30- ručak je zakazan u kafani „Zajac“(Rade Končara 26 ) Ostale aktivnosti i druženja posle ručka i odmora po dogovoru. Planirani troškovi susreta su orijentaciono: Ručak u kafani „Zajac“- piće na terasi i za vreme ručka, dogovoreni meni i muzika iznose 1.800,oo dinara, 15,oo €. Slike i CD se posebno plaćaju Molimo te da potvrdiš svoj dolazak najkasnije do zadnje subote u maju tj. 25 maja na sledeće adrese : 1. Mitić Velibor-Bora, 16000 Leskovac,Južnomoravskih brigada 171 ; telefoni : 063/1029-092 i 016/241-833 ;2. Popović Slobodan-Cobi ,16000 Leskovac Rade Končara 64 , telefoni : 064/22-52-497 i 016/256-914 Organizacioni odbor Bora i Cobi

60 Godina Mature, 2019

Prvi red: Gordana, Grozdana, Djurdjina, Prof. Rakić, Ljiljana M, Ljilja Stamenković, Verica, Dragan Stojiljković-General Drugi red: Mirjana Antić, Raca, Mileva, Mife, Treći red: Dragan-Narcis, Siniša, Mija, Vlasta, Bora, Cobi, Janko, Vukašin Đorđević

Prvi red: Ljilja Kostić, Djudja, Vukašin Đorđević, Ljiljana Milovanović, Raca, Verica, Gordana, Žika S. Drugi red: Jelena Nikolić, Mife, Vlasta, Dragan Narcis, Cobi, Janko, Siniša Treći red: Mirjana Antić, Mileva, Bora, H. Rakić, Dragan Stojiljković-General

Dragoslav, Ljilja, Verica, Cike, Cobi, Hranislav

Raca i Dragan-Narcis

Dragoslav, Ljilja, Verica, Cike, Cobi, Hranislav

Verica i Cobi

Mileva

BIOGRAFIJE Anka Stanojević Anka Stanojević – Paović je rođena 15 septembra 1940 godine u Crnoj Travi. Gimnaziju je završila 1958/1959 u Leskovcu. Medicinski fakultet je završila 1965 godine u Beogradu. Od 1965 do 1970 godine radila je kao lekar opšte prakse u Medicinskom centru u Leskovcu. Specijalizaciju iz oftalmologije završila je 1973 godine u Beogradu. 1978 godine na Medicinskom fakultetu u Beogradu odbranila je magistarsku tezu pod nazivom “Toksoplazmoza oka”. Jedan deo doktorske disertacije uradila je u Parizu u Istraživačkom centru bolnice “Hôtel-Dieu de Paris” i u bolnici Lariboisière” gde je tokom 1978 godine, a nakon odbranjenog magisterijuma, bila na usavršavanju. 1980 godine doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, tema “Autoimunske bolesti u oku”. Od 1971 do 2005 radila je u Institutu za očne bolesti Klinickog Centra Srbije. Kao lekar, oftalmolog i hirurg, Anka Stanojević – Paović je do 2005 godine radila najveći broj hiriških intervencija na prednjem segmentu oka (operacija komplikovane katarakte i glaukoma) na Institutu za očne bolesti. 1985. godine osnovala je odelјenje za zapalјenja oka – uveitise čiji je šef bila do odlaska u penziju. Na odelјenju i pratećoj specijalističkoj ambulanti dijagnostikovan i lečen je najveći broj pacijenata iz regiona. Od odlaska u penziju 2005 godine vodi Centar za dijagnostiku i lečenje bolesti oka (“Uvea Centar”, Retina & Uvea Centar), referentnu tercijarnu zdravstvenu ustanovu u kojoj obavlјaju konsultativni pregledi i dijagnostika pacijenata upućenih od oftalmologa i specijalista drugih specijalnosti iz Srbije, bivše Jugoslavije i šire. U centru se takođe obavlјa edukacija lekara iz inostranstva i Srbije iz obllasti uveitisa.

Ana Bičanić

Bi BLAGOJE ANDJELKOVIĆ – BAGI ASTRONOM

Rodjen 29/04/1941 godine u Leskovcu. Preminuo 2014. Završio Maturu sa generacijom 1959 godine u Leskovcu. Diplomirao na Arhitektonskom Fakultetu u Beogradu. Radni odnosi: Inkoprojekat – Leskovac, Urbanizam grada Drvni Kombinat – Leskovac, Urbanizam Gradjevinski Inspektor – S.O. Pančevo Jugoslovenski Gradjevinski Centar – Beograd Hidrotehnika – Beograd Položaji I zvanje: Projektant, Samostalni Projektant, Glavni Projektant – Direktor Sektora. Slobodno vreme provodio u istraživanju Astronomije.

je

ografi

BLAGOJE NIKOLIĆ - BAGI (BRADA-TENISER) Rođen 1940 godine u Vlasotincu. Po završetku VMG, upisao u završio Pravni fakultet.Za vreme studija kao gastarbajter, radio je u više gradova SRNemačke kao teniski trener i instruktor.U Srbiji je radio kao zastupnik firmi iz oblasti tekstila iz GostivaraSeverna Makedonija.Bio je zaljubljenik u tenis i redovno trenirao i igrao na terenima TK „Crvena Zvezda“ Sa suprugom Marijom imaju sina Dimitrija koji kao IT stručnjak radi u USA.

Bi

je

ografi

Бојана Пекић Вишњић Бојана Пекић Вишњић рођена је 12. априла 1940. године у Лесковцу. Завршила је Основну школу „Светозар Марковић“ у Лесковцу. Матурирала је у лесковачкој Гимназији 1959. године. Дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду на Групи за српскохрватски језик и књижевност 1964. године. Радни век је провела у ОШ „Никола Тесла“ у Београду као професор српског језика и књижевности у којој је и пензионисана 2004. године. Удала се за машинског инжењера Слободана Вишњића 1978. године. Њеним стопама кренула је кћи Биљана која ради као професор енглеског језика. Син Немања је машински инжењер, доктор техничких наука. Иако већ дуго не живи у Лесковцу, родни град носи у свом срцу. Са песмом „Јутро на Хисару код Лесковца“ од Војислава Илића није пропустила да упозна ниједну генерацију својих ђака током своје наставничке каријере дуге 40 година. А том песмом поздравља и своју генерацију: Јутро на Хисару код Лесковца Са пустих, далеких поља јутарња магла се диже, И хладни ћарлија ветар. У граду живот се буди: Тамо убоги ужар износи мангале своје, А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди, Или замишљен пуши; На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души. Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона... Јелен се у гори прену и журно подиже главу, И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву. фебруар 1890.

Bi

BORISLAV MILOŠEVIĆ rođen u Lebane 1940 godine. Završio je VMG Leskovac 1959 godine i zaposlio se u tekstilnom preduzeću "Exportteks" Radnu karijeru je nastavio kao šef računovodstva u OŠ "Radmilo Kovačević" i na kraju u Finansiskoj policiji odeljak Lebane. Po penzionisanju osnovao je Agenciju za poslovne i računovodstvene usluge sa šest službenika. U braku sa Javorkom ima sina Dragutina, preduzetnikačasovničara, i kćerku Draganu, diplomiranog Pravnika u SO Lebane. U radnom veku i u penziji osnovni hobi postao mu je lov na divlje ptice-jarebice, tetrebe, fazane, i dr.

BRANKICA STOJANOVIĆ Rođena 1941 godine, preminula 2015 godine. Po završetku VMG ,studirala i završila Pravni fakultet u Beogradu. Radila je kao pripravnik u advokatskoj kancelariji, a zatim kao pravnik u centru za socijalni rad opštine Zvezdara. U upravi grada Beograda posle rada u SIZ za sport, obavljala je poslove zamenika gradskog sekretara za obrazovanje. Sa suprugom Mihajlom-advokatom, imaju kćer Katarinu i sina Nebojšu.

je

ografi

BRANISLAV MARINKOVIĆ Rođen 1940 godine u Leskovcu . Po završetku VMG , studirao građevinu u Zagrebu. Formirao je privatnju radnju za obavljanje uslužnih građevinskih delatnosti i poslovao po mnogim gradovima i mestima širom Srbije. Bio je oženjen. Nemaju dece. Preminuo.

Bi VELIBOR M. MITIĆ

Velibor M. Mitić je rođen u Leskovcu 1941 godine. Po završetku VMG, nastavio školovanje i diplomirao 1965 god, a magistrirao 1985 godne na Tehnološko–Metalurškom fakultetu u Beogradu. Tokom rada stekao je licencu odgovornog projektanta za tehnološke i ekološke projekte, i osposobljen je za uvođenje, primenu i internu kontrolu HACCP. Radio od 1966 god. do 2003 sa prekidima godine u Farmaceutsko-Hemijskoj industriji „Zdravlje“-Leskovac. Od 2004 godine u penziji. Početni radovi su bili proizvodnja farmaceutskih sirovina - zamenika krvne plazme(Dextran i derivati) i infuzionih rastvora,a zatim i proizvodnja svih oblika lekova (tablete,kapsule,solucije, ampule,kreme i dr.) u rangu rukovodioca i direktora proizvodnje. Potom prelazi na poslove razvoja i investicija. U periodu 1988-1998 god. obavlja profesionalnu izbornu funkciju sekretara i predsednika Saveza Samostalnih Sindikata Jablaničkog okruga sa sedištem u Leskovcu, uz mirovanje radnog odnosa u FHI „Zdravlje“. U tom periodu bio je delegat (poslanik) u Veću Udruženog Rada Skupštine Republike Srbije.

je

ografi

Od 1998 – do 2003 godine po povratku u FHI „Zdravlje“ obavlja poslove savetnika generalnog direktora za pitanja razvoja i transfera tehnologija. U periodu NATO agresije u 1999 godini obavljao je poslove Direktora ratne proizvodnje. Paralelno sa radom u FHI“Zdravlje“ i Savezu Sindikata u popodnevnim satima, vodio je nastavu u stručnim školama kao profesor (Hemijska škola-Leskovac), asistent (Fakultet hemije-Niš), predavač (Viša tehnička škola-Vranje ) i viši predavač (Viša ekonomska škola Leskovac). Za doprinos razvoju farmaceutsko hemijske industrije i pratećeg obrazovanja kadrova, kao i rada u drugim delatnostima, dobitnik je brojnih priznanja, zahvalnica, povelja. Najvažnije nagrade su: - Oktobarska nagrada-pohvala grada Leskovca, kao i Orden rada sa srebrnim vencom i Prvomajska nagrada SFR Jugoslavije. Po odlasku u penziju od 2004 godine do danas, sarađuje sa firmama (kao savetnik ili odgovorni projektant), koje se bave proizvodnjom dijetetsih proizvoda i/ili izradom tehnoloških projekata i Studija o uticaju projekata na životnu sredinu. U slobodnom vremenu kao hobijem se u mlađim danima bavio skautstvom i planinarenjem i igrao futbal, u radnom periodu radio u savezima inženjerskih organizacija , a poslednjih godina igranjem šaha sa kompjuterom i sređivanjem poslovne i porodične dokumentacije. Sa suprugom Ljiljanom ima dva sina, Milorada i Bojana. Kontakti :Mitić Velibor,Srbija,16000 Leskovac, Južnomoravskih brigada 171 Mob.tel/Viber: +381(0)631029092 i Fiksni:016-241-833, e mail:[email protected]

Bi

VERICA JANKOVIC

U osvit zore, kada se sunce rađa, umiven rosom i blagim vetrom sa spomenika, koji mirno ćuti u zlatnoj kotlini, leži moj voljeni grad, moj Leskovac. To davno beše sećam se ja: šetali smo korzoom okretali krugove, tražili svoje simpatije, i tako sve do 20h najkasnije 20,30h, a onda kući. To je bilo zlatno vreme. Družila sam se sa svojim drugaricama i drugovima: Bojanom, Radom, Brankom, Đurđom, Racom, Ivankom, Ciketom, Cobijem, Žikom, Nebojšom i dr. Bili smo svi za jednog, jedan za sve. Naši rodjendani bili su poseban događaj. Što se tiče škole imali smo divne profesore. One koje sam volela i cenila bili su: Brana Mitrović, Mija filozof, naravno Rakić i dr. Profesora (a on nije ni bio profesor) Miku "Cileta" organski nisam podnosila jer se sa mnom iživljavao kad god je mogao, a to je radio i sa Brankom Stojanović. Matematiku nikad nisam volela, ona je za mene bila "špansko selo", tako da se i ne sećam ko nam je predavao. Posle mature upisala sam Višu Pedagošku akademiju– Jugoslovenska književnost. Verovalo ili ne baš mi je dobro krenulo. Godine 1961. sam se udala za mog supruga Dušana Jankovića, veterinara iz Leskovca. Vrlo brzo napustili smo Leskovac i živeli u Sremskoj Mitrovici trinaest godina. U Mitrovici sam radila u Kapetaniji pristaništa. Bila sam prva žena zaposlena u Kapetaniji rečnog brodarstva. Iz Mitrovice 1977. godine prelazimo za Beograd. Svoj radni vek nastavljam u Saveznom sekretarijatu za poljoprivredu u Odeljenju za personalne poslove i radne odnose. Posle šesnaest godina rada, posle raspada Jugoslavije otišla sam u penziju. Moj porodični život bio je kakav se samo poželeti može. Imala sam divnog supruga, koji je posedovao sve najlepše osobine. Bila sam srećna i zadovoljna punih šezdeset godina. Proputovali smo pola sveta. Imamo dvoje dece, ćerku Ninoslavu, koja je lekar i sina Branislava koji je preduzetnik, kao i obožavanu unuku Ninu i divnu snaju Natašu. Celog svog života sam volela i bila sam voljena. Davala sam ogromnu količinu ljubavi, ali sam je i dobijala. Generacijo, ne daj se!

je

ografi

DR. VLAJKO PETKOVIĆ Dr. Vlajko Petković, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, rođen je u Lapotincu, opština Bojnik, gde je završio osmogodišnju školu, a zatim pohađao i završio VM Gimnaziju u Leskovcu 1959 godine. Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1963 a magistrirao sa temom "Nastavak, karakteristike i perspektive društvene podele rada" 1970 godine, a doktorirao sa temom "Osnovni socio-ekonomski problemi strukture i korišćenja radnog i slobodnog vremena u uslovima uvođenja skraćene radne sedmice" 1972 godine. Godine 1962 počinje da radi u Sociološkom Institutu Srbije u Beogradu. Za asistenta pripravnika izabran je na Ekonomskom fakultetu 1968 godine. Na stručnom usavršavanju bio je u Varšavi, Moskvi i Londonu. Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na postdiplomskim studijama izvodio je nastavu iz predmeta Sociologija (sa sociologijom rada) , Kadrovska Politika, Ekonomija Rada, Slociologija Turizma i slobodnog vremena, Upravljanje Kadrovima, Menadžment ljudskih resursa. Honorarno je držao nastavu na redovnim i postdiplomskim studijama na fakultetima Univerziteta Beograd (Arhitektonski, Filozofski, Medicinski, Poljoprivredni, Tehnološki, Rudarsko-Geološki, Šumarski, i Fakultet Političkih Nauka.) Obavljao je mnoge funkcije na Ekonomskom fakultetu i Univerzitetu u Beogradu. Bio je predsednik saveta fakulteta i naučno nastavnog veća, prodekan i dekan Ekonomskog Fakulteta. Bio je član Skupštine i član saveta Univerziteta u Beogradu. Takodje je bio član Republičkog veća Saveza Sindikata, delegat skupštine grada Beograda, savezni poslanik (u dva mandata) u Veću građana Savezne Skupštine. Bio je član i potpredsednik upravnog odbora Socijalističkog društva Srbije, predsednik Jugoslovenskog udruženja za sociologiju rada, clan NDEJ Medjunarodnog Udruženja sociologa, glavni i odgovorni urednik časopisa "Marksistička Misao" i "Sociologija Rada", i član redakcije časopisa "Sociološki Pregled", "Nauka u Praksi", "Ekonomska Poljoprivreda" i "Nauka i Biznis". Dobitnik je Oktobarske nagrade Privredsne Komore Grada Beograda za najbolju doktorsku disertaciju u školskoj 1971/72 godini, Orden za vojne zasluge vojnih starešina Jugoslčavije 1970 godine, i orden zasluge za narod sa srebrnim zracima Predsedništva SFRJ 1987 i niz drugih priznanja.

Bi VLASTIMIR T STAMENKOVIĆ, VLASTA Nakon zavrsetka VMG upisao je Visu pedagosku skolu u Nisu,grupa Biologija-Hemija..Studije je zavrsio 1961.godine i dobio zvanje nastavnika Biologije i Hemije. Drugi stepen PMF u Skoplju, posle polozenih ispita razlike,III i IV godine i diplomskog ispita 1970 godine stekao je pravo na strucan naziv profesora Biologije. Postdiplomske studije upiisao je 1973 godine na PMF-u u Novom Sadu,Institutu za Biologiju.Nakon polozenih ispita i obavljenih biljogeografskih i floristickih terenskih istrazivanja na podrucju Grdelicke klisure i uspesno odbranjenog magistarskog rada 1977.godine stekao je pravo na naucni naziv magistra bioloskih nauka. Na istom fakultetu upisao je doktorske studije,obavio terenska floristicka i biljnogeografska istrazivanja na podruju donjeg toka reke Vlasine i njene pritoke Luznice, položio propisane ispite,uradio i odbranio rad 1983 godine i proizveden u naučno zvanje doktora bioloških nauka. Sem Vise pedagoske skole, ostala dalja stučna i naučna usavršavanja obavio je iz radnog odnosa. Dobar deo radnog angazovanja obavio je u prosvetnim ustanovama: U osnovnoj školi "Stojan Ljubic" u Kosancicu 1 skolsku godinu (pre odlaska u JNA), kao nastavnik Biologije i Hemije. U osnovnoj školi"Aca Sinadinovic" u Predejanu 6 godina,dve kao nastavnik Biologije i Hemije i 4 godine kao direktor skole, kada je pripremio potrebnu dokumentaciju za izgradnju nove skolske zgrade,najlepse u ovom delu Srbije. U Tehnickom centru u Leskovcu,kao profesor Bilogije radio je 8 skolskih godina,u usmerenom i strucnom obrazovanju.

je

ografi

Vlastimir T Stamenković-nastavak U Poljoprivrednom školskom centru "Slobodan Penezic Krcun" u Leskovcu (kasnije Poljoprivredno-prehrambeni),kao direktor Centra,radio je 9 skolskih godina. Za pokazane rezultate u vaspitno-obrazovnoj delatnosti i pokazane rezultate,Centar je dobio najvece priznanje u Srbiji u oblasti vaspitanja i obrazovanja"25 maj",a nekoliko uposlenika i direktor Centra su odlikovani Ordenom rada sa srebrnim vencem. Ostatak radnog angazovanja proveo je u FHI"Zdravlje" u Leskovcu, sve do penzionisanja, 2002.godine, u Sektoru za istrazivanje i razvoj. Počeo je kao Rukovodilac projekta,a zavrsio kao Pomocnik direktora Sektora za naucnoistrazivacki rad. Za 16 godina,pored daljih terenskih istrazivanja,sada narocito medicinske flore, aktivno je ucestvovao u formulisanju, registraciji, laboratorisjskim istrazivanjima sve do uvodjenja u poluindustrijsku i industrijsku proizvodnju preko 60 registrovanih medicinskih sredstava sa biljnim komponentama. Uporedo sa teorijskim obrazovanjem,od 70 tih godina proslog veka neprekidno se bavio proucavanjima resursa,narocito istocne i jugoistocne Srbije,pracenjem postojece novije literature,sto mu je omogucilo da da na strucnim i naucnim skupovima saopsti razulate svoga rada i zajednickog rada sa saradnicima. Narocito je zapazeno njegovo angazovanje na ukupnom organizovanju i odrzavanju Simpozijuma o flori jugoistocne Srbije i susednih podrucja, u Organizacionom i Naucnom odboru. Ovaj"putujuci"Simpzijum odrzavan je u svim vecim mestima istočne i jugoistočne Srbije(Nis, Leskovac, Vranje, Pirot, Dimitrovgrad...) ili znacajnim floristickim lokalitetima, zadnji na Staroj planini. On i njegovi saradnici su uvek iznosili rezultate svoga rada na ovom Simpozijumu, a i mnogih drugih skupova.

Bi Vlastimir T Stamenković, nastavak Vise od 30 godina,sa kolegama iz tkzv. južnopomoravske botaničke skole,obilazi jedini strogi prirodni rezervat u nasoj okolini,Otrozub i ostanju izvestava strucnu javnost,na naucnim i strucnim skupovima. Pored strucnog i naucnog rada,nije zanemarivao neophodnost da se popularise neophodnost pravilnog koriscenja i zastita prirodnih potencijala u Srbiji,sto je cinio kroz seriju predavanja,narocito kroz skole lekovitog bilja(Biljober u Sokobanji,vise od 15 godina),ekoloskih kampova,,popularnih listova i casopisa(Nasa rec,Bilje i Zdravlje,Moc prirode i dr.) To je cinio i kroz strucne publikacije i knjige kao autor ili koautor.Navodimo neke:Nase neskodljive lekovite biljke(tri izdanja),Prirodna kozmetika,Lekovite biljke jugoistocne Srbije,Lekovite biljke Timocke krajine 1 i 2, Prirucnik o lekovitim biljkama(4 izdanja),Prerada lekovitog bilja i dr. Pored vise kracih boravaka u Institutu za Botaniku BAN u Sofiji,boravio je 13 dana na strucnom usavrsavanju u Moskvi,u Saveznom institutu za lekovite biljke"Vilar" i 9 dana u Italiji. Ozenjen je sa suprugom Miroslavom i imaju dvoje dece i petoro unuka.Porodica mu je pruzala moralnu i materijalnu podrsku u strucnom usavrsavanju i narocito u visedecenijskom terenskom radu. Rado se vracao uspomenama iz gimnazijskih dana i susretima sa skolskim drugovima i drugaricama.Imao je priliku da se susrece sa profesorima i potseti ih na dogadjaje u kojima je i sam učestvovao.

je

ografi

VLADIMIR MARINKOVIĆ

Rođen 1940 godine , preminuo 2000. Po završetku VMG, započeo studije na tehnološkom fakultetu u Ljubljani, a zatim prešao u Beograd gde je i diplomirao na Tehnološko –Metalurškom fakultetu. Radio je u Hemijskoj industriji "Nevena“, a potom u Farmaceutsko-hemijskoj industriji, na poslovima razvoja programa u kozmetičkoj industriji. Sa suprugom Bibom , imaju dve kćeri. VUKAŠIN ĐORĐEVIĆ

Bi GOJKO MITIĆ Poslednji Mohikanac iz Leskovca

Rođen 1940 godine u selu Strojkovce kod Leskovca, Gojko Mitić je postao slavan filmskom karijerom u ulogama Vinetua u produkcijama DDR Nemačke. Gojko Mitic je jedan od najpopularnijih filmskih glumaca Istočne Nemačke i u zemljama Istočne Evrope. Posle završene gimnazije u Leskovcu nastavio je studije u Beogradu na fakultetu za fizičko Obrazovanje i Sportova. U šesdesetim godinama Beograd je bio popularan izbor za produkcije stranih filmova. Gojko Mitić je statirao u mnogim od njih. Poznavajući malo govorni Nemački jezik otišao je na audiciju za ulogu Tokei-Into u filmu "Sinovi Velikog Medveda" u Istočnoj Nemačkoj produkciji. Bio je izabran zbog svog fizičkog izgleda i crta lica koja su odavala izraz Američkog indijanca, i to je bio početak njegove slavne filmske karijere u Istočnoj Nemačkoj. Film je imao ogroman uspeh.

je

ografi

GOJKO MITIĆ Poslednji Mohikanac iz Leskovca Nastavio je snimanje filmova o Indijancima i Divljem Zapadu u glavnim ulogama slavnih Indijanskih poglavica kao: Čingačguk-Poslednji Mohikanac, Oseola, poglavica Seminola iz Floride, Ulzana Apački poglavica, Severino, i mnoge druge sa kojima je postizao ogromne uspehe i slavu. Treba naznačiti da mu je glas uvek bio zamenjivan zbog jakog akcenta u Nemačkom govoru. Gojko je bio poznat kao najpopularniji Indijanac Istočne Evrope. Zbog svoje slave postao je vrlo privlačan među vodećim ženama. Imao je ljubavnu aferu sa popularnom Nemačkom glumicom Renatom Blume, ali su se ubrzo razdvojili. U osamdesetim godinama postao je vrlo popularan u raznim filmskim ulogama i dokazao da može glumiti u bilo kojoj drugoj vrsti a ne samo kao Indijanac. Igrao je u popularnim TV serijama "Todove Arhive". Posle propasti i ujedinjenja Istočne Nemačke sa Zapadnom, ostao je slavan i najpoznatiji filmski glumac iz Istočne Nemačke. U poslednjim godinama snimio je još nekoliko filmova i takođe je glumio u pozorištima. Njegovi filmovi su bili popularni širom sveta pa čak i u Americi.

Bi GORDANA ILIĆ - CVETKOVIĆ

Rođena 1939 godine u Leskovcu. Po završetku VMG zaposlila se i ceo radni vek provela na radu u zdravstvenim ustanovamaDečiji dispanzer , Dom Zdravlja Leskovac i sl. Po penzionisanju bavi se poslovima domaćice i brine o brojnoj porodici i unucima. Udata za Vlastimira, oralnog hirurga sa kojim ima dva sina: Sašu lekara dermatologa i Dejana – dipl.poljoprivrednog inženjera zaštite bilja.

je

ografi

Bi

je

ografi

Grozdana Ilić-Tošić Рођена сам у Лесковцу, 11. октобра 1940. године, у занатској породици. Оца нисам знала јер је након мог рођења одведен у Немачку као заробљеник. Упознала сам га тек после прве године Гимназије. Основну и осмогодишњу школу сам завршила у Лесковцу одличним успехом. Ово потенцирам јер сам на полугођу прве године доживела невероватан стрес кога се и дан данас живо сећам. Професор историје Миша Мурић закључивао је оцене за полугође. Мени је закључио тројку, што је за мене био тада смак света јер сам дотад била одлична. Ипак, не би ме то толико погодило да једној другарици, која је била поновац, није дао исту оцену, а она није уста отворила. Звонило је, а ми смо се сви окупили око катедре. Наравно, ја онако бесна, пробијем се до професора и кажем да је мени неправедно закључио оцену. Он ми ништа није рекао. Затворио је дневник и изашао. На моју несрећу, звонило је десет минута раније и професор се одмах вратио. Како сам седела у првој клупи, стао је изнад моје главе и почео грдњу на моју примедбу. Сагнуте главе, ћутала сам и молила Бога да што пре оде. Када је напокон изашао, другови који су били поновци рекли су ми да је он јако осветољубив и велико злопамтило, и да ћу сигурно полагати историју. Читавог распуста, на велико чуђење мојих укућана нисам изашла из собе. Учила сам непрекидно историју. Завршио се распуст. Пошли смо у школу. Први час – историја. Професор улази, а ја га уопште не гледам. Сагнуте главе устајем, а дрхтим као у грозници. Он записује час, опет стаје испред моје клупе и пита да обновимо последњу лекцију. У разреду мукла тишина. Нико се не јавља. Кад је и трећи пут поставио исто питање: „Зар баш нико не зна?“, ја сам дрхтећи подигла два прста. Погледао ме и рекао: „Хајде!“. Не гледајући га и даље, изверглала сам лекцију као Оче наш. Питао ме је још неколико питања из претходних лекција, која су била у вези ове лекције. Није ништа коментарисао, само је рекао: „Одлично, седи!“. Тако се наставило скоро сваког часа, док ми је пред тромесечје закључио петицу и рекао: „Оправдала си своје речи“. То наше препуцавање наставило се три године, колико ми је предавао. Увек сам имала петицу, али никада није пропустио прилику да ме подсети на моје речи са првог полугођа. Чак и на великој матури сам добила петицу, иако ми он није предавао у четвртој години. По завршетку гимназије, завршила сам Вишу педагошку школу у Нишу, Немачки језик. Удала сам се и са супругом који је био стипендиста Сремске Митровице, радили смо у Војводини. По повратку у Лесковац, уписала сам Филолошки факултет у Скопљу. Тешка саобраћајна несрећа коју смо на екскурзији доживели, није ми дозволила да дипломирам. Након опоравка, радила сам до пензије као наставник Немачког језика у основној школи Јосиф Костић у Лесковцу. Пензионерске дане са супругом проводимо у Београду, као поносни родитељи две ћерке и бака и дека четири унука.

Bi Darinka Dimitrijević-Ranđelović

Rođena u Leskovcu 1940 godine. Po završetku VMG Leskovac studirala je i završila Višu Pedagošku Školu U Nišu - smer Nemački jezik. Darinka Dimitrijević-Ranđelović je radni vek provela kao službenik za računovodstvo u Ugostiteljskom Preduzeću "Avala" u Nišu. Iz braka ima dvoje dece, kćerku Snežanu, lekara, i sina Slavoljuba- Elektroinžinjera. Njen hobi za podučavanje dece na govorni i pisani Nemački jezik je postalo životno zanimanje. Kontakt: 18000 Niš, Laze Lazarevića 13 Mob. Tel. 064-1764959 Kućni: 018-261-842

je

ografi

DIVNA STAJIĆ-KOSTIĆ

Rođena 1940 u Leskovcu. Završila VMG 1959 godine u Leskovcu a zatim upisala Pravni Fakultet u Nišu. Ubrzo se udala i zasnovala radni odnos u Omladinskom Komitetu Leskovac, a posle par godina prešla u Trgopromet gde je radila do penzije. Udata je za Predraga sa kim ima kćer Suzanu, Dipl. Inž. Tehnologije, i sina Svetislava, diplomiranog Ekonomistu.

DRAGAN DODIĆ - BOSTON

Rođen u Leskovcu 1940 godine. Preminuo 1986 god. Po završetku VMG studirao na Rudarsko-Geološkom fakultetu u Beogradu, a diplomirao na Višoj školi za nemetale u Aranđelovcu. Radio je kao zastupnik Slovenačkih firmi za izradu i montažu kuća. Sa suprugom Ljiljanom, Diplomirani Arhitekta, imaju sina i kćer. Nakon njegove smrti emigrirali su u Australiju.

Bi DIVNA TRAJKOVIĆ, ELEZOVIĆ

je

ra og fi

DIVNA TRAJKOVIĆ-ELEZOVIĆ

Datum Rodjenja: 8 Novembar, 1940 Mesto rodjenja: Leskovac, Republika, Srbija Primarno obrazovanje: - Završila Gimnaziju Leskovac, maturiralaJunu, 1959 godine. - Nastavila školovanje na Fakultetu Prirodnih Nauka, Sektor Biologija, i diplomirala 1963 godine na Beogradskom Univerzitetu. - Post Diplomske Studije je završila na Fakultetu Prirodnih Nauka i primila diplomu 1966 godine. - 1974 je doktorirala u struci Prirodnih Nauka, na Univerzitetu Beograd gde je postavljena na mesto Juniorskog Naučnika i specijalizirala u nauci za Biohemiju i Molekularnu Biologiju.

Za vreme njene karijere i obaveze prema društvenom i službenom sektoru služile su uglavnom potrebama za razvoj nauke I visoko obrazovanje. Zahvaljujući tome bila je član u nekoliko odbora koji su se bavili raznim aktivnostima za unapredjenje privrede i nauke. - Bila je član skupštine Univerziteta, savetnik komisije za naučni I obrazovni razvoj, Savetnik Prirodnih Nauka I Matematike, clan komisije za biranje I postavljanje univerzitetskih profesora, Podpredsednik Komisije za Internacilnu kooperaciju sa svetskim naučnicima. Publikacije sadrže 160 naučnih i profesionalnih izdanja, štampana u zemlji i u inostranstvu. Nagrade: Za celokupni doprinos nauci i obrazovanju Divna Trajković je nagradjena zlatnom medaljom Predsednika Jugoslavije 1988 godine.

Karijera i opis položaja - 1966 godine započela je karijeru u svojoj struci i postavljena za Asistenta Nauke u Departmanu Biohemije i Biofizike na Institutu "Siniša Stanković" u Beogradu gde se uglavnom bavila u Biološkim istraživanjima. - 1981 godine postavljena je na položaj Istraživača kao Seniorni Naučnik. - 1985 godine postavljena je na položaj Savetnika kao Seniorni Naučnik. - U period izmedju 1978 i 1980 bila je član kabineta u odboru Direktora Instituta. - Od 1985 do 1991 godine izabrana je za Direktora Instituta “Siniša Janković” za Biološka Istraživanja. - 1992 godine izabrana je i postavljena na mesto Ministra Nauke i Tehnologije za Republiku Srbiju.

Divna Trajković (Elezović), Ministar Nauke Republike Srbije preminula je 2017 godine u Beogradu. Gospodin Trajković, suprug Divne Trajković (Elezović), napisao je sledeće: Beograd 09-09-2020, Poštovani Gospodine Mitiću za pohvalu je Vaša inicijativa da ostavite pisani trag o jednoj generaciji. Za to Vam kažem jedno veliko BRAVO! Iskreno Vam želim da u tome uspete. Verujem da iz priloženog materijala možete dobiti predstavu o Divninim profesionalnim i radnim obavezama. Medjutim mora se znati da je Divna bila takodje uzorna supruga, dobra majka, pa i domaćica. Ukoliko bude nekih nejasnoća, slobodno se javite. Pokušaću da Vam pomognem. Pozdravljam Vas sa željom da uspete. M. Trajković

Bi

je

ra og fi

DRAGOSLAV STOJILJKOVIĆ-DRAGAN KOLEGA

DRAGOSLAV STOJANOVIĆ Biografija Dragoslava Stojanovića

Dragoslav Stojiljković je rodjen 22 Januara 1941 godine u Gornjem Prisjanu, S.O. Vlasotince. Posle završene mature 1959 u Gimnaziji Leskovac, studirao je Prava na Pravnom Fakultetu u Beogradu. Svoju radnu karijeru sa unapredjenjima započinje u Leskovcu kao pripravnik u Srezu Leskovca, a zatim u Opštinskom Sudu, Leskovac. Sa položaja Sekretara Centra za Socijalni Rad u Leskovcu, prešao je u Okružni Sud Pančeva kao pripravnik, a nakon položenog pravosudnog ispita unapredjen je za zamenika Opštinskog Javnog Tužioca u Pančevu. Sedam godina kasnije postavljen je za Načelnika Službe Javne Bezbednosti SUP-a za Južni Banat. Šest godina kasnije postavljen je za Sekretara Regionalnog SUP-a u Pančevu. Unapredjen je na mesto Savetnika Ministra u Ministarstvu Unutrašnjih poslova u Beogradu, a pet godina kasnije odlazi u penziju i otvara advokatsku kancelariju u Pančevu. Svoje slobodno vreme provodi u lovu, ribolovu, i brodarenjem po Dunavu svojim brodom of Kanjiže do Djerdapske Klisure. U mladim danima igrao je fudbal za F.K. Pravnik, a kasnije je bio dve godine na mesto Predsenika Kluba.

Rodjen 10og Juna 1941.god. Majka domaćica, otac zanatlija(obućar) U Leskovcu završio Višu Mešovitu Gimnaziju. Studirao jednu godinu na poljoprivrednom fakultetu, jednu godinu Akademiju za pozorište film i tv - producentski odsek - dipomirao na stomatološkom fakultetu u Beogradu i specijalizirao ortopediju vilice. U slobodno vreme voleo sam kafanu, pozorište, knjige (istoriju, feljtone, beletristiku i stripove), numizmatiku, filateliju, svaku vrstu muzike (iako sam bez sluha). Oženjen sam od 1965.god. Supruga Ivanka Tasić - arhitekta. Sin Bojan mašinski inžinjer sa ženom živi i radi u Beogradu. Ćerka Zorana zubni lekar ima dve ćerke (bliznakinje). Obe su završile farmaceutski fakultet u Beogradu, jedna je u Nemačkoj na masteru a druga živi i radi u Beogradu. Unuk od sina studira na elektrotehničkom fakultetu a unuka je u osnovnoj školi. Dragoslav

Bi

je

ra og fi

DJURDJINA GATIN Rođena sam 2. 5. 1940. godine u Paraćinu, pa su se moji roditelji zbog političkih prilika iste godine preselili u Leskovac, kod moje nane i dede, u kuću sa velikim dvorištem punog zelenila. Iznad kuće Hisar sa vinogradima, a ispred kuće travnata širina, gde smo se igrali sa puno dece iz gornje male - džilit, erberečke, jurke i ostalo. Zimi celodnevno sankanje blizu kuće po livadama. U mom dvorištu uvek je bilo dece. I što je više dece ja sam bila srećnija. Divno detinjstvo. Pošla sam u školu pored Veternice, Svetozar Marković, sa školskom torbicom od kartona i tablicom na kojoj pisaljkom počinjemo da se učimo pismenosti - kosa tanka, uspravno debela. Na torbici zakačeno lonče iz koga smo na odmoru pili toplo mleko u prahu koje su nam sipale tetkice iz kazana i delile po parče hleba i žutog sira, za užinu. U drugom razredu, kad sam se vratila sa letovanja, moja drugarica Ivanka, koja mi je sada najbliža, dočekala me sva usplahirena “otvorila se muzička škola, ajde da se upišemo”. I mi upisasmo odsek klavira. Tu nižu školu sam završila, nisam bila neki talenat, ali mi je bila osnov za moje interesovanje za dobru muziku do danas. Prođe osnovna škola u nekom učenju, igri i druženju. U petom razredu gimnazije dolazi novi period. Nova društva, izlasci na korzo, nedeljom igranka u gimnaziji, rađaju se simpatije. Novi profesori, bili su dobri, trudili su se da nas nauče, obrazuju i vaspitaju. Posebno su voleli našu generaciju, to smo kasnije saznali iz njihovih komentara. Bili smo pristojna generacija. To je bilo vreme bezbižnosti i radosti. I tako dođosmo do velike mature; zadnja generacija koja je polagala klasičnu maturu. Pođosmo i na studije. Raca i ja krenusmo za Beograd, vozom sa drvenim klupama. Upisala sam prava i istoriju umetnosti od koje imam samo indeks. U toku studija u početku sam svaki semestar menjala stanove, a onda sam se uselila u stan mojih rođaka da ga čuvam (oni su povremeno dolazili). Pošto je stan bio veliki, moje društvo uglavnom leskovačko je mnogo lepih sati tu provodilo. Družili smo se, učili, pevali, svirali i bili smo simpatični komšijama pa su govorili da je to sveučilište. Svi smo završili studije i diplomirali na različitim fakultetima. Nažalost, mnogi od tih mojih drugova i drugarica prerano su nas napustili. Po završetku pravnog fakulteta, prvo sam radila u osiguravajućem zavodu, a onda sam prešla u Nis - Rafineriju nafte “Beograd” i tu ostajem 33 godine, do penzije. Radila sam na svim pravnim poslovima i stekla veliku praksu. Raditi u proizvodnji sa 500 zaposlenih kao pravnik znači i stalni kontakt sa radnicima. Trudila sam se svojski da im u svakoj prilici budem od pomoći. Počela sam sa mesta pravnog referenta, pa dalje šef službe i na kraju zadnjih 6 godina direktor opšteg sektora. U istoj Rafineriji u to vreme radili su i Leskovčani, vrlo poštovani Ing. Momčilo Marjanović i Ing. Predrag Keckarević. Moj otac je bio Splićanin, pa sam redovno letovala u Dalmaciji kod moje familije, i imala društvo mojih godina. Boravak na Jadranu bio mi je vezan za najlepše događaje i lepote koje pruža more. Zabave, jedrenja uz obalu, pa do najudaljenijih ostrva, ribarenje, plovidba najrazličitijim brodovima. I danas odlazim sa velikim uživanjem. Zimi sam odlazila na skijanje ali nikad nisam postala dobar skijaš. Dosta sa putovala i saznavala što se iz knjiga ne može doživeti. Udala sam se za kolegu, pravnika i u tom braku smo dobili sina Đorđa. Posle 7 godina provedenih zajedno razveli smo se. Naravno u mom životu je bilo i teških trenutaka koje pamtim i nosim u sebi ali ih ovom prilikom nebih pominjala. Sada provodim penzionerske dane sa sinom u Beogradu i trudim se da ovaj period života provedem sadržajno i koliko je moguće zadovoljno. Moje detinjstvo i period odrastanja sa dobrim ljudima u Leskovcu, nosim u sebi sa puno ljubavi setom. I sve kao da je bilo juče!

Bi

ŽIKA BAF VLAHOVIĆ

Žika Baf je rodjen 16 Avgusta, 1940 godine u Leskovcu. Završio gimnaziju 1959 godine, studirao Pravo godinu dana, a zatim dve godine Šumarstvo (od čega nije ništa naučio.) U dvadeset sedmoj godini odlazi u Ameriku i posle višegodišnjeg mučenja završio je Tehnološki Fakultet 1976 godine na Univerzitetu Wisconsina, a dve godine kasnije pohadjao je postdiplomske studije na Univerzitetu Milwaukee School of Engineering. Radio je kao glavni inžinjer za ključne strojeve pomoćnih izvora struje i putovao po celom svetu za sledećih dvadeset i šest godina. Penzionisao se 2002 godine i živi sa suprugom na Floridi. U medjuvremenu napisao je tri knjige na Srpskom jeziku. Dve knjige su izdate u Prosveti, Beograd, a jedna u Median Books, Milwaukee. Na Engleskon jeziku napisao je četiri knjige od kojih je knjiga Artizan dobila Nagradu, Royal Palm Literary Award, za najbolji istoriski roman 2016 godine od strane Florida Writers Association. Druga knjiga je Pilgrim of Fate (Hodočasnik Sudbine – istoriski roman u tri dela. Treća knjiga je Innocent China - Putešestvije kroz Kinu, sećanja na period kada je Kina otvorila vrata zapadu u kasnijim sedamdesetim godinama. Četvrta knjiga se zove Zemlja Mogućnosti (Land of Opportunity) o našim iseljenicima u Americi. Život provodi u čarobnoj Floridi, piše na oba jezika, održava časove mladim piscima, ribolovi na Atlantskom Okeanu, i igra redovno tenis sa svojim vršnjacima. Ima sina Aleksandra iz prvog braka koji živi u Srbiji, i kćerku Saru iz sadašnjeg braka koja živi u New York. Žika Baf i dalje sanja o Leskovcu i o svojoj nezaboravnoj generaciji. 18 Septembar, 2020, Florida Viber: 321-961-2202, email: [email protected]

je

ografi

ŽIVOJIN STOJILJKOVIĆ - ŽIKA

Rođen u Leskovcu 1940 godine. Po završetku VMG, studirao i završio Poljoprivredni fakultet u Beogradu-Zemun. Ceo radni vek je proveo u preduzeću „Navip-Plantaža“ u Leskovcu, prvo kao inženjer razvoja vinogradarstva , a kasnije kao direktor preduzeća. U periodu 1978-1984 je bio predsednik Saveza inženjera i tehničara – Leskovac. Sa suprugom Gordanom imaju jednu kćer.

ZVONKO KAJZNER

Preminuo

Bi IVANKA STANKOVIĆ - MARJANOVIĆ je rodjena u Leskovcu, 1940 godine. Ivanka je bila živahno, veselo devojče još od svojih ranih godina. Druželjubiva i uvek nasmejana provodila je vreme podjednako sa drugaricama i drugarima odakle je zasnovala životno prijateljstvo sa maturantima iz 1959 godine. Po završetku VM Gimnazije u Leskovcu studirala je i završila Tehnološko Metalurški fakultet u Beogradu i započela radnu karijeru u NI "Nevena" u Leskovcu, a zatim je preuzela rukovodstvo odelenja za prodaju laboratoriskih artikala u "Jugolaboratoriji". Ivanka je izabrala Momčila Marjanovića za svog supruga sa kolim je dobila sina Dragana i kćerku Tanju. Od kćerke Tanje ima dva unuka, Vasilija i Marka, koji su ponos i radost njenog života. Sina Dragana izgubila je u njegovoj šestoj godini života a supruga Momčila (Momu) pre deset godina. Ivanka živi u Beogradu i provodi slobodno vreme na TV serijama. Kontakt: Ivanka Marjanović, 11000 Beograd, Kapetan Mišina 21, Mob. Tel. : 065-2423761

je

ra og fi

JASMINA TODOROVIĆ Rođena je 16 Maja, 1940 godine u Leskovcu, gde je učila osnovnu školu i gimnaziju. Pravne studije je započela u Skoplju, ali je posle godinu dana napustila Skoplje i zaposlila se u Komunalnoj Banci , a kasnije u Jugobanci u Leskovcu. Posle nekoliko godina rada dobila je stipendiju Jugobanke i nastavila studije parav u Beogradu. Posle završenog Pranog fakulteta vratila se u Leskovac , u Jugobanku, a tri godine kasnije otišla je u Berograd gde je prvo radila u Neimaru, a posle izvesnog vremena prešla je u Beobanku na položaj šefa pravne službe za normativna akta. Bila je cenjena i uvažena na poslu i svom krugu prijatelja i porodice. Penzionisala se 2001 godine. Umrla je 2006 godine i sahranjena u Leskovcu.

KRSTA MITOŠEVIĆ

Preminuo

Bi

je

ografi

Ljilja (Kostić) Stamenković

Ljiljana Kostić – Stamenković je rodjena 1940 godine u Leskovcu. Osmogodišnju školu i gimnaziju završila je u Leskovcu, a Višu Pedagošku Akademiju (Engleski jezik), završila je u Skoplju. Svoj radni vek je provela u fabrici lekova “Zdravlje” i kao referent u odseku za izvoz otišla je u penziju sa punim radnim stažom. U međuvremenu sklopila je brak sa Ljubišom Stamenković, diplomirani ekonomista, u Leskovcu. Srećni roditelji su dobili dve kćerke iz čijih brakova su se rodila četiri unuka i tri praunuka. Unuci su prevazišli svoje roditelje visokim obrazovanjem i prestižnim diplomama, a najveći njihov uspeh i ponos u očima bake Ljiljane je što su stasali u dobre i čestite ljude. Odlaskom u penziju Ljiljanin prioritet bila je porodica i ona se svestrano posvetila unucima pored velike ljubavi za literaturu, putovanja, sećanja i održavanja tradicije. “Dani iz osmogodišnje škole ostali su upečatljivi sa mnogim aktivnostima u folkloru, horu, i pionirskom pozorištu pored redovne nastave i sportskih obaveza. Gimnazija je pružila ozbiljniji pristup obrazovanju i uzrastu. Druženje, zabave, školske igranke, i prve ljubavi bili su važan deo našeg sazrevanja. Završenu maturu 1959 godine smo skromno i veselo proslavili u sali gimnazije. Rastali smo se I svako je krenuo svojim odabranim putem u budućnost. Naš dogovor da se sastajemo i održavamo prijateljstvo svakih pet godina obavljali smo redovno od 1974 godine. Bili smo mladi i poletni sa novim iskustvima i dešavanjima. U svakom petogodišnjem susretu provodili smo divne časove uz muziku i pesme koje smo pevali i slušali u mladim godinama. Tako smo stigli do 2019 godine kada smo u našem zadnjem sastanku, nažalost nevelikom broju maturanata, proslavili 60-to godišnjicu mature. Jedini preživeli professor naše generacije, Hranislav Rakić, prisustvovao je proslavi mature u svojoj devedeset i drugoj godini. Uživali smo u ovom susretu, evocirali smo uspomene, razmenili tel. brojeve, i rastali se sa obećanjem da ćemo se ponovo videti sa porukom: “Nemoj slučajno da ne dođeš sledeći put!” Iako u mojoj karijeri nije bilo mnogo radnih i profesionalnih uspeha i titula, moje najveće nagrade i bogatstvo su naše potomstvo i njihova sreća.” Udaljenost i čežnja za unucima koji nisu živeli u Leskovcu baka Ljiljana je ispunjavala pisanjem lepih stihova posvećenih njima: Mojim Unucima Kada bih mogla Probudila bih sunce Da što pre toplinu i sjaj Do vas donese.

Zaustavila bih vetar nemirni Da ne remeti vaše snove Obuzdala bih kišu da ne plače. A pčelu bih požurila Da prenese nežne poljupce Sa mednih cvetova.

Dosegla bih visine neba Na kojima zvezde blješte Da zajedno grejemo naša srca Toplinom koja ne prestaje.

Ovako bih hiljadu milja Koje nas dele, Premostila u jednom trenu Da budem uz vas. Ljilja Stamenković

Bi LJILJANA MILOVANOVIĆ

je

ografi

Rođena sam septembra 1940. godine u Leskovcu od oca Tihomira i majke Savke. Osmogodišnju školu završila sam u Leskovcu kao i Višu mešovitu gimnaziju sa generacijom 1959. godine. Iste godine upisala sam Farmaceutski fakultet koji sam završila 1963. godine. Nagrađena sam kao prvi student koji je u generaciji završio fakultet i ako sam maksimalno prolongirala polaganje poslednjeg ispita da bih što duže ostala u Beogradu, na nagovor mog tašnjeg momka, a budućeg muža Dragoslava. Naime kao stipendista Apotekarske ustanove Leskovac, nakon završetka studija čekalo me je radno mesto u Centralnoj apoteci, gde sam i radila do avgusta 1964. godine, kada sam se udala i vratila u Beograd. Od 1964. do 1979. godine, bila sam u stalnom radnom odnosu na Farmaceutskom fakultetu u zvanju asistenta na Institutu za analitičku hemiju. 1970. godine, odbranila sam magistarski rad na temu “Prilog određivanju alkaloida”. Od 1979. godine, prešla sam u Apotekarsku ustanovu Beograd na mesto šefa labaratorije za kontrolu lekova, gde sam ostala do penzije, 2004. godine. Paralelno sam se bavila naučno istraživačkim radom i 1992. doktorirala na temu “Elektrohemijsko ispitivanje kompleksa derivata triptofana i jona metala” što mi je, uz obajvljene naučne radove, donelo titulu naučnog saradnika na Farmaceutskom fakultetu 1996. godine. Iz oblasti kojom sam se bavila, objavila sam 19 radova u časopisima od međunarodnog značaja i 14 radova u časopisima od nacionalnog značaja. Pet radova sam predstavila na međunarodnim i nacionalnim kongresima u saradnji sa uskim krugom naučnika koji su mi tokom vremena postali doživotni prijatelji. Bila sam recenzent Praktikuma i Zbirke zadataka iz kvantitativne hemijske analize namenjene studentima druge godine farmaceutskog fakulteta. Nakon četrdesetogodišnjeg radnog staža, u zasluženoj penziji sam provela svega šest meseci, nakon čega sam na nagovor koleginice prihvatila da se ponovo zaposlim u Pharmanovi sa zadatkom da oformim labarotoriju za kontrolu lekova i stvorim infrastrukturu za obavljanje poslova kontrole. Nabavila sam kompletnu opremu i postavila sve analitičke metode za kontrolu kvaliteta gotovih proizvoda i sirovina, postavila sam sistem kvaliteta labaratorije ISO 9001, izradila sve procedure, zaposlila i obučila nove kolege. Bila sam menadžer fizičko hemijske laboratorije sve do 2016 godine, kada sam opet na kratko otišla u penziju. Ovog puta sam već nakon tri nedelje popustila nagovoru drugog kolege i prihvatila da u njegovom preduzeću izradim specifikacija sirovina po Evropskoj farmakopeji. Ovaj kratak “konsultantski” zadatak trajao je tri godine. I pored 55 godina provedenih u radu i u naučnom istraživanju ja sam svim srcem bila posvećena svojoj porodici. Imala sam punu podršku supruga Dragoslava, dečijeg neurologa, koji je i sam bio posvećen nauci pa smo zajednički obišli svet izlažući radove na internacionalnim kongresima u čijoj je pripremi učestvovala cela porodica, čak i ćerka Dragana, sada inženjer građevine. Najdraža nagrada su mi unuci Nina i Nikola, sada već studenti.

Bi

je

ografi

JELICA RANĐELOVIĆ, STOJANOVIĆ Rođena sam 27. juna 1940. u Bazoviku, u okolini Pirota. Osnovnu školu završila sam u Vranju, Nižu gimnaziju u Vladičinom Hanu, a peti razred Više gimnazije u Surdulici. Moj otac, vojno lice, dobio je premeštaj za Leskovac, tako da sam 6, 7, i 8. razred završila u ovom gradu. U gimnazijskim danima najviše sam se družila sa Jelicom Marjanović i Predragom Keckarevićem -bili smo nerazdvojna trojka. Nezaboravne su mi iz tog doba igranke, organizovane nedeljom u zgradi gimnazije, kao i šetnja mladih glavnom ulicom Leskovca, tzv. "korzo". Godine 1958. upisala sam Filozofski fakultet-romansku filologiju u Skoplju. Studije su počele solidno, ali desila se ljubav, tako da sam se udala kao student i dobila Dragana, starijeg sina, dete ljubavi. Nakon završetka studija medicine, moj suprug, stipendista opštine Trgovište, morao je da oduži stipendiju, pa sam se ja zaposlila u tamošnjoj osnovnoj školi kao nastavnik srpskohrvatskog jezika. Po preseljenju porodice u Niš, 1969. godine, radila sam kao vaspitač u srednjoškolskom domu učenika, a 1978. prešla sam u osnovnu školu ,,Moša Pijade", u kojoj sam predavala do penzije-1995. Najviše sam bila angažovana u biblioteci. Osnovala sam bibliotekarsku sekciju, na šta me podseća pohvalnica od strane prosvetne inspekcije. Majka sam dvojice sinova. Stariji je oralni hirurg u svojoj privatnoj ordinaciji, a mlađi Miroslav je lekar, profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član Medicinske akademije Srpskog lekarskog društva. Mogu reći da mi život čine još lepšim moji unuci i praunuci, te mnogo lakše podnosim breme života u starosti. Kao i svi roditelji svu svoju životnu aktivnost usmerila sam ka svojoj deci nastojeći, sa svojim suprugom-hirurgom , da stvorimo uspešne, dobre ljude, dobre stručnjake i na kraju -divnu decu. Srećna sam i ponosna što sam u tome uspela dajući društvu petoro lekara.... moja deca i moji unuci. Niš, decembar, 2020. Jelica Ranđelović Stojanović

Bi

JELENA NIKOLIĆ - PIJEVAC

Rođena 1941god. u Leskovcu, a kao kćer Blagoja Nikolića-narodnog heroja, istaknutog borca protivu fašizma skrivana je od okupatora kod komšija i rođaka. Po završetku VMG, studirala je i završila pravni fakultet u Nišu. Radila je kao sudija u Nišu. Sa suprugom ima kćer koja je sa porodicom emigrirala na Novi Zeland. Preminula. JELICA MARJANOVIĆ

Rođena 1940 god. u Leskovcu. Posle završetka VM Gimnazije upisala se u Medicinsku Školu i završila sa diplomom za medicinsku sestru. Udala se u Splitu i radila je u Vojnoj bolnici kao medicinska sestra. Ima dvoje dece i živi u Splitu.

je

ografi

JANKO RISTIĆ - MENJA Rođen u Prokuplju 1940 godine. Po završetku VMG, studirao i završio na PMF –Beograd –odsek Fizička hemija. Jedno vreme je radio u Vunarskom InstitutuLeskovac, a zatim u fabrici polipropilena u Odžacima. Sredinom osamdesetih je preuzeo zastupstva ino firmi iz oblasti klimatizacije i hlađenja i time se bavio do odlaska u penziju. Sa izabranicom Marijetkom , se venčao u Japanu, i sa njom ima sina i kćer koji žive i rade U USA.

Bi

LJUBIŠA ANTIĆ je rođen 1939 godine. Preminuo 2017 . Posle VMG , upisao se i završio Višu pedagošku školu u Nišu –smer matematika. Kao nastavnik radio je u osnovnim školama u Bošnjacu, Gornjem Brestovcu, a potom u OŠ „KostaStamenković“ u Leskovcu do odlaska u penziju. Za dugogodišnji uspešan rad pohvaljivan je i nagrađivan. Bio je veoma aktivan u Ferijalnom savezu Leskovac. Oženjen Mirjanom sa kojom ima dva sina : Gorana- hemijskog tehničara i Srbislava, Dipl. Ing poljoprivrede. MIRJANA RISTIĆ- udata Antić. Rođena 1940 godine. Posle VMG , završila je VPŠ u Nišu- smer nemački jezik. Službovala u osnovnim školama u Brestovcu, Guberevcu a zatim do penzije u OŠ "Kosta Stamenković „ u Leskovcu do penzionisanja. Takođe je radila i u srednjim školama HTTŠ (hemijsko tehnološka tehnička škola), Tekstilnoj školi i Medicinskoj školi u Leskovcu. Udata za Ljubišu, sa kojim ima dva sina Gorana i Srbislava.

je

ografi

LJILJANA KOSTIĆ - CAKIĆ

Ljiljana Kostić-Cakić je rođena 1940 godine u Leskovcu. Završila je VMG u Leskovcu i zaposlila se u Skupštini Opštine Leskovac gde je radila sve do penzije. Sa suprugom Rodoljubom Cakićem rodila je dva sina. Preminula 2013.

Bi MILAN BOŽOVIĆ

Rođen 1940 godine. Po završetku studija na Tehnološko Metalurškom fakultetu u Beograd, kao stipetindista radio je u periodu 1966-1975 godine u Kombinatu-GasIfikacija u Prištini kao rukovodilac postrojenja. Nakon toga prelazi u Leskovac i radi u HI "Nevena" u Leskovcu do penzije ,na raznim odgovornim funkcijama u proizvodnji, investicijama i razvoju proizvoda. Iz prvog braka sa Kanom ima ćerku Mirjanu, a iz drugog sa Vericom Sina Bojana. Preminuo.

je

ografi

MIHAJLO ĆURČIĆ

Preminuo

MOMČILO GOLUBOVIĆ

Preminuo

Bi MIODRAG STANKOVIĆ, MIFE Biografija Miodraga Stankovića Ul. Mihajla Pupina 51 11406 Vlaška-Mladenovac Tel. 0637413648

Rodjen sam u Bogojevcu 03.10.1939 g. gde sam završio Osnovnu školu. U Leskovcu sam nastavio Osmogodišnju školu, Petar Tasić, do šestog razreda, a zatim u Osmogodišnju školu Josif Kostić, do kraja male mature. 1954 godine upisao sam se u Višu Mešovitu Gimnaziju, Leskovac, koju sam završio 1959 godine. Nakon završetka gimnazije upisao sam se u Višu Pedagošku Školu u Nišu, i završio studije u 1961 godini. Kao stipendista opštine Zenica, BIH, radio sam godinu dana, a zatim odslužio vojni rok u Prištini do kraja Avgusta 1963 godine. Posle odsluženja vojnog roka vratio sam se u Zenicu gde sam ostao na random mestu još punih šestnaest godina. U medjuvremenu upisao sam se na Filozofski Fakultet u Sarajevu gde sam završio Nemački Jezik i Književnost. Radio sam kao profesor nemačkog jezika u Trgovačko-Ugostiteljskom Centru i Medicinskoj Školi u Zenici do 1978 godine, a zatim sam prešao u firmu “Jugoazbest” u Mladenovcu kao prevodilac nemačkog jezika gde sam ostao šest godina. U medjuvremenu kao stipendista firme završio sam jednogodišnji seminar u Beogradu i dobio zvanje “Naučni i Stručni Prevodilac” za nemački jezik. 1984 godine dobio sam službu u SIP-u kao spoljni saradnik, prevodilac u Jugoslovenskom konzulatu u Nirnbergu gde sam proveo mandatni period do Decembra 1988 god. Po povratku u Jugoslaviju vratio sam se u matičnu firmu sa uverenjem da ću nakon godinu dana biti ponovo upućen za prevodioca u konzulat Nirnberga. Medjutim iz poznatih razloga, dolazi do smutnih vremena u zemlji, i raspada Jugoslavije a time i obustavljanje odlaska svima iz SIP-a u inostranstvo. Ova sudbina je zadesila i mene tako da sam ostao u firmi sve do 2001 godine kada sam i pensionisan. Po povratku iz inostranstva, kao dugogodisnji prevodilac, stičem pravo da se mogu baviti kao sudski prevodilac za Nemacki jezik, i nakon polaganja zakletve, ovim poslom se i danas bavim kao penzioner. Posle penzionisanja živim sa porodicom u Mladenovcu da bi se nakon nekoliko godina preselio sa suprugom u našu vikendicu u Vlaškom Polju na periferiji Mladenovca. Trenutno kao penzioner radim i živim u svojoj vikendici gajeći sve vrste voća, a takodje se bavim pčelarenjem kao i aktivnim prevodjenjem. Mladenovac 22. 07. 2020

je

ografi

MIRKO STANKOVIĆ

Mirko Stanković je rođen 27 Septembra, 1939 godine u selu Strojkovcu. Višu Mešovitu Gimnaziju je završio u Leskovcu 1959 godine, a Pravni Fakultet u Beogradu 1965 gdoine. Ima usmeno položeni magistarski ispit i Pravosudni ispit. U periodu od 1960 do 1965 godine bio je član Centralnog Komiteta Narodne Omladine Srbije.. Na toj funkciji bio je vršilac dužnosti predsednika republičkog odbora mladih brigada za nizgradnju autoputa "Bratstvo Jedinstvo", a potom i rukovodilac Ekspedicije mladih gorana na Fruškoj Gori, gde je učestvovalo oko 300 gorana. U tri letnje sezone bio je Upravnik Ferijalnog Letovališta u Rogaču kraj Omiša. U isto vreme bio je dopisnik Radio Beograda 2 za omladinsku emisiju koja se prikazivala svake srede od 1965 do 1966 godine. Služio je vojni rok u Banjaluci gde je odlikovan mnogobrojnim vojnim odlikovanjima. Vraća se u Leskovac da pšomogne ostarelim roditeljima 1967 godine i počinje da radi u sekretarijatu za unutrašnje poslove na privrednom i političkom kriminalu. 1971 godine izabran je za načelnika svih inspekcijskih službi Opštine Leskovac. 1974 godine preuzima dužnost zamenika sekretara skupštine opštine Leskovac. 1974 godine izabran je na funkciju sekretara međuopštinske regionalne zajednice - kao Sekretar Regiona 13 opština Južnomoravskog i Pčinjskog okruga u osnivanju. On tada intenzivno radi na normativnim aktima i stvaranju prve regionalne zajednice u Srbiji, kao i na normativnom regulisanju i stvaranju zajedničkog organa unutrašnjih poslova Južnomoravskog i Pčinjskog okruga. Sa ove dve funkcije intenzivno radi na izgradnji vodosistema "Barje". Rešasva imovinsko pravne odnose i način raseljavanja stanovnika... kako bi ova akumulacija počela da snabdeva zdravom pijaćom vodom stanovnike opštine Leskovac. U isto vreme radi i na osnivanju Tehnološkog Fakulteta u Leskovcu. Bio je predavač Regionalne političke škole. U jeku svih ovih proslava bio je odlikovan od strane predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita, ordenom rada sa zlatnim vencem. 1979 godine izabran je na funkciju podpredsednika SO Leskovac. Na toj funkciji orijentisan je prema društvenim delatnostima i radi na izgradnji doma zdravlja u Leskovcu i izgradnji zdravstvenih stanica u svim većim naseljenim mestima opštine Leskovac. Za te poslove bio je nagrađen medaljom zaslužnih građana za unapredjenje zdravstva u Leskovcu. Paralelno radi i na uredjenju vodotoka Veternice i na izgradnji gradskog keja. 1984 gopdine biva imenovan za opštinskog Javnog Pravobranioca, a nakon osnivanja republičkog Javnog Pravobranilaštva u Leskovcu imenovan je za zamenika republičkog javnog pravobranioca gde ostaje do 2005 godine kada odlazi u zasluženu penziju. Mirko Stanković jer suprug, otac dve kćeri i deda petoro unučadi.

Bi LAZAR JOVANOVIĆ –LAZA

Rođen u Leskovcu 1940 godine. Po završetku VMG, studirao i završio Prirodno- Matematički fakultet-odsek hemija. Ceo radni vek je proveo kao inženjer kontrole u Železari Smederevo. Preminuo. MILENIJA MITIĆ je rođena 1940 godine u Medveđi. Završila je VM Gimnaziju u Leskovcu 1959 godine i nastavila studije U Beogradu gde je završila Filološki Fakultet na katedri za Nemački Jezik. Radila jer kao strani korespondent prevodilac na Leskovačkom Sajmu, a zatim prelazi u HI "Zdravlje" Leskovac gde ostaje do svoje penzije. Udata je za Ljubišu Mitića sa kojim je izrodila dvoje dece: sina Nebojšu, Ekonomista, i kćerku Radmilu, Lekar. Kontakt: 16000 Leskovac, Ul. Dr. Kašiković 28 Mob. Tel: 063-804488 Kućni: 016-255724

je

ografi

MIHAJLO JANKOVIĆ - MIĆA GUTE Rođen u Leskovcu 1940 godine. Po završetku VMG, studirao i završio Poljoprivredni fakultet u Beogradu-Zemun. Radio u Institutu ta kontrolu alkoholnih pića u Beogradu. Sa suprugom imaju sina. Preminuo. NEBOJŠA ARGIROVIĆ

Rođen 1941 godine . Preminuo 2004. Po završetku VMG studirao i završio Mašinski fakultet u Beogradu. Zaljubljenik u nebeske visine i avione , radio je u JAT-u u tehničkom sektoru održavanja aviona. Bio je oženjen. Nema dece.

Bi

je

ografi

Olga Stojković, Conić

Зовем се Олга Стојковић, девојачко Цонић. Рођена сам 2.2.1940. године у Власотинцу од оца Благоја Цонића и мајке Јелене Цонић. Своје корене поштујем, јер ми је породица била јако сиромашна. Отац ми је побољевао и био више болестан него здрав. Мајка ми је била здрава и главни терет у породици је она носила. Било нас је четворо деце: 1.Зорица Цонић, удато Станчић – учитељица 2.Томислав Цонић – техничар 3.Олга Цонић, удато Стојковић – Виша педагошка школа – група физика, хемија и математика 4.Тихомир Цонић – грађевински техничар. Основну школу и три разреда гимназије завршила сам у Власотинцу. Гимназија се школске 1958/59 године укида у Власотинцу и комплетно моје одељење се пребацује у Лесковац. Разредни старешина ми је био професор Вене Стојанов. Тако 1959. године у Лесковцу завршавам осми разред гимназије. За време ове школске године путујем свакодневно од Власотинца до Лесковца аутобусом. По завршетку гимназије уписала сам Вишу педагошку школу у Нишу, група физика, хемија и математика. Група је била тешка, мало је студената завршавало. Професори Игор Павлов, за физику, и Станимир Арсенијевић, за хемију, били су прави научници, са високим захтевима. По завршетку Више педагошке школе добијам прво радно место у селу Шишава код Власотинца. То је била мала школа у којој сам започела васпитно-образовни рад предавајући три предмета из моје струке. По завршетку школске године, августа 1962., удајем се. Изабрла сам сродну душу Стојковић Стојадина колегу, наставника математике. Он већ ради у Нишкој Бањи и ја почињем са радом ту. Моје дрво живота почиње да расте. Године 1963. добијам моју прву радост, моју ћерку Биљану Стојковић. Услови живота су нам били никакви, ни за одрасле, а камо ли за дете. Некако преживљавамо уз помоћ детета и наше љубави. Године 1966. добијaмо још једну ћерку Бојану Стојковић. На нивоу друштва одржавам предавање: „Могући огледи за ученике VIII разреда“. Предавање уз употребу електричне машине, амперометра, bолтметра и свега осталог. Такво исто предавање држим и за градиво VII разреда. Дискусија колега је позитивна, као и саветника. Учествовала сам са својим ђацима на такмичењима. Волела са рад са натпросечном децом. Постизали смо изванредне резултате. Више пута су деца и ја кaо ментор ишла на републичка такмичења. Сећам се оних у Ивањици и Љубовији, а неколико пута и у Београду. У једној прилици пришао ми је републички саветник за физику и честитао на успеху мог такмичара коме су они дали II место, а он је био бољи од ученика коме је додељено I место. За свој рад добијала сам у новцу, као и остале колеге. Велики број мојих ученика ишло је у гимназију „Светозар Марковић“. Тамо је радио мој супруг као професор математике. Доста је деце завршило Електронски факултет. (nastavak u "Sećanje".)

Bi PREDRAG MOMČILOVIĆ

Rodjen je 25.7.1940 godine u Leskovcu. Završio je Osnovnu Školu "Josif Kostić", kao i osnovnu muzičku školu "Stanislav Binički" u Leskovcu na odseku za duvačke instrumente, gde je svirao klarinet. Nakon završene VMGimnazije u Leskovcu upisao je Pravni Fakultet u Beogradu i diplomirao u rekordnom roku sa izuzetnim uspehom. Odmah potom zaposlio se u Lebanu kao direktor pravne službe u "Eksporteks". 1966 godine položio je pravosudni ispit i otvara advokatsku kancelariju u Lebanu i postaje najmladji advokat u Jugoslaviji. Advokaturom se bavio sa suprugom Verom nekoliko godina, a potom u Leskovcu sve do svoje smrti, 1992 godine. Najveći uticaj na njegovu prtofesionalnu karijeru imao je dogadjaj iz drugog razreda osnovne škole kada je za sastav na temu "Kasko sam se proveo na izletu na Pašinoj Česmi, dobio jedinicu uz komentar učitelja da je bio preopširan. Zahvaljujući toj jedinici, postao je precizan, koncizan, i direktan uz logično rasudjivanje što mu je pomoglo da postane izvrstan advokat. Tako se dešavalo da žalbe za ozbiljna krivična dela napiše na par strana nabrajajući povrede zakona i argumente sa minimalnim obrazloženjem. Žalbe su usvajane ali je često pozivan od okružnog suda gde su sudije tražile zašto su žalbe tako kratke. Odgovorio je da je jednom bio nepotrebno opširan i kažnjen te da praksu konciznosti i preciznosti neće menjati. Ostao je dosledan. Njegova interesovanja su bila bogata i raznovrsnaČ posedovao je izuzetno znanje o astronomiji, filozofiji, književnosti, umetnosti, muzici, filateliji, i numizmatici. Bavio se fotografijom, imao tamnu komoru i sam r5azvijao filmove, bavio se sakupljanjem maraka, bio je kolekcionar lula, imao bogatu i raznovrsnu biblioteku i kolekciju ploča i kaseta sa francuskim šansonama, italijanskim kanconama, evergrin i klasičnu muziku kao i grupe Pink Flojd i Kvin.

je

ografi

Voleo da pleše sa suprugom i decom kod kuće. Voleo je porodične filmske maratone. Voleo je životinje a članovi porodice su bili psi, mačke, papagaji i ribice. Kao kuvar bio je specijalista za pripremanje šarana i domaće alve iz svojih "tajnih recepata". Njegova supruga Vera kao i kćerke Vukica i Violeta nikada neće prežaliti njegov odlazak. Tridesetog Maja, 1992 godine izgubile su sjajnu, genijalnu, svestranu, kreativnu, velikodušnu osobu i najboljeg prijatelja a ne samo supruga i oca.

PREDRAG KECKAREVIĆ - KECKO Rođen u Makedoniji 1940 godine. Preminuo 2002 god. Po završetku VMG, studirao i završio Tehnološko – Metalurški fakultet u Beogradu. Radio je kao glavni iženjer u Rafineriji Beograd a potom u Saveznom ministarstvu za nauku i tehnologiju. Kao gimnazijalac isticao se svojim znanjem u poljima nauke i oratorske veštine. Često se upuštao sa prednjacima naše generacije u rešavanju matematičkih jednačina i teorema, ali kao izuzetno karakteran čovek nije nikada koristio nadmenost medju svojim drugaricama i drugarima. Kecko je ostao u duši palančanin sa puno osećanja i ljubavi za Srpski narod. Bio je poštovan i cenjen celog života i ostao je u sećanju svojih vršnjaka kao dobričina bez dlake na jeziku. Iza sebe je ostavio suprugu, kćerku i sina koji je DNK analitičar.

Bi . PETAR PEJČIĆ Rođen 1940 u Leskovcu. Po završetku VMG studirao i završio Pravni Fakultet u Nišu. Upravnik zatvora u Leskovcu. Poginuo u automobilskoj nesreći 2000 godine.

RADMILA TASIĆ

je

ografi

.

RADMILA MOMČILOVIĆ PEJOVIĆ Rođena 1940 u Bileći. Po završetku VMG studirala i završila VišuPedagošku Školu u Nišu. Nakon toga je kao prevodilac za francuski jezik radila u Mašinskoj Industriji Niš(Min). Pratila je supruga Dušana na njegovim poslovima zastupstva u Sofiji, Bugarska. Iz braka sa Dušanom ima sina Stašu. U slobodnom vremenu bavila se, a i sada se bavi poslovima domaćice.

Bi

je

ografi

SINIŠA ILIĆ - nastavak

SINIŠA ILIĆ Рођен у Свођу, општина Власотинце, 22.05.1940. г, упородици просветних радника. У детињству и младости проводио је време, ад, учење и дружење у мањим срединама на југу Србије (Доњи Присјан, Белановац, Грделица, Власотинце). Истицао се марљивим радом у школи и ван ње. Гимназију је завршио у Лесковцу као ђак генерације 1959. год. (ослобођен матуре), затим Електротехнички факултет у Београду. Од 1966. године, ради у Електронској индустрији – Ниш, као конструктор, затим као водећи конструктор у Фабрици радио и ТV апарата. Иако је Савет комуниста (у који је примљен са 17 година) напустио на лични захтев, на референдуму (са 94% гласова „за“) је изабран за техничког директора фабрике „TVA“ преко 3000 радника, а потом, у другом мандату, за помоћника директора за производњу и комерцијалу. Тих година производња је белележила изузетан раст са максималним развојним и производним резултатима, са годишњом производњом преко 200.000 TV апарата, 220.000 радио апарата, 10.000 клима уређаја и преко 100.000 малих кућних апарата, уз стални брзи развој нових генерација производа светског квалитета и поузданости. Из здравствених разлога 1980. напушта руководеће место, када почиње да ради у Сектору за програм и развој Генералне дирекције ЕИ-а као Водећи програмер за стратешка развојна планирања и праћења на нивоу ЕИ-а.

Сем стручних анализа и студија, бави се и активно доприноси побољшању законских текстова Републике и Федерације, као члан Комисије ЕИ-а за систематска питања. Стекао је и међународно искуство у струци (FILIPS, HITACHI, BRC р.) као и у комерцијалним пословима Аутор, коаутор и сарадник је за значајне симпозијуме и саветовања са темема из теорије и праксе истраживачко-развојног и научног рада у развоју привреде, и посебно електронске индустрије (Сарајево фебруара 1985, Крагујевац јануара 1985. и октобра 1982, и др.)Такође је и аутор и сарадник дела „Стратегија развоја електронике у Србији до 2000. год.“ (март 1985, 850 стр.), а аутор је и књиге, TV уређаји“ (1969, 133 стр.) за Средњо-техничку школу где је једно време радио као професор. Добитник је првомајских и других награда и признања (златник и дипломе). Као пензионер од 1998. године, успешно и запажено учествује у Савету Месне канцеларије, где је живео. Срећно је ожењен 50 година. Са супругом која је професор у пензији има двоје деце: сина, који је дипл. инж. електронике и кћерку, која је дипл. математичар, обоје раде као професори гимназија у Нишу. Син и kćерка подарили су му две унуке.

Bi

je

ografi

Siniša Đorđe Milošević Prof. dr Siniša Milošević, redovni član Akademije Inženjerskih Nauka Srbije (AINS) od 1999., naučni savetnik po Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti Srbije od 1995. i redovni profesor Univerziteta u Beogradu od 1996.; dugogodi-šnji generalni direktor naučnog Instituta za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih srovina ( ITNMS)-Beograd, do penzionisanja 2008.; sada savetnik u razvoju Elixir Groupe. Rođen je 14-02-1941. u Leskovcu, od oca Đorđa(Srpče) i majke Darinke, posle dosta starijih sestara: Dragice, Mirjane i Dikice. Odrastao je u zanatskoj porodici u građanskoj sredini, u okruženju velikih i poznatih leskovačkih porodica koje su živele posle rata u drugim društvenim i jako promenjenim materijalnim uslovima, ali sa izgrađenim građanskim moralom. Vaspitanje u porodici sa takvim vaspitnim uslovima, družeći se do završetka Gimnazije sa decom iz slićnih uslova, uslovilo je u njemu formiranje materijalno-racionalnog, društveno prilagodljivog i potpuno apolitičkog karaktera. Osmogodišnju školu i gimnaziju je završio u Leskovcu sa generacijom 1959. Bez mogućnosti da upiše željeni fakultet i loših materijalnih uslova, posle završene mature od jula 1959 do maja 1960. radi u Pošti-Leskovac. Sa obezbeđenom stipendijom RMHK „Trepča“, koja je obavezivala za studije određenog fakulteta-upisuje 1960. Rudarsko-Geološki fakultet (RGF) u Beogradu, na smeru za Pri-premu-tehnologiju prerade mineralnih sirovina. Diplomirao je januara 1965. Vojni rok služi u Šapcu do februara 1966. Rad i razvoj u struci počinje, shodno obavezama prema uslovima dobijane stipendije od RMHK „Trepča“, kao upravnik postrojenja Flotacije olova, cinka, pirita i cijanizacije zlata i srebra u rudniku Lece. Od marta 1968. do penzionisanja krajem 2008. radi i razvija se u Institutu za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina (ITNMS), Beograd. Magistarsku tezu odbranio je 1975.,a doktorsku disertaciju 1984. Naučni saradnik postaje 1985., viši naučni saradnik 1990.,a naučni savetnik 1995. Paralelno, u dopunskom radnom odnosu, zvanje vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu dobija 1995., a redovnog profesora 1996. Kao predavač i mentor za izradu magistarskih teza i doktorskih disertacija, radi na Tehničkom fakultetu u Boru i u Centru za multidisciplinarne studije (CMS) Univerziteta u Beogradu. Posle penzionisnja 2008.radi na razvojnim projektima: u VICTORIA Groupi do 2014., a sada u ELIXIR Groupi. U naučno-istraživačkoj aktivnosti intenzivno i za svo vreme je radio: Na tumačenju i razvoju fizičko-hemijskih problema i fenomena koji definišu,određuju i optimiziraju procese tehnološke prerade različitih mineralnih sirovina:metala (olova, cinka, bakra,gvožđa, molibdena, nikla, bora, zlata, srebra i dr.); nemetala ( silikata, karbonata, alumo-silikata,fosfata, magnezita i dr,). str. 1

Posebno je radio i koordinirao istraživanja: na tumačenju i praktičnoj definiciji fenomena i kvantifikaciju hidrofobne i hidrofilne interakcije organskih i neorganskih reagenasa sa površinama sulfidnih i posebno oksidnih minerala, koji su veliki problem u primeni procesa flotacijske koncentracije, koji ima ogromnu praktičnu primenu u privredi (na fakultetu je držao nastavu na predmetu Teorijske osnove flotiranja); na razvoju mehanizama i procesa koncentracije jona ili molekula metala i nemetalau vidu „sublata“ (jonska flotacija); na razvoju procesa magnetne i elektrostatičke koncentracije i dr.. Na razvoju savremenih procesa mehaničke aktivacije i mehanohemijskih tehnologija, koje su danas osnova za savremene nanomaterijale, a koje se zasnivaju na korišćenju fenomena uticaja mehaničke energije na transformaciju kristalohemijske strukture materijala ( u CMS-u je držao predmet: Mehanička aktivacija materijala). Na razvoju novih–originalnih materijala-adsorbenata (SUPERSORB MINERALS) različitih toksičnih Liganda (mikotoksina iz životinja i ljudi,zagađenih zemljišta i voda). Razvoj se zasniva na strkturnoj modifikaciji: zeolita, bentonita, kaolina,reakcijom aminima idr. U ovoj problematici rukovodio je istraživanjima u domačim i projektima Evropske Unije i UNDP-a.Koautor je dva međunarodna patenta u ovoj problematici ,a jedan se koristi od 2006. u komercijalnoj proizvodnji organozeolita u kompaniji PATENT CO. DOO. Uopšte, u naučno-istraživačkoj aktivnosti rukovodio je realizaciju 14 velikih domaćih i stranih strateških projekata, sa velikim brojem istraživača različitog profila; objavio je 8 knjiga i monografija, 110 radova u časopisima i zbornicima međunarodnog značaja i 108 radova od nacionalnog značaja; autor je i koautor 8 patenata. U inženjersko-stručnom radu rukovodio je izradom 8 glavnih tehničko-tehnoloških projekata, industrijski realizovanih. Autor i koautor je 27 prijavljenih tehničkih rešenja. Od 2008. u VICTORIJA GROUP-i rukovodio je izradu projekta: Studija izvodljivosti eksploatacije i prerade fosfatne rude iz ležišta „Lisina“ kod Bosilegrada i proivodnje koncentrata fosfata ( ovo ležište je jedinstveno i jedino u Evropi). Od 2014. u ELIXIR GROUP-i radi na razvoju novih projekata u hemijskoj preradi fosfatnih sirovina i dobijanja fosfatnih materijala. Trenutno radi na razvoju projekata: prerada i korišćenje bakarne šljake, prerade sirovina „bora“ do borne kiseline i dr. proizvoda i dr. U međunarodnoj saradnji i naučnog i stručnog usavršavanja boravio je u naučnim organizacijama, univerzitatima i industrijama u: Italiji, Izraelu, Engleskoj, Rusiji, Kini, Južnoj Koreji i dr. U organizacionom radu bio je u ITNMS-u do 1989. direktor Instituta OOUR-a PMS i Neorganske tehnologije, a od tada do penzionisanja krajem 2008. generalni direktor ITNMS-a. Jedanaest godina je bio predsednik Odbora za hemijske tehnologije u Ministarstvu za nauku i tehnologiju Srbije. Bio je član Upravnog odbora u druženja Universitetskih profesora ; Naučnog društva „Nikola Tesla“ i dr. Dobitnik je Šistekove nagrade RTB-a Bor za naučno-istraživački doprinos u razvoju novih tehnologija; Prve nagrade za naučno istraživačku kreatvnost, Kluba privrednih novinara; najveće državno priznanje za rad Instituta i proizvodnju deficitarnih materijala za vreme zabrane uvoza 90 god ( neorganskih soli; aktiviranog bentonita: organozeolita; kobaltnih soli i dr). str. 2

Bi

je

ografi

Porodica: Oženjen je Dušankom (Đikić) koja je takođe završila gimnaziju u Leskovcu 1964., zatim Medicinski fakultat Univerziteta u Beogradu; doktor medicine-magistrirala i doktorirala medicinske nauke; radila do penzije na Onkološkoj klinici u Beogradu. Iz braka Imaju kćerku Maju (1968.), lekara-magistrirala i doktorirala medicinske nauke, specijalista neurologije i sina Dejana(1977) sa završenim Tehnološko-Metalurškim fakultetom u Beogradu. Imaju četvoro unučadi: Tamaru(1994.,ekonomista), Anu(2003.), Adrijana(2010) i Niu(2012). str. 3

SLAVOLJUB ĐORĐEVIĆ

Rođen 1940 godine, a preminuo 2008. Studirao i završio Poljoprivredni Fakultet – tehnologija prerade, u Zemunu. Radio je prvo kao tehnički direktor u prehranbenom preduzeću „Radan“ Pečenjevce kod Leskovca. Zatim prelazi u „Centroprom“ Beograd i radi na poslovima izrade brendaova "C-kafa“ i "Cipiripi“ Sa suprugom imaju sina.

Bi SLAVOLJUB KARABEGOVIĆ Rođen u Leskovcu 1940 godine. Po završetku vmg studirao i završio Arhitektonski fakultet u Skoplju. Ceo radni vek je proveo u odeelenju za urbanizam i izgradnju grada Leskovca kao projektant i rukovodilac , i učestvovao u kreiranju sadašnjeg izgleda Leskovca. Nosilac je više pohvala i nagrada . Po penzionisanju, nastavio sa radom kao ovlašćeni projektant na izradi brojnih projekata i/ili kao nadzorni organ na izgradnji objekata. Oženjen Slavicom i imaju kćer Tanju, dipl.arhitektu i sina.

je

ografi

SLOBODAN KOSTIĆ - KOSTA

Rođen 1940 godine u Leskovcu. Preminuo 2011 godine. Po završetku VMG studirao i završio Pravni fakultet u Beogradu.Radni vek je proveo je kao referent i šef odelenja ove filijale.U filijali Leskovac Fonda za invalidsko i penziono osiguranje Srbije. Paralelno sa radom u Fondu Pio , bavio se pisanjem knjiga, izdavanjem raznih humorističko-satiričnih biltena i novina. Bio je dugogodišnji saradnik humorističkog lista „Jež“, a u njegovu čast list "Jež“ je ustanovio godišnju nagradu od 2013 godine , za najboljeg aforističara koja nosi njegovo ime. Sa suprugom Svetlanom imaju sina i kćer.

Bi SLOBODAN POPOVIĆ -Cobi

Posle završene srednje škole i položenog Višeg tečajnog ispita (Velike mature) nastavio sam školovanje na Građevinskom fakultetu u Beogradu, gde sam diplomirao 1965. god. Bio sam stipendista Izvršnog veća Srbije (slučajno dobijene stipendije: zar može popov sin da bude stipendista države u to vreme) i kasnije lokalnog preduzeća "Graditelj".Ppodizao sam u prvo vreme objekte po Leskovcu i okolini, a kasnije kada sam počeo da rukovodim, rukovodio sam podizanjem takvih objekata. Prvo gradilište kao pripravnika na stažu bilo je na soliterima kod železničke stanice (za bolju orijentaciju: iza kafane "Madera"), a prvi samostalni objekat je bio: istraživačke laboratorije u fabrici "Zdravlje" (gde se Bora Šmikić usavršavao kao uposlenik "Zdravlja"). Kad sam prešao u rukovodioce vodio sam istraživanje i razvoj u GP "Graditelj" (kasnije je to preraslo u Građevinski kombinat "Milentije Popović", gde sam bio jedno vreme i direktor jednog OOUR-a, iako nisam nikada bio član partije). U "Zdravlju" sam jedno vreme rukovodio pomoćnim pogonom, a kasnije sam radio u investicijama, kada su me samoupravno isterali iz fabrike, jer sam bio na pogrešnoj strani. Kasnije je to sudski bilo poništeno, a ja sam naravno dobio znatnu oštetu. Radnu karijeru sam završio 2002. god. kao tehnički direktor preduzeća za završne radove u građevinarstvu (to je bio bivši OOUR GIK-a). I dan danas me moji saborci iz te firme i dalje zovu "tehnički", što mnogo više znači neg da te zovu po imenu.

je

ografi

SLOBODAN POPOVIĆ -Cobi - nastavak

kupljenim Ceo zvanični radni vek sam proveo u proizvodnom - stvaralačkom radu. Bio sam u timu GIK-a kada je uvođen Žeželjev sistem za prednaprezanje, rukovodio sam nadzornim timom nad prvim objektom koji je GIK uradio u tom sistemu (današnja crepana "Mladost"), gradio fabriku stanova GIK-a, fabriku za linijsko prednaprezanje (atheziono prednaprezanje betona) u GIK-u, fabriku sintetičkog betona "Polimermer" sa najmodernijom separacijom šljunka na Balkanu (u vreme sankcija uspeli smo da je uništimo do temelja, prodavajući opremu u bescenje, koja je ranije plaćana teškom mukom). Odlaskom u penziju moje dnevno radno vreme se produžilo do kasnih sati, sve dok se moglo raditi. Privatni angažmani su verovatno bili rezultat prethodnog, minulog rada. Podigao sam fabriku za preradu drveta (u sklopu je 18 objekata) u selu Živkovu, nadomak Leskovca, servisi i magacin "Gumapromet"-a na ulazu u Leskovac i fabriku sanitarne keramike (sada jedine u ovom delu Evrope) "Keramika Leskovac" u Bratmilovcu, koja je po kvalitetu proizvoda jednaka fabrikama iz Italije, koju opremu ona koristi. Vodio sam radove na najdužem rasponu u linijskom sistemu od čelika u dužini od 28 metara na objektu "Mašinoteks"u Leskovcu. Zadnji objekat o kojem sam vodio računa je hotel "Zajac, podignut u blizini moje kuće, vlasnika mog komšije i drudara Zajca, koga nisam mogao da odbijem, a on će se bratski odužiti za taj posao, koji je, sa prekidima trajao skoro dve godine, postavljanjem mesingane ploče kao zahvalnice na ulazu u hotel sa mojim imenom, kao naznakom. Stvarno velikodušno sa njegove strane, posebno zbog moje strepnje da li će moći fanansijski da to izdrži. U srpskom pravosuđu sam radio 36 godina kao veštak građevinske struke, veštačeći sve sporove iz bilo koje obalsti građevinarstva: konstrukcije, grubih radova, završnih radova, odnosi izvođač - investitor, izvođač - podizvođač. Kada smo duboko zagazili u demokratiju, kada se nije znalo ko koga jaše uz slogan: Druže Tito nije bolje sutra, sad nas jašu i Kurta i Murta, uspeo sam da pobegnem iz tog "blagostanja" (stvarno nisam mogao da kaljam svoj potpis u tom, hoću reći nikakvom pravosuđu, izvlačeći se na godine starosti i na stalno osustvovanje iz Leskovca). U jednom trenutku života samo po sebi mi je došlo da se više ne bavim poslom u struci. Hotel "Zajac" je bila moja labudova pesma.

Sećanja DA SE PODSETIMO Verica Janković, Decembar 2020 godine Polako ali sigurno stigla je jesen te daleke 1955 godine. Počinje nova školska godina. Dvorište ispred zgrade gimnazije bilo je puno mladosti. Svi smo imali neki čudan osećaj. Nova lica mimoilazila su svakog od nas. Grupice su se izdvajale i svi su manje više želeli da nastave zajedno. Ta neizvesnost je trajala do prvog školskog zvona. Narednih četiri godine, iako nismo bili zajedno u odelenju, nastavili smo da se družimo. Bilo je mnogo toga što nam se izdešavalo: ozbiljnije učenje, igranke, zabavljanje, ekskurzije, bavljenje sportom i dr. E, da je vreme malo sporije išlo. Na protiv, tada smo želeli da proleti. Sa odrastanjem i ozbiljnošću završili smo maturu, te davne 1959 godine. Ko je koliko učio tako je i prošao, u prvom ili narednim rokovima polaganja Velike Mature. Matursko veče proveli smo u holu Gimnazije uz svirku „Čonke“ i njegovih muzičara. Bože dragi, kako smo bili skromni, srećni i zadovoljni. Ova generacija dala je veliki broj fakultetski obrazovanih ljudi. Među njima ima i onih koji su ostavili pečat u svom dugogodišnjem radu. Oni koji su nas rano ostavili, ili nešto kasnije, bili su divni ljudi, stručni, pošteni i porodični. Sumrak života je nad svima nama. Neka ovaj spomenar ostane našoj deci, unucima i svima onima koji su nas poznavali. Ostavljamo za sobom svoju decu, koja su u velikom broju obrazovana, dobri i pošteni porodični ljudi. A što je najvažnije, a nadam se da ne grešim, poštuju i cene svoje roditelje. Svima nama potrebna je njihova ljubav, pažnja i poštovanje. Nadam se da nisam bila previše sentimetalna.

Prohujalo, a kao da je juče bilo HOD PO MUKAMA -VISOKI KRITERIJUMI U VMG LESKOVAC

U četvrtak, 1 septembra 1955 godine , 294 učenika upisanih u V razred Više Mešovite Gimnazije a raspoređenih u 9 (devet ) odeljenja, čekali su prvo školsko zvono da započnu novi period svog obrazovanja i života. Tokom prvog polugodišta, obzirom da su učenici bili iz raznih osmogodišnjih škola sa teritorije opština Leskovac, Lebane, Grdelica, Vučje , sklapala su se nova drugarstva ,prijateljstva,simpatije i sl., zasnivana na opredeljenjima za rad u raznim sekcijama- literarna, sportska , izvidnička i dr., ili po interesovanjima za određene nastavne predmete, a i po ličnim afinitetima.A cele godine vodila se bitka za pozitivan ishod završetka razreda.

Kriterijumi su bili opšte poznati : -Odličan uspeh – ko ima više odličnih (5) od vrlo dobrih (4), bez ijedne dobre (3) ocene -Vrlo dobar uspeh- ko ima više odličnih i vrlo dobrih ocena, od dobrih -Dobar uspeh- ko ima više dobrih , od vrlo dobrih i odličnih ocene,bez ijedne slabe(2) -Popravni ispit – ko ima ocenu 2 (slab) iz jednog predmeta -Ponovci – ko ima dve ili više slabih ocena, ili ne položi popravni ispit iz jednog predmeta -Gubi pravo na redovno školovanje ko ponavlja 2 (dva) puta -Isključuju se na polugodištu i upućuju na razredni ispit oni koji imaju više slabih u odnosu na ostale ocene. Statistički podaci na završetku V razreda kažu da je V razred završilo sa: -odličnim uspehom 28 učenika, -vrlo dobrim uspehom 60 učenika , -dobrim uspehom 140 učenika, a nakon popravnih ispita za 90 učenika (pretežno iz srpskog jezika i matematike ) - ponovili V razred ili izgubili pravo na redovno školovanje 63 učenika , - napustilo je školovanje 3 učenika,

1. upisanih 2. Odličnih 3. Vrlo dobrih 4,dobrih 5. Ponavljali 6. Napustili školu 294 28 60 140 63 3

Prohujalo, a kao da je juče bilo - 2 (Prilog 1 –Spisak upisanih učenika u V razred VMG Leskovac u školskoj 1955/56 godini ) Visoke kriterijume ocenjivanja ,od kojih je zavisio uspeh učenika na polugođu i kraju godine postavili su nastavnici koji su prihvatili našu generaciju po upisu u V razred školske 1955/56 godine. (Prilog 2 –a. Spisak nastavnika VMG Leskovac u školskoj 1955/56 godini godine do školske 1958/1959 godine.

Ovako strogi i visoki kriterijumi na kraju školske 1955/56 godine, kao i u višim razredima u VI(školska 1956/57 godina)i VII( školska 1957/58 godina ) razredu pa i VIII (IV godina po novoj nomenklaturi-školska 1958 /59 godina) , doveli su do toga da je veliki broj učenika naše 1955/56 generacije po upisu,napuštao VMG i prelazio u druge srednje škole –Poljoprivrednu , Tekstilnu , Medicinsku , Ekonomsku i dr. , ili odlazio iz Leskovca. Procena je da je iz naše generacije po upisu u VMG, po ponavljanju V razreda, i dalje u školskim godinama 1956/57/58/59 VMG napustilo oko 175 učenika. Dopuna našoj generaciji u ovim razredima su bili učenice i učenici koji su došli u VMG Leskovac iz isturenih odeljenja Gimnazije iz Vlasotinca i Grdelice a koja su ugašena u tim sredinama, kao i ponovci iz starijih generacija. I tako je VIII razred (po novom označavanju IV razred ) školske 1958/59 godine, upisalo 190 učenika raspoređenih u 7 odeljenja . Školsku 1958/159 godinu sa uspehom je završilo i izašlo na Viši tečajni ispit ( Velika Matura ) 173 učenika, sa sledećom strukturom uspeha: -Odličnih 7 učenika -vrlo dobrih 46 učenika - sa dobrim uspehom 120 učenika, nakon polaganja popravnih ispita za 55 učenika, -ponavljalo razred 8 učenika,a -napustilo školovanje 9 učenika 1. upisanih 2. Odličnih 3. Vrlo dobrih 4.dobrih 5. Ponavljali 6. Napustili školu 190 7 46 120 8 9

Prohujalo, a kao da je juče bilo - 3 Školsku 1958/159 godinu sa uspehom je završilo i stekli pravo da polažu Viši tečajni ispit ( Velika Matura ) 173 redovnih učenika,od toga : Iz osnovne generacije po upisu u 1955/56 školsku godinu 84 učenika Iz ugašenih odeljenja Gimnazije u Vlasotincu 46 učenika Ponovci iz starijih generacija 43 učenika Prikazano statistički ( bez učenika iz ugašenih odeljenja i ponovaca iz starijih generacija) VMG Leskovac je iz osnovne generacije po upisu 294 učenika u V razred školske 1955/56 godine, samo 84 završilo VIII (IV ) razred, tj. 84/294 x 100 = 28,57 % . Prilog 3 ( Spisak učenika koji su upisali VIII razred ( po novom označavanju IV ) razred VMG u Leskovcu školske 1958/59 godine. Prilog 4 – Svedočanstvo o završenom IV razredu VMG Leskovac VTI ( Velika matura ) je posebna priča. VTI ( VM ) se sastojala iz polaganja pismenih ispita iz: srpskog jezika, stranog jezika i matematike , a po uspešnom polaganju pismenih ispita, polagani su usmeni ispiti iz :srpskog jezika, stranog jezika,matematike,fizike i istorije. I sledeći uslovi : -ko sa uspehom položi sva tri pismena i 5 usmenih ispita u prvom ispitnom roku roku, završio je školovanje u VMG Leskovac, - ko ne položi 1(jedan)jedan ili 2(dva) VTI ispitnih predmeta , upućuje se na drugi ispitni rok (popravni ili redovni ) - ko u drugom ispitnom roku ne položi popravne ispite , polaže ceo VTI u trećem ispitnom roku, -ko ne položi 3 predmeta na VTI upućuje se na Veliku maturu naredne školske godine. -I opet podizanje kriterijuma ,pred polaganje VTI ,po prvi put odlični učenici nisu bili oslobođeni polaganja VTI (VM) , već su morali da je polažu kao i ostali vrlo dobri i dobri učenici. Jedini ustupak je bio, da oni koji su sa odličnim polože pismene ispite na VTI (VM),a u prethodnim godinama bili sa odličnim uspehom, bili su oslobođeni od usmenih ispita.Po sećanju , iz razgovora sa drugovima i zapisnika sa sednica Nastavnog veća juna 1959 to su postigli samo dvojica kolega Ilić Siniša i Keckarević Predrag . U junskom (prvom)roku VTI-Veliku maturu je polagalo 120 redovnih učenika( a odustalo od polaganja zbog nepripremljenosti čak 53 učenica i učenika koji su se opredelili da VTI- Veliku maturu polažu u narednom septembarskom roku 1959 godine)kao i 30 vanrednih učenika iz prethodnih školskih godina. U junskom i kasnijim redovnim ili popravnim rokovima svih 173 redovnih učenika koleginica i kolega su položili VTI ( Veliku Maturu ). I zavisno od mogućnosti i opredeljenja neki su nastavili da studiraju , ili se zapošljavali u raznim poslovnim strukturama i ako su bili u mogućnosti , vanrednostudirali iz radnog odnosa.

Prohujalo, a kao da je juče bilo - 4 Prilog 5 – Svedočanstvo o stečenom srednjem obrazovanju u VMG Leskovac Petnaestak drugarica i drugova iz osnovne generacije po upisu u VMG u školskoj 1955/56 ,koji su ponovili jedan od razreda V,VI ili VII, izašli su na VTI –Veliku maturu po završetku školske 1959/60 godine i položili je sa uspehom. Tako je je konačan broj koleginica i kolega koji su a završili VMG 84 + 15 = 99 , od 294 onih koji su upisali VMG u Leskovacu u školskoj 1955/56 godine . U procentima to iznosi 99/294 x 100 = 33,67 %. A sve one sa kojima smo započeli školovanje u VMG Leskovac školske 1955/56 godine,one koji su nam se pridružili iz ugašenih isturenih odeljenja,one koji su promenili školu i/ili otišli iz porodičnih razloga iz Leskovca ili nas sačekali iz nekog od viših razreda VMG , smatramo sastavnim delom naše generacije.I uvek se radujemo kada ih sretnemo slučajno na ulici ili na nekom od naših susreta Generacije, ako su se opredelili da tada budu sa nama. Susrete Generacije maturanata 1959-generacije po upisu u VMG školske 1955/56 godine. održavamo na svakih 5 godina.A susreti su počeli od 1974 godine(15 godina mature ) a prethodni 10 susret je bio 2019 godine ( 60 godina mature). I uvek poželimo međusobno da svi mi, naše porodice , najbliži i najvoljeniji ,budemo živi i zdravi bar još godina sto( kao u Bajaginoj pesmi ). I da se ponovo sretnemo. Velibor-Bora Mitić , januar 2021 godine

GIMNAZIJSKE IGRANKE Sećanja Verice Janković Sa početkom školske godine, svake nedelje u holu gimnazije održavale su se igranke. Pored naših učenika nekada je bio I po koji vojnik uglavnom “školarci” kako smo ih zvali. Svirali su poznati muzičari u Leskovcu . Među njima bili su Lipsa koji je svirao saksofon, Moka je udarao u bubnjeve, Čonka I njegov brat svirali su harmoniku I trubu. Svirali su poznate melodije koje su danas evergrin. Sve vreme se stajalo I uživalo a naši drugari su nam prilazili I pozivali na ples. Devojke koje su imale momke bile su na “sedmom nebu”. Vrlo često su se rađale nove ljubavi koje su u neretkim slučajevima trajale dosta dugo. Sa pojavom Rock n Roll-a bili smo ludi od ritma, igrali smo ko je kako znao i umeo sa osmehom na licu ispunjavajući nas radošću i srećom. Igranke su se završavale u 18h snovi su se vraćali u stvarnost, sutra je bio novi dan a sa nestrpljenjem se čekala sledeća nedelja i igranka.

Stari Leskovac iz Kostinih pisanija

Parodija iz Kostinog genija

Nastavnici i Profesori

Nastavnici i Profesori,

iz sećanja Žike Bafa,

iz sećanja Žike Bafa, (nastavak)

Dosta je toga zaboravljeno iz spiska profesora i nastavnika, ali mali odlomci iz ličnih pogleda o profesorima su uvek korisni za ovaj pozamašni opus. Koliko se ja sećam director gimnazije do kraja trećeg razreda je bio tzv. Bradica, Vladeta Djordjević. Njegov portret koga je naslikao naš talentovani nastavnik crtanja, Jovan Popović, gde director sedi ispod nekod drveta sa plodovima (kruške ili jabuke, pomarandze?) ostao mi je u sećanju. Posle njega je došao Vitomir Marinković na mesto direktora za vreme naše maturske godine. Od profesora se sećam Ace Gavrilovića koji nam je predavao Francuski za sve četiri godine i koji je meni ukovao osnovu za prvi govorni jezik van Srpskog. Spiru Keckarevića sam lično poznavao zbog Kecka jer smo se Kecko i ja družili posle škole i posećivali jedan drugoga. Spira je bio strog ali ne preterano, i uvek je tražio da nešto čitamo kad smo bili slobodni. Naravno moj omiljeni profesor je bio Brana Mitrović sa kojim sam ponekad posle časova vodio diskusiju o kreativnoj literaturi. Ustvari on je veoma mnogo uticao na moj književni razvoj i ja mu dugujem za sve moje uspehe u publikaciji. Nažalost njegova sloboda reči i njegovi sukobi sa iliteralnim vlastima i političkim balvanima toga vremena skratili su količinu njegovog pedagoškog doprinosa za nekoliko generacija. Maturu sam završio sa profesorom srpskog jezika koji be bio bivši teolog, imena se ne sećam, mada bi trebalo, jer sam ja bio jedini koji je dobio peticu iz srpskog na polaganju mature. Sećam se dobro Djurović Grozde zbog njenog ratobornog duha I ustrajnosti u obrazovanju učenika. Sećam se i par izleta na Hisar zbog njene velike želje da nas uči o geografiji naših predela iz prve ruke. Mislim da je profesor matematike bio Vladimir Timčenko, i mislim da je njegova sestra predavala hemiju. A možda i grešim. Oboje su bili izvrsni nastavnici i veoma strogi. Profesorka istorije Atanasković Jelica mi nije ostala u sećanju, ali se dobro sećam Hranislava Rakića sa kojim sam se par puta prepirao oko nekih podataka koji su se meni (brbljivom klincu) učinili netačni.

Rakić je bio dobar pedagog i nije mi zamerio za jedan takav ispad, ali sam mu se mnogo godina kasnije izvinuo i on je prihvatio moje izvinjenje. Miodrag Stefanović je bio moj zet, oženjen mojom sestrom od tetke, i ja sam manje više dobijao filozofsko obrazovanje za vreme letnjih raspusta na planini Radan kod njegovog oca Stamena. Mija je bio duša od čoveka i uvek je imao blagu reč za svakoga. Profesor Likovne Umetnosti, Jovan Popović, pokrenuo je interesovanje učenika Gimnazije u modernu umetnost i slobodu izražavanja tako da smo od najgorih kandidata za likovnu umetnost postali ozbiljni predstavnici Leskovačkog modernizma svojim izobličenim pogledom na svet. Naši modeli su često više ličili na drvene stolice nego na ljudske oblike, boje su se mešale bez nekog odredjenog programa a krajnji rezultat su bili crteži od kojih su se naši roditelji ježili. Sreća je da ni jedan od naše slavne generacije nije postao umetnik, osim Koste koji je od samog početka za inat postao naš glavni satirikon. Na kraju moram da pomenem profesora Engleskog i Nemačkog jezika, Slobodana Kodalovića, koji se mnogo trudio da nas prevede u Engleze i Nemce a mi smo pevali "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska".

Mojoj Generaciji U ime onih davnih dana, U ime gladnih časova naših - za kojima tugu krijemo vešto, ja, bivši "mladi poeta" ne bih se mogla sresti sa vama, a da vam pesmom ne kažem nešto. 30 godina je malo vreme - za ljubav, posao i porodicu, ali je usito - veliko breme, što se na naša pleća sruši, jer smo evo nas, iako prosedi, ostali mladi u svojoj duši. Želela bih da se setimo i onih, kojih danas nema više: roditelja naših koji sve nade svoje u nas ugradiše, profesora, čije znanje našim zvanjima diše i drugova naših koji u nama svoje nestašluke zaboraviše! I NIJE ČAS ZA TUGU, NAŠA SU DJECA već digla dugu! I u zenitu mladosti svoje naše ih ljubavi ponovo roje. Leskovac 1989 Jelena Dugonjić

Knjige Žike Bafa Srpska Izdanja Hronika Najstarijeg Srpskog Fudbalskog Kluba u Americi 1999 godine Promašena Vremena, kratke priče o Srpskim emigrantima Izdavačka kuća JR Zemun, 2002 godine Tima Tišler Izdavačka kuća, Prosveta 2004 godine Američka Izdanja THE ARTISAN Kindle Direct Publishing, 2016 Audible Audiobook 2018 Royal Palm Nagrada za najbolji roman Floride 2016 godine PILGRIM OF FATE - VOLUME 1 Kindle Direct Publishing 2017 Audible Audiobook 2020 PILGRIM OF FATE - VOLUME II Kindle Direct Publishing 2021 LAND OF OPPORTUNITY Omnia Mea Publishing INNOCENT CHINA KDP 2021

JELENA DUGONJIĆ - MATKOVIĆ Rođena je pre rata, 1940. god. u familiji poznatog revolucionara, sa jedne strane, odnosno u Trenkinoj familiji sa druge strane. Rođena je u Nišu, aprila meseca (kažu da su aprliska deca vrlo pametna). Osnovnu školu zavšila je u Nišu kao i početak osmogodišnjeg školovanja. U VII razred osmogodišnje škole došla je u Leskovac, odnosno u školu "Svetozar Marković" i odmah se uklopila, kao da je rođena leskovčanka. Još onda, onako visokai lepuškasta plavuša izazivala je neku "zavist" među drugarima, ali isto tako, zbog pitome naravi, lepog govora i pesničkog raspoloženja privukla je uz sebe mnoge drugove i drugarice i još onda bila kao neki idejni vođa svoje generacije. U Gimnaziji je bila u elitnom odeljenju (V razred 6. odeljenje) engleskog govornog područja, ali bez naučenog engleskog jezika, jer ondašnja Gimnazija (VMG "Stanimir Veljkiović - Zele") nije imala profesora engleskog jezika. Engleski jezik su učili samo jednu godinu (kada je profesor Kodalović napustio Gimnaziju ostali su bez profesora).Ni jedna literarna sekcija nije mogla da se zamisli bez nje. Za prestavljanje škola mesto za nju je bilo obezbeđeno. Pozdravne govore, izveštaji o nekim uspesima ili bilo koja prigodna govorancija je bila u njenom delokrugu. I proslava 30 godina mature 1989. god. je bila obeležena njenom pozdravnom pesmom "mojoj generaciji". Na jednom pionirskom konkursu nekih (verovatno literarnih radova) dobila je kao nagradu gvozdene šljičuge. Mi smo redovno sami pravili šljičuge od trouglastog drveta, a klizni deo je bilo armaturno gvožđe prečnika 6 ili 8 mm za led, ili ravan šparig ako je za sneg. Vezovi su bili od deblje "vrce" zategnute sa nekom ispucanom čaurom, zaostalom iz rata, Njene šljičuge su bile niklovane, sjajne montirale su se na cipelama sa tvrdim đonom ili gumom, sa usečenom kliznom površinom, koja je mogla da zapara led. Naša šestica ili osmica je uvek proklizavala i mi smo redovno završavali u jarak. Bilo je dosta interesenata za "kupovne" šljičuge, pa je redovno pravljen red sa tačnom satnicom. Ko se ne pridržava satnice gubio je pravo da ponovo stane u red. Po završenoj velikoj maturi odmah se zaposlila kao sekretar u Mašinskoj školi, ali je kasnije završila Višu upravnu školu, što je kasnije opredelilo njenu karijeru. I kasnije, u Herceg Novom bila je sekretar firme "Vračar", a kasnije i pomoćnik direktora za pravna pitanja.U Leskovcu je imala jedan neuspeli brak, iz koga je izašla sa traumom: dobila je paralizu mišića facijalis, zbog čega je bila na dužem lečenju. Lečenje je nastavila u Risnu i Igalu u Crnoj Gori. Teška božja nepravda, koja joj je bila namenjena u Leskovcu, ispravljena je prilikom boravka u Crnoj Gori. Upoznala je jednog divnog čoveka, za koga se i udala i izrodila sina i dve ćerke. Ima i četvoro unučadi. Njen muž, Stanko Matković, Srbin iz Boke (kako se deklarisao) je bio čovek vrlo autoritativan, predusretljiv, iz vrlo poznate Hercegnovske familije, po profesiji lekar, za koga su sugrađani, ali i oni koji su živeli po Bokokotorskim gudurama, koje je on lečio, govorili: ne treba da ideš na skener, ako ti je doktor Matković uspostavio dijagnozu. Onako visok i uvek dobro raspoložen, već posle prve rečenice progovorene sa njim imao si utisak da se znate sto godina. U početku su službovali u Zenici i Čačku. U Čačku su stekli mnoge prijatelje, pa su se sa porodicom Cvetić i okumili. Na kraju su se skrasili u Herceg Novi i odmah odlučili da grade novu kuću, jer ih je u roditeljskoj kući bilo dosta. Ko je gradio kuću u Crnoj Gori taj je naučio da se kuća ne može sagraditi bez rušenja stena minama.

JELENA DUGONJIĆ - MATKOVIĆ - 2 I naša Jeca je zasukala rukave i sa onako osetljivim rukama ispalila zajedno sa minerima oko 200 mina i sagradila kuću sa svojim Stankom na vrhu Herceg Novog, tik ispod kule "Španjole", odakle se Hecegnovski zaliv vidi kao na dlanu, zajedno sa Igalom i u daljini sa ostrvom Kampo Mamulom. Ceo radni vek u Herceg Novom vezan je za firmu "Vračar", odakle je i otišla u penziju. Svojevremeno je "Vračar" bio OOUR beogradskog "Centroproma", gde ja radio i Slavoljub Đorđević zvani "žena". Viđali su se redovno na sastancima centralnog radničkog saveta, jer su oboje bili članovi. Svadba o kojoj Herceg Novi i danas priča napravila je Jelena, ženeći svoga sina, u sali hotela u Igalu, jer ona jedino može da primi 300 gostiju. Vrhunac je bio ulazak trubača iz Koštunića, usred svadbe, što je za Herceg Novi bila novina. A naša Jeca je bila obučena u srpskoj narodnoj nošnji. Mladoženja, njen sin, je kroz prsten gađao jabuku. Umrla je u svojoj kući pre dve godine, posle kraće bolesti i sahranjena na Pode (selo odmah iznad Herceg Novog), u grobnici zajedno sa njenim Stankom, Jer je njegova starina (familija) bila otuda. Sa poda se pogled baca pravo na kulu "Španjolu". I Zeba i ja znali smo da ona živi u Herceg Novi. I kada smo letovali u Moluntu, vrlo često smo išli u Herceg Novi. Nekako smo uspostavili kontakt i uzajamno se posećivali: oni nas u Moluntu, a mi njih na vrhu Herceg Novog. Svake godine bi dolazili na kačamak u Molunat, a mi smo išli kod njih na neku večerinku. Divna je jela kuvala, ali uvek različita. Jeli smo i bakalar i cipli kao i morske plodove, ali jagnjetina i jaretina, koje je Stanko pekao ispod sača i to u njihovoj vikendici na Orjenu (20 km od Herceg Novog) su ostala nezaboravna (i dan danas teče voda na usta kada se setim toga). Rano je otišla u penziju, jer je sa radom počela odmah posle završene mature. Ali i dok je bila u radnom odnosu, pa i kasnije kao penzioner, vrlo je mnog radila i zarađivala za školovanje svojih ćerki, koje su studirale u Beogradu. Mesečna primanja njihova nisu bila dovoljna za školovanje dece. Bila je menadžer za "Maj - vej", "Cepter", bisere i stalno bila proglašavana za menadžera godine. Često puta je dolazila u moju kuću na Luštici i to je bio pravi odmor. Sedela bi po više dana i volela da zajedno okrenemo po neku čašicu loze, ili dudovače, već ono šta ona donese kao njihov specijalitet. A i Stanko je voleo da zajedno sa njom dođe, neki put i nenajavljeno, ali se za prijatelje uvek nađe mesto. Nije se kupala u more, ali je stalno držala do sebe. Iako smo dosta udaljeni od naselja uvek je sličila haljinu sa papučama, boju kišobrana sa bojom torbe. Živela je svoj život dostojanstveno, čak i u trenucima kada su joj tonule lađe. Kao takva ostala je svima nama u sećanju. Biografiju Jelene Dugonjić - Matković po sećanju napisao Cobi Popović.

Bioskop 11 Oktobar

Najveća atrakcija Leskovca posle Drgog Svetskog Rata bili su filmovi prikazivani u bioskopu 11 Oktobar. Posleratni filmovi su uglavnom imali pobednički duh borbe protiv fašizma i nacizma, sa ponekim domaćim filmom iz junačkih bajki ili epskih motiva kao što je bio Baš Čelik. Posle raspada odnosa sa Sovjetskim Savezom, dolazak filmova sa zapada uplovio je neverovatnom brzinom i osvojio srca i mladih i starih izvanrednim izborom svakojakog žanra. Komedija sa Čarli Čaplinom dočekana je sa urnebesnim smehom, Tarzan je zapalio maštu svih dečaka Leskovca pa se odjek njegovog urlanja kroz dzunglu pronosio noću do sledećeg filma, a zatim su počeli da odjekuju divlji dozivi Indijanaca i Kauboja, pa Italijanski filmovi realizma i bede, komedije i tragedije, preko Francuskih romantičnih karaktera, Holivudskih melodrama, i Meksikanskih revolucija. Sećam se najviše redova za karte kada su najpopularniji filmovi gostovali u naš grad. U onom malom prostoru čekaonice, koji je bio ogradjen metalnom cevi za ulaz do prozorčića biletarnice, a u koji su se napakovali kao sardine svi ljubitelji filma, gledaoci i tapkaroši, da se jedva moglo da diše za one koji su bili deca ili ljudi malog rasta. U toj gomili otvorio se neumorni duh sarkazma i pritisnuo od pozadi najvećim naporom sve one koji su čekali ispred biletarnice za karte. Mislim da je tome doprineo i zlobni duh prodavca karata koji bi se sladio nekoliko minuta ovim ogavnim prizorom pre nego što je otvorio mali prozorčić i započeo prodaju ulaznica. Bioskop je redovno imao dve predstave ali ona večernja je bila najpopularnija. Svi oni kulturni maniri iz predratnog Bioskopa Slavuj su se preneli na moderna vremena nove države ali se ništa nije menjalo u našem nezavisnom gradu. Imali smo Leskovački jezik, Leskovačke paprike, Leskovački Ćevap, Leskovačke zanatlije, Leskovačku inteligenciju i Leskovački inat.

Bioskop 11 Oktobar Bioskop 11 Oktobar se nije menjao niti renovirao. Iza zgrade bioskopa nužne ljudske potrebe opsluživane su sa dva poljska klozeta za oba gendera, i muški i ženski. U ranim pedesetim sanitarna služba se sastojala od jednog kafilera koji je čistio nužnike kofom i lopatom, prenosio izmet govedjim kolima do obližnjih njiva i tako obavljao prirodni proces djubrenja. Zemlja je sve to prihvatala, preradjivala, i donosila bogate useve od kojih smo se hranili kroz taj prirodni ciklus bez trovanja. Unutrašnji izgled bioskopa 11 Oktobar je skoro bio jednak onome iz Italijanskog filma Cinema Paradiso, sa parterom od dva reda drvenih stolica, i balkonom ispod prozorčića projektora, osim što mi nismo imali lava iz čijih čeljusti je blještao snop svetlosti. Žika Baf

Leskovačko Korzo Sve do četrnaeste godine, Korzo je za naš muški rod imalo neznačajnu ulogu. Manje više, iznureni od fudbala, jurke i žmurke, školskih i kućnih obaveza, odlazili smo ranije u krevet i sanjali o herojskim podvizima, uspesima, i prvim poljupcima. Za Korzo smo znali da se posle sedam sati uveče okupljala starija mladež na glavnoj ulici Leskovca sa svojim roditeljima, starijim sestrama i braćom, da bi se šetali do osam časova uveče u svom najboljem maniru. To je bila promenada najboljeg odevanja i lepote mladosti koju je Leskovac gajio od pamtiveka. Za nas šiljokurane to je bio san pun čokolada, medenih poljubaca, i dodira neprikosnovenih ženskih plodova, dok su na drugoj strani, vrući obrazi, nabubrele usne i grudi ženskog puberteta odjekivali pozivom žudnje dolinama Dubočice. Kada smo napunili četrnaest i ušli u petnaestu godinu, najlon košulje i ispeglane dugačke pantalone blistale su sa prvim koracima kroz čaršiju. Devojčice sa šarenim haljinama, ili u kratkim suknjicama, cipelicama za šetnju, frizure sa pundjama ili uštirkanim tornjevima, a neke sa konjskim repovima, bile su mamac za mlade, pa i za starije momke. Dečaci su obično šetali na zapadnom trotoaru dok su devojčice šetale sa roditeljima sredinom ulice. Kibicovanje u Leskovcu je bilo veoma usavršeno. Pogledi su se susretali iza ledja roditelja, primali ili odbijali munjevitom brzinom, potvrdjivali skrivenim osmehom, održavali se kao večnost za taj kratak period večernje promenade, i odnosili kućama za nedokučive slasti i mirisa ljubavi u snovima Leskovačkih Šeherezada i Aladina. Leskovačko Korzo nije bilo dugačko. Retko je prelazilo uobičajeni krug od Hotela Dubočica do Bioskopa 11 Oktobar jer je to bio najosvetljeniji deo glavne ulice. Lampioni su sijali sa najvećim potencijalom pa su čak u mračnim noćima izgledali kao dnevno svetlo. Na istočnoj strani ulice bilo je nekoliko restorana i ćevapdzinica koji su okupirali trotoar svojim stolovima i stolicama za goste, pa se tu nije dalo šetati. Medjutim za matore Leskovčane, koji su uživali u svojim gurmanskim večerama i dolivali ih vinom iz okolnih podruma, to je bilo nezamenljivo vreme zabave i ogovaranja. Dok su se muževi mezetili sa kiselim paprikama i mladim sirom, njihove žene, nenadmašne torokuše, ogovarale su neumorno svakog stanovnika Leskovca koji bi se našao u šetnji sredinom glavne ulice.

Leskovačko Korzo (nastavak) U pedesetim godinama talas kulture i emancipacija mladjih generacija istisnula je tradiciju Turcizma i zamenila izopačeni jezik prošlosti sa bogatim prilivom velegradske inteligencije. Obrazovni kadar Srbije preplavio je južni deo republike i obogatio razvoj i budućnost mladih zauvek. Leskovačko Korzo je ostalo živahno i popularno sve do vremena automobila. A kada su te smrdljive i bučne mašine zauzele prostore glavne ulice na obe strane trotoara, nezaboravni duh mladosti ugasio se zauvek. Senke prošlosti iz tog perioda zavukle su se u istoriskim hronikama Leskovačkog Muzeja, ali povremeno zablistaju na stranicama neumornog istoričara Save Dimitrijevića čije publikacije ostaju iza nas kao večiti svedok vremena. Moja maturska generacija gimnazije iz 1959 godine ostavila je iza sebe trag iznošenih cipela i sandala na kockastoj kaldrmi glavne ulice, a prošli duhovi govore da naše noge i dalje šetaju noću kroz Leskovačko Korzo. Žika Baf 18 Septembar, 2020 Florida Viber: 321-961-2202, email: [email protected]

VLASTIMIR T. STAMENKOVIĆ, VLASTA Moji Gimnazijski Dani Rado se vracao uspomenama iz gimnazijskih dana i susretima sa školskim drugovima i drugaricama. Imao je priliku da se susreće sa profesorima i potseti ih na dogadjaje u kojima je i sam učestvovao: Profesor matematike Bjeletic mu je jedne godine ostavio dvojku i uputio ga na popravni ispit sa recima: "Ti glavo nemoj da učiš,već budi uz Bogi, profesora matematike, "on zrači, ti upijaj", jer je znao da Bogi dolazi kod njegovih roditelja, ide u ribolov na Južnu Moravu, a za to vreme Vlastimir je pazio njegovo dete. Stvarno, popravni je lako položio, jer je za vreme pismenog dela ispita ušla Branka, nastavnica matematike, Bogijeva supruga i uradila mu je zadatke. Profesor mu je kasnije kada su se susretali uvek govorio da je postupio onako kako mu je i obećao. Profesora Branu Mitrovica je često susretao kada je bio direktor Poljoprivrednog školskog centra, kada mu je prikupljao neke informacije za Rečnik Leskovačkog govora. Još uvek je imao blokčić i onu već istrošenu olovku, gde je beležio dugove učenika. Vlastimiru je kad god je odgovarao i zapeo u odgovoru sugerirao "Vlasto još, istresi troške". Često su razgovarali, ali ga nikada nije pitao zašto je iz VMG prebačen u Poljoprivrednu školu. Sa profesorom nemačkog jezika Kodalovićem je zajedno radio u FHI "Zdravlje", na biljnom programu. Potsetio ga je kako su mu namestili (jer je bio veoma strog) da kada ulazi i sedne za katedrom padnu čunci sa furune pored njega. Uvek je ulazio energično, da se parket od njegovih koraka tresao. Naravno, zbog ovog dogadjaja odeljenje VIII-6 je imalo posledica. Profesor ruskog jezika, Ivović, skoro da nikada nije napustao mesto sa katedre,što su djaci redovno koristili za prepisivanje ili šaputanje. Kada je to primećivao bučno je udarao nogama u katedru. Generacijski susreti su mu bili veoma dragi. Nažalost, mnogih vise nema medju nama. Jednom prilikom pokojna Jasmina Todorovic ga je pitala "Vlasto,kako se ne sećam tebe iz školskih dana?". On joj odgovorio, "Lepotice,ne sećaš se, jer sam ja posle nastave, vrlo često sa skromnom i starom odećom, odmah išao kući, u selo, svakodnevno pešaceci više od 12 km, a vi, gradska deca ste posle nastave, ruku pod ruku napravili krug-dva na korzou".

Trenutak Istorije - Sećanja Velibora Mitića O Izvidnicima i Planinkama i drugim vanškolskim aktivnostima i interesovanjima generacije učenika VMG Leskovac od 1955-1959 godine1. Izvidnici i planinke VMG LeskovacUpisom u V razred VMG u Leskovcu i početkom rada škole u septembru 1955 godine,suočio sam se sa time da sam se našao u potpuno novoj sredini i sa vršnjacima i vršnjakinjama koje od ranije većinom nisam poznavao.Prvi meseci pohađanja škole su bili vezani za privikavanje na nove uslove rada, ocenjivanja i druženja.Nisam imao problema sa nekim od nastavnih predmeta,ali sam se zadovoljavao prosečnim vrlo dobrim uspehom. Od nekoliko van nastavnih aktivnosti, meni je nekeko bila najinteresantnija organizacija izvidnika i planinki. organizovanih u odred „Južnomoravskih brigada“ koji je okupljao srednjoškolce VMG i. Starešina odreda je bio Deki Kulić,nastavnik predvojničke obuke u Ekonomskoj školi, a načelnik odreda kolega iz odeljenja Dragan Dodić-Boston. Prve instrukcije,savete,preporuke smo dobijali od iskusnih izvidnika i planinki starijih razreda VMG Antanasija-Tase Kocića( kasnije elektroinženjera i eksperta UN za nuklearne elektrane), Zorana Dinića ( kasnije specijalista i primarijusa ginekologije i akušerstva) , Cice Trudić i drugih izvidnika i planinki. Na prvim izletima i vikend boravcima u Manojlovcu, Predejanu, Pašinoj česmi i dr.mestima smo od starijih izvidnika preuzimali veštine boravka u prirodi, opremanje prostora za boravak-podizanje šatora, izrada kreveta od priručnih prirodnih materijala, uređenje prostora za vatru (logorsku , za kuhinju i dr.), izgradnja latrine idr., noćno obezbeđenje logora i dr.Iz mog odelenja V6 većina muškaraca-omladinaca iz grada se opredelila za izvidničku organizaciju, dok su devojke bile nezainteresovane da se lomataju po brdima i planinama,spavaju na zemlji i sl.U organizaciju izvidnika iz mog odeljenja su se učlanili preko Dragana Dodićć-Bostona ,i Janković Mihajlo-Mića, Jovanović Lazar-Laza , ja i nekoliko kolega.Pored Nikolić Blagoja i Božović Milana,Kostić Slobodana i Keckarević Predraga, ne sećam se da je bilo izvidnika iz drugih odelenja naše generacije. U želji da naučim veštine življenja u prirodi, za vreme letnjeg raspusta 1956 god pohađao sam „Šumsku školu“ Saveza izviđača Srbije koja se održavala u Žirovnici u Sloveniji.U toku te škole stekao sam više veštarstava i zaokružio 3 osnovne zvezde izvidništva.U narednoj školskoj 1956/57 godini obratili smo pažnju na mlađe generacije i animirali, učlanili i obučili na brojnim izletima priličan broj novih članova.Prvi put sam učestvovao na logorovanju u Ovčar Banji u leto 1957 godine u organizaciji starijih kolega. Odmah posle logorovanja(taborovanja) u Ovčar Banji učestvovali smo na II smotri Saveza izviđača i planinki na Palama kod Sarajeva.

Na toj smotri smo prvi put učestvovali u brojnim takmičenjima sa ostalim odredima iz skoro svih većih gradova Jugoslavije : u orijentaciji, prenosu poruka zastavicama-semaforom i Morzeovom azbukom, brzom podizanju šatora , ocenjivanju i odmeravanju i drugim izvidničkim veštinama. Nismo postigli neki značajniji uspeh, ali smo mnogo toga naučili, i u narednim godinama bili jedna od najboljih organizacija u Srbiji na takmičenjima iz ovih disciplina. Školska 1957/58 bila je najuspešnija za mene kao izvidničkog rukovodioca-četovođe 10 čete „Hijavata“ odreda Južnomoravskih brigada. Četa je narasla na više od 100 članova iz VMG,Ekonomske škole,Tekstilne škole i dr. sredina.Organizovali smo brojne izlete u okolini i marševe do Vučja i dr. mesta. U leto 1958 godine prvi put smo kao 10 četa organizovali samostalno taborovanje u Ovčar Banji , a nakon toga i letovanje u Igalu na kome su pored izvidnika pošli i brojni stariji članovi njihovih porodica.Skoro svi su bili prvi put na moru. I većina učesnika je naučila da pliva.Za ove aktivnosti, položene ispite, prikazane veštine , omasovljenje organizacije i obuku mlađih generacija nosilac sam od 1958 god. najvišeg zvanja u izvidništvu „Izvidnik partizan „ A 10-oj četi koju sam organizovao i vodio sa kolegama iz generacije dodeljeno je 1959 godine zvanje „Partizanska četa „ od strane Saveza izvidnika Srvije-Beograd . Zvanje „Izvidnik partizan „ je iz naše generacije imao i Dragan Dodić-Boston.U zimu 1959 godine po prvi put smo organizovali za vreme zimskog raspusta, boravak na planini Kukavici u Planinarskom domu „Preka voda“ između sela Kukavica i vrha Vlajina.Sa današnjeg aspekta,to je bila ludorija, jer smo nas tridesetak izvidnika i planinki , samo sa vojnim kartama i kompasom,nekoliko pari skija , sekirica i izviđačkim noževima pešice od sela Čukljenik, uz Suvu rižu posle višečasovnog pešačenja kroz duboki sneg ,došli do planinarskog doma. I svi smo tamo učili da vozimo skije.Tokom školske 1958/59 godine , od 10 čete smo formirali novi izvidnički odred „Babički odred „ pa je od te godine te godine Leskovac imao dva izvidnička odreda.Poslednja veća akcija u kojoj su učestvovali izvidnici naše generacije VMG, je bila velika akcija Saveza izvidnika i planinki Srbije„Kadinjača 1959“ .Odmah po polaganju velike mature, a ne znajući ni rezultate završnog ispita ,oko 40 izvidnika i planinki iz oba odreda iz Leskovca krenulo je parizanskim putevima u višednevnom maršu od Kraljeva do Užica i Kadinjače.Nezaboravni su brojni događaji i uspomene sa taborovanja, putovanja ćirom do Sarajeva preko Šarganove osmice, a zatim do Igala.

Sećanja Velibora Mitića I danas kada se sretnu učesnici ovih taborovanja, obavezno se šali na račun jednog Slobodana i Maše iz Vršca, Milana i Milene , Miroslava i Magdalene , jednog drugog Slobodana koji da bi se zaštitio od iznenadnog grada, u trku stavio porciju punu pasulja na sveže ošišanu glavu, kao i Predraga koji se davio u malom viru Zapadne Morave. Naravno i velikog cirkusa koga smo priredili u Čačku, za vreme „Pohoda na Kadinjaču, jer smo gladni pojeli mnogo zelenih kajsija na Čačanskom groblju. Takođe se rado sećamo i fudbalskih mečeva sa omladincima FK „Crvena Zvezde“u Ovčar Banji i prvotimcima FK“Crvene Zvezde“ u Igalu,koji su tamo u vreme naših taborovanja bili na pripremama. Mi smo igrali bosonogi i naravno gubili mečeve sa dvocifrenim rezultatima. Ali smo i mi njima dali par golova, na kojima su nam čestitali. Takođe smo sklopili brojna poznanstva sa vršnjacina iz Rume, Vršca, Skoplja, sportistima iz Beograda i dr. mesta koji su boravili ili taborovali u našoj blizini. Kasnije smo se sretali sa njima kao studenti ,poslovni partneri,učesnici na raznim skupovima i dr .I kao u Bajaginoj pesmi „ kad god se sretnemo, uvek se zalije ....itd.itd“.Jedino čega se nerado sećamo iz tog perioda je situacija, kada je jedan Milan mogao da se smrzne na zimovanju na Kukavici.Lično, radom u izvidničkoj organizaciji , stekao sam neophodna znanja i iskustva za rešavanje problema koji se javljaju u životu, a tiči se organizacije rada i rukovođenja,drugarstva,prijateljstva,poverenja,opreza pri donošenju odluka,pružanja pravovremene pomoći i/ili podrške i kao posebno, stvorila meni takmičarski duh idr.pozitivne ljudske osobine.Po završetku VMG izvidnici i planinke iz VMG Leskovac, naše i mlađih generacija su se zaposlili ili nastavili školovanje na raznim fakultetima širom Jugoslavije. I svi,bez izuzetka, postali važni nosioci dobrih odnosa i razvoja Srbije i Jugoslavije.Najbolji drugari iz tog perioda a i kasnije su Nikolić Blagoje –Bagi i Božović Milan.Deset godina kasnije po završetku VMG , 1969 godine, oni su bili , pobratim i kum na mom venčanju sa mojom izabranicom i životnom saputnicom Ljiljanom. Velibor-Bora Mitić Mlade godine su prošle kao oluja ali su uspomene na sjajne trenutke mladosti ostale večno urezane u albumima slika sa radnih akcija, sportskih takmičenja, školskih izleta, letovanja, i izvidničkih taborovanja kao što nas slika desno podseća na vreme mladih izvidnika i planinki. Možete li prepoznati našeg Boru kao jednog od izvidnika odreda "Južnomoravskih Brigada-Leskovac"?

SPORTOVI GENERACIJE „MATURANTI 1959“ Dobrih uslova za bavljenje sportovima nije bilo u Leskovcu,koli je bio ozbiljno razrušen od savezničkih bombardovanja , tako da su se većina amaterskih sportskih događaja naše generacije dešavalo na malim terenima koji su nastali od raščišćenih prostora porušenih zgrada. Najvažniji su bili tereni iza bioskopa „11 oktobar“ nazvani „Grčki saraj“ i iza Narodnog pozorišta,koji su korišćeni od strane učenika Gimnazije za neku vrstu malog fudbala. Jedini objekat u blizini Gimnazije namenjen sportovima je bila zgrada DTV“Partizan“ sa otvorenim terenom i tribinama pretežno korišćenim za rukomet.Na mestu današnjeg Doma Sindikata bili su košarkaški i teniski teren. Protok vremena više od 60 godina, veoma utiče na obim i objektivnost prikaza, viđenja i sećanja detalja o bavljenju naše generacije aktuelnim stortovima. Ono što me ostavlja zbunjenog, je konstatacija da se uopšte ne mogu da setim neke grane sporta u kome su bile angažovane naše drugarice iz generacije. Nije ih bilo ni u organizaciji izvidnika i planinki. Pa šta su onda one radile u slobodno vreme-bile navijačice i gledalice ,pitam se ja sada ?!Ovaj tekst je subjektivan i treba ga dopuniti sećanjima ostalih drugova i drugarica. I podatcima i rezultatima iz knjige „100 godina Leskovačkog sporta 1887-1987“,autora Dragomira Milosavljevića-Stranca. O fudbalu Fudbal se igrao veoma često i obično između odelenja istog razred Gimnazije i Ekonomske škole ,ili mešovitih sastava iz ove dve škole.Igralo se po pravilima za fudbal uz dopune , različito vreme trajanja meča zavisno od okolnosti ,a obično po završetku školskog dana ili za vreme gubljenja nekog od časova,kao i dopunskim pravilom „tri korne penal“.Uglavnom smo igrali svi iz odelenja uz čests zamene i nije bilo nekog organizovanog takmičenja. Jedan od aktivnih fudbalera a kasnije i profesionalac-internacionalac iz naše generacije je bio „Civun“,koji je igrao za „Dubočicu, a zatim u Turskoj. Drugi aktivni fudbaler Dubočice bio je Stanimir Lime Stojanović a kasnije i član uprave kluba. O malom rukometu Mali rukomet je bio jedan od popularnijih sportova naše generacije, obzirom da je taj sport bio favorizovan od strane sportskih saveza.Viša mešovita Gimnazija je imala svoju ekipu sastavljenu od učenika viših VII i Viii razreda.Deo učenika je igrao u ekipi malog rukometa DTV „Partizan“. Najpoznatiji igrači u rukometu naše generacije su bili Mića –Mihajlo Janković i Zeba –Jovan Risrić. Zeba je bio golman u novoformiranom klubu „Dubočica“ , članu Prve lige Jugoslavije a takodje i golman reprezentacije Jugoslavije.

O tenisu Nakon početka gradnje Doma Sindikata, novi teniski tereni su bili izgrađeni krajem 1956 godine na Hisaru na prostoru „Staro tursko groblje“,a preko puta ulaza u Gradsku Bolnicu. Kao individualna grana sporta, tenis je okupio priličan broj članova, tako da se čekalo na red da se dođe do slobodnog termina za trening i igru.Tereni su bili od šljake i pre svakog treninga ili meča morali smo da popravljamo i poravnjavamo teren .kao i da ga redovno prskamo vodom. Igralo se starim teniskim reketima, koje smo sa najlon žicama-vlaknima sami španovalii i pretežno odrpanim i istrošenim loptama. San svakog Leskovačkog tenisera je bio da ima reket marke „Šlezinger“. Iz naše generacije ovu granu sporta su zavoleli Nikolić Blagoje-Bagi (kasnije juniorski prvak Srbije i teniski trener u Zapadnoj Nemačkoj), Zoran Cvetenović-Suri (kasnije privatni predutetnik), Miodrag Novaković (kasnije sudija u radnim sporovima) i ja (Belibor-Bora Mitić). Mlađe generacije su dale i dvojicu sjajnih tenisera : Branislava ŽivkovićaZajca (u čijoj kafani posle 1999 godine često nastavljamo druženje posle školskog časa), i Stamenković DušanaDuleta. O DTV „Partizan“ –gimnastika U DTV „Partizan“- u gimnastičkoj sekciji bili su angažovani Janko Ristić-Menja i Stanimir Stojanović-Lime , vežbajući na razboju i konju sa hvataljkama. Novembra 2020 god. Velibor-Bora Mitić

SEĆANJA, PABIRCI I DRUGE ZGODE I NEZGODE - VELIBOR, BORA MITIĆ Francuski jezik, Prof. Aleksandar Gavrilović –Gaša. O Gaši kao učenici smo znali da je školovanje posle Velikog rata (I svetski rat) obavio u Francuskoj, i da je bio perfekcionista što se tiče francuskog jezika. Bio je strah i trepet za neke drugarice i drugove. Ali da nije baš bio toliko strašan govore i sledeći događaji, kao i zašto su se dobijale slabe ocene . 1. KAKO SE NA FRANCUSKOM KAŽE JA ? Pita Gaša. Jedan drugar u V razredu Gimnazije-peta godina učenja francuskog), digne ruku ustane i opali kao iz topa Ž ( Je) !Au,MON DIE ( O, Mon Dieu) - viknu Gaša, Mua,Mua,Mua (Moi), mon garson !!!! Non Ž !!!!! Sedi 2 (dva). 2. Kaže Gaša jednom drugaru u VII razredu (sedma godina učenja francuskog) da pročita lekciju iz uđbenika pod naslovom : "Bones vepres". Tajac ceo minut. I kolega počinje „ B o n e s v e p r e s“. Gaša skoči i viknu : „Bon vepr“, garson. Non "Bones vepres". Tako čitaju Bantu crnci iz Ekvatorijalne Afrike. "Au Mon Dieu, Au Mon Dieu. Sedi! 2 (dva)!" Mnogo godina kasnije u školskim godinama 1966/67 i nadalje radio sam sa Profesorom Gašom u Hemijskoj školi “Zdravlje“ i baš smo se sprijateljili i smejali događajima sličnim gore opisanim. Meni u Gimnaziji nije bio strašan, a kao kolega je bio divan saradnik. Profesor Gaša je preminuo, koliko se sećam 1970 ili 1971 god.

Sećanja Slobodana Cobi Popovića Ono što me čini srećnim i uvek dobro raspoloženim za razmišljanje i razgovor na tu temu je godišnje provedena tri meseca na moru. Moja kuća se nalazi na samom ulazu u Boku Kotorsku, nedaleko od mondenskog letovališta Rose, gde voda ulazi u Boku i putuje desnom stranom, prolazeći pre svega pored moje kuće i izlazi iz Boke, kao prerađena i zaprljana put Herceg Novog. Izgradnja te kuće je moj najveći i investitorski i izvođački i finansijski poduhvat. Objekat je građen na potezu gde je uspevalo samo nisko rastinje ("makija"), mnoštvo zmija, čaglji i divljih svinja, bez struje i vode. Od velikog neprijatelja zmija i straha od njih, sada sam najveći borac za njihov opstanak. Tačno se zna kad je šarka najopasnija, kada se poskok penje na drvo, kada je blavor najaktivniji, a tanke i brze neotrovnice piju vodu na obali. Uživanje je u vrši hvatati cipole i bukve, a trofej su ugori i morune. Salata od hobotnica je najbolje meze za bilo koji prepek. Kuća je na 5 metara od obale. Zapljuskivanje talasa se jednako čuje i danju i noću i najbolje je uspavljivanje uz njihov ravnomerni ritam. Ako hoćeš da doživiš nešto čarobno na moru moru moraš dočekati jutro, a u smiraj dana gledati zalazak sunca iza Debelog Brijega. A ujutru, uz kaficu, čašicu gorkog lista i neprestanog gledanja (zevanja) u more, čuješ tišinu i ravnjaš živce gledajući u ravnu površinu mora, da bi u toku dana mogao da izdržiš temperaturu preko 30 stepeni i tako sve do večeri, a onda opet sve nanovo. Koliko je bio radostan dolazak prvih dana juna meseca, toliko je bio žalostan odlazak nekog dana početkom septembra. I tako svake godine, do sada trideset godina zaredom. Imam ćerku i sina. Oboje su u Nišu. Ćerka ima dvoje dece, a sin je nepokolebljivi protivnik bračnih obaveza. Ne znam zašto, ali to nije mogao da stekne iz slika svojih roditelja. Sada mi, ja i moja žena, igramo valcer u kući od 200 kvadrata u Leskovcu. Doduše ja ćopav sa štapom, posle operacije kuka, a ona ćorava, posle operacije katarakte na oku. Ali ako me ranije gledala kroz naočere, sada me gleda bez njih. Šta ti je medicina (a ona je lekar). U slobodno vreme sam se rekreativno bavio igranjem malog futbala, ili košarke. Kada je počeo da se igra tenis u Leskovcu (bio je to šesti razred gimnazije), a pošto su i tereni za tenis bili u neposrednoj blizini moje kuće, igrao sam ga i ja. str. 1

Čak sam, kasnije kao student, od jedne letnje stipendije kupio reket, koji i danas čuvam, kao jedna od mojih neostvarenih želja. Kada se javila želja da se više ne bavim strukom većinu vremena provodim u radionici, nasleđenu od mog oca. Iako je bio sveštenik, sam je napravio tezgu, a kada je umro njegov otac, moj deda Gorča, davne 1946. god. u to teško vreme, on mu je napravio sanduk u kojem je bio i sahtranjen. Upečatljivi deo života je bio za vreme osnovne, osmogodišnje i srednje škole, računajući onaj van školski deo vremena. Naša mala, tzv. "Zebina mala" bila je od bolnice do Zajca u ulici Rade Končar. Nadalje, prema Niškoj ulici bila je Limina mala. U našoj mali (Zebinoj) bili su: Zeba, Cike, Žika Baf, Novica Zajac, Miško Novaković, Stanko Karadak, Kiža (Slave "žena" se nije mnogo družio sa nama u uličnim igrarijama, a Zajac je, kao mnogo mlađi, bio u podmlatku). Druženja su bila svakidašnja i celodnevna. Mnogo puta su čantre sa knjigama nošene kući tek uveče. Stecište nam je bilo u sokačetu iza Zebine kuće, tzv. Milenkov plac, koji se graničio sa placem Siniše (Cikija). Pošto je bio najnapredniji u fizičkom smislu u igrama je Zeba uvek bio Tim Tejlor (glavni junak iz stripa), a mi smo bili ostali članovi družine. U političkom smislu naprednjaštvo mu baš nije išlo od ruke, jer je sedam godina bio kandidat za ulazak u partiju. Ništa se nije radilo bez Zebe. Svakog juna, u vreme prestojećeg raspusta cveće je sistematski napuštalo komšijske bašte i skladiralo se u Zebinom podrumu. I svakog dana je pravljen po neki buket za ispraćaj nastavnika na njegovom zadnjem času u toj školskoj godini. Svaki učenik, koji bi predavao buket nekom nastavniku, kod javnog zaključivanja ocene, dobio bi po jednu ocenu više. Ne znam zašto, ali je najviše buketa predavao baš Zeba. najslađe đačko doba, kako kaže i slogan (od kolevke pa do groba najslađe je đačko doba) trajalo je do same Velike mature. A onda smo se raštrkali svako na svoju stranu, samo što smo se mi bili na fakultetima, a Zeba i Lime zaglavili u šesti razred i nikako da izađu iz njega, jer su ih mnogo mrzeli Gaša i Timčenko, ili Bogi. Ali su oni sem srednje finansijske škole (Zeba je kasnije završio višu, a Lime ekonomiju) pravili sportsku karijeru. Lime je, iako samo metar i šesdeset visok, odlično igrao futbal, a Zeba je došao do reperezentacije Jugoslavije u rukometu . Kad god bi se nedeljom pre podne, kao studenti, zatekli u Leskovcu i čekali da počne rukometna utakmica, na zagrevanju pre početka bi Zeba prišao kontroloru koji cepa karte (čini mi se da se zvao Borta) i propuštao nas desetak njegovih drugara. Na gostovanju Dubočice u Banja Luci, gde sam služio vojsku, pošto nisam dobio propusnicu da idem na utakmicu, to sam svojevoljno pobegao preko žice. To me kasnije koštalo dve prekoredne.

Kada su bila druženja u vezi škole nejčešće sam se družio sa Slave"Ženom" (Đorđević). Iz srpskog jezika smo imali za domaći zadatak temu: moj najbolji drug. I tog dana, kada je tema bila zadata, na povratku iz škole ja se posvađam sa Slavetom, ali sam u zadatku morao da napišem ko mi je najbolji drug. Muku sam imao da nađem nekog drugog najboljeg druga, pa je izbor pao na Pedu Kicoša. Nije imao pojma da mi je bio najbolji drug. Posle nekog vremena shvatio je da je bio samo privremeno, dok se nisam pomirio sa Slavetom. Profesor Hrane Rakić nam je predavao latinski jezik u VII razredu Gimnazije (verovatno da bi dopunio fond časova). Slobodan T. Kostić je sedeo u klupi pored prozora, tako da kad na ručku prozora okači sako i prozor otvori potpuno se sakrije iza sakoa. Tako jednog latinskog časa, kada je prespavao skoro ceo čas, kad ga je Hrane tek na kraju časa spazio, u momentu se Kosta setio da mu postavi pitanje: šta znači na latinskom vitakstas bistarum. Naravno Raka to nije znao, ali je rekao da će videti kući šte je to, pa će mu idećeg časa reći, ali je siguran da je to bila neka druga deklinacija. Pošto nije mogao nigde da nađe šta znači Kostin izraz, što je na kraju časa i priznao, Kosta mu je rekao da se ne trudi mnogo, jer kada to rasčlani na srpski jezik i pravilno odvoji reči to bi značilo: vitak stas bistar um. I dan danas Rako to ne priznaje. Na žalost Kosta nas je te godine ostavio same, jer ga je baš tada mnogo mrzeo Bogi (matematika). Radeći u "Zdravlju" puno puta sam na stručnim sastancima bio zajedno sa Borom (Šmikićem). Na tim sastancima, koje je vodio Bora, za svaki predlog je imao po tri rešenja. Uvek je prisutne ubeđivao u ispravnost njegovih tvrdnji za sva tri rešenja. I kada bi to uspeo on je onda bio protiv sva ta tri predloga i uvek je davao četvrti predlog, koji je po pravilu bio i usvajan. U osmogodišnjoj školi smo išli redovno na rođendane drugova i drugarica. Nekoliko drugara ili drugarica se skupi i kupe neki poklon. Kad bi taj poklon kupovao Zeba u kutiji za poklon bi se našli poklončići poput šnalica, ogledalca, češlja, kockice za ne ljuti se čoveče, micke i slične stvarčice. Drugarice su donosile uglavnom knjige. Na rođendanu kod Žike Bafa javila se ljubav njegova sa Violetom Mihajlović. Svi smo navijali da to opstane. Ovde bi bio kraj. Doduše uspomene naviru, ali je i ovo dosta. Pozdrav, Cobi Pop.

Radmila Timić - Mitrović

Moja generacija 1958/59

Prošlo je tačno 61 godina od kada se za moju generaciju poslednji put oglasilo školsko zvono u Višoj mešovitoj gimnaziji u Leskovcu. Oglasilo je ono kraj naših strepnji, ali i kraj našeg divnog druženja, šetnji korzoom posle završenih časova popodnevne smene i upućivanja nežnih pogleda simpatijama koje je svako od nas imao, a što je tada bila strogo čuvana tajna. Značilo je i kraj vremena koje se nikada neće vratiti, a čije lepote u tom času niko od nas nije bio svesan. Najvažnije u tom trenutku je bilo položiti veliku maturu i upisati se na željeni fakultet. U gimnaziji sam bila solidan djak, ali je moja slaba tačka bila matematika. Ne samo da mi je ta ocena uvek kvarila školski uspeh, već je zbog tog predmeta polaganje mature za mene predstavljao nerešiv problem. Maturu smo polagali iz dva dela: najpre pismeni zadatak iz srpskog, matematike i stranog jezika, a zatim se izlazilo na usmeni. Ko ne uradi dobro samo jedan od pismenih zadataka, morao je da sačeka godinu dana pa da onda polaže sve iz početka, što je bila najteža kazna za svakog od nas. O usmenim ispitima nisam ni razmišljala, samo me je mučilo to da treba uraditi pismeni zadatak iz matematike. Jedan od boljih matematičara u mom razredu je bio Slavoljub Karabegovic, i baš on mi je obećao da će mi pomoći, verovatno znajući i sam kakve su moje sposobnosti u vezi matematike. Bila sam zbunjena i nisam verovala da je tako nešto uopšte i moguće, ali sam odlučila da se ne raspitujem o detaljima. Strah od pada na maturi zbog nepoložene matematike je bio veći od radoznalosti a to je bilo dovoljno da ne istražujem dalje. Rasporedili su nas po grupama, a on se potrudio da bude u mojoj. Dobili smo zadatke. Uspela sam nekako da uradim prvi zadatak, ali to je bilo sve. U medjuvremenu je Karabegović svoj pismeni zadatak završio i požurio da ga preda. Dok je prolazio pored moje klupe, pokušao je da mi na nju spusti papir sa uradjenim zadacima a koji je vešto uspeo da sakrije ispod školske torbe koju je nosio. Na nesreću, papir je pao pravo na pod. I tada je dežurni profesor Vladimir Timcenko, koji nam je i predavao matematiku a samim tim i dobro znao za moju slabost u vezi njegovog predmeta, izgovorio za mene sudbonosnu rečenicu: “Timićeva, dok radiš, ne razbacuj papire oko sebe… i podigni to sa poda.“ Ove reči kao i gest mog školskog druga nikada nisam zaboravila, i sećaću ih se do kraja života. Sve iza toga je bilo lako. Posle položene mature upisala sam Pravni fakultet u Beogradu. I dalje sam se družila sa svojim gimnazijskim društvom. Ponovo sam srela čak i svoju simpatiju iz srednjoškolskih dana, mladića najdivnijih zelenih očiju i kose boje zrelog žita, koga na korzou u Leskovcu nisam imala hrabrosti ni da pogledam. Ali ovoga puta smo počeli da se družimo, i Beograd je mozda baš zbog toga postao nekako lepši i topliji. A tek kada me je pozvao na hokejašku utakmicu na otvoreno klizalište na Tašmajdanu, bila sam najsretnija djevojka na svetu. Doterala sam se kako sam najbolje umela, uz obavezne dokolenice koje su se u to vreme nosile. I naravno se smrzla kao nikada u životu. Ostali smo samo drugovi zauvek. (Nastavak na sledećoj strani)

Moja Generacija - Radmila Timić Svoj radni vek sam provela radeći u kadrovskoj službi, prvo u Zajednici jugoslovenskih železnica, a posle raspada Jugoslavije u Železničko transportnom preduzecu Beograd odakle sam i otišla u penziju. Supruga Miroslava Mitrovića sam upoznala u Valjevu gde je živela moja tetka koju sam često posećivala, a gde je on radio kao lekar internista. Bio je izuzetan suprug i nežan otac našoj ćerki Nadeždi i sinu Predragu, a meni je pružio svu onu ljubav koja mi je nedostajala u detinjstvu obeleženom preranim gubitkom majke. Naša deca su odlučila da podju očevim stopama i završe medicinu, zbog čega sam u početku bila pomalo ljubomorna. Moja ćerka sada živi u Bostonu, u Americi, i kao lekar radi u farmaceutskoj industriji gde se bavi proučavanjem neželjenih dejstava lekova i sigurnošću njihove upotrebe. Sin Pedja je kardiolog u Kliničkom centru Srbije i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Posle smrti supruga nekako se sve češće sećam mladosti i svojih drugova i drugarica iz tog doba. I danas se često vidjam sa Djudjom, Ivankom, Ljiljom, Stasom i Jankom, i uvek, ali bas uvek se rado sećamo prošlosti ili bolje reći naše divne mladosti i gimnazijskih dana. Mada je svako od nas imao svoju porodicu i karijeru, mi nekako vrlo retko pričamo o tome. Ali su svima nama i posle toliko godina ostala sećanja i zajednička ljubav vezana za Leskovac, grad naše mladosti.

ЈЕЛЕНА ДУГОЊИЋ

Једна кућица беше кад се на ћош од болнички оградни зид пође десно на куд Лудајци. У туј кућицу су били Дугоњићи – две сестре Рада и Мирослава, звана Добрица - обе од Тренкини. Рада се одаде за Дугоњића и имав ћерку Јелену. Дугоњића су Немци 1941. године отерали и стрељали на Бањицу, а онда се Рада преодаде за Николу Стаменковића. И Никола је Јелени бија као отац. Јелена Дугоњић је била веома лепа и одаде се за Миле Тодоровића – седам године су се забављали, па се венчаше. Седам године су били у браку, али – децу несу имали. И после четрнаес године су се развели и разишли јер је Миле Јелену кривио да она не може да остане у друго стање и роди дете. То је Јелена тешко поднела и од стреса је добила – парезу. Потпуно јој се искривила вилица отишла је на лечење у санаторијум ,,Сима Милошевић'' у Игало. Тамо је упознала лекара Матковића – леп ко филмски глумац. Доктор Матковић се заинтересовао за Јелену као – СЛУЧАЈ! А она ништа није крила и као пацијент му је испричала како се разболела . С временом доктор Матковић се заљубио у Јелену и она у њега - венчали су се и Јелена је остала да живи у Игало.. У бракун са доктором Матковићем Јелена је родила сина Илију, а затим и две близнакиње ,,и остварила се као мајка троје деце''. Њен први муж Миле Тодоровић се такође поново оженио, али ни са другом женом није имао децу. И Јелена је, каже Брана постала прва дама Херцег Новог, односно у Игалу. Тамо је завршила Вишу управну школу. Била је широка душа и свако од Лесковчана који је летовао у Игало био је добродошао код ње. Њени родитељи – мајка Рада и oћух Никола, који ју је подигао и кога је она сматрала за оца – одлазили су код ње у Игало. Јелена је славила Ђурђевдан и они су редовнио били на славу код ње и тамо код ње проводили и зиму... И на једној слави на Ђурђевдан од туј срећу што је Јелена оздравила, удала се и добила децу и од сво тој узбуђење - сње Јелена од тој све од узбуђења што се излечила, удала и добила, њена мајка Рада је умрла код ње у Игало! И онда је Јелена имала обавезу према очуху. Њен очух Никола је у Лесковцу је живео сам. И да не би био сам Јелена је своје прво дете - сина Илију уписала овде у школу у Лесковац - да буде са дедом. И тај њен син Илија је овде у Лесковцу одрастао код деде Николе и ту је у Синковце и војску служио. Никола Стаменковић је био врло вредан и добар човек. Једног дана је бициклом отишо на зелену пијацу. И док је возио бициклу неко га је ударио с мотором код пијац. Никола jе пао с бициклу, ударио главу у коцку и од тога је умро. И када је њен очух Никола умро – његов унук Илија се вратио у Игало. А Јелена Дугоњић је ту малу кућу на углу улице – продала! Сава Димитријевић: КРАЉ НА БАЛКОНУ

JOVAN RISTIĆ, ZEBA

Jovan D. Ristić "ZEBA"Rođen je pre rata, 1940. godine, u jednoj dobroj državi: Kraljevini Jugoslaviji u tadašnjoj Pop Ilijinoj ulici u čuvenoj Zebinoj familiji. Imao je još brata i sestru. Osnovnu školu "Vasa Pelagić" završio je u Leskovcu, a za osmogodišnju raspoređen je u "Svetozar Marković". Puno njih iz te male ("Zebine") je raspoređeno u školu "Josif Kostić" kod crkve. To je izgleda bilo srećno vreme za naše roditelje, u predvečerje svetskog rata, pa je i ljubav cvetala na sve strane. Zato i postoji plejada dece rođene u to vreme. Možda je to bila i naša sreća da smo imali srećno i sadržajno detinjstvo.Tada smo se po inerciji, ali verovatno i zbog eleitizma (koji mi tada nismo razumeli na način koji nam je kasnije spočitavan) upisali u Gimnaziju (Viša mešovita gimnazija VMG). To je bila prava škola, jer se na pravi način vrednovala škola (U V razredu u sedmom odeljenju od 35 učenika 8 je položilo razred, 18 polagalo popravni ispit, 8 ponavljalo i jedan izgubio pravo na redovno školovanje). I Zeba je V razred položio sa vrlo dobrim uspehom, ali se u VI razredu i to dve godine zaredom "zamerio" Gaši (francuski) i Bogiju (Matematika) i praktično izgubio pravo na redovno školovanje. Međutim, koliko god su ga ova dva nastavnika "mrzela" rukometna lopta ga je zavolela, pa ja u godinama posle toga pronosio slavu leskovačkog rukometa. Veliku zaslugu za otkriće talenta u njemu pripada Boci Cvijetiću, legendi jugoslovenskog rukometa iz vremena kada je rukomet krčio sebi put među omiljenim sportovima. I to je bila Zebina druga ljubav po "azbučnom" redu, dok je prva bila Miroslava (poznatija kao Mikica).Ali i tada nije gubio vreme, već je zajedno sa Limetom (koga su isto tako "mrzela" dva profesora) upisao i sa uspehom završio srednju finansijsku školu u Beogradu. Ceo Lion (elitno naselje starog Beograda) poznavao je i Zebu i Limeta i radovao se svakom njihovom sportskom uspehu. Kad god bi "Dubočica" igrala sa "Partizanom" ili "Zvezdom" mi smo se pravili važni na Tašmajdanu (u to vremem smo studirali u Beogradu): da je Zeba odrastao zajedno sa nama u našoj, Zebinoj mali.Po završetku srednje finansijske škole zajedno sa Limetom (u to vreme bili su kao četvrtak i petak) radio je u upravi prihoda grada Leskovca, a onda se u potpunosti prepustio rukometa , ali nije zapostavio ni školovanje: upisao je i završio (opet zajedno sa Limetom) višu finansijsku školu, tako da je bio jedan od šlolovanijih rukometaša "Dubočice" (samo je "Mišunac" završio građevunskui fakultet". Lime je kasnije završio ekonomski fakultet.Njegova blistava rukometna karijera, dakle, započeta je u VI razredu gimnazije, kada je branio boje VMG, a onda je sa ostalim vanserijskim igračima iz VMG prešao u RK "Partizan" (kasnije preimenovan u "Dubočicu"). Igrom okolnosti, zbog teškog materijalnog stanja roditelja, predratnih industrijalaca (u posleratnom vremenu to su bili državni neprijatelji), morao je da menja klubove (najpre "Crvena zvezda" a onda "Železničar" iz NišaDok je još pohađao višu finansijsku školu radio je u preduzeću za završne radove "Hisar" iz Leskovca, gde je direktor bio Mile, zvani "Kofa", inače veliki zaljubljenik rukometa, koji je omogućavao Zebi da se bavi rukometom, odn. da redovno trenira i igra utakmice. Radio je u sektoru nabavke materijala, zajedno sa Mokom Zivanom (početno slovo njegovog imena ne postoji u srpskom jeziku, pa je ono zamenjeno slovom "Z"), pored koga je "pekao" zanat. Čuvene njihove nabavke materijala za velika gradilišta bile za završavane na savršen način, sa odloženim plaćanjima, samo zahvaljujući njihovom šarmu.

JOVAN RISTIĆ, ZEBA

Taj Moka je deset godina vozio službena kola bez položenog vozačkog ispita, bez ikakvog incidenta, kada je na nagovaranje saobraćajnih milicionera, koji nisu mogli više da ga tolerišu, položio ispit i na prvoj vožnji sa vozačkom dozvolom udario u banderu iza rampe kod "Resorta". "Hisarov" triling popunjavao je finansijski direktor "Buda Kum", koji je završne račune radio tako da je firma u jednoj godini iskazivala vrlo mali gubitak, ali u idućoj godini islazivala isti toliki dobitak. I tako godinama. Kasnije je na nagovaranje prešao u fabriku tekstila u u Vučje, a šest meseci kasnije, na lični poziv direktora prešao u fabriku lekova "Zdravlje", upravo da vodi prodaju kozmetike. Svi smo mi želeli da napravimo blistave karijere u poslu, ali je on stvarno to ostvario, radeći baš na prodaji kozmetika. Svakog poslovnog partnera je šarmirao i posebno vezao ime kozmetike "Zdravlje" sa imenom Zeba. Sa puno njih je ostvario i lične, porodične veze, uspevajući pri tome da na ravnopravan odnos ostvari i poslovni uspeh. Bilo koji sastanak sa poslovnim partnerima u njegovoj firmi ili u firmi partnera ili za kafanskim stolom vođeni su u opuštenoj atmosferi, baš zahvaljujući Zebi.I tako je to išlo devetnajest godina: od januara 1970. do kraja marta 1989. godine. I baš kada se časovnik doterivao jedan sat unapred (bila je nedelja) u pet sati ujutru zlokobno je zazvonio telefon: Zeba je umro. Radio Leskovac je u podne prekinuo program da bi objavio tužnu vest: Proslavljeni rukometni golman Jovan Ristić, zvani Zeba, iznenada je jutros preminuo. Leskovčani su žalili svog idola. Na sahrani je naš školski drug, pevač Ćonka, koji je mnogo puta u kafani uveseljavao Zebine goste ili drugare, otpevao stihove pesme: "Ide Jova..." U njegovoj kancelariji u "Zdravlju" bilo je četrdeset devet, uvek svežih crvenih karanfila (u toliko godina je umro) i šoljice crne kafe. I tako četrdeset dana. Ja sam imao tu privilegiju da sam do zadnjeg njegovog dana drugovao sa njim. I danas, toliko godina posle njega, naše dve porodice su kao jedna, što samo znači da je životni put kojim je išao ostavio dobar trag. U vreme kada smo radili, sve do smrti, cele godine smo zajedno štedeli da bi svake godine posetili neku evropsku prestonicu: Sofiju, Bukureršt, Budimpeštu, Pariz... Letovali smo zajedno sa porodicama u Mamaji na Crnom moru, u Grčkoj, nekoliko puta u Slanom, a najviše u Moluntu. To je prvi zaliv na Jadranu po prelasku iz Crne Gore u Hrvatsku. I uvek, u predvečerja dana započinjala bi sedeljka, uz čašicu i meze, ali sa gitarom u Zebinim rukama i otpočinjala bi zabava sa Zebinom himnom: "deda babu uz tarabu, taraba se giba..."Još od malih nogu bio je predodređen za vođu. Još u osnovnoj školi, onako krupnog rasta i stasa niko nije smeo da ga pogleda iskosa, a kamo li da mu nešto naudi. I mi smo to koristili, pa ako nam neko pripreti samo spomenemo ime Zeba i onda smo mirni. U pojedinim trenucima smo se poistovećivali sa njim. Naš poznati drugar, iz iste Zebime male, koji nije više leskovački Laf, nego samo zarđali šraf, Žika Baf u trenucima opuštanja, kada naviru lepa sećanja, kaže: Kada u senci svoje starosti pogledam sliku rane mladosti Ja u njoj vidim Zebu... 10. Juni 1994. god. Sećanje na Zebu i dane i godine provedene sa njim, opisao Cobi Popović.

Zeba Kada u senci svoje starosti Pogledam sliku rane mladosti, Ja u njoj vidim Zebu Sećanja lepršaju kroz maglu prošlosti Noseći tajne detinje ludosti, Ja onda sanjam Zebu Detinje priče, pesme i snovi I danas pevaju stari golubovi, Ja kroz njih čujem Zebu Veseljak, snažan, ponosan, pun čari Delio je svima osmeh koji zari, Ja se tad sećam Zebe Davno je bilo kad smo bili deca Jureći poljanom uplašenog zeca Kada je Hisar bio planina I kad je Leskovac bio milina, Ja onda mislim na Zebu Doline radosti, uplakane mladosti Kriju naše tajne i priče bajne Na mesečinu i mokru travu doline Drugarstvo je večnost miline, Ja onda plačem za Zebom Koštana peva iz moga srca, Tuga i seta mladosti davne, Al jedan glas večito peva Za sve nas zauvek iz prošlosti slavne. To je Zeba. Zeba naše mladosti. Posvećeno našem voljenom drugaru Jovanu Ristiću Zebi.

Žika Baf

Dragoslav Stojanović - Autobiografija i Sećanja Kad se čovek u starosti malo skloni od života, rado se prepušta sećanju, luta po davnim danima I pomalo pati za boljom prošlošcu. Rodio sam se 1941. god, jednog vrelog junskog dana kada su germanski jahači Apokalipse sa najvećom vojnom silom u istoriji (4 miliona vojnika, 1200 tenkova I 1500 aviona) napali Sovjetski savez. Kao da je moja majka htela jednim novim životom da nadvlada I pobedi to najvece ubijanje koje tada nastade, od kada svet postiji. Rođen sam u Kulaševoj ulici koja vodi od Špitaljske do Panađurista, tamo gde je moj deda Dragutin 1904. godine iskopao bunar, sagradio kuću na dva basamaka I počeo novi život u varoši u kojoj su turske dzamije, iz prošlih vekova još postojale. Kada se rat završio počelo je moje bosonogo detinjstvo I u njemu na ulici, od jutra do večeri lopta krpenjača, klikeri I soćke, drveni mačevi, dzilit, jurke po razgrđenim dvorištima, račokljani palčevi celog leta, zeleni šljivčiki I žute dunje iz komšijskih bašta, šljičke I vašari na Panadjuristu, bazen iza rampe I batine od Čavgara sa vrha ulice.Bio sam uveliko đak kada mi je Bora Šmiketar ,u njegovom velikom dvorištu otkrio Politikin zabavnik—Šilju,Plutona,Bim I Buma..Posle mi je Jefta donosio Miku Miša,stripove koje je njegov otac kupovao pre rata—Džim iz DŽungle,Fantom,Tim Tejlor…Strpovi su I danas moja radost. Otac sa teškim detinjstvom čiraka kod predratnih majstora šustera, strog u vaspitanju , da bi me sklonio od “mangupa” sa ulice, upisuje me godinu dana ranije u školu “kod crkve”. Kasnije, kad se sve menjalo u mom životu, samo je ta škola kod crkve u koju je moja majka išla, pa moja deca I unuci, ostala ista. U sred osnovne škole, sve se promenilo. Učitelj Nušic je primetio a doktror Dekleva ustanovio dijagnozu--Morbus Perthes Coxe Dex i ona me odvela u Rovinj da me doktor Manzoni tamo leči imobilizacijom , morskim vazduhom I okuje nogu gipsom. Iščašen iz normalnog života, zarobljen u krevetu,bežao sam u izmišljeni svet bajki I svakojakih knjiga. Skoro dve godine gledao sam iz sobe ili sa terase plavetnilo mora; kad se smiri u bonaci ili kad zapeni I pobesni, a da nikada nisam zagazio u njega. Zato je ono zauvek ostalo u meni kao beskrajno I nedokučivo, da čeznem za njim, uostalom kao I svim Srbima koji vazda tuže što su narod koji nema more. Izlečen , posledica bolesti nije bilo, osim što me posle toga ni Bale Anđelkovic ni Zeba nikada nisu primili ni za golmana u svoj tim. Gimnazija se tada zvala Viša Mešovita Gimnazija (mislim sa sva tri velika slova) . U nju sam poneo drugare iz osmogodišnje i dobio nove. Bilo je i drugih škola u varoši ali smo izabrali gimnaziju koja je bila na vrhu, sa strogim i odabranim profesorima koje je vodio direktor – dobri dedica sa bradicom kao u Čehovljevim dramama. Samo je deset godina prošlo kako se rat završio, ruševine od bombardovanja još su bile u čaršiji. Sve je bilo u znaku siromaštva, jeftinih sapuna, čekanja u redovima i kofererencija u “bloku”, ali posle toliko rušenja, gladi I strahova , sve je eksplodiralo od želje za životom I radostima. Bioskop se punio, pozorište se otvorilo, odjekivale su pesme o ljubavi –Duško Jakšić , Lola Novaković, Opatija, SanRemo… Godine 1956. ušli smo u Gimnaziju dugackim hodinkom u devet učionica. str. 1

Odmah na početku godine, jos kiše nisu počele, napravio sam skandal. Raca Timić, sedela je ispred mene , krstila noge, otkrivala kolena a ja sam lutao pogledom, od njenog osmeha devojčice sa dve nevine rupice na svetlom licu tek okupane bebe, do uzbudljivih oblih kolena, dobijao vrtoglavicu I gubio pojam na kom sam času. Jednog nesrećnog dana, na času srpskog jezika, skinuo sam sandale i ispruženom bosom nogom ispod klupe, pomilovao njenu ogoljenu nogu iznad kolena. Vrisnula je, čas je prekinut i dobri profesor Borica Zdravković, kome je to bila prva godina službovanja, zapisao me u dnevnik. Mnogo godina kasnije, priznao je da je tada kaznio najneviniji prestup: --Kao pesnik trebalo je da znam koliko je težnja ka lepoti neobuzdana i nedužna…pravdao se tada. Racu i sada viđam, ali je nikada nisam pitao da li zna da je kod Japanaca i na celom Istoku, dodirivanje i milovanje ženske noge i butine nožnim prstima muškarca, vrhunsko ljubavno umeće koje donosi i najveće erotsko uživanje. U VI razredu, neponovljivi Joca Zeba, sjajan drugar, bio je fatalan za moj inače oskudan ljubavni život:Sinoć smo je ispratili , seli se u Beograd. Pitala je za tebe I skoro se rasplakala što nisi došao.Pisaće ti a ti nemoj da si mutav,slatka je i najbolja drugarica mojoj sestri. Devojčicu sa kikama, iz ulice Maksima Gorkog, koja se selila iz Varoši, samo sam nekoliko puta otpratio do stare pivare. Bila je uzdržana a ja nesiguran I smušen ali se u mojoj glavi (ili stomaku) nešto dešavalo. Posle je stiglo prvo pismo na adresu VMG a ja sam otpisao na XI beogradsku gimnaziju. I tako je počelo. A ljubavno pismo je beskrajna radost dok gledam slova samo za mene napisana. Visok, malo poguren , govorljiv , profesor predvojničke Bejaz, šeta između klupa, vitla nekom olinjalom puškom I neprimećen stoji iza mene. Neka izadje na tablu mila moja… Pročitao je, preko ramena, samo početak pisma i od tada tako me i prozivao. Sedim u zadnjoj klupi sa Anom Bičanić, dok uvek ubrzana i živčana, profesorka geografije priča kako se čilo pela na Vitošu, boraveći u “inostranstvu”-u Bugarskoj.-- Zamisli Grozdu kao divokozu – kaže Ana. Pravim se da ne čujem i tražim da ponovi. Ona još glasnije: --Grozda kao divokoza…. Tada je sa katedre poletela mastionica i razbila se o zid iznad naših glava. Za slabašnu Grozdu bio je to snažan hitac. Ana je bila očajna zbog nove bluze a ja sam zadovoljno razmazao mastilo po puloveru koji je moja majka plela, verovatno od raspletenog starog džempera ali sa njenom omiljenom kreacijom rogatog jelena na grudima, zbog koga me najviše bilo sramota. Fizika – Bogi, pomalo pospan, dobro je znao da ne znamo fiziku , dobrodušan kakav je bio, obradovao bi se i na moje malo znanje. Nemački – Smilja Gerzić : fina pomalo uvela, dobrodušna gospođja mučila se sa nama a kada sam jedan put, iz zezanja gromko, nemački odsečno, izdeklemovao: ich habe, du hast , er hat… zaključila mi je dobru ocenu u uverenju da znam i da akcentujem nemački. str. 2

Vladimir Timčenko, matematičar –mlad, visok , crn , lepe glave, uredno očesljan. Sve je na njemu skromno I obično ali pedantno I gospodski. Pantalone od grubog štofa besprekorno ispeglane, uštirkana iznošena kosulja, pa kad izvadi sivu vojničku maramicu iz dzepa u njegovim rukama je kao marama viteza spremna da je baci pred noge princeze. Sa najvćim žarom otkrivao nam algebru, crtao trigonometriju , pričao o Miki Alasu ali kako je vreme prolazilo, u sudaru sa našim neznanjem I ravnodušnošću za matematiku , gubio je oduševljenje I energiju. Mika Cile – hemija: stalno je ponavljao da je hemija sve što dodirnemo , vidimo i okusimo, valencija mu je bila uzrečica, ali nekako šeretski. Kamenović – srpski: užurban, nervozan, dobre rečenice ali nekako zatvoren I sakriven iza debelih naočara. Pred maturu, iz srpskog bio je Brana Mitrović, sav od suprotnosti, kontradiktoran do paradoksa. Objavio knjigu dobrih pripovedaka, sačuvao I uredio gramatiku I rečnik leskovackog govora , proganjan I oteran iz gimnazije pobunivši se protiv konvencionalnih tema za pismene, o Titu, bratstvu I jedinstvu I NOB-u, tražeći naš sud I razmisljanje, na primer na temu “nad ovim postupkom borca(narodnog heroja) sam se zamislio”. Na drugoj strani sitničav poput Nušićevog činovnika, tražio da svaku njegovu reč I zapetu zapišemo I bukvalno izgovorimo kad nas pita a naše odgovore knjigovodstveno, pedantno beležio crticama I tačkama u svoju malu beležnicu penkalima u tri boje. Balić – geografija : sa glasom I akcentom najboljeg spikera, sa melodijom srpskog jezika koja se sluša kao muzika. Todor Kostic –(Kostin otac) francuski: očinskog izgleda i ponašanja. Nije nas mučio slaganjem vremena ni nepravilnim glagolima ali je znao najvažnije što mngo “stručniji” Gaša nije – da nam približi Francusku kulturu kroz priče o Napoleonu , Robespjeru , Igou, o patriotizmu francuskih gospođa koje su skidale nakit sa ruku da domovina namiri milijardu franaka u zlatu - ratnu štetu posle izgubljenog francusko-pruskog rata 1871.god. Rakić – istorija: čvrsta I naizgled stroga pojava koja je krila meko srce I dobru nameru. Sve naše gluposti I neznanje pokrivao je glasnim smehom bez zajedljivosti. Istoriju nam tumačio pomalo dogmatski ali iskreno,sa uverenjem .Bio je konzervativan na vrlo libralan način. Nadica Momčilovic –razredna, to je bila naša prva godina gimnazije , njena prva godina profesorice biologije I možda zbog toga uspešno je preuzela ulogu brižne majke neposlušne dece. Sve naše prestupe I nestašluke pokrivala je uz viku I pretnju ali bez posledica. Kidali smo joj živce na izletima I ekskurziji a ona nas je uvek odbranila kod direktora I drugih profesora. Trčeći za odbeglim danima sopstvenog života,usput se nešto izgubilo ,gimnaziski dani I drugari ostaju zauvek u sećanju: Joca Zeba - od njega sam učio radost i nezlobivost, sve ostalo: šarm, sport, muzikalnost I lakoća življena se ne uči,on je to dobio rođenjem. Bora Šmiketar-- njegovo široko dvorište na Niškoj ulici I Politikin zabavnik koji I danas čitam.Voleo je svašta da organizuje I nikada se nije ljutio na našu nemarnost I neorganizovanost. Za svaki problem imao je pet rešenja I kada se složimo bio je I protiv njega. Slave žena-- sa manirima lepo vaspitanog dečaka, vodio me bezazleno u komšiluk, u “salone” Dragane Krnjić a ja sam sa njom imao druge namere. Od Ciketa i Karabega sam učio kako da uporno , čak borbeno , dokažem profesoru da znam nenaučenu lekciju ali bez molećivosti I ponižavanja, kako su to drugi radili. str. 3

Nebojša Argirović bio je uvek odličan i sve je znao više od mene osim o pomorskim bitkama na Pacifiku. Bio je zaluđen avionima i tehnikom i ja sam ga još tada zamišljao kao uvaženog gospodina inženjera. Bale Anđelković mi je osvetljavao svemir svojom astronomijom, kasnije arhitekturom. Privlačila me njegova radoznalost i detinja naivnost ali ova njegova interesovanja bila su mi daleka. Jedne godine, kao dva nesrećnika--ostavljena ljubavnika, čekali smo Novu godinu u bioskopu raspravljajući o lepoti nogu glavne glumice. Peda Momčilović, njegove kritične i ironične ”analize” društva bile su mi bliže od onih iz novina. Bez devojke i “zabavljanja” gluvarili smo noću pustim ulicama u priči o nedokučivoj prirodi žena. Vladimir Stojanović-brat od strica, uvek iz poslednje klupe mirno je posmatrao moje ispade i ludorije a kod kuće korio i smirivao. Delili smo sve nedaće i siromaštvo sedmočlane porodice i nikada se nismo posvađali i kada sam ga ponekad izneverio. Mirko Stanković—Iz gimnazije otišli smo u Studentski grad i tamo gladni proveli zajedno nekoliko godina. Za Ljilju Ilić i Anku Stanojević smo znali da će znanjem i marljivošću biti profesorice na Univerzitetu. Uvek nemirna i u trku Ivanka Stanković, nasmejana Đuđa, dobra Ljilja Komadina koja me primila da sedim sa njom u prvoj klupi, pa sam od tada uvek imao napisan domaći, Lepi Kosta koji je razbacivao svoje talente, Mija, Bogi teniser, ozbiljni Keckarević…svi su obeležili to vreme. Cobi Pop I Žika Baf su bili skoro porodična priča: U plavu, mraznu svetojanuarsku zoru baba nas budi: ---Ustajte, pop će dođe,da mi ne zatekne vrljavajište po kuću… Svi znamo da pop Žika Arnauče nikad ne dolazi pre podneva ali i na nas prelazi babino nestrpljenje i nervoza. Za čas kuća zamiriše na svečanost, na uštirkane čaršafe i morsko orače. U podne dolazi sveštenik. --Naco, žurim ne mogu mnogo da ostanem na ovaj dan ali ću posedim malo, dugo se nesmo videli… Zahvalna i počašćena baba, sipa po “čašku” i kreće domaćinski ragovor. Dve priče se sudaraju i putuju preko taraba, ulica i domova moje varoši. Ni pola sata ne prođe, on odlazi i ostavlja za sobom oblak tamjana, spokojstva i dobrote. Mnogo kasnije u kratkim druženjima sa njegovim sinom, otkrivam ponovo ovu dobrotu i ono, sada izgubljeno, “domaćinsko”. Po nekad, u mladim letnjim večerima, ispod naše lipe, počinjalo bi sećanje mog oca. Njegova priča laka kao povetarac, vodila ga u vreme kada su on i njegov vek bili u naponu, kad je čaršija imala svoju kaldrmisanu glavnu ulicu, sa dućanima, na svakom koraku kafane, trgovine, majstori, kalfe, čiraci, preduzetnici i po neki intelektualac. Život u naponu valjao se kaldrmom glavne ulice gde se radilo, prodavalo, dogovaralo, pečalilo i propadalo. Samo je rat i okupacija bilo gorko sećanje ali i tada puno zahvalnosti za ljude koji su mu pružali ruku u to zlo vreme : --Bilo je prvo leto okupacije kada je porodica “izbeglica iz Bosne” zakucala na moja vrata tražeći stan. Imali su uredne krštenice i po naredbi vlasti prijavio sam ih u opštinu. Nosili su neku ukočenost i strah u očima, nisu izlazili iz dvorišta, deca nisu išla u školu. Ubrzo sam shvatio da sam u velikoj nevolji, da su oni Jevreji koji se kriju. str. 4

Tresao sam se od straha, budio se spreman da kažem–odlazi pa kako znaš…Ta rečenica me mučila i nisam je nikad izgovorio.Zimu smo preterali a pred Uskars Dragi Odža, iz ulice, ih prijavio. Saznao sam to u furnji i kao bez duše dojurio kući. Odmah, samo sa jednom boščom, pobegli su prema železničkoj stanici. Za pola sata u dvorište su nagrnuli žandari i Pavle Herman, domaći Švaba a mene odveli u Krajskomandaturu. Tukli su me i tražili da kažem gde su otišli. Komšija čika Miloš Rajković (Canje apotekara otac) je garantovao za mene i za tri dana su me pustili. U kasno leto poslednje godine okupacije, kupovao sam žito u Lozovik i Jagodinu i sreo kapetana Luku Vlahovića. Prepoznao me, obradovao se i pozvao na pivo. --Znaš li Ranđele da sam morao knjigu prijava iz opštine, tešku dva tri kila, da nosim u Krajskomandu. Milošu nisu dali pa je došao kod mene. Sa Nemcima nije se šaliti a mi smo imali sreće, valjda je to sudbina…govorio je sa nekom senkom u očima. Kažu da je stradao a mene i mnoge kojima je pomogao niko ništa nije pitao niti znao odakle spas dolazi… --Očeva priča došla je kasno, kad je Žika Vlahović-Baf već otišao u svet, tražeći možda utehu za onoliku nepravdu. Događaji u prošlosti, izgubili su se u bezobličju proteklih godinai, samo ponekad iz te magle probije neki zrak da osvetli poneko lice ili događaj. Korzo—Uveče beskrajni krugovi šetača, od Kražićevog dućana do spomenika. Najpre me Vlasta trubač uči kako se “prilazi” posle, dok se znojim, prepadam devojku, koja je uvek sa drugaricom. Na kraju večeri čeka me Branko Kurta ili Toma Češnj jer je to bila baš njegova simpatija i “tepanje” negde u mraku. Nekoliko pesnica i uvek se nađe neko da nas rastavi. Najteže je bilo sakriti od oca modricu ispod oka koja je za njega uvek bila tragičan dokaz da sam postao mangup. Bioskop : U rani plavi sumrak, sneg škripi pod nogama, žurim da se izborim sa Canetom Duvalom (tapkarošom) za dva sata čarolije u Berdićevom bioskopu (tako ga otac zvao). Ostavio sam moju sivu avliju, babino mrtvo cveće u njoj, strogi očev pogled, kao da zna da nisam uradio zadatke iz geometrije i kad me uvek namršteni Vule propusti, ulazim u hol gde se sa zida smeše Stjuart Grendžer i Doris Dej i počne avantura. Prvo rikne lav pa muzika Dmitrija Tjomkina koja me ponese do gole osušene prerije sa visokim kaktusima. Dva sata slatke iluzije. Prerija i kauboji, limuzine i lepotice u nekom blještavom srećnom svetu gde se voli i pati i svi piju viski ili coca colu. Kasnije bila je strepnja i iščekivanje “da li će doći…”, držanje za ruku a još kasnije i po neki poljubac u mraku. Kako danas sve to da doživi moj unuk na “tabletu” sa kauča. A ako i ode u bioskop, obe ruke su mu zauzete flašom coca cole i fišekom kokica. Igranke: Em trapav, em mi potkovane cipele odjekuju o betonski pod Gimnazije, biram devojku i ne progovaram ni reč u strahu da je ne nagazim. i sve se završi neuspešno. Moku Dzivdzana, Lazu, Lipsu… i njihovu svirku—Džambolaja, Meseče srebrni …slušam i danas. Grčki saraj: U podne, posle časova, u sred čaršije, sa Slave Ženom i Nebojšom čuvamo čantre drugarima dok igraju na dva gola…ali ako prgavi Lime hoće da se bije , kad izgubi , tu smo i mi. str. 5

Profesori su bili ubeđeni da sam bio dobar đak , nekih godina i odličan ali se na maturi pokazalo da su bili u zabludi. Strog i ćutljivi školski inspector, neki matematičar iz Beograda, procenio, sa pravom , da je moje znanje iz fizike i matematike nedovoljno. Ni Nadica ni Rakić ništa nisu mogli nego da me dočekaju u Septembru. U “domaćem” okruženju opet sam bio dobar đak i moja se gimnazija završila a ja krenuo u “svetlu” budućnost. Otišao sam onog davnog oktobra kada je svet za mene postajao novo, neotkriveno mesto. Tada se završilo zlatno doba mog provinciskog dečaštva. Izašao sam iz visokih džurdžina moje avlije, dok je vetar sa žutim lišćem odnosio leto. Pre toga, majka sprema svog studenta i u toj užurbanosti sadržana je briga, molba, želja i očaj što ostaje sama, što se kreće u neizvesnost. Otac pakuje i slaže. Polazi se posle ranog ručka u nedelju.. Na železnočkoj stanici, na periferiji, gde počinje varoš , već je mnogo „sinova“, Beogradskih studenata, sa očevima koji se pozdravljaju. Obavezno je pitanje : „Kako ovaj tvoj?“. Već su znali i za semestre i kolokvijume. --Brzi voz za Beograd kasni 40 minuta – ne mari. Razgovori očeva su sada duži i opušteniji, a mi studenti zagledani u daljinu, nestrpljivi da ostavimo ovaj malovaroški mir, jer je tamo negde pravi život. Konačno, voz stiže. Peron se prazni, ostavljamo varoš, nameštenu mirnoću i ozbiljnost. U vozu se dozivamo , vičemo i bahato smeštamo u zadimnljeni i prljavi kupe. A onda, sa kraja na kraj voza, u nadi da ćemo upoznati usamljenu lepoticu, neznanku koja čeka samo nas , pa da nas ovaj voz ogradi od sveta, dok se milujemo do kraja putovanja. Kasno u noć, veselo uranjamo u Beograd pored ljupke, neoklasističke topčiderske stanice, pravljene za kralja, sada usamljene i zaboravljene, spremni da se strmoglavimo u budućnost. Mesec koji se tek pomaljao u toploj oktobarskoj noći, samo je čekao da se popnem padinom do Zelenog venca i autobusa . Posle, Brankov most, podvožnjak, samo nekoliko solitera na peščanom polju od Save do Bežanije. Na skveru kafana „Džakarta“ pa Studentski grad sa hiljadu studenskih soba u četiri ogromne zgrade i tek zasađeni mladi platani do okruglog paviljona menze. Odavde se svako jutro tridesetšesticom iskorači do Zelenog venca pa su Terazije i svi putevi ovog grada na dlanu. Grad me je dočekao kao otvorena knjiga iz koje sam čitao sve što je u njemu aktuelno i nkada nisam imao gorki osećaj razočaranog provincijalca. U vekove ispisane na njegovim trotoarima stala je i decenija moga života u njemu. Počinjala je šesta decenija dvadesetog veka i ja sam živeo u sreći i radoznalosti otkrivanja novih obrisa grada, u letnjoj svežini njegovih platana, u zimskoj lapavici i ledom okovanih autobusa. Beograd jutarnji--još ne probuđen osim za tramvajdžije i raznosače mleka. Prolećni Beograd, naglo pokriven zelenilom, kišom osvežen. letnji pomalo usamljen i ispražnjen; čist u zoru, kad ga noćni polivači umiju. Beograd plav i lepršav kad letnji suton i miris lipe sa Kosančićevog venca napuni trotoare u Knez Mihajlovoj. Jesenji Beograd zadihan i uzbudljiv sa kafanama spremnim da gubitnike, noćobdije i pesnike sakrije od košave. Zimski velegrad usporen, u magli ušuškan. Već umoran od tolikih svojih mena, pa sve to nestane u junu kad počnu ispiti, smanji se i pretvori samo u čitaonicu na Anatomskom ili još ranije kad bele pahuljice od breza ispune pogled. str. 6

Sve je mirisalo na Bebu Lončar i Darka Kraljića, na lahor od žipona na vespama i moju devojku pod oblakom. Odmah su me primili trotoari i hraneći moju radoznalost vodili u Salu Heroja, na filozofskom da slušam raspravu Dobrice Ćosića o smislu umetnosti danas, u „petici“ na Pravnom da čujem profesora Lukića, najzad na moj fakultet; starinska i gospodska zgrada Histološkog instituta. U njenom amfiteatru, obavijen aurom od dostojanstva i svečanosti nauke, slušao sam profesore koji su svi redom učili medicinu u Francuskoj posle Velikog rata. Svet je bio radosna pozornica i samo je čekao da ga uzmemo. Beograd se otvarao i žedno upijao nove uzlete i pravce u umetnosti . Dizala se zavesa koja nas je delila od sveta . Pozorišta su svetlela punim sjajem veličanstvenih glumaca. Slikarstvo se oslobađalo socrealizma pa je Medijala osvajala nove pravce i eto mene sa Brankom Skapljom, posle neke noći u Prešernovoj kleti, kako tušem bojimo šahte u Uzun Mirkovoj ulici i na belom hamer tabaku donosimo otiske mamurnoj Olji Ivanjicki za njen izlet u pop-art. Te godine Branko je napustio vojnu akademiju i otvarao sva vrata u gradu. U starom Ateljeu 212, pored Borbe , gledao sam prva izvođenja Čekajući Godoa. Sedeo sam u pletenoj stolici u trećem redu pored sitnog, mrgodnog čoveka sa poznatim brčićima-pesnika, filozofa, bonvivana, ratnika, generala, ministra-Koču Popovića, koji bez limuzine i gorila , usamljen prati prvu beogradsku verziju pozorišnog komada svog pariskog prijatelja Beketa. Te kapi umetnosti pomamno sam gutao i kada ih nisam sasvim razumeo. Kafane sa duhom prošlosti, prepune priča o ličnim sudbinama malih ljudi koje skupljene u mozaik jednog prošlog vremena čine živu istoriju ovog grada: Zora, Tabor, Pod lipom, Stambol kapija, Složna braća kod Cvetnog trga...i svaka je imala miris svojih vina i svojih gostiju i posebne valere kockastih stolnjaka. Za nas su one bile i majčina kujna i topla soba koju smo negde ostavli da bi nas studenska menza „Tri kostura“ održavala u životu. Otkrivali smo Crnjanskog iz predratnih izdanja (urednika Kašanina i Dragiše Vasića), Ahmatovu, Ćosićeve Deobe, Davičovu Hanu... U šupljim cipelama, na novembarskoj košavi od koje zastaje disanje i koja uvek donosi osećaj ništavnosti , ispred X I beogradske gimnazije, čekao sam ljubav i ona je uvek dolazila lepa kao božićno jutro, noseći u očima sjaj od nežnosti, iskušenja i strasti. Trčala je prema meni obasjana a ja sam širio ruke i grlio sve boje duge. Sledeće godine pravio sam društvo zamišljenom Nikoli Tesli, ispred tehničkog fakulteta čekajući da joj ponesem šinu,šiber i veliku tablu za crtanje.U prepunom autobusu,sve do Dušanovca pričala je oduševljena svojim profesorima. De Roka je obožavala, strasno poricala eklektičare braću Krstić, njihovu Poštu i crkvu Sv. Marka,ubeđivala me da je Kojićeva škola projektovanja bolja od Bajlonijeve , Anagnostija se plašila a ja sam se slagao u svemu ma da ništa nisam razumeo. Leti smo silazili pravo niz Francusku na Dunav, da u dugačke letnje večeri udišemo njegov dah večnosti i daljine a zimi na kuvano vino u krčmama sa ribarima i skitnicama. S jeseni, volela je da gazi po žutom lišću Topčidera i da mi šapuće na uvo priču o Malom Princu. str. 7

Kad košava pomahnita i dojuri sa Dunava, u rane večeri i uvek kad cimeri odu u bioskop, krili smo se u mojoj studenskoj sobi koja je mirisala na siromaštvo i prolaznost. Odvojeni od sveta,u crvenoj polutami od užarenih žica ogoljenog rešoa, naše senke su igrale po zidovima dok se ne spoje u jednu pa se tada i ona izgubi u zanosu od kosmičke sreće kad se i svemir čuje. Sat pre ponoći,pratim je do Lutrije, i kada „dvajesšesticom“ ode kući , spuštam se u Prešernovu klet da se družim sa razmetljivim Libero Markonijem, Bekimom Fehmijem,Stevanom Raičkovićem, Slavom Bogojevićem,Rajkom Čukićem, Branom Petrovićem i mumlajućim,uvek pijanim ali lucidnim Jakovom Grobarovim. U polumraku podruma zgusnulo se gorko iskustvo uspelih i promašenih života, sujete,strasti,očajanja,pijanstva a najviše pokušaj njegovih očajnika da kroz vino,umetnost i poeziju kažu svoju istinu celom svetu i po svaku cenu pobegnu od života provedenog na margini. Svi smo recitovali Cvetajevu, Lorku , Prevera i razbarušene stihove:...recite vatrogascima da se nežnije veru po mom zapaljenom srcu..., pili crno vino, pevali ruske romanse i zaduživali se kod čika Lajoša, koji je pojavom i držanjem bio više engleski batler neg konobar. Ponekad je Brana Petrović gromoglasno i protestno recitovao svoje stihove. Jedanput, kad je izgovorio poslednje Jesenjinove:...padoše oči kučkine kao zlatne zvezde u sneg... u njegovim očima zablistala je suza. Tražio sam magičnu formulu za odgonetanje sveta, učeći od mnogo cimera sa kojima sam delio studentsku sobu i poslednju kašiku majčinog pekmeza. Svi su oni hranili moje srce verom, dok sam bio u potrazi za sobom. Bon za večeru bio je dovoljan za ulaznicu na igrankama u Lazarcu, Indexu ili na Kalemegdanu.Tada je rokenrol počinjao a meni zastajao dah od lepršanja belih žipona i baletanki koje su letele po parketu i fijuka „konjskih repića“ moje devojke i beogradskih lepotica. Posle zadnjeg autobusa iz grada ,u ponoć, u studenskoj sobi u atmosferi nabijenoj željama i silinom kojom se hoće zahvatiti život, gladni, gozbu smo pravili od negde zaboravljene korice hleba i počinjali beskrajnu priča o tome da li je Beketov Godo ipak na kraju došao,da li je Sizifov apsurdni trud slika naših života ,ali uvek i najviše o ženi kao večnoj tajni o kojoj smo mnogo više maštali, analizirali i objašnjavali nego što smo ih grlili. Taj „mračni predmet želja“ nije mi dozvoljavao da zaspim iako sam u svitanje morao da raznosim mleko do svakog ulaza kuća i stanova u ul. Stojana Protića. Groznica traženja smisla nikada me nije napuštala. Prolazile su godine, Beograd je postao moj grad. Upisivao sam i polagao ispite na nekoliko fakulteta –od poljoprivrednog do Pozorišne akademije, (producentski otsek) a diplomirao na Stomatolškom. Bili su to moji zakasneli „rani jadi „ , a bili su to i moji „ univerziteti“ koje sam zauvek poneo. To je moralo da se desi samo u Beogradu gde su mi se i deca rađala a ja se peo na ogradu Ruskog doma i drao se pijan ispod prozora klinike u Narodnom frontu. Onda se to završilo i moja „cenjena“ i zvučna diploma zubnog lekara Beogradu nije bila potrebna. Vratio sam se u moju varoš, gde je sve bilo lagodno u unapred znano. Kafana, opijanje, neki krugovi druženja, bili su slaba uteha. U sivilo svakodnevnice, radost su unosila samo deca i naša ljubav, radoznalost za ljude i život oko mene. Ponovo sam učio (specijalizacija) str. 8

Sada više nije bilo ni sjaja Beograda, ni poleta mojih mladih godina. Ipak, završavao sam i ovde moje „univerzitete“, manje iz udzbenika, više iz života a najviše od mentora koji je vodio moju specijalizaciju. Godine su prolazile smirene i tihe.u kojima sam osvajao moju devojku iz XI beogradske. Prve reči, prvi koraci, prvi školski dani i sve od moje dece donosili su mi neizmernu radost a život i bliskost sa roditeljima ispunjavala me spokojstvom. Nisam osvojio ni svet ni život.Nisam dobijao ni medalje ni društvena priznanja,samo sam ostavio četrnajest hiljada zdravstvenih kartona mojih malih pacijenata kojima sam pomogao da imaju lep osmeh i funkcionalno žvakanje za ceo život. Sada sam povremeno u Gospodar Jovanovoj. Niko da mi se nasmeje ili začudi, primeti, dodirne, naljuti, progovori. To su neki drugi ljudi, izgubljeni u gomili, bez lica i osećanja, namirisani i doterani, negde žure, u hodu jedu, zastaju samo pred izlozima radnji čudnih naziva,pričaju sebi u bradu sa zamrzlim pogledom u ekran mobilnog telefona Niko me nije pogledao u oči . Ulice doterane, išarane crvenim granitom. Knez Mihajlovom se gazi po mermeru, u tramvaju se sedi a autobuse ( japanske) peru svaki dan. Danima sedim „kod Konja“ ili ispred „Ruskog cara“ i nisam video čoveka kome se vidi na licu DA ZNA ZAŠTO MU ŽIVOT PROLAZI. To je grad koji nema više vremena i strpljenja za svoje šetače, nove klince, gubitnike i noćobdije. Ne prepoznaje vrlinu niti ima radosti na njegovim trotoarima. Ljudi zarobljeni u dvorištima i prljavim haustorima, za koje ih vezuju uspomene i brodolomi nastojanja da mu se nametnu, prolaze kroz blatnjav reku poslednjih 30 godina. A oni najbolji će, kao i njihovi očevi nekada i negde, i ovde da ugase svetla, zaključaju kuću, odreše čamac i zapute se u neki drugi svet. Ili je sve isto kao pre,samo je život prošao ? I tako danima, pa se vratim svom zelenom i rascvetanom dvorištu, zapuštenom travnjaku, nezavršrnom stepeništu, prljavoj ulici i bučnim, neobuzdanim Ciganima kojima je moja ulica najkraći put. A zimi kada se vraćam, zatičem visibabu u mom dvorištu ; hrabra biljčica probija sneg. Skromna, neupadljiva, jedinstvene bele lepote, skoro neprimetna, a ipak neustrašiva, nešto nam poručuje, nama što jurimo svoje živote a ovaj tren lepote i ne vidimo... Danas,u starosti, kažem bez gorčine : Izdavali smo svakog dana po malo svoju čistoću i nevinost,svoje prijatelje i sebe i neprimetno starili jer odrastanje i sazrevanje je uvek odustajanje od prvobitne nevinosti. I na kraju: imao sam ispunjen, bogat i srećan život, SAMO DA SAM TO TADA ZNAO. I još na kraju: Što ne prolazi nije život, što ne boli nije ljubav –( Meša Selimović) Dragoslav Stojanović Decembar 2020 g. u Leskovcu str. 9

BLAGOJE NIKOLIĆ

BLAGOJE NIKOLIĆ,TENISKI VETERAN- Leskovački štark špiler . Schtark spiler . (jak igrač ) Leskovčanin Blagoje Nikolić, iako ima sedam decenija ne odvaja se od teniskog reketa.Svojevremeno pedesetih godina prošlog veka, bio je omladinski prvak Srbije u tenisu. Na mestu gde se danas nalazi Leskovački Dom zdravlja, nalazila su se sredinom prošlog veka, tri teniska terena. Dva su bila na istom nivou, a treći je bio postavljen malo više. Na tim terenima sretali su se zaljubljenici tenisa. Tu je redovno igrao tenis i gospodin Beraha koga je Blagoje Nikolić sa uživanjem posmatrao. Gledajući njega zavoleo je teniski sport, ostavio fudbal kojim se uspešno bavio i počeo da trenira tenis. "Leskovčani su voleli i od svih sportova najviše cenili fudbal, za njih je tenis bio sport Egejevaca. Ali i pored toga ja sam se njime bavio i pedesetih godina prošlog veka postao omladinski prvak uže Srbije u tenisu. To je najveći uspeh koji je Leskovački teniski sport imao," priseća se Blagoje Nikolić, danas advokat u penziji koji živi u Beogradu, čovek koji je i dalje aktivan u TK „Crvena zvezda, i igra tenis. Utorkom i petkom učestvuje na turnirima veterana na koje se i u zemlji i u svetu dolazi u fraku i igraju se uglavnom dublovi. A on je kao do sada, prvi igrač. Blagoje Nikolić rođen je u Vlasotincu 1940 godine, ali od 1942 godine živi u Leskovcu i smatra se Leskovčaninom i građaninom sveta. Posle Gimnazije upisao je prava, učestvovao u studentskim demonstracijama u Beogradu i imao propusnicu koju je potpisala Sonja Liht. Bavio se advokaturom, ali njegova najveća ljubaV BILA JE I OSTALA TENIS. Rado se seća i izviđačkih iskustava, jer dok je bio gimnazijalac, bio je i izviđač. O svojim teniskim počecima priča : -Došao u Leskovac,trener iz Beograda, Radovanović, reprezentativac pre Drugog svetskog rata. Ja dođem na proveru i prođem. Pošto tenis u Leskovcu nije bio na ceni, jedan od petorice braće boksera, ošamario me. Uveče,odem na korzo i čujem iščikavanje prolaznika „ Je li ti onaj naduvao penjurlije ?“Ali sve sam progutao zbog ljubavi prema tenisu. Odlični igrači su bili Ljuba Igrošanac i Zoran Cvetanović-Surko. Kada sam došao u Beograd odmah su me odveli u Teniski klub „Crvena Zvezda“ i ja sam danas tamo najstariji član. Igrao sam i u „Baletonu“, priseća se Blagoje Bagi Nikolić. Uz prava, studirao sam francuski i nemački i 1970 obreo sam se u Nemačkoj gde sam proveo desetak godina. Dobro sam prošao, dobro su me primili. Ja član Saveza komunista nikada nisam bio,ali sam i tada govorio da sam u izviđačkoj organizaciji stekao najviše zvanje-partizan.Dobro se sećam te 1959 godine. Imali smo marš na Kadinjaću.Tri para cipela sam pocepao tokom desetodnevnog marša. Trebalo je da fingiramo napad na Kadinjaču. Kad sam razgovarao sa generalom Pavlom Jakšićem i rekao da je teško rekao je „ Jeste teško, ni mi nismo u takvim uslovima ratovali“

BLAGOJE NIKOLIĆ - NASTAVAK A u Nemačku sam otišao sa sto pozajmljenih maraka. Nađem se u Nirnbergu na placu sa 12 teniskih terena. Jedan teren obeležen sa „ M #. Ovde ćemo igrati,kažu. Pa ja nisam majstor?! Kada smo izašli na teren padala je kiša. Gem ja, gem protivnik. Posle pauze od 15 minuta ponovo meč. Moj protivnik-jedan dečak. A onda sledeća jedna baka od 7o godina. Izlazi na teren i kaže „ Ja sam igrala sa Hebertom fon Kramom teniskom legendom.“ I prime me da radim kao trener. Išao sam posle od grada do grada, gde su cene bolje i dogurao do 32 marke na čas. Bili ste tenislehrer (učitelj tenisa) ? - Ne, bio sam, štark špiler, tenislerer je uvreda za mene, kaže Blagoje Nikolić i dodaje-to znači-jak igrač. O tenisu u Srbiji Nikolić kaže : Vranje je bilo značajan teniski centar sve do sredine prošlog veka.Tenis se igrao 1903 godine, igrao ga i turski konzul. Beograd je bio u zaostatku u odnosu na Novi Sad, Subotici, Split i Zagreb. Sada smo kao Srbija na najvišem svetskom nivou, teniska velesila. - Ima sportova kod kojih je prisutno ogromno trošenje energije. Jedan od njih je tenis. I povrede u tenisu su najteže. Poznat je teniski lakat. Pre tri godine zabolelo me rame. Odem kod Kineza,on mi kaže „ Ne, to je želudac „. Pregledaju me lekari i odmah operišu slepo crevo. Šta sve znaju ti Kinezi , kaže u šali. - Na kraju nam reče da je bar dva tri puta u Leskovcu. Da ga po malo žaloste predivne fasade starih zgrada koje su u dosta ruiniranom stanju. Tako nešto treba čuvati, kako se čuva u svetskim gradovima. A Leskovac ima šta da čuva. - TAMARA NIKOLIĆ, reporter "Naša Reč", Leskovac 2009 godine.

STANIMIR STOJANOVIĆ -LIME Rođen 1940 godine u Dojranu Makedonija Preminuo 2015 godine. Zbog ratnih okolnosti sa roditeljima, braćom i sestrom se doselio u Leskovac. Napustio VMG u II (VI ) razredu i završio finansijsku školu, a zatim se zaposlio u skupštini opštine Leskovac. Uz rad je nastavio studiranje na Ekonomskom fakultetu u Nišu gde je i diplomirao. Najpre je radio u tekstilnom kombinatu „Leteks“, a potom u FarmaceutskoHemijskoj industriji „Zdravlje“ Leskovac. Obavljao je poslove rukovodioca i direktora sektora za ekonomiku i planiranje, a zatim poslove pomoćnika i savetnika generalnog direktora za ekonomska pitanja. Sa suprugom Veselom imaju dve kćeri. U 75. godini života umro je naš ugledni sugrađanin Stanimir Stojanović Lime, uspešni privrednik i jedan od sportskih radnika kojeg će se Leskovčani dugo sećati.

Sahranjen je, uz dužne počasti, u prisustvu brojnih prijatelja, saradnika i članova porodice, na Svetoilijskom groblju. Saradnici i savremenici pamte da je Stanimir Stojanović, kao član najužeg rukovodećeg tima u leskovačkom Zdravlju, dao sjajan doprinos rezultatima fabrike lekova u periodu najvećih poslovnih rezultata kolektiva sa nekoliko hiljada radnika. Da je bio uspešan rukovodilac potvrđivao je svuda gde je angažovan, pa i Srbijanki čijem je prepordu najviše doprineo. Sportski Leskovac će ga pamtiti kao fudbalera i gimnastičara, ali će u sportskoj istoriji grada pored njegovog imena stajati da je bio u samom vrhu najuspešnijih sportskih radnika. Malo je primera da je jedan Leskovčanin bio čelni čovek u najboljim i najuspešnijim leskovačkim klubovima: najpre u KK Zdravlje, potom u FK Dubočica i na kraju RK Dubočica. Sa najvećom ljubavlju odnosio se prema DTV Partizan, u čijem okrilju su od sredine prošlog veka formirani svi dvoranski sportovi.

Stanimir Stojanović - Lime - Nastavak U KK Zdravlje, Stanimir Stojanović Lime je od prvog dana preuzimanje ne samo imena košarkaškog kluba, već i vođenja vodećeg košarkaškog kolektiva na jugu Srbije, KK Zdravlje. U krugu je najzaslužnijih košarkaških funkcionera, ali i menađžmentu fabrike, što je ovaj klub stigao do rezultata među najboljima u istoriji leskovačkog sporta. Organizacija dolaska u Leskovac najvećih imena jugoslovenske košarke, na čelu sa Dalipagićem i Kićanovićem, ne bi uspela bez njegovog vodećeg doprinosa.Večiti zaljubljenik u sport, pomagao je i rečju, prisustvom i posebno obezbeđenjem neophodnih finansijskih sredstava da Leskovac postane jedan od vodećih sportskih centara u Srbiji. Svojoj velikoj ljubavi fudbalu, vratio se sa grupom istomišljenika i uspešnih poslovnih ljudi i preuzeo funkciju predsednika FK Dubočica koja je u njegovom mandatu proslavila 75 godina postojanja, prelepom Akademijom u sali Narodnog pozorišta.

Temperamentan po pridrodi, pun energije, znanja, a ponajpre ljubavi prema sportu, nije se bojao nikakvih izazova, nije uzmicao ni pred kakvim nevoljama, pa je tako prihvatio i uspešno obavljao funkciju predsednika nekadašnjeg leskovačkog prvoligaša RK Dubočica. Za svoj grad, za Leskovac, za sport u njemu, učinio je dovoljno da ga pamte, spominju i poštuju mlađe generacije.

LIMETOVA BICIKLA, sećanja Žike Bafa Verovatno da je to bila najveća senzacija grada Leskovca kada se objavilo u proleće 1954 godine preko javnih zvučnika da je naš drugar Stanimir Stojanović – Lime, dobio na lutriju biciklu iz Fabrike Partizan, Subotica. Taj rapavi glas iz ostarelih uličnih zvučnika brujao je kroz moju tinturu danima. Vest je odjeknula kao grom kroz našu mahalu i svi klinci su potrčali do Limetove kuće da vide to novo čudo. Lime je stojao pored svoje nove bicikle i šepurio se kao paun a mi smo gutali svaku reč o bicikli i uživali u svaki obrtaj prednjeg i zadnjeg točka, sjajni metal volana, sedište sa federima, pedale sa gumenim papučama, a naše mašte su preuzele to izvanredno vozilo na dva točka i svaki od nas je perjao kroz grad sa barjakom u ruci, “Gledajte ljudi, ja vozim Limetovu biciklu”.

Lime, drugarčina prve klase, sirotinjska duša koja je poznavala i osećala želju svih nas, posle prve vožnje i primarne zasićenosti, kada je splasnula vest o novoj bicikli, dozvolio je svojim najbližim drugarima da se provozaju na kratke staze. Vremenom Limetova bicikla je pala u zaborav, a Lime kao i svi klinci iz tog čudesnog perioda, počeo je da sanja o prvim poljupcima, šetnjama na Korzou, i o nepoznatoj vožnji na putanji emocija. Njegova “stara dama”, partizanka na dva točka, kako smo je zvali, posle godinu dana je zarđala i sa probušenim gumama zaboravljena je u staroj šupi.

Partizanka na dva točka

Zaboravljena Večnost Svaki put kada je zvuk sirene širio krila straha i opreze u polubudnim svestima Leskovčana, ustaljeni putevi bežanija popunili bi se uzbuđenom, neorganizovanom ruljom čiji pravac je bio kontrolisan instinktom životinja u bekstvu of prirodne opasnosti. Celog leta 1944 godine, te rulje su trčale u istom pravcu i vraćale se kada zvukovi straha zaminu iza udaljenih planina na istoku. Neki su tražili zaklon u podrumima, podzemnim skloništima ili u kućama od jake betonske konstrukcije, a drugi u obližnjim kukuruznim njivama ili u kolibama Hisarskih vinograda. Bežanija je vremenom postajala podsvesna navika napaćenih građana Leskovca, a ispod nje podmuklo se uvlačila oguglalost i sve manji strah od stvarne opasnosti. Senka sumraka koja je presvlačila nebo Leskovca svaki put kada su jata bombardera preletala kao ogromne ptičurine iznad doline smrti, uvlačila se u ozeblim srcima izbezumljenih Leskovčana koji su slušali muziku strave iz svojih skloništa I iz obližnjih mesta bežanije. 6-ti Septembar, 1944 godine Ono što je najviše ostalo u mom sećanju na taj stravičan period, danas je izmešano sa stvarnim slikama u mojoj podsvesti, probuđenoj izvanrednom hronikom iz knjige Save Dimitrijevića, Pamet na Kamenj. Iz priča moje majke i njenih savremenika o tom tragičnom delu istorije mojeg voljenog grada, sećanja su se ponavljala sa dopunskim detaljima iskopanim iz ruševina pomućene stvarnosti. Ja sam tek navršio četvrtu godinu 16-tog Avgusta, 1944 godine. U kratkim pantalonama sa tregerima koji su često visili pored pocepanih čarapa-dokolenica, od kojih se nisam odvajao ni kada sam legao u krevet, jurio sam krpenjaču po našem dvorištu od jednog kraja ograde do drugog.

Zaboravljena Večnost Lopta krpenjača koju je moja starija sestra Dušica napravila od poderanih čarapa, kotrljala se sporo po alejama naše baste. Ali to nije usporilo moju odlučnost da je doteram do zamišljenog gola na drugoj strain ograde iza koje sam naslikao u svojem pamćenju večnu sliku jedne starice na otvorenom prozoru njene kuće. Ta starica se zvala baba Tašana I činilo mi se da je to bila najstarija osoba na svetu, jer su njene bore ostavile duboke tragove mnogih decenija njene starosti. Iza toga večito stoičkog lica krila se topla osoba dobre duše koja je svojim savetima bodrila usamljene udovice rata kao što je bila i moja majka. Za mog oca se znalo da je nestao 1943 godine, ali isto tako se pričalo da je poginuo negde na nekom dalekom frontu, ili da su ga partizani ili četnici ubili, a možda su ga Nemci odveli u ropstvo I usput likvidirali. Baba Tašanin pogled je uvek bio uperen u neka zamišljena prostranstva a iz ustiju je skoro uvek curio dim iz zapaljene cigarete koju je sama uvijala. Ona nije imala ikoga živog. Živela je sama u toj maloj kućici pored našeg dvorišta i od male penzije koju je nasledila od svog pokojnog muža, železničara, već par decenija boravila je u ovom pitomom delu Leskovca. Kada su sirene ponovo odjeknule 6-tog Septembra 1944 godine, ja sam jurio da uhvatim svog mačka Marinka jer mi je maznuo parče slanine što mi je majka odrezala za doručak. U tom metežu jurnjave i naših rutinskih bežanija, deca su obično bežala trčeći iza svojih roditelja I nestajala iza poslednjih kuća Leskovca u okolna polja i šumarke. Toga dana tamni oblaci bombardera nisu se sklanjali sa neba iznad grada, već su postajali sve gušći praćeni stravičnom grmljavinom motora I sirena.

Zaboravljena Večnost Iz neposredne blizine zvuci muzike sa gramofonske ploče iz operete koju danas prepoznajem kao Mocartova “La Noche di Donna”, prodirali su prkosno u naletima, mešajući izvanrednu ariju iz te čuvene komik opere, sa ironijom stravične sudbine koja nas je čekala. Ja sam zbunjeno zevao u to mračno nebo sa letećim metalnim ptičurinama iz čijih utroba su počele da ispadaju metalne kruške. Osetio sam iznenada kako me je sestra Dušica zgrabila za ruku I sa krikovima straha odvukla u podrum naše kuće. Strahovita grmljavina nas je zaglušila u neku beznadnu tišinu dok su se zidovi tresli i plafon rušio, stakla su prskala a potmuli odboj talasa razlegao se po celoj Dubočici. U zadnjem uglu podruma, savijena u klupko, sa široko otvorenim zenicama, naša rođaka Stanica, zurila je izbezumljeno kroz otvorena vrata. U tim odbljescima sećanja slika baba Tašane se ugravirala kako sedi mirno ispred prozora I zamišljeno posmatra crno nebo. Grmljavine su nastavile da odjekuju i tresu površinu zemljišta pod našim nogama, dok smo mi pokušavali da se sklonimo od ruševina u uglu podruma ispod korita za brašno. Više nisam čuo plač moje sestre niti rođake Stanice, već samo njihovo grcanje I neprestano drhtanje. Lom stakla na prozorima, pucanje betonskih zidova, I rušenje jednog dela naše kuće osetio sam preko talasa toplote, zagušljivog dima, I vatre koja je gorela u blizini. Kroz lavinu sitnog maltera sa plafona, gomilu cigala I crepova, bliskih I dalekih krikova, I niza potresa koji su polako jenjavali, iznenadna svetlost nas je obasula pramcima sunčevih zrakova iza vodopada bele prašine.

Zaboravljena Večnost Sa poslednjim eksplozijama pomutila su se moja sećanja detalja, ali znam da sam kroz magnovenje čuo plač naše majke koja nas je očajno dozivala kroz prozor podruma. Tada mi se učinilo da sam čuo pakleni hor očaja koji se prolamao ogluvelim nebom Leskovca. Polako je tišina zavladala dolinom iz koje su počeli da se razležu jauci, kuknjava, dozivanje u pomoć, očajni krici umirućih, sve to zamotano u bubanj brujanja poslednjih metalnih ptičurina koje su se gubile iza horizontal Dubočice. Naše duše I tela su se polako budila iz tog pakla, a prvi odzivi su bili krici umirućih i preživelih. Dugo je trajalo da nas iskopaju iz ruševine, odakle smo nekim čudom i Božjom pomoću, ostali živi i nepovređeni. Traume bombardovanja su me pratile u noćnim morama sve dok nisam odrastao i zaboravio početak i kraj Leskovačke tragedije. Bežao sam od stvarnosti uspavljujući sebe nekim svojim prirodnim lečenjem. Vrteo sam glavu levo I desno sve dok nisam uzletao u neki detinji trans I posmatrao Leskovac iz ptičje visine. Vreme je pokrilo jezivu prošlost debelom korom zaborava, ali u tom žarištu I dalje tinja iskra panike podsećajući me na pakleni dan kada su bombe padale I rušile moj voljeni grad. Sećam se raširenih ruku naše majke koja nas je grlila I ljubila, dok su moje oči podsvesno slikale scene okolo naše kuće. Baba Tašana je i dalje sedela pored prozora sa cigaretom u ruci i posmatrala našu preživelu porodicu dok su joj oči sijale od neke unutrašenje sreće uz neprimetno njihanje glave kao da je time potvrđivala i delila našu radost.

Zaboravljena Večnost Sablja moga oca, Kapetana Luke Vlahovića, visila je na plafonu porušene sobe njihajući se lagano na zlatnom gajtanu i odsijavala uglačanim metalom isprekidane sunčeve zrake kroz maglu prašine. Na severnoj strani ugledao sam kukuruzno polje iza porušene dvospratnice gde je sada zjapila ogromna rupa preko koje se šetala poluzračna struja vazduha. Iza kuće, Borko Šnajder se teturao nasred svog dvorišta sa flašom u ruci preteći nebu nekom nerazumljivom drekom dok su izbezumljena lica prolazila ulicom na povratku iz bežanije. Deda Đoka Solunac pucao je praznom puškom prema udaljenom horizontu obarajući zamišljene avione a Zorka je nosila svog malog brata uvijenog u ćebe na svojim leđima kukajući za poginulim članovima svoje mnogobrojne porodice. Na jugozapadu sunce je počelo da obasjava Hisar sa velelepnim bojama duge a Leskovac je lagano skida zavesu smrti sa plavetnila toplog letnjeg neba pripremajući posmrtni mars svojim građanima. Moje misli su utonule u bezdan i brisale memoriju strave dečjim magičnim štapom. Baba Tašana je i dalje sedela pored prozora a njena senka je ostala večno ugravirana u dvorištu i posle njene smrti. Žika Baf i njegov stariji brat Mihajlo

SPISAK UČENIKA V-tog RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE V (I) Razred - Prvo Odelenje Razredni starešina: Nadežda Momčilović , pr: profesor 1. Bičanić F. Ana 2. Grujić M. Vladimir 3. Ilić M. Sibinka 4. Karabegović R. Slavoljub 5. Marinković V. Branislav 6. Mitrović B. Božidar 7. Momčilović C. Predrag 8. Nešić Lj. Jovan 9. Nikolić r. Radoslav 10. Pešić M. Velika 11. Ristić D. Jovan

12. Stanković Đ. Rodoljub 13. Stojanović Č. Vladimir 14. Stojanović R. Dragoslav 15. Timić T. Radmila 16. Cvetković S. Ljubiša 17. Đorđević M. Smilja 18. Đorđević M. Snežana 19. Živković Ž. Gordana 20. Milenković Đ. Živojin 21. Milošević Z. Radmila 22. Mladenopvić U. Zoran

23. Rakovska Đ. Poliksena 24. Todorović D. Miodrag 25. Cekić B. Milorad 26. Dimitrijević V. Nadežda 27. Janković J. Miloš 28. Milenković J. Sreten 29. Stojičić O. Jelena 30. Stojiljković B. Mirjana

V (I) Razred - Drugo Odelenje Razredni starešina: Živka Bogatinović , pr: profesor 1. Bjeletić I. Rade 2. Božović R. Milan 3. Đokić V. Slobodan 4. Jovanović S. Milan 5. Kostić D. Ljiljana 6. Komadina I. Ljiljana 7. Mitrović B. Slavoljub 8. Mihajlović M. Staniša 9. Mihajlović K. Violeta 10. Nikolić D. Gordana 11. Nikolić T. Ljubiša 12. Nikolić S Miodrag

13. Pavićević P. Gradimir 14. Pejčić R. Petar 15. Tasić S. Krsta 16. Tasić M. Todor 17. Stevanović M. Zoran 18. Čvorović M. Milenko ************** 19. Arsić V. Tomislav 20. Živković Đ. Gospava 21. Ilić R. Mirjana 22. Srzentić T. Olga 23. Stojić O. Radmila 24. Tošić V. Aleksandar

25. Cvetković P.Zorka ************** 26. Ilić M. Živanka 27. Marinković J. Blagoje 28. Ostojić M. Svetomir 29. Petković S. Moravka

SPISAK UČENIKA V-tog RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE V (I) Razred - Treće Odelenje Razredni starešina: Vladislav Kamenović , profesor 1. Jelić I Milenija 2. Milošević Đ. Siniša 3. Milčić M. Grujica 4. Mitković S. Krsta 5. Mladenović N. Mila 6. Mladenović D. Mirjana 7. Perović S. Ljiljana 8. Spasić D. Tomislav 9. Stanimirović R. Gordana 10. Stanojević R. Miroslava 11. Stojanović P. Svetislav 12. Strahinjić S. Mirjana

13. Tošić J. Javorka 14. Franović K. Tihomir 15. Hađi-Jovančić M. Zlata 16. Cvetković S. Smilja ********** 17. Dinić S. Petar 18. Ilić J. Miroslav 19. Marjanović J. Grozdana 20. Milović R. Smilja 21. Milošević D. Borisav 22. Mirašević R. Sava 23. Mitrović S. Marija

24. Mišić Đ. Miodrag 25. Mladenović S. Milutin 26. Nikolić M. Veselin 27. Stanković M. Dušanka 28. Stojković R. Vojislav 29. Cvetković S. Vasilije ************ 30. Vidojević V Predrag 31. Jović D. Tomislav

V (I) Razred - Četvrto Odelenje Razredni starešina: Miloš Murić , nastavnik 1. Argirović S. Nebojša 2. Anđelković S. Blagoje 3. Vlahović L. Živojin 4. Vasić Đ. Mirjana 5. Đorđević V. Slavoljub 6. Janković M. Verica 7. Kostić B. Ljiljana 8. Kocić Đ. Miroslava 9. Keckarević S. Predrag 10. Momčilović B. Radmila 11. Mladenović Đ. Branislav 12. Marjanović R. Jelica

13. Pekić P. Bojana 14. Spasić B. Netka 15. Stojiljković V. Dragoslav 16. Stefanović Ž. Ljubica 17. Tešović V. Branko ************* 18. Živković S. Dragoljub 19. Kostić S. Bojana 20. Mrđenović S. Stoja 21. Petrović S. Ljubinka 22. Rasulić Ž. Olga 23. Sokolović J. Dragomir

24. Stanojević M. Tomislav 25. Stojanović D. Stanimir **************** 26. Ilić N. Slavko 27. Janjić A. Ivan 28. Jovanović M. Milunka 29. Mladenović M. Radisav 30. Stefanović M. Petar 31. Spasić S. Nikola 32. Trajković R. Svetomir

SPISAK UČENIKA V-tog RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE V (I) Razred - Peto Odelenje Razredni starešina: Darinka Mitrović , Honorarni Nastavnik 1. Dimitrijević D. Predrag 2. Ivanović P. Borisav 3. Jovanović S. Žarko 4. Karađić V. Vitomir 5. Kovačević J. Dragomir 6. Kostić T. Slobodan 7. Krstić R. Milica 8. Milošević M. Despot 9. Nikolić M. Stojan 10. Pavlović Đ. Gordana 11. Petković M. Vojislav 12. Popović Ž. Slobodan

13. Protić M. Snežana 14. Stajić D. Divna 15. Stojanović V. Branislava 16. Stojković M. Branislava 17. Cvetković Đ. Kostadin 18. Škorić J. Vidosava ************* 19. Veljković B. Vladimir 20. Živančević B. Gordana 21. Ložičković M. Ljubica 22. Marković Z. Branka 23. Marković R. Jelena

24. Nikolić V. Milka 25. Pavlović Č. Miodrag 26. Stamenković J. Radmila 27. Stojičić Lj. Vladimir ************************ 28. Rakočević V. Milovan 29. Cvetanović N. Zoran

V (I) Razred - Šesto Odelenje Razredni starešina: Radmila Jovanović , pr. profesor 1. Gatin Đ. Đurđina 2. Dodić M. Dragan 3. Dugonjić N. Jelena 4. Đokić M. Ljubinka 5. Elezović P. Divna 6. Janković D. Mihajlo 7. Jovanović N. Lazar 8. Mitić M. Velibor 9. Marinković Đ. Svetislav 10. Nikolić B. Jelena 11. Petrović J. Stojanka 12. Popović B. Radovan

13. Ristić A. Janko 14. Kovinić M. Mihajlo 15. Krstić B. Mileva 16. Stanković B. Milanka 17. Stanković Đ. Ivanka 18. Cekić B. Ljubiša ************ 19. Vasić D. Ninoslav 20. Đorđević S. Leposava 21. Žišić B. Dragoslav 22. Jeftić P. Slobodan 23. Stefanović N. Roksanda

24. 25. 26. 27. 28. 29. 30.

Tasić G. Olivera Tasić G. Radmila Živković J. Tomislav Jovanović A. Radmila Milunović D. Dragoslav Stamenković A. Petronije Cakić M. Borivoje

SPISAK UČENIKA V-tog RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE V (I) Razred - Sedmo Odelenje Razredni starešina: Magdalena Brkić, Nastavnik 1. Divjak I. Smiljko 2. Đorđević V. Sreten 3. Jovanović D. Božidar 4. Kovrlija M. Draga 5. Manojlović R. Vuk 6. Petković D. Smilja 7. Petković V. Vlajko 8. Cerović D. Krsta 9. Blagojević M. Milica 10. Gavrilović V. Dragoljub 11. Dinčić M. Miroslav 12. Jovanović M. Smilja

13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.

Janković D. Nikola Nikolić M. Gordana Nikolić M. Ljiljana Obradović T. Jagoda Pavlović O. Predrag Raičević S. Gvozden Ristović R. Milovan Kostić B. Petar Stojiljković D. Dragana Stanisavljević V. Trajko Tomić R. Desanka Tomić I. Zoran

25. Filipović S. Andrija 26. Spasić J. Stojadinka 27. Jovanović M. Stanimir 28. Mihajlović S Ratko 29. Miljković V. Mihajlo 30. Marković O. Velika 31. Mihajlović S. Svetolik 32. Nikolić C. Tomislav 33. Simonović D Branislav 34. Stojković S. Jana 35. Stamenković D. Slobodan - gubi pravo na redovno školovanje-ponavlja po drugi put

V (I) Razred - Osmo Odelenje Razredni starešina: Čedomir M. Nikolić 1. Anđelković J. Božidar 2. Antić S. Ljubiša 3. Ilić T. Ljiljana 4. Kajsner J. Zvonimir 5. Krstić M. Mladen 6. Kostić B. Katarina 7. Milenković S Mirjana 8. Milić P. Brinka 9. Pešić Đ. Mihajlo 10. Petković Đ. Milica 11. Stamenković M. Zoran 12. Radivojević M. Mladen

13. Plavšić L. Vera ******* 14. Anđelković B. Nikola 15. Antić J. Nikola 16. Bošković R. Tomislav 17. Đikić N. Velibor 18. Jovanović D. Bora 19. Jović K. Radivoje 20. Kocić B. Miodrag 21. Milenković S. Dragoljhub 22. Petković B. Ljiljana 23. Stamenković T. Vlastimir

24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35.

Tešović M. Milun Cvetković B. Milorad Grujić D. Olga Đorić O. Radmila Nešić S. Vojislav Nikolić S. Vladimir Kitanović ( Anđelković ) Zoran Đorđević I. Milena Marinković V. Božidar Pavlović S. Živko Petković Ž. Dobrila Stefanović N. Persida

36. Stojanović B. Dragoljub. 37. Cekić B. Radmila 38. Joksimović S. Milan 39. Jovanović R. Miodrag 40. Mladenović S. Zorka 41. Dimitrijević M. Veljko

SPISAK UČENIKA V-tog RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE V (I) Razred - Deveto Odelenje 1. Gavrilović M. Miodrag 2. Ilić Lj. Grozdana 3. Jovanović N. Dragoljub 4.Marinković Ž. Vladeta 5. Milosavljević R. Stanko 6. Mitrović D. Slobodan 7. Mihailović Ž. Miomir 8. Ninošević N. Milija 9. Pešić D. Ljiljana 10. Rakić S. Darinka 11. Ristić P. Vera 12. Sigurnjak N. Milo 13. Spasić J. Dragoslav 14. Spasić J. Margita 15. Cvetković S. Novica 16. Cerović N. Budimir 17. Antić P. Svetislav 18. Đorđević M. Marijola 19. Lukić V. Tomislav

20. Mitrović S. Vera 21. Stanković S. Sotir 22.Todorović M. Svetlana 23. Tomić B. Vidosava 24. Bojanić K. Ljubica 25. Grujić N. Stanimir 26. Dimitrijević N. Olgica 27. Doderović J. Grujica 28. Đuretić D. Olivera 29. Jovanović R. Ljiljana 30. Jovanović V. Tomislav 31. Kocić T. Radomir 32. Spasić R. Gordana 33. Stojanović M. Jordan 34. Đorđević M. Grozdana 35. Nedeljković B. Đorđe 36. Petrović A. Miodrag 37. Sjekloća N. Mihailo 38. Stojiljković A. Nadežda

PROFESORI I NASTAVNICI VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE Prezime i Ime Zvanje Glavni predmet Sporedni predmet Đorđević Đ. Vladeta Direktor Biologija Minerologija Gavrilović D. Aleksandar Profesor Francuski Jugo. Književnost Batorević Azarije Profesor Ruski Jezik Keckarević Đ. Spira Profesor Srpski Jezik Književnost, Ruski Stojanović B. Vasilije Profesor Geografija Etnologija, Etnografija Mitrović T. Branislav Profesor Srpski Jezik Jugo. Književnost Gerzić N. Smilja Profesor Srpski Jezik Jugo. Književnost Nikolić M. Čedomir Profesor Geografija Geologija Atanacković M. Jelica Profesor Istorija Jugo. Književnost Jovanović T. Blagoje Profesor Hemija Biologija Đurović R. Grozda Profesor Geografija Istorija Balić N. Ljubomir Profesor Geografijan Geologija Bjeletić I. Ivan Pripravnik-profesor Matemetika Fizika Jovanović Radmila Pripravnik-profesor Francuski jezik Jugo. Književnost Radivojević V. Bogoljub Pripr.-profesor Matematika Fizika Đokić S. Vera Pripravnik-profesor Ruski jezik Srpski jezik Stefanović S. Miodrag pr. profesor Filozofija Stajić O. Milan stručni učitelj Predvojnička obuka Andrejević D. Miodrag pripr. Stručni učitelj Telesno vaspitanje Zagorac N. Dušan pripr. Stručni učitelj Telesno vaspitanje

PROFESORI I NASTAVNICI VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1955/56 GODINE Prezime i Ime Zvanje Glavni predmet Sporedni predmet Popović M. Jovan pripravnik-stručni učitelj Crtanje Ivović I Ljubomir stalni honorarni nastavnik Ruski jezik Srpski jezik Timčenko A. Vladimir, stalni honorarni nastavnik Matematika Momčilović B. Nadežda stal. Honorarni nastavnik Biologija Stojanović N. Mihajlo stalni honorarni nastavnik Hemija i fizika Matematika Murić J. Miloš stalni honorarni nastavnik Istorija Geografija Ranisavljević D. Dragoslav, pripr.-nastavnik Istorija Geografija Mitrović V. Darinka, pripravnik-nastavnik Biologija Zdravković B. Borislav, pripravnik-nastavnik Književ. Srpski i Nemački jezik Kodalović V. Slobodan, pripravnik- nastavnik Engleski jezik Nemački jezik Marinković Vitomir direktor Rakić Hranislav Profesor Istorija Latinski Ničić Dragoljub Profesor Nemački jezik, Filozofija Stefanović Ružica Profesor Latinski jezik Mitroivić Jelica Profesor Nemački jezik Pešić Stanko Profesor Hemija Petković Ratmirko Nastavnik Francuski jezik 8. Kamenković Vladimir Profesor Srpski jezik 10. Stanisavljević Nada Profesor 13. Stojanov Vene nastavnik Matematika

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 1 ODELENJE

1. BOŽOVIĆ MILAN 2. VESELINOVIĆ DRAGICA 3. VUKIĆ DUŠAN 4. GRUJIĆ DOBRILA 5. GRUJIĆ NADEŽDA 6. JELIĆ MILENIJA 7. JOKANOVIĆ PAVLE 8. KOMADINA LJILJANA 9. LAZIĆ MIHAJLO 10. LOŽIČKOVIĆ LJUBICA 11. MILOŠEVIĆ DESPOT 12. MILOŠEVIĆ SINIŠA 13. MIRAŠEVIĆ SAVA 14. MITKOVIĆ KRSTA 15. MITROVIĆ SLAVOLJUB 16. MIHAJLOVIĆ STANIŠA

17. NIKOLIĆ BLAGOJE 18. NIKOLIĆ VESELIN 19. PEROVIĆ LJILJANA 20. SPASIĆ TOMISLAV 21. STANIMIROVIĆ GORDANA 22. STANKOVIĆ TOMISLAV 23. STOJANOVIĆ DRAGOSLAV 24. STOJANOVIĆ VLADIMIR 25. STOJANOVIĆ SVETISLAV 26. STOJILJKOVIĆ DRAGOSLAV 27. STOJILJKOVIĆ ŽIVOJIN 28. TASIĆ DRAGAN 29. CVETKOVIĆ MARIJA 30. CVETKOVIĆ SMILJA

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMnAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 2 ODELENJE

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

ANĐELKOVIĆ S. BLAGOJE ARGIROVIĆ S. NEBOJŠA VASIĆ Đ. MIRJANA VLAHOVIĆ L. ŽIVOJIN GOLUBOVIĆ S. MOMČILO ĐORĐEVIĆ V. SLAVOLJUB JANKOVIĆ M. VERICA KARABEGOVIĆ R. SLAVOLJUB KECKAREVIĆ S. PREDRAG MARKOVIĆ M. VLADIMIR MARJANOVIĆ R. JELICA MITROVIĆ B. BOŽIDAR MOMČILOVIĆ B. RADMILA NIKOLIĆ T. LJUBIŠA

15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27.

PAVLOVIĆ Đ. GORDANA PEROVIĆ Ž. MILEVA PETROVIĆ S. LJUBINKA PEKIĆ M. BOJANA PETKOVIĆ G. JOVAN PETKOVIĆ M. JOVAN PETKOVIĆ M. VOJISLAV PEJČIĆ R. PETAR RANĐELOVIĆ V. JELICA STAJIĆ D. DIVNA STOJANOVIĆ V. BRANISLAVA TASIĆ M. TODOR TEŠOVIĆ V. BRANKO

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 3 ODELENJE

1. GATIN F. ĐURĐINA 2. DODIĆ M. DRAGAN 3. DUGONJIĆ N. JELENA 4. ELEZOVIĆ P. DIVNA 5. ŽIVANČEVIĆ B. GORDANA 6. ZAVIŠIĆ V. BORIVOJE 7. JANKOVIĆ D. MIHAJLO 8. JOVANOVIĆ N. LAZAR 9. KECOJEVIĆ M. STANICA 10. KOVINIĆ M. MIHAJLO 11. KRSTIĆ B. MILEVA 12. MAKSIMOVIĆ M. ČEDOMIR 13. MARINKOVIĆ V. BRANISLAV

14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26.

MARKOVIĆ Đ. BRANKA MILOSAVLJEVIĆ M. STANKO MITIĆ M. VELIBOR MIHAJLOVIĆ K. VIOLETA MOMČILOVIĆ S. PREDRAG NIKOLIĆ B. JELENA RISTIĆ A. JANKO STANKOVIĆ Đ. IVANKA STANKOVIĆ F. RODOLJUB STANOJEVIĆ S. ANKA STANKOVIĆ S. MIODRAG TIMIĆ RADMILA CVETKOVIĆ S. NIKOLA

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 4 ODELENJE

1. BIČANIĆ ANA 2. GUBEROVIĆ DRAGIŠA 3. DAVIDOVIĆ ANDRIJA 4. DIMITRIJEVIĆ MIODRAG 5. ĐURKIĆ MIHAJLO 6. ĐORĐEVIĆ SVETISLAV 7. IVANOVIĆ BORISAV 8. ILIĆ SINIŠA 9. ILIĆ SIBINKA 10. JANKOVIĆ DRAGOLJUB 11. KOSTIĆ KOSTA 12. KOSTIĆ LJILJANA 13. KRSTIĆ STANOJE 14. MLADENOVIĆ ALEKSANDAR

15. NAGORNI DRAGAN 16. NIKOLIĆ STOJAN 17. PEČENKOVIĆ MIROSLAVA 18. POPOVIĆ SLOBODAN 19. RISTIĆ MIRJANA 20. SAVIĆ DRAGICA 21. STANOJEVIĆ ANDREJA 22. STOJKOVIĆ MIODRAG 23. FILIPOVIĆ VERICA 24. CVETANOVIĆ STOJAN 25. CONIĆ OLGA 26. CRNOTOVIĆ LJUBINKA 27. ŠUŠULIĆ SLAVICA 28. VIDOSAVLJEVIĆ SAVKA

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 5 ODELENJE

1. TRAJKOVIĆ J. BOŽIDAR 2. ANTIĆ S. LJUBIŠA 3. BANKOVIĆ S. NADA 4. VUČKOVIĆ I. LEPOSAVA 5. ĐORĐEVIĆ G. ZORAN 6. ĐIKIĆ N. VELIBOR 7. ILIĆ J. DUŠANKA 8. ILIĆ T. LJILJANA 9. ILIĆ V. ČEDOMIR 10. KAJSNER J. ZVONIMIR 11. KOSTIĆ V. KATARINA 12. KOCIĆ B. MIODRAG

13. KRSTIĆ A. ZORAN. 14. KRSTIĆ M. MLADEN 15. MARINKOVIĆ M. SVETOMIR 16. MILIĆ DRINA 17. PEŠIĆ Đ. MIHAJLO 18. PLAVŠIĆ VERA 19. RADOJEVIĆ M. MLADEN 20. STAMENKOVIĆ T. VLASTIMIR 21. STAMENKOVIĆ M. ZORAN 22. STANKOVIĆ J. MIRKO 23. CVETKOVIĆ MILORAD

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 6 ODELENJE

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11.

ĐOKIĆ MIROSLAV ILIĆ GORDANA ILIĆ GROZDANA JANKOVIĆ JEZDIMIR JOVANOVIĆ DRAGOLJUB JOVIĆ RADMILA KNEŽEVIĆ PERSA KOSTIĆ RADOSAV MARINKOVIĆ VLADETA MILOŠEVIĆ MIODRAG MIHAJLOVIĆ MIOMIR

12. MITIĆ GOJKO 13. NIKOŠEVIĆ MILIJA 14. PEŠIĆ LJILJANA 15. RAKIĆ DARINKA 16. RISTIĆ VERA 17. SAVIĆ BRANISLAV 18. SPASIĆ MARGITA 19. STEFANOVIĆ SVETLANA 20. TASIĆ VUKICA 21. CVETKOVIĆ NOVICA

SPISAK UČENIKA ZAVRŠENOG VIII RAZREDA VM GIMNAZIJE LESKOVAC 1959 GODINE VIII RAZRED - 7 ODELENJE

1. GAVRILOVIĆ D. ZORICA 2. DIMITRIJEVIĆ V. MILUN 3. DINČIĆ M. MIROSLAV 4. DRAŠKOVIĆ M. RADIVOJE 5. ĐOKIĆ P. BOŽIDAR 6. ĐORĐEVIĆ V. VUKAŠIN 7. ĐORĐEVIĆ V. SRETEN 8. ŽIKIĆ B. GROZDANA 9. ILIĆ P. ŽIVADIN 10. JOVANOVIĆ M. SMILJA 11. MILENKOVIĆ J. VOJISLAV 12. MILOŠEVIĆ Đ VUJICA 13. MILOŠEVIĆ D. MIROSLAVA 14. NIKOLIĆ M. TIHOMIR 15. PETKOVIĆ V. VLAJKO

16. PETKOVIĆ B. TOMISLAV 17. PETROVIĆ V. STOJIMIR 18. RISTOVIĆ R. MILOVAN 19. PEŠIĆ V. DUŠAN 20. SPASIĆ P. RADOMIR 21. SPASIĆ LJ. STOJADINKA 22. STAMENKOVIĆ B. STANA 23. STOJADINOVIĆ S. VOJISLAV 24. STOJANOVIĆ K. SINIŠA 25. TODOROVIĆ Đ. JASMINA 26. DIMITRIJEVIĆ Ž. RADUNKA 27. JANKOVIĆ V. SINIŠA 28. PERIĆ V. SINIŠA 29. RISTIĆ M. SNEŽANA 30. IVANOVIĆ VITOMIR

Svedočanstvo o završenom IV razredu Gimnazije Velibor M. Mitić, 10 Maja, 1959 godine

USPOMENE

Jesen 1958 god. pored Spomenika

Rada, Žika, Bojana, Slave Dj., Verica, Slave K., Jelče, Kecko, Ivanka Napomena! Slike iz 1958 god., sačuvano blago naše mladosti, su iz albuma Verice Janković. Veliko Hvala našoj drugarici!

Zima 1958/1959 poslednja godina gimnazije naše generacije

USPOMENE Velibor M. Mitić

Proizvodnja Dextrana - zamenika krvne plazme je najveće dostignuće fabrike lekova Zdravlje, Leskovac.

USPOMENE

USPOMENE

Ekskurzija na Ohrid, IV-3 razred 1958/1959

USPOMENE

Maturanti IV-3 razreda Više Mešovite Gimnazije, Leskovac Generacija 1959

USPOMENE Škola, Letovanje, i Putovanje

Letnji Raspust-Hvar 1959 god.

III ili IV Razred Gimnazije

Poslovna Poseta Japanu

USPOMENE Olga Stojković-Conić

USPOMENE Montreal, Canada, 1996 Predrag Keckarević i Žikabaf Vlahović su proveli par dana u Montrealu za vreme Keckove posete svojim mladim prijateljima iz Beograda. Žikabaf je došao u Montreal iz Amerike i podelio nezaboravne trenutke sa Keckom.

S leva na desno: Siniša Milošević Žikabaf Mića Janković Supruga Miće Jankovića Ivanka Marjanović Supruga Siniše Miloševića U našim uspomenama Kecko je bio i ostaće zauvek dobar čovek i dobar drugar.

Uspomene Verica Janković

U svojoj radnoj karijeri Verica je ponosna na svoju dužnost u ulozi oficira Lučke Kapetanije u Sremskoj Mitrovici, a takodje i kao jedina žena brodarske rečne kapetanije u celoj Jugoslaviji.

USPOMENE

Večno Drugarstvo

Slave

Verica

Siniša

Brankica

USPOMENE

Slike iz mladosti - Jasmina Todorović

USPOMENE IZ DETINJSTVA Ako sebe prepoznate pokažite se na slici

Zabavište 1946/1847 godine

USPOMENE IZ DETINJSTVA

Ako sebe prepoznate pokažite se na slici s'leva na desno- prvi red, drugi red, treći red

Žika Baf

Vlada

Bojana

Djudja

Sreten P.

Osnovna Škola-Vasa Pelagić Drugi Razred-1948/1949, Učiteljica Zora Jovanović

Uspomene Montreal, Canada, 1996 Predrag Keckarević i Žikabaf Vlahović su proveli par dana u Montrealu za vreme Keckove posete svojim mladim prijateljima iz Beograda. Žikabaf je došao u Montreal iz Amerike i podelio nezaboravne trenutke sa Keckom.

S leva na desno: Siniša Milošević Žikabaf Mića Janković Supruga Miće Jankovića Ivanka Marjanović Supruga Siniše Miloševića U našim uspomenama Kecko je bio i ostaće zauvek dobar čovek i dobar drugar.

Epilog Najzahtevaniji i nimalo lak zadatak je što konciznije prikazati život i učinak jedne generacije koja je odrastala u ratom razorenom Leskovcu, i završila Višu mešovitu gimnaziju 1959 godine. A onda je svako/a krenuo /la svojim neizvesnim životnim putem u ostvarivanju bolje i srećnije budućnosti. Rođeni u Kraljevini Jugoslaviji uoči i u godini okupacije od aprila 1941, do oktobra 1944 godine, najranije detinjstvo smo proveli u strahu i siromaštvu, i naravno nismo mogli da razumemo šta se to i zašto događa. Nastavili smo odrastanje u novoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji i u prve školske dane uronili septembra 1947 godine. Nismo imali sveske ni olovke, već smo pisali pisaljkama na tablicama. Umesto dugih pantalona i haljina, nosili smo dugačke čarape, umesto sandala i cipela drvene klompe i sl. Glavno jelo nam je bilo parče hleba premazano svinjskom mašću, uz dodatak soli i paprike ili domaće marmelade. A kao dezert smo imali iz UNR-ine pomoći Trumanova jaja i žuti margarin. Rekviziti za igru su nam bile lopte krpenjače, rukom napravljene lutke, koštice od kajsija i sitne kosti životinja, paljke, đilit i sl. A kada bismo završili sa školom, domaćim zadacima i igrom, sedeli smo ispred kuća na malim stoličicama, sami ili sa roditeljima i komšijama i pozdravljali prolaznike. Prolazak automobila je bio događaj o kome se pričalo danima. A osnovna škola je bilo mesto gde smo se sretali sa drugarima i drugaricama , ali u posebnim odelenjima za učenike i učenice. Porodična domaćinstva su trošila 10-15 kWH/mesečno (jedna do dve sijalice od 25 W), vodu smo čekali satima u redu na uličnim česmama, za kanalizaciju nismo ni znali.

Zimi smo grejali samo jednu sobu, bicikle je imala tek svaka peta porodica itd.itd. I ODGOVOR za većinu stvari koje bismo zatražili ili poželeli, je bio „NEMA“. A KOD STARIJIH JE VAŽILO GESLO „ NA POZAJMICU SE NE DAJU SAT,BICIKLA I ŽENA“. Tek u petom razredu osmogodišnje škole formirana su mešovita odeljenja učenika i učenica. I polagali i malu maturu nakon završenog VIII razreda osmogodišnje škole. Školovanje smo nastavili u nekoliko škola u Leskovcu. Gimnazija, Ekonomska, Tekstilna, Poljoprivredna i Metalna. O periodu pohađanja aktera ove knjige Više mešovite gimnazije od školske 1955/56 godine do 1958/59 godine i maturiranja i kasnijim životnim putevima saznao si, dragi čitaoče, nadamo se dosta iz ove knjige – Spomenara „Maturanti 1959 godine“. O školskim i kasnijim radnim i porodičnim danima rečeno je puno u poglavljima “Sećanja „ i „ Uspomene „. U tim srednjoškolskim danima osećala se je neka napetost u međuljudskim odnosima, a koja je poticala od suprostavljenih strana u prethodnom ratu, povremenim ekcesima koje nismo najbolje razumeli. Ali mi mladi gimnazijalci neopterećeni , o mnogo čemu, i nedovoljno i pravilno informisani, bili smo zadovoljni, gajili dobre odnose sa drugovima i drugaricama, nismo zavideli i trudili se kako smo učeni da budemo dobri i pošteni ljudi i da kako su nas učili, čuvamo bratstvo i jedinstvo sa drugim narodima i narodnostima, „kao zenicu oka svog“. A bilo je i kukolja među nama, ali u skromnim količinama i uticajima. A po završenoj VMG deo generacije je nastavio doškolavanje na fakultetima i višim školama, deo generacije se zapošljavao u tek formiranim preduzećima i ustanovama, a deo formirao svoje porodice pretežno u Leskovcu i Srbiji. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati slučajevi rada ili zasnivanja porodice naših drugova i drugarica u drugim republikama ili inostranstvu.

str. 2

O porodičnom, radnom angažovanju idr. dato je dosta podataka u poglavlju„Biografije“. A deo generacije, od 1974 do 2019 god je dolazio svakih pet godina na godišnjice polaganja mature. Održano je ukupno 10 takvih susreta. Detalji i fotografije su dati u poglavlju „ Naši susreti „, a na osnovu snimljenih filmova na tim susretima , u organizaciji Bore i Cobija, krajem 2019 godine, sačinjen je jedinstveni film u trajanju od oko 150 minuta pod naslovom „ Susreti genercije VMG Leskovac po upisu u školsku 1955/56 godinu i maturanti 1959 godine.“ I svi smo vredno i pošteno učili, kasnije radili, formirali svoje porodice, I ponosni smo na naš učinak i rezultate. A život nas nije mazio. Većina nosi po neki ožiljak. Materijalno smo se uzdigli. Možda ne toliko kao neke imperijalne sile. Većina ima kuće ili stanove, poneko i vikendicu. Potrošnja el. Energije u domaćinstvima je preko 600 kWH/mesečno, skoro svi imaju porodične automobile. Ali smo manje zadovoljni ambijentom i uslovima u kojima živimo , nejednakostima koje su nastale, u odnosu na period srednjoškolskih dana. Socijalizam nismo uspeli da izgradimo dovoljno čvrsto i jasno. Bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti nije sačuvano, ali ne našom krivicom.Krivica je naše generacije, što smo prepustili da nas vode manje uspešni, učeni, savesni sunarodnici u periodu 1975-1990 godine. Mi smo se osposobili i pretežno radili u proizvodnim i nastavnim delatnostima. Raspadom SFRJ razorena je industrija koju smo stvarali sa starijim kolegama.Bombardovani smo 1999 godine, jer nismo želeli da se odreknemo Kosova i Metohije, duhovnu i svetovnu kolevku naše nacije. Pretežno smo „najureni“ u penziju, a to je ostvareno nerealnim i nepoštenim obećanjima, nesposobnošću i gramzivošću onih koji su vodili SFRJ ili SRJ u periodu 1990 - 2003 god.

str. 3

I evo nas sada u penziji, u strahu i iščekivanju kao u prvim godinama života. Sada je to bez tenkova i aviona, pete kolone , već od virusa Covid-a 19 koji nas zatvara u karantine. A to će izgleda trajati više godina kao i rat u detinjstvu. I neka ova mala priča o gimnazijalcima iz Leskovca, njihovom životu i efektima , posluži kao nauk i putokaz našim pokolenjima i čitaocima ovog spomenara ,da ne čine naše greške i propuste,da ne veruju olako neutemeljenim pričama i obećanjima. I da se bore svim sredstvima a najviše znanjem, poštovanjem i uvažavanjem ostalih ljudi, za bolji i sigurniji život svojih porodica i potomaka. I da spreče da ne postanu roblje tkz. globalizacije, demokratije koja se propoveda od mešetarskih mesija i njihovih pomagača. I da ne dozvole daljne rasturanje porodičnog i susedskog suživota. Leskovac, 14.04.2021 god Velibor Bora Mitić

str. 4

Grafički Urednik Slobodan Kostić ✝Kosta

In Memorium 23 Maj, 2011