Glasnik Odjeljenja humanističkih nauka 6/2020 Flipbook PDF

Glasnik Odjeljenja humanističkih nauka 6/2020

---

181 Views
21 Downloads
FLIP PDF 2.19MB

DOWNLOAD FLIP

REPORT DMCA

6

2020

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ

ГЛАСНИК Одјељења хуманистичких наука, 6, 2020

ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ

ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК

Том 6

Редактор Нико МАРТИНОВИЧ секретарь Отделения гуманитарных наук

Подгорица, 2020

THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS

OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES

Volume 6

Editor Niko MARTINOVIĆ Secretary of the Department of Humanities

Podgorica, 2020

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКA И УМЈЕТНОСТИ ISSN 2337-0122

Књига 6

Уредник Нико МАРТИНОВИЋ секретар Одјељења хуманистичких наука

Подгорица, 2020



Примљено на сједници Одјељења хуманистичких наука одржаној 18. маја. 2020. године. Црногорска академија наука и умјетности задржава сва права. Ниједан дио ове књиге не смије бити репродукован у било којој форми без дозволе издавача.

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 94(497.16)”1919”

Šerbo RASTODER*

BOŽIĆNI USTANAK U CRNOJ GORI JANUARA 1919. GODINE, KONTROVERZE I DILEME U ISTORIOGRAFIJI Sažetak: Već skoro čitav vijek Božićni ustanak je predmet istoriografske ekspozicije, ali se ima utisak da nijesmo odmakli od početka, bez obzira na to što je u međuvremenu objavljeno nekoliko stotina knjiga, priloga i eseja i na hiljade primarnih istorijskih izvora na ovu temu. Iako zavidna heuristička i saznajna osnova sužavaju mogućnost intelektualnih impresija, publicističkih i kvazinaučnih ekspozicija, proizvoljnosti i neobavezujuće naracije, ipak je sve to i dalje prisutno. Ambicija ovoga rada nije da prepozna sve protivurječnosti, oprečna mišljenja i intelektualne konstrukcije koje (ne) imaju obilježje provjerljivosti, nego da problematizuje suštinska pitanja sadržaja ovog događaja i da ponudi provjerljivu i mjerljivu naraciju, koja time stiče legitimitet naučnosti. Zato će broj tih pitanja biti sintetizovan na ona ključna, uz mogućnost dodatnog razlaganja koje u suštini vodi ka preispitivanju. Naša je ambicija — ne da preispitujemo, nego da na osnovu preispitanog zaključujemo, iako znamo da je ovo stalan i beskonačan proces unutar naučnosti. Prvo polemično pitanje jeste ono u kojem se razmatra praksa različitog imenovanja ovog događaja: buna, pobuna, ustanak. Iako je uvid u rječnike pokazao da se radi o sinonimima, ipak postaje jasno da među njima postoji bitna razlika u sadržaju. Odnosno, vrlo jasno se može uočiti tendencija da oni autori koji žele umanjiti značaj, opseg i karakter događaja, koji ga žele lokalizovati (prostorno i hronološki), taj događaj nazivaju „bunom“ ili „pobunom“, dok objektivna heuristička osnova jasno daje za pravo onima koji ovaj događaj označavaju „ustankom“. Ako je to tako, postavlja se pitanje datuma početka i kraja ustanka. Odgovor na ovo pitanje pronalazimo u brojnim   Akademik Šerbo Rastoder, CANU

*

6

Šerbo Rastoder izvorima ustanika koji su kao datum početka ustanka označavali 21. decembar 1918. Saglasno tome, ustanovili su „spomenicu“ i medalju („gaetušu“), koje su dodjeljivali kao spomen i priznanje za ovaj događaj. Rukovođeni navedenom logikom skloni smo pretpostavci da se završetak ustanka može prepoznati u likvidaciji posljednjih sljedbenika ideologije Božićnog ustanka, a to je mart 1929. godine, kada su likvidirani Drago i Radoš Bulatović. Dakle, ovdje se radi o licima čija se aktivnost u smislu ciljeva ustanka može pratiti od decembra 1918. do marta 1929, a ne o odmetnicima kao takvim, jer se njihova likvidacija dešavala i nakon marta 1929. Istovremeno, ciljeve ustanika možemo prepoznati u analizi nekoliko stotina proglasa i programskih dokumenata ustanika. Prvobitni zahtjevi za poništenjem odluka Podgoričke skupštine, ravnopravnim ujedinjenjem koje bi proklamovali legalni i legitimni organi crnogorske države, protokom vremena su sve više prerastali u zahtjev za „vaspostavu Crne Gore“. Jedno je sigurno — da osnovna programska parola „za pravo, čast i slobodu Crne Gore“ sublimira čitav segment pitanja koje nije moguće razumjeti ako se ne poznaju događanja u Crnoj Gori i van nje, naročito od januara 1916. g. Jedno od pitanja, koje je samo naizgled nesporno i samim tim manje smisleno, jeste — protiv koga je podignut ustanak? Pitanje je protivurječno zbog toga što je ustanak, prema definiciji, oružana ili druga pobuna protiv (neke) vlasti? Zato je i pravo pitanje: ko je u decembru 1918. vlast u Crnoj Gori? Suštinski i stvarno, Crna Gora je okupirana oblast od strane saveznika. Tačnije odlukom od 7. oktobra 1918, Crnu Goru su okupirali saveznici (američke, engleske, francuske, italijanske i srpske trupe). Ove posljednje su postale dio okupacionih savezničkih snaga isključivom odlukom Francuske, koja ih je uvela u okupacioni kontigent mimo svih prethodnih planova i dogovora. Zato je bitno znati — da je Crna Gora bila okupirana od strane saveznika, da je komanda savezničkih trupa bila u Kotoru na čijem čelu je bio francuski general Venel i da je vršila vlast u ime crnogorskog kralja, kojem je onemogućen povratak iz egzila. Dakle, mandat savezničkih trupa bio je usmjeren na očuvanje reda i mira u ime crnogorskih zvaničnih organa vlasti. Zato su ciljevi ustanka usmjereni ka poništenju odluka Podgoričke skupštine, koju nije priznala niti jedna saveznička država, pa ni Srbija, uz zahtjev da Crnu Goru napuste srpske trupe, bili nerealni, nepromišljeni i dio nesnalaženja političke elite u Crnoj Gori. Jer, formalno, napuštanje srpskih trupa morao bi odobriti komandant savezničkih trupa, odnosno Francuska, što je bilo daleko od ambicija velikih sila. Zbog svega navedenog, u ključnoj fazi ustanka, na Božić oko Cetinja, u slamanju ustanka i razoružavanju ustanika učestvovaće francuski general Venel, koji se javlja kao neprikosnoveni „arbitar“ u unutarcrnogorskom sporu, iako je stvarno bio „navijač“, čija je vlada već bila „odabrala“ stranu, a to nije bila Crna Gora. Upravo zbog navedenog, anticrnogorskoj propagandi

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine… je bilo profitabilno da ustanak predstavi kao akt nasilja protiv međunarodne zajednice. Tim prije, što je do kraja ostalo nerazjašnjeno pitanje vođe ustanka, odnosno — da li je postojalo jedinstveno izabrano vođstvo ustanka? Izvori ukazuju da je početnih godina, do jula 1919, Jovan S. Plamenac pominjan kao osoba koja je označavana kao vođa ustanka. Dilemu oko toga djelimično razrješava dokument sa početka novembra 1918, kojim kralj Nikola Plamenca imenuje vrhovnim vojnim i civilnim zapovjednikom Crne Gore. Samo je tako objašnjiva neprikosnovena vodeća uloga Plamenca u pripremi ustanka i njegovo naupitno vođstvo među sujetnim crnogorskim glavarima. Isticanje Krsta Popovića kao vojnog zapovjednika ustanika, prema našem mišljenju ima smisla tek od jula 1919, kada on kao novopostavljeni načelnik generalštaba crnogorske vojske u Italiji sa 120 saboraca upada u Crnu Goru sa namjerom da proširi ustanak. U tom kontekstu čini se zanimljivim pitanje o nestanku crnogorske vojske u vremenu dok još postoji crnogorska država i njenom „obnavljanju“ onda kada te države više nema? Ovdje ukazujemo na činjenicu da je nakon neuspjelog zauzimanja Cetinja, Nikšića, Podgorice, Rijeke Crnojevića, Virpazara, dio ustanika razoružan i da se vratio kućama, dio je izbjegao u šumu, dok je jedan dio izbjegao na teritoriju koju su bili okupirali Italijani. Oni su sa dijelom drugih ustanika preko Medove u Albaniji prebacivani na italijansku obalu u Brindizi, a odatle na obalu Tirenskog mora u Gaetu. Nakon sklapanja vojne konvencije između Italije i Crne Gore u aprilu 1919. i dogovora oko izdržavanja jednog odreda (do 700 vojnika), u Italiji je na području Gaete, Formie i Sulmone izvršena koncentracija crnogorskih rodoljuba, od kojih su osnovana četiri bataljona crnogorske vojske, a osnovane su i narodna garda, žandarmerija i komanda štaba crnogorskih trupa. Broj ovih trupa je varirao i dostigao je cifru 1.552 vojnika sredinom 1920. godine. Osnovane su radi eventualnog upada u Crnu Goru. Stvarno — bile su italijanska moneta i sredstvo pritiska na KSHS, u rješavanju, za Italiju ključnog jadranskog pitanja, i zbog toga su ove trupe nakon Rapalskog ugovora između Italije i KSHS, i naročito nakon dolaska na vlast fašista i Musolinija bile silom rastjerane. Dio ovih snaga se vratio u zemlju, gdje su velikim dijelom završili u zatvorima, dok se manji dio sklonio i nastavio borbu iz američkih i zapadnoevropskih zemalja. Pitanje inspiratora ustanka je u istoriografiji više sagledavano kao potreba minimiziranja značaja ustanka, tako što su kao njegovi isključivi inspiratori označavani kralj Nikola i Italija? Prozivanje kralja Nikole kao isključivog inspiratora ustanka posebno je prisutno kod onih koji su „crnogorsko pitanje“ željeli svesti na „dinastičko“, odnosno na pitanje vlasti. Suštinski izvori i činjenice ukazuju da kralj i vlada u egzilu nijesu bili upoznati sa pripremama ustanka i da je vijest o izbijanju ustanka u Crnoj Gori vladi i kralju u egzilu proslijedio crnogorski poslanik iz Rima, Veljko Ramadanović. Prema zapisima

7

8

Šerbo Rastoder neposrednih svjedoka, kralj Nikola je vijest o ustanku propratitio riječima: „Vidim da đevojka neće otići bez prćije“. Uostalom, strane diplomate svjedoče da je u dogovoru lidera saveznika, američki predsjednik Vudro Vilon poslao kralju Nikoli sekretara Kloza koji je učestvovao u skiciranju pisma ustanicima, koje je bilo naslovljeno na Boža Petrovića, koji je sa 124 ugledna Crnogorca, uoči ustanka bio zatvoren u podgoričkom zatvoru „Jusovača“. U tom obraćanju Crnogorcima kralj Nikola ih poziva da se ne suprotstavljaju novostvorenom stanju, jer ima obećanje saveznika da će crnogorsko pitanje biti riješeno na Mirovnoj konferenciji u skladu sa Vilsonovim načelom od 14 tačaka kojim se predviđala obnova Crne Gore, Srbije i Belgije. Pismo je dostavljeno vojvodi Božu Petroviću u zatvoru i njemu je bilo jedino preostalo da napiše „ovamo je sve mirno“. S druge strane „kredibilitet“ saveznika je čuvan na taj način što je pismo „čitano“ sa razglasa savezničkih brodova koji su bili u Bokokotorskom zalivu, u Jadranskom moru. Nema temeljnijih istraživanja o tome koliko je ovo „pismo“ doprinijelo pacifikaciji ustanika, ali je sigurno da je dodatno osnažilo iluziju onog malog broja koji su bili upoznati sa njegovom sadržinom da će međunarodna zajednica riješiti „crnogorsko pitanje“. Kada je u pitanju pripisivanje Italiji uloge inspiratora ustanka, onda treba reći sljedeće. Italija je bila zemlja saveznica Antante, koja je sa svojom vojskom učestvovala i u probijanju Solunskog fronta i sigurno je da njene simpatije prema protivnicima bezuslovnog ujedinjenja nijesu bile ništa manje od simpatije i uloge Francuske prema pobornicima bezuslovnog ujedinjenja Crne Gore i Srbije. Optuživanje Italije kao nekoga ko je stajao iza zvanične Crne Gore, dodatno je osnaženo njenom potrebom da saglasno odredbama Londonskog ugovora proširi svoj posjed, na račun teritorija koje su u vrijeme sklapanja ugovora bile dio Austro-Ugarske, a da su u novostvorenoj geostrateškoj raspodjeli na kraju rata bile dio novootvorene jugoslovenske države. U tom kontekstu odnos Italije prema Crnoj Gori, najbolji znalac ove problematike Dragoljub R. Živojinović s pravom prikazuje kao „iznevjereno savezništvo“. U tom kontekstu boravak italijanskog obavještajca Đovanija Baldaćija na granici Crne Gore u vrijeme pripreme ustanka i njegovi kontakti sa Jovanom S. Plamencem, pokazali su se, prema istraživanjima istog autora, kao izlazak Baldaćija izvan mandata koji je imao, te su njegova obećanja koja je davao u tom smislu bila bez realnog pokrića. Tačnije, Italija nije bila spremna da u predvečerje Konferencije mira u Parizu, preuzme rizik podrške crnogorskom pitanju i izazove nesporazume sa ostalim članicama velike četvorke. Na kraju, više je nego jasno da još uvijek ne postoje precizni bilansi posljedica ustanka. Tačnije svaka strana je „brojala“ samo „svoje žrtve“. U tom kontekstu, tvrdnje Pantelije Jovovića, inače radikala, iznijete u beogradskim novinama još 1921. godine, o 5.000 popaljenih crnogorskih domova,

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

9

kasnije su postale opšte mjesto u literaturi, iako je više nego jasno da u ovaj broj nijesu ukalkulisane paljevine nakon tog datuma. S druge strane, cifre od 5.000 ustanika kod istraživača, ili 35.000 prema izvorima ustanika, oko 4.000 zatvaranih i likvidiranih lica, više su iskaz površne analize nego sveobuhvatnih istraživanja. Jedino ozbiljnije istraživanje ovih tema jeste ono Novaka Adžića, koji se bavio sudskim političkim procesima u Crnoj Gori 1920–1940. godine i koji je precizno ustanovio da je u više političkih sudskih procesa u ovom periodu 248 Crnogoraca osuđeno ukupno na 1.637 godina zatvora, odnosno na 5,85 godina po optuženom ili na 2.111 dana. U svakom slučaju, na osnovu brojne izvorne građe moguće je napraviti relativno preciznu statistiku žrtava na obje strane. Ključne riječi: Božićni ustanak 1919, ustanici, crnogorska vojska, vlada u egzilu, saveznička okupacija, bjelaši, zelenaši, za pravo, čast i slobodu Crne Gore

A) O POJMOVIMA USTANAK, POBUNA, BUNA

Da značenje riječi u određivanju suštine i karaktera jednog događaja, pojave ili procesa u istoriji može biti različito motivisano, upravo potvrđuje praksa imenovanja događaja o kojem je riječ. Zbog praktikovanja različitog imenovanja ovog događaja s početka 1919. zavirio sam u rječnike i sa nemalim iznenađenjem konstatovao da riječ ustanak (m. r.) znači isto što i buna pobuna, odnosno na engleskom uprising (ustanak, dizanje, razvoj), rebellion (pobuna, ustanak, buna) ili insurrection (ustanak, pobuna). Dakle, više je nego sigurno da su, formalno posmatrajući raspoložive rječnike1, riječi buna, pobuna, ustanak sinonimi i da u tom   buna 1. ustanak protiv vlasti, vladajućeg poretka. 2. protivljenje, bunjenje, pobuna, bunt. Rečnik srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2007, str. 121; pobuna 1. ustanak, buna; negodovanje, protest (protiv vlasti, politike i dr.) kao izraz nezadovoljstva. 2. otpor protiv nekoga, nečega, otkazivanje poslušnosti, negodovanje. 3. nered, haos izazvan nemirima, metež, komešanje. Rečnik srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2007, str. 939; ustanak 1. oružana pobuna naroda. 2. dizanje iz postelje, ustajanje. Rečnik srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2007, str. 1417; pobuna 1. ustajanje protiv vlasti; ustanak. 2. iskazivanje negodovanja ili nezadovoljstva čim; protivljenje. 3. pren. (preneseno značenje) stanje nemira, zbrke, uskomešanosti, uzburkanosti. Senad Halilović, Ismail Palić, Amela Šehović: Rječnik bosanskoga jezika, Filozofski fakultet u Sarajevu, Sarajevo, 2010, str. 916; ustanak oružana pobuna naroda. Senad Halilović, Ismail Palić, Amela Šehović: Rječnik bosanskoga jezika, Filozofski fakultet u Sarajevu, Sarajevo, 2010, str. 1398; 1

10

Šerbo Rastoder

smislu načelno nema bojazni od „greške“ u imenovanju događaja s početka januara 1919. jednim od navedenih pojmova. Ta činjenica je dugo motivisala i autora ovih redova da u ranije objavljenim radovima, po inerciji i kao iskaz poštovanja prema nekim autorima, češće koristi sintagmu Božićna pobuna nego Božićni ustanak. Tek su mi razmišljanja akademika Mijata Šukovića2 na ovu temu ukazala na potrebu preispitivanja ovoga stava, tim prije, što po značenju ovi pojmovi mogu biti sinonimi, no po sadržaju se ipak radi o različitim pojmovima. Tako se manje-više u svim relevantnim enciklopedijama upozorava da se pojam pobuna u „površnoj publicistici meša sa ustankom jer su slični po obliku. U stvari pod ustankom se podrazumeva akcija koja ima dublje motive i dalekosežnije ciljeve a širi obim, dok po stepenu organizovanosti pobune, osobito vojne pobune, mogu biti planirane do u detalje. Izraz ustanak se osim toga pridaje pokretu za koji imamo simpatija ili ga moralno odobravamo, dok pobunom označavamo nešto sa čim se ne slažemo (istakao boldom Š. R.). Ovo pod uticajem inkriminisanosti pobune kao akta, tj. činjenice što se u krivičnom zakonodavstvu mnogi od ovih oblika političke borbe tretiraju kao pobuna. Tako dolazi do toga da jednu istu akciju razne društvene grupe nazivaju različitim izrazima: jedni revolucijom ili ustankom, drugi pobunom“3. Ovo potenciram iz jednostavnog razloga što među istoričarima još uvijek ima onih koji različitim imenovanjem ovog događaja apriori pokušavaju odrediti njegovu vrijednost i karakter. Tako se dešava da se ime događaja ne izvodi iz njegovog sadržaja, nego buna 1. oružan otpor protiv vlasti viših staleža. 2. stanje kad se tko protivi komu ili čemu. Veliki rječnik hrvatskoga standardnog jezika, Školska knjiga, Zagreb, 2015, str. 119; pobuna 1. ustanak protiv vlasti. 2. naglo negodovanje protiv koga ili čega, nezadovoljstvo čime ili otpor protiv koga ili čega, nemirenje, neslaganje s čim, otkazivanje posluha. Veliki rječnik hrvatskoga standardnog jezika, Školska knjiga, Zagreb, 2015, str. 1066; ustanak oružana pobuna naroda. Veliki rječnik hrvatskoga standardnog jezika, Školska knjiga, Zagreb, 2015, str. 1640. 2   Vidi više: Akademik Mijat Šuković, O karakteru i ciljevima Božićnog ustanka, Zbornik radova sa naučnog skupa održanog povodom 90-godišnjice Božićnog ustanka „Za pravo, čast i slobodu Crne Gore“, Cetinje, maj 2009, 39–51. Akademik Šuković tim povodom tvrdi, n. d., str. 41: Kvalifikovanjem Božićnjeg ustanka kao p o b u n e oduzimaju mu se državotvorni karakter i smisao, odbrambeni cilj od agresivnog i nasilnog nametanja vlasti koja nije imala ni legitimitet ni legalitet, a njegovi ciljevi svode se na zaštitu isključivo parcijalnih „dinastičkih interesa“. 3   Vidi više: Politička enciklopedija, Beograd 1975, 96, 737–738, 1111–1112.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

11

se sadržaj pokušava odrediti imenom. Zbog svega navedenog, imenovanje ovog događaja nema samo formalni značaj, iako smo naglasili da u rječnicima riječi ustanak, buna, pobuna imaju isto značenje, ali ne i istovjetan sadržaj. Tako se u enciklopedijama ustanak definiše kao „oružana pobuna protiv nečije vlasti“. „Njeni učesnici, odnosno ustanici, podanici su te vlasti koji nastoje da na određenom području zamijene postojeću vlast vlastitom ili nečijom drugom“. U tumačenju navedenih pojmova nailazimo na različite vrste ustanaka (državni udar, građanski rat, revolucija) i posebno buna — koja se definiše kao „ustanak malog, lokalnog značaja (prostorno, vremenski, po broju učesnika)“4. Zašto je važno ovaj događaj pravilno imenovati? Ne zbog toga da bi se „popravila“ postojeća imenovanja, koja će ostati i nakon ove analize, nego zbog toga da bi se ime događaja izvelo iz njegovog sadržaja, a ne obratno. Dakle, mislimo da imenovanje ove pojave kao ustanka ne znači iskazivanje „simpatije“ prema ovom pokretu niti njegovo „apriori moralno odobravanje“, kako je to naznačeno u enciklopedijama. To nije naša polazna osnova, kao što bismo mogli veoma jednostavno pokazati, da je u istoriografskom nasljeđu svako drugo imenovanje ovog događaja motivisano, ne analizom sadržaja samog događaja, već vrijednosnom ocjenom prema njemu. Zato bi se moglo utvrditi da svi oni koji žele umanjiti značaj i vrijednost ovog događaja imenuju ga bunom ili pobunom, a ne ustankom. I ovdje treba praviti jasnu distinkciju između nauke i ideologije. Jer smo ubijeđeni da su činjenice te koje određuju karakter događaja, a da je njihovo subjektivno bojenje uvijek pripadalo onima koji ih interpretiraju od postanka istorijske nauke do danas. Dovoljno je biti svjestan te činjenice i imati na umu da nasljeđe istorijske nauke nije puka „istina“, nego je njen ideal „težnja“ ka istini. I da istoričarima posebno ne treba vjerovati kada se zaklinju u „objektivnost i nepristrasnost“. To ne zavisi od deklarativnog opredjeljenja autora, već od provjerljivosti i utemeljenosti njegovih stavova. Takođe, u navedenom kontekstu i nije presudno značajno naknadno nacifikovati aktere događaja, odnosno tvrditi da li se radi o istom narodu ili o dva naroda. Bilo da su se Crnogorci tada osjećali „Srbima“ ili ne, mnogo je važnije znati protiv čega su i zašto podigli ustanak? I odgovoriti — kako je došlo do prvog, nažalost ne i jedinog, ideološkog raskola i sukoba u Crnoj Gori u XX vijeku.  Ibid.

4

12

Šerbo Rastoder

O DATUMU PODIZANJA USTANKA?

Da je značenje Božića i Badnje večeri u crnogorskoj tradiciji već uveliko bilo poprimilo obilježje slobodarskog simbola, svjedoči i činjenica da su sljedbenici ustanka obilježavali 21. decembar kao datum ustanka i vezivali ga za Božić. Dva su bitna razloga što je baš taj datum izabran za početak ustaničke akcije. Prvi je vezan za tradiciju i to najbolje objašnjava dr Sekula Drljević, koji tim povodom tvrdi: „Crnogorci su epski narod. Poznaju svoju prošlost. Njihovo duhovno oko nikada ne ispušta iz vida djela predaka. Njihovi časovi odmora od dnevnih briga ispunjeni su razgovorima o prošlosti. Razumljivo je, da im se nametnula misao, da je Crna Gora prije preko dvjesta godina bila u sličnom položaju i da su uputstva za svoj rad tražili u postupcima svojih predaka onoga vremena. Kad su se Turci uvjerili, da ne mogu silom pokoriti složnu Crnu Goru, pokušali su korupcijom razjediniti Crnogorce. I dijelom su uspjeli. Našlo se onih, koji su prešli na islam i tim putem prihvatili tursku državnu ideju, postali „Turci“. Tako je Turska za svoju borbu protiv Crne Gore našla uporište u samoj Crnoj Gori. Crnogorci su dovedeni u položaj da se odreknu ili slobode, ili bratstva s domaćim „Turcima“ i da ih poubijaju. Odlučili su se za ovo drugo i svoju odluku su izvršili na Badnje veče. To je znamenito crnogorsko Badnje veče, kada se rodio mali crnogorski bog, to jest od korupcije i izdaje očišćena Crna Gora. Od tog vremena najveći crnogorski praznik je Badnje veče. Oko njega se okreće moralni i etički sistem crnogorske religije kao planete oko sunca. Crnogorsko pravoslavlje konačno se odvojilo od vizantijskog i postalo crnogoroslavlje, o čemu će kasnije biti govora. Pri kraju 1918. godine Crnogorci se odlučiše, da obnove djelo svojih predaka baš na isti dan. Tačno je da su ondašnji domaći „Turci“ bili preteče beogradskih janjičara. Po jedinstvu cilja, tj. želje da unište crnogorsku državnu slobodu slični su jedni drugima kao jaje jajetu. Ali, situacija Crne Gore nije bila ista u oba slučaja. Dok Turska nije imala svoju vojsku na Cetinju, Srbija ju je imala. Dok su Crnogorci bili naoružani kao i domaći „Turci“, sad su Crnogorci imali zarđale puške, sakrivene ispod pećina za vrijeme austrougarske okupacije, a janjičari dobro naoružani. Zvijezda Badnje večeri ipak je 1918. godine okupila oko Cetinja katunsko i riječko pleme, iako gotovo goloruke. Potomci velikih stvaraoca Crne Gore vjerovali su da žrtva za slobodu ne ostaje uzaludna i jurišali su na okupatora i njegove topove. Ishod borbe već unaprijed se

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

13

znao. Nakon velikih žrtava, velikog broja mrtvih i ranjenih, Crnogorci su se razbježali po planinama, a na Cetinju su nasilje i korupcija slavili svoju pobjedu…“.5 Ovdje treba napomenuti da se o datumu ustanka govori u okvirima računanja vremena po julijanskom (starom), odnosno po kalendaru koji je tada bio zvaničan i važeći. Dakle, ono što je „kraj 1918“ po julijanskom kalendaru, to je početak 1919. godine po gregorijanskom kalendaru (razlika je 13 dana u XX vijeku)6. Dakle, ne bi trebalo biti dileme oko toga da je odluka o podizanju ustanka donijeta 21. decembra 1918, po julijanskom, odnosno 2. januara 1919. po gregorijanskom kalendaru. Dakle, ako je to ozvaničen početak ustanka, kada bi se onda mogao odrediti njegov kraj? Ako bismo to posmatrali sa stanovišta činjenice o početnom (ne)uspjehu u ostvarivanju zacrtanih ciljeva, onda bi se ustanak mogao svesti na nekoliko dana sukoba oko Božića 1919. godine, odnosno na dan sukoba u okolini Cetinja — 24. decembar 1918. g. / 6. januar 1919. g. Međutim, više je nego jasno da je sukob oko Cetinja na Božić 1919. godine predstavljao tek inicijalnu kapislu sukoba, koji se može pratiti do marta 1929. godine, kada su likvidirani posljednji odmetnici ideologije Božićnog ustanka. Ako bismo ovako posmatrali proces razvoja ustanka i njegove pacifikacije, onda bismo ga hronološki mogli omeđiti na januar 1919. godine — mart 1929. godine, odnosno na više od deset godina. O tome šta se sve dešavalo u tom periodu svjedoči na hiljade objavljenih dokumenata, knjiga i tekstova7, koji više ne dozvoljavaju nikakav impresionizam, improvi  Vidi: Dr Sekula Drljević, Balkanski sukobi 1905–1941, Zagreb, 1944; reprint izdanje, Zagreb, 1990, 105–112. 6   U kraljevini SHS donijet je Zakon o izjednačavanju starog i novog kalendara 10. januara 1919. Zakonom je stari kalendar prestao da važi 15. januara 1919, tako što se taj dan vodi kao 28. januar. Ovo računanje vremena nisu prihvatile SPC i još nekoliko pravoslavnih crkava koje su zadržale stari julijanski kalendar. 7   Vidi: Dimitrije Dimo Vujović, Ujedinjenje Crne Gore i Srbije 1918. godine, Titograd, 1962; Dimitrije Dimo Vujović, Podgorička skupština 1918, Zagreb, 1989; Mijat Šuković, Podgorička skupština 1918, Podgorica, 1999; Jovan Ćetković, Ujedinitelji Crne Gore i Srbije, Dubrovnik, 1940; Jovan B. Bojović, Podgorička skupština 1918, Gornji Milanovac, 1989; Živojin Perić, Crna Gora u jugoslovenskoj federaciji, Podgorica, 1997²; Vojislav Vučković, Diplomatska pozadina ujedinjenja Srbije i Crne Gore, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo (Beograd) 2, (1959); Miomir Dašić, Jugoslovenska misao u Crnoj Gori do stvaranja Jugoslavije, JIČ 1–4/1989; Miomir Dašić, O korijenima i razvoju jugoslovenske ideje u Crnoj Gori do 1918. godine, u: Ogledi iz istorije Crne Gore, Podgorica, 2000; Miomir Dašić, O jugoslovenskoj ideji u Crnoj Gori do stvaranja jugoslovenske države 1918, u: Zborniku Jugoslovenska 5

14

Šerbo Rastoder

zaciju niti publicističko pojednostavljivanje. Mnogo je pitanja koja traže odgovor i mnogo je odgovora koji bi mogli biti jednostavni ako bi se zanemarila impresivna heuristička osnova znanja o ovom događaju. B) O KARAKTERU I TOKU USTANKA, ORGANIZACIJI I CILJEVIMA?

Analitičari se uglavnom slažu u ocjeni da je ustanak podignut s ciljem da se ponište odluke Podgoričke skupštine, povrati oduzeta državnost i Crna Gora učini aktivnim i uvaženim subjektom eventualnog ujedinjenja. Takođe je više nego jasno da je ustankom trebalo skrenuti država 1918–1988, ISI, 1999; Radoslav Raspopović, Stav Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje prema jugoslovenskom ujedinjenju, Zbornik: Srbija 1918, Beograd, 1989; Đeneral Vešović pred sudom, Zemun, 1921; Vuk Vinaver, O interesovanju engleske javnosti za problem Crne Gore posle Prvog svetskog rata, Istorijski zapisi, 1 (1965); Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Zbornik dokumenata, Biblioteka Nidamentym, Bar, 1997, Podgorica, 2006²; Šerbo Rastoder, Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore, prevod izdanja iz 1921, Conteco, Bar, 2001; Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918– 1925, I–II, Istorijski institut Crne Gore, Almanah, Podgorica, 2004; Šerbo Rastoder, Janusovo lice istorije, Vijesti, Podgorica, 2000; Šerbo Rastoder, Petrovići — suton jedne dinastije, Dinastija Petrović Njegoš, CANU, 2002, tom. II, 227–303; Dr Jozef Bajza, Crnogorsko pitanje, Podgorica, 2001; Giuzeppe de Bajza, La questione montenegrina, Budapest, 1928; Gavro Perazić, Nestanak crnogorske države u Prvom svetskom ratu sa stanovišta međunarodnog prava, Beograd, 1988; Dragoljub Živojinović, Crna Gora u borbi za opstanak 1914–1922, Beograd, 1996; Dragoljub Živojinović, Italija i Crna Gora 1914–1925, Studija o izneverenom savezništvu, Beograd, 1998; Dragoljub R. Živojinović, Nevoljni saveznici 1914–1918, Beograd, 2000; Dragoljub Živojinović, Kraj Kraljevine Crne Gore: mirovna konferencija i posle 1918– 1921, Beograd, 2002; Mijat Šuković, Činjenice su odlučujuće, Stvaranje 10–12, 2000, 254–284; Zoran Lakić, Političko mišljenje ili naučni stav, Crnogorske istorijske teme, Podgorica, 2001; „Stvaranje“ 2000, br. 1–5, str. 220–245; Miomir Dašić, O dilemi da li je Velika narodna skupština u Podgorici bila legalna i legitimna, u: Ogledi iz istorije Crne Gore, Podgorica, 2000, 323–337; Novak Adžić, Posljednji dani Kraljevine Crne Gore, Cetinje, 1998; Novak Adžić, Crnogorski heroji Savo Raspopović i Petar Zvicer, Cetinje, 2003; Novak Adžić, Sudbine crnogorskih patriota 1919–1941, Podgorica, 2006; Novak Adžić, Borci za nezavisnu Crnu Goru 1918–1941, Tom I, Cetinje, 2008; Novak Adžić, Borci za nezavisnu Crnu Goru 1918–1941, Tom II, Cetinje, 2010; Novak Adžić, Politička suđenja u Crnoj Gori (1920–1940), Cetinje, 2013; Novak Adžić, Crnogorac bez domovine — Milo Petrović Njegoš i crnogorsko pitanje, Cetinje, 2013; Novak Adžić, Crnogorsko pitanje (1918–1931) — Pogledi iz inostranstva — Aleksandar Divajn, Ronald Meknil i Antonio Baldaći o Crnoj Gori, OKF, Cetinje, 2014; Zbornik radova sa naučnog skupa održanog povodom 90-godišnjice Božićnog ustanka „Za pravo, čast i slobodu Crne Gore“, Cetinje, maj 2009.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

15

pažnju Mirovnoj konferenciji u Parizu na sudbinu države koja se u ratu borila na strani sila Antante. Pripreme za ustanak bile su intenzivirane poslije povratka nekih crno­ gorskih prvaka iz zarobljeničkih logora, koji su bili zadržani na putu za Crnu Goru (najvećim dijelom u Sarajevu) dok se ne izglasaju odluke na Podgorič­koj skupštini. Posebno su bile intenzivne na prostoru Crne Gore u granicama poslije Berlinskog kongresa, odnosno na području gdje je bila izraženija državnopravna svijest crnogorske države, mada su ustanici imali pristalica i u drugim krajevima. Procjenjuje se da je u pobuni, čiji je početak planiran za 21. decembar 1918, učestvovalo oko 4.000 slabo naoružanih ljudi. Plan pobune otkrio je 18. decembra, dakle nedjelju dana prije formalnog izbijanja sukoba (25. XII), pop Stevo Drecun, koji je o ovome obavijestio mitropolita Mitrofana Bana, a ovaj komandu srpske vojske na Cetinju i Izvršni narodni odbor.8 Za pripreme pobune general Milutinović znao je od 17. decembra 1918. godine, tako da za vojne i civilne vlasti ona nije bila nikakvo iznenađenje.9 Dvojica crnogorskih oficira dva dana uoči pobune dostavili su komandantu savezničkih trupa za Crnu Goru, francuskom generalu Venelu, zahtjeve za poništenje odluka Podgoričke skupštine, restauraciju Crne Gore kao ustavne monarhije, okupaciju Crne Gore od strane savezničkih trupa uz isključenje srpskih, dok se ne sprovedu izbori, poslije kojih će se riješiti o načinu uprave i formi budućeg ujedinjenja. Postavlja se pitanje: zašto su „zahtjevi“ dostavljeni fran­cuskom generalu, a ne, na primjer, komandantu Jadranskih trupa generalu Milutinoviću ili novouspostavljenim civilnim organima vlasti? Pa zato što je general Venel formalno bio komandant savezničke okupacione vojske i sve trupe na prostoru Crne Gore trebalo je da budu potčinjene njegovoj komandi. Dio pobunjeni­čkih vođa uzdao se u pomoć Italije, čije su se trupe, kao dio savez­ničke voj­ske, nalazile u južnim djelovima Crne Gore, te je održavao kontakte sa pojedinim italijanskim agentima. Konkretna italijanska podrška uoči same pobune izostala je, mada je Italija kasnije prih­vatila izbjegle protivnike bezus­lovnog ujedinjenja, pomagala ih vojno i finan­sijski, koristeći na taj način crnogorsko 8   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 15, 21, 22, 56. 9   Ibid., dok. br. 56.

16

Šerbo Rastoder

pitanje kao sredstvo pritiska u diplo­matskim pregovorima oko mjesta u sjevernom Jadranu. Konkretnim aktivnostima u sprečavanju i ugušivanju pobune rukovo­ dila je Komanda Jugoslovenskih trupa na Cetinju, na čelu sa generalom Dra­gutinom Milutinovićem. Uoči pobune počelo je hapšenje pojedinih pobunje­ničkih vođa i zelenaških prvaka. U Piperima je 20. XII uhapšen brigadir Milu­tin Vučinić, čime je osujećeno opkoljavanje Podgorice prema ranije usvoje­nom planu, bez obzira na to što su pobunjenici presjekli put Podgorica — Dani­lovgrad na Vranjskim njivama i što je jedan dio Martinića, sa komandirima Stevanom i Bogdanom Radovićem, zauzeo Spušku glavicu, dok je kapetan Mato Raiče­vić zaposjeo Velje brdo kod Podgorice. U ovom kraju pokret pobunjenika privremeno je likvidiran bez oružanih sukoba, hapšenjem nekih od pobunjenič­ kih vođa. Ustanak u drugim djelovima Crne Gore tekao je dru­gačije. Već 21. XII bili su opkoljeni gradovi: Cetinje, Rijeka Crnojevića, Virpazar, dok su se oko Nikšića prikupljali ustanici. Obračun koji je pre­ sudno uticao na dalji tok ustanka dogodio se u okolini Cetinja. Štab ustanika nalazio se u Bajicama, gdje su na pregovore došli brigadir Janko Vukotić i Jovo Bećir, u želji da spriječe budući sukob i bespotrebno prolivanje krvi. Ustanici su u načelu prihvatali mirovne inici­jative uz ispunjavanje postav­ljenih uslova. Njihovu neodlučnost i nedovoljnu organizovanost vješto su koristili bjelaši, koje su potpomogale srpske trupe stacio­nirane u Crnoj Gori. Već 22. XII slomljen je otpor oko Virpazara, koji je predvodio inspirator, organizator i vođa ustanka Jovan Plamenac, koji je, na poziv kralja Nikole, ubrzo napustio Crnu Goru, prebacivši se preko luke San Đo­vani di Medua u Italiju. Oko Nikšića su borbe otpočele 23. XII, i poslije jedno­dnevnog okršaja odbrana grada je, pošto su u pomoć došli bjelopavlićki, grahovski i drobnjački bjelaši, uspjela da pokoleba krajnje neodlučne ustanike. Vođe ustanka, vojvode Đuro i Marko Petrović i Marko Đukanović bili su uhapšeni u svojim kućama, dok su Milisav Nikolić i ko­mandir Đuro Jovović sa dijelom svojih prstalica odbjegli u šumu. Ustanici su iz štaba u Bajicama 22. XII uputili svoje Zahtjeve, koje je u ime usta­ničkog odbora potpisao kapetan Krsto Popović, generalu Venelu, komandantu savezničkih trupa, koje su dobile mandat od međusavezničke komisije u Ver­saju da okupiraju Crnu Goru, i Izvršnom narodnom odboru, čiji je prepis dos­ tavljen komandi Jadran­skih trupa. Sjedište komande savezničke vojske

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

17

bilo je u Kotoru, a pod njenom komandom su, već smo napominjali, formalno bile sve savezničke jedinice, uključujući i srpske. Ova komanda je bila potčinjena Komandi Istočne vojske, sa sjedištem u Carigradu. U Zahtjevima se navodi da je skupština u Podgorici sazvana pro­tiv ustavnih odredaba Crne Gore i volje većine crnogorskog naroda, što je bio osnovni razlog da se digne opšti pokret i ustanak u Crnoj Gori. Potom se navodi da se svi slažu sa idejom da Crna Gora uđe punopravna sa ostalim pokrajinama u jednu veliku jugoslovensku državu, a da o obliku vla­davine odluči redovno izabrana skupština svijeh Jugoslovena, odnosno Konsti­tuanta. Prethodno su zahtijevali da se kazne krivci koji su bacili ljagu našemu oružju, što se odnosilo na intenzivnu propagandu ujedinitelja o navodnoj izdaji Crne Gore i njenog kralja tokom rata, te da se anuliraju odluke Pod­goričke skupštine i provedu novi slobodni izbori za Crnu Goru, čiji će izas­lanici privremeno predstavljati Crnu Goru izvan i unutra. Radi izvršenja navedenog, najavljen je ulazak ustaničkih trupa 23. XII u Cetinje, kada će preu­zeti sva državna nadleštva. Izvršni narodni odbor, na čelu sa Markom Dakovićem, i komandant Jadranskih trupa general Milutinović, odbili su pomenute zahtjeve. Do sukoba je došlo uoči Božića, 24. XII ujutro, kada su na pokušaj ustanika da uđu u grad, bjelaši odgovorili oružanom paljbom. Istog dana na Cetinje je došao komandant savezničkih trupa, general Venel, pokušavajući da sklopi primirje među sukobljenim stranama. Postavio je i jednoj i drugoj strani uslove, po kojima je trebalo put Kotor –Cetinje osloboditi za saobraćaj, uspostaviti pokidane telefonske i telegrafske linije. Dat je rok da se navedeno ispuni do 25. XII / 7. I i da se svi oni koji su učestvovali u ustanku povrate kućama i polože oružje. Ustanici su se dijelom povukli svojim kućama, odbijajući da polože oružje. Dio ustanika je pob­jegao u Boku kotorsku i Bar, odakle su ih Italijani prebacili u Medovu, gdje se nalazio sabirni logor za Crnogorce, a potom u Italiju, dok se dio odmetnuo u šumu. Na taj način suzbijen je ustanak na Božić 1918. godine, ali će borbe protiv protivnika bezuslovnog ujedinjenja trajati sve do 1924. odnosno sporadično do 1929. godine. U bor­bama oko Cetinja bilo je 79 ranjenih i poginulih (16 poginulih i 63 ranjenih) među pristalicama bezuslovnog ujedinjenja, dok je među njihovim protivnicima oko Nikšića i Cetinja poginulo 29 lica (tri oko Nikšića). Ovim doga­đajima skre­nuta je pažnja Konferenciji mira u Parizu na stanje u Crnoj Gori, što je bio jedan od ciljeva pobunjenika, ali

18

Šerbo Rastoder

je i otvoren proces dugotrajne oru­žane kon­frontacije pristalica i protivnika bezuslovnog ujedinjenja. Ciljeve ustanka su veoma jasno definisali sami ustanici u pismu tzv. Izvršnom odboru od 22. decembra 1918. g. / 3. januar 1919. g., koje je u ime Ustaničkog odbora potpisao Krsto Z. Popović: „Već su prošla dva dana, da se prijestonica Cetinje nalazi u opsadi od strane nekoliko hiljada ustaških četa, koje sa nestrpljenjem očekuju da čim prije uljegnu u prijestonicu Cetinju, te svojim ulaskom uspostave stanje koje dostojno odgovara crnogorskom imenu i budućoj državi Jugoslaviji. Da bi se izbjeglo prolijevanje bratske krvi, koja ako poteče istorija neće pamtiti, potpisati Ustanički odbor našao je za shodno da Izvršnom odboru uputi izražaj volje crnogorskog naroda u sljedećem: I — Mi smo svi složni da Crna Gora uđe punopravno sa ostalim pokrajinama u jednu Jugoslovensku državu, bez ikakvih unutrašnjih političkih granica, a oblik vladavine ostavljamo da punopravno riješi redovno izabrana skupština svih jugoslovena — Konstituanta — čemu ćemo se srdačno pokoriti. II — Mi tražimo da prethodno jedan narodni sud pronađe krivce za sve događaje koji su bacili ljagu na naše oružje i da tek onda, čista vedra čela pristupimo velikoj jugoslovensloj zajednici, za koju su i najstariji naši preci najvjerniji zatočnici bili. III — Tražimo anuliranje odluka Podgoričke skupštine i nove slobodne izbore za Crnu Goru, čiji će izaslanici punovažno rješavati sve naše sadašnje domaće poslove, te privremeno predstavlajti Crnu Goru iznutra i izvana. Za izvršenje rada po ovom programu, ustaničke trupe sjutra, 23. ovog mjeseca, umarširaće u prijestonicu Cetinje i radi uspostavljanja budućeg reda zaposjesti će sva nadleštva, u koju svrhu s naše strane bit će očuvan najbolji red, te sa ovim preko vas opominjemo vojsku koja se sada nalazi u Cetinje da sa svoje strane ne bi izazivala prolijevanje bratske krvi — u kojem slučaju smatrali bi se odgovornim članovi toga Odbora, a mi sa svoje strane dajemo časnu riječ da će kako život tako i imovina svakom biti zagarantovani, sem u slučaju da budemo napadnuti.“10   Vidi: Rastoder Šerbo, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Cetinje–Podgorica 2005², tom I, str. 123, dok. 30, Proglas 10

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

19

Šta se uočava ako se posmatraju programski dokumenti od početka ustanka, pa dalje? Prije svega, da se programska načela mijenjaju od početnog stanovišta „pravednog ujedinjenja, konfederacije“ do izričitog zahtjeva za „vaspostavom Crne Gore“. Istina bez „vaspostave Crne Gore“ nema bilo kakvog oblika „ujedinjenja“ u kojem bi Crna Gora bila subjekt, kao što je zaista realna činjenica da bi „samostalna Crna Gora“ mogla u bilo kojoj političkoj spekulaciji naći svoje mjesto izvan objedinjene južnoslovenske države. I ovo je bila kvadratura kruga u kojem su se našli protivnici bezuslovnog ujedinjenja. Dokazati novim kartografima Evrope da Crna Gora ima pravo da odlučuje o sebi, a da istovremeno ne ugrožava njene geostrateške interese vezane za stvaranje jugoslovenske države bilo je praktično nemoguće. I to je onda izvorište političkog fatalizma u kojem znate da je „pravda“ na vašoj strani, ali ne i sredstva za njeno ostvarivanje. Otuda vođa ustanka Jovan S. Plamenac kao cilj navodi sljedeće: „Naša je deviza: Vaspostava Crne Gore sa svim njenim suverenim atributima, pa sljedstveno tome i narodno samoopredjeljenje prema postojećem crnogorskom Ustavu i parlamentarnim principima“, što je u svome Dnevniku zabilježio, u suštini, vojni zapovjednik ustaničkih snaga u Božićnom ustanku, kapetan, potom, komandir Krsto Zrnov Popović.11 Iz navedenih principa izvedena je glavna parola ustanika: „Za pravo, čast i slobodu Crne Gore“. To je bio poklič ustanika, oznaka na medalji skovanoj u njihovu čast (tzv. „gaetuša“) i programsko geslo pod kojim je vođena decenijska borba. Još jedno pitanje zaslužuje detaljnu i preciznu analizu: Protiv koga je podignut ustanak? Prvo, nije sporno da je odlukom međusavezničke konferencije od 7. oktobra 1918, Crna Gora okupirana od strane svojih saveznika. Kralju Nikoli (koji se nalazi sa vladom u egzilu) povratak u Crnu Goru bio je onemogućen na izričiti zahtjev srpske vlade, koja je uspjela da ga predstavi kao remetilački faktor čije bi prisustvo u Crnoj Gori otupilo oštricu borbi u završnici rata, što je na kraju postao i stav vrhovnog komandanta savezničke vojske.12 Suočen sa energičnim odbijanjem Francuske povodom njegovog povratka u Crnu Goru, te odsustvom podrške Italije i Engleske, kralju Nikoli je jedino preostalo pobunjenika Izvršnom narodnom odboru na Cetinju, Bajice, 22. decembar 1918. godine, U ime Ustaničkog odbora, kapetan Krsto Popović. 11   Dnevnik Krsta Popovića, rukopis u privatnom vlasništvu. 12   Vidi: D. Vujović, Ujedinjenje… 303.

20

Šerbo Rastoder

da traži garancije od saveznika. Francuska vlada mu je saopštila da će njene trupe kada uđu u Crnu Goru poštovati legalne vlasti kralja Nikole, a da će vojne vlasti koje okupiraju zemlju upravljati u ime kraljevo.13 Stvarno — aršini koji su važili za kralja i njegove pristalice nijesu važili i za njegove protivnike. Janko Spasojević, jedan od glavnih organizatora Podgoričke skupštine, prebačen je iz Tulona u Solun francuskom ratnom lađom u prvoj polovini oktobra 1918, a Andrija Radović, ključna ličnost ujediniteljskog pokreta i anticrnogorske propagande, takođe je francuskom ratnom lađom stigao iz Tulona u Crnu Goru, početkom decembra 1918. godine.14 U međuvremenu po odluci međusavezničke komisije u Versaju od 7. oktobra 1918, savezničke trupe (francuske, engleske, italijanske, američke) okupirale su Crnu Goru. Zanimljivo je da su srpske trupe ušle u ovaj saveznički kontigent po izričitoj i samovoljnoj odluci Francuske, jer one ni u jednoj varijanti nijesu planirane za ulazak u Crnu Goru. Formirana je i posebna komanda savezničke vojske za Crnu Goru, na čijem čelu je jedno vrijeme bio francuski general Venel, a kasnije francuski general Taon. Sjedište ove komande je bilo u Kotoru i njoj su formalno bile podređene sve jedinice, koje su se nalazile u Crnoj Gori, uključujući i srpske. Ova komanda je bila potčinjena Komandi Istočne vojske, sa sjedištem u Carigradu, na čijem čelu se nalazio francuski general Franše D’Epere. Italijanske trupe su se nalazile u Baru, Virpazaru, na Krstacu, u Kotoru i okolini i u Ulcinju, francuske u Duboviku blizu Cetinja, u Baru, Virpazaru, na putu prema Nikšiću i Zelenici, engleske u Virpazaru, a američke prema Cetinju, Podgorici, Kotoru i okolini, i prema Zelenici. Srpske trupe su bile raspoređene uglavnom u svim krajevima Crne Gore.15 Zadatak savezničkih trupa je bio da očuvaju red i mir u Crnoj Gori. Dakle, često se previđa suštinska stvar. Crna Gora na kraju Prvog svjetskog rata nije bila obnovljena, nego okupirana teritorija. Ali ovoga puta od strane savezničkih vojski (francuske, engleske, američke, italijanske i srbijanske vojske). I ovdje se izvodi svjesno karikiranje činjenica. Crnu Goru nijesu okupirale samo srbijanske trupe, ali su te trupe bile dio savezničke okupacione vojske i kao takve podređene komandi savezničke vojske u Kotoru, odnosno komandi Istočne vojske, sa sjedištem u Carigradu,   Ibid., 60.   D. Vujović, Ujedinjenje… 285. 15   Ibid., 379/380. 13 14

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

21

na čijem čelu se nalazio francuski general Franše D’Epere. Zašto je ovo važno? Pa upravo zbog toga što je trebalo da okupacione trupe budu garant mira i samim tim da budu zadužene za očuvanje reda u ime crnogorskog suverena, a ustanak se podiže protiv „okupatora“ koji se u iskazu ustanika prepoznaje kao Srbija. Odnosno, ono zbog čega su ustanici digli ustanak je prepoznavano isključivo kao djelo Srbije: „Na dan 21. decembra 1918. objavljen ustanak naroda Crne Gore protivnika okupatorske vojske, odnosno Izvršnog odbora Velike narodne skupštine, sa zahtjevom da se od njih oduzme sva uprava u zemlji; uspostavi stara na dotadašnjim zakonima i ustavom. Ustaničke trupe su pokušale na Badnji dan (24 decembra / 6 januara ući na Cetinje, kojim je tada komandovao srbijanski officer Milutinović i uzmu upravu u svoje ruke ali ih je dočekao plotun omladinskih grupa…“, tvrdi jedan od autora pobornika ustanika, desetak godina nakon ovih događaja.16 Uslovi koje su ustanici dostavljali posadama u opsjednutim gradovima uglavnom su se svodili na to da „srbijanske trupe“ napuste Crnu Goru. Tako su ustanici oko Rijeke dostavili tamošnjoj „mjesnoj komandi“ sljedeći ultimatum sa lokacije Šinđon, 21. decembra 1918: „Izvještavamo vas da ovdje okupljeni narod zahtijeva sljedeće: Da se srbijanske trupe koje se u Rijeci nalaze da iste odmah uklone, a tako i svi oni koji žele sa njima odit. Pri izlasku da su trupe slobodne sa sobom i oružje iznijeti. Odgovor na gornje narod zahtijeva do 11 sati prije podne. Šinđon 21. XII 1918“17. Zahtjev o odlasku srbijanskih trupa iz Crne Gore bio je nerealan i izraz nerazumijevanja suštine. Naime, srpske trupe su bile dio savezničkih okupacionih trupa, podređenih savezničkoj komandi u Kotoru. Formalno, kako su ih Francuzi prećutno „uveli“ u Crnu Goru, mimo prvobitnih dogovora, tako bi njihovo napuštanje ovih prostora trebalo da naredi saveznička komanda. Da je to bilo daleko od realnog, potvrđuje dopis Vrhovne komande Srbije, koja dostavlja komandantu Jadranskih trupa naređenje sljedeće sadržine: „…Komanda đenerala Venela prostire se na sve trupe u Crnoj Gori i Kotoru bez obzira na njihovu jačinu. Kako je ta komanda obrazovana radi zaštite naših interesa i odbrane od italijanske akcije (istakao boldom Š. R.). to ne treba 16

  Vidi: S. M. Štedimlija, Gorštačka krv, Crna Gora 1918–1928, Beograd, 1928.   Vidi: J. Ćetković, Ujedinitelji… 352.

17

22

Šerbo Rastoder

stvarati nikakvih teškoća đeneralu Venelu niti činiti kakvo pitanje da li naših trupa ima više ili manje no što je predviđeno.“18 Reduciranje ciljeva ustanika na prosto „za“ i „protiv“ kralja Nikole, odnosno na „dinastičko pitanje“ relativizira brojna dokumentacija i sačuvani proglasi ustanika. Jedan od takvih je objavio istoričar Jagoš Jovanović još 1963. godine: „Borci za slobodnu i nezavisnu Crnu Goru ne bore se da bi povratili na prijesto dinastiju Petrović Njegoš, nego traže pravo da narod sam odluči kakav oblik vlasti želi da stvori… Nikada nećemo priznati odluku Podgoričke skupštine donesenu od jedne šačice ljudi bez korijena u narodu, nego ćemo se uporno boriti da Crnogorci sami odluče pod kojim uslovima hoće da private ujedinjenje“.19 Jednostavno, svođenje čitavog pitanja na „dinastičko“ jeste izraz potrebe bjelaša da satanizacijom crnogorske dinastije čitavo pitanje svedu na uskodinastički interes, dok su „zelenaši“ bili primorani da nekritički glorifikuju dinastiju kako bi odbranili „pravo“ Crne Gore. Činjenica je da je ovakvo shvatanje motivisalo ujedinitelje da pokušaju „otkupiti“ priznanje od strane dinastije. Tako je početkom decembra 1920. godine vlada donijela odluku da se kralju Nikoli izdaje na ime godišnje apanaže ona ista suma od 300.000 koju je primao u Crnoj Gori, s tom razlikom što bi se sada primala u francima. Ta odluka je od strane procrnogorskih krugova okvalifikovana kao „drska i kukavička“ i kao odluka usmjerena obmanjivanju svjetskog javnog mnjenja — kako bi se pokazalo da je crnogorsko pitanje svršeno, da je ono dinastičko pitanje, a ne čisto naroda kao što je to u stvari… Vlada Srbije, kako su ovi krugovi nazivali tadašnju jugoslovensku vlast, prema njihovom mišljenju htjela je ovim ubiti svaku nadu kod crnogorskog naroda da će Crna Gora ikad uskrsnuti i time slomiti njegov otpor, koji je svakog dana sve silniji. „Navodeći da je kralj odbio tu ponudu i da se tim povodom šire neis­tine, ponavlja se odlučnost kralja i vlade da neće popustiti nikad, ni pred najvećim žrtvama u borbi za čast, pravo i DOBRO, dobre nam Crne Gore.“20 Slično piše i Jožef Bajza, navodeći da je poslije   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, tom I, str. 223, dok. br. 130. 19   Vidi više: Jagoš Jovanović, Orao na Janiku, Beograd, 1963, str. 106. 20   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1354, str. 1656; Vidi više: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu I–II, Podgorica, 2004, 152–153. 18

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

23

Rapala Italija nap­ravila odlučan i radikalan zaokret u crnogorskoj stvari, te da je potom kralju Nikoli ponuđena apanaža od 300.000 franaka godišnje ako bi priznao aneksiju Crne Gore od strane Srbije. Kralj Nikola je s prezirom odbio takvu ponudu.21 Ali su kasnije, njegovi sinovi „izdali“ svoga oca i za razliku od kćerki (posebno Ksenije) pristali na apanažu koja je obesmišljavala ciljeve njihovog oca.22 U svakom slučaju, činjenica da je ustanak propao u ključnoj fazi realizacije početnog plana (po kojem je bilo planirano da se opkole Cetinje (snage pod komandom komandira Krsta Zrnova Popovića), Rijeka Crnojevića (snage pod komandom komandira Đura Šoća), Virpazar (snage pod komandom ministra Jovana S. Plamenca), dok je oko Podgorice i okoline trebalo okupiti Pipere, Lješkopoljce i Bjelopavliće, ukupno oko 500 boraca kojima je trebalo da komanduje general Milutin Vučinić, oko Nikšića trebalo je mobilisati preko 1.000 ustanika pod komandom braće vojvode Boža i Đura Petrovića, a na prostoru Rovaca bilo je oko 400 ustanika pod komandom kapetana Ivana Bulatovića) bitno je opredijelila njegov dalji tok. Prema procjenama oko 5.000 ustanika bilo je spremno da po potrebi stupi u borbu i uzme vlast u navedenim sredinama. Međutim, suštinske činjenice, koje su presudile da se skoro ništa ili malo toga odvija po planu jesu sljedeće. Prvo, priprema ustanka je bila poznata pristalicama ujedinjenja, još sedam dana prije početka akcije. Naime, pop Stevo Drecun je, ponovimo, još 18. decembra obavijestio Mitrofana Bana, a ovaj generala Dragutina Milutinovića, komandanta Jadranskih trupa da se priprema ustanak.23 To je bilo presudno da ustanici nijesu uspjeli da iznenade protivnike. Naprotiv, oni su konsolidovali, mobilizacijom dobrovoljaca i teškog oružja ojačali svoju odbranu i preventivno pohapsili dio vođa ustanka i onih za koje su mislili da su im nelojalni. Tako se 125 najuglednijih Crnogoraca prije   Giuzeppe de Bajza, La questione Montenegrina, Budapest, 1928. Jožef Bajza, Cr­nogorsko pitanje (priredili Branislav Kovačević i Marijan Miljić), Podgorica, 2001, 50. Bajza se u ovom slučaju poziva na pisanje zagrebačke štampe. 22   Vidi više: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu I–II, Podgorica, 2004, 152–153. 23   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar 1997, knj. I, str. 112, dok. br. 15. Pop Stevo Drecun obavještava Mitrofana Bana: „Glavni vođe pokreta su: Jovan Plamenac, vojvoda Đuro Petrović i Milutin Vučinić. Većina naroda izgleda je nezadovoljna sa odlukom Podgoričke skupštine, a za to što je Crna Gora pripojena Srbiji, a nije kao zasebna zajednica ušla u jugoslovensku zajednicu.“ 21

24

Šerbo Rastoder

ustanka našlo u zatvoru Jusovača, među njima i vojvode Božo, Đuro i Marko Petrović, te ministri Savo Vuletić, Risto Popović, Marko Đukanović, te brojni drugi oficiri, sveštenici, predsjednici opština, učitelji, sudije, profesori i kmetovi.24 Svi su oni optuženi za učešće u „pobuni“, iako je najveći broj njih uhapšen prije izbijanja ustanka.25 To je u konačnom značilo da je „ustanak obezglavljen“, da je uklonjena opasnost iznenađenja i kasnije će se pokazati da će to biti odlučujući trenutak za sudbinu čitavog ustanka. Neuspješni napad na Nikšić 23. decembra oko 15,30 h osujećen je, dok je brat generala Milutina Vučinića pokušao manevar oko Podgorice, ali su ustanici bili primorani na predaju. To je omogućilo ujediniteljima da priteknu u pomoć svojim istomišljenicima oko Cetinja i Rijeke, koji su bili najugroženiji. Brigadir Niko Pejanović je iz Dobrskog sela uspio da oslobodi Rijeku i dođe u pomoć Cetinju26. Tako je bio osujećen plan vezan za Nikšić i Podgoricu, dok su se za osujećivanje napada na Cetinje, pored ovih trupa, angažovali raspoloživa vojska i dobrovoljci. Svi okolni visovi su 21. decembra 1918. bili „posednuti manjim grupama pobunjenika. Neke od tih grupa su bile na samoj ivici varoši u dodiru sa osmatračkim grupama“, stoji u vojnim izvještajima27. U tim izvještajima komandant Jadranskih trupa general Dragutin Milutinović navodi i sljedeće: „Kada sam 17 decembra dobio prve vesti o tome (ustanku Š. R.) da se u Crnoj Gori sprema oružani pokret protiv ujedinjenja sa Srbijom, pozvao sam k sebi ljude, koji su označavani kao vođe, i u razgovoru koji sam vodio u mom štabu 18. decembra 1918, sa g. Ristom Popovićem28 24   Spisak svih 125 zatvorenih lica objavljen je: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 226–229, dok. br. 133. 25  Ibid. 26   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 148–149, dok. br. 56. 27   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 145–155, dok. br. 56. 28   Risto Popović (1871–1924) rodio se na Cetinju, gdje je završio osnovnu i srednju školu, a pravni fakultet u Beogradu. Bio je ministar pravde, sudija cet. okr. suda, predsjednik Velikog suda, ministar finansija, ministar unutrašnjih poslova. Jedno vrijeme bio je opozicija režimu. Poslije austrougarske okupacije Crne Gore interniran je prvo u Mađarsku, a nakon toga u Austriju. Po ujedinjenju penzionisan je kao ministar, a na izborima 1923. izabran je za poslanika na listi Crnogorske stranke. Umro je u Beču 1924. godine.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

25

— jednim od Jabučana — biv. ministrom i g. Petrom Lomparom, komandirom, dobio sam utisak, da je komplot potpuno organizovan i da je njegovo izvršenje pitanje najkraćeg vremena. Taj utisak se pretvorio u uverenje, da su sva moja naprezanja u toku 18. i 19. decembra da dođem u ličan dodir sa g. Jovanom Plamencem, takođe biv. ministrom i g. Jov. Popovićem, biv. dipl. činovnikom, koji su takođe označavani kao vođe ovog oružanog pokreta, ostala uzaludna.“29 Sva osumnjičena lica su stavljena pod strogi policijski nadzor a preduzete su mjere za „bezbednost Cetinja“. Iz Kotora je 19. i 20. decembra prebačeno oružje kojim su naoružani dobrovoljci, kojih je bilo oko 300, dok je djelovima 2. jugoslovenskog puka u ukupnoj jačini od oko 250 boraca naređena pripravnost. Dvije zaplijenjene brdske haubice, koje sam ranije privukao iz Skadra, pripremio sam za dejstvo, referiše general Milutinović, koji istovremeno obavještava da je Izvršni narodni odbor (privremena vlada Podgoričke skupštine) — nezavisno od mene — mobilisao „cetinjsku omladinu“ — jedno silno udruženje mladih ljudi — i raspisao saziv dobrovoljačkih trupa iz svih krajeva Crne Gore.30 Štab ustanika se nalazio u Bajicama i njemu su od strane Izvršnog narodnog odbora upućeni brigadiri Jovan Bećir i Milutin Vukotić, kao i neka „građanska uticajna lica“, kako tvrdi u detaljnom izvještaju general Dragutin Milutinović. Delegacija se istog dana vratila sa izvještajem da su „pobunjenici nepomirljivi i da su rešeni na borbu, ako se njihovi zahtevi ne ispune.“ Divizijar Janko Vukotić se sa svojih 30 vojnika stavio na raspoloženje komandi Jadranskih trupa, a on sam je po sporazumu sa INO otišao u štab ustanika, u pratnji jednog oficira koji se odmah vratio sa obavještenjem da su ustanici zadržali divizijara Vukotića, „preteći javno, da će ga ubiti“. S druge strane, Jovan Plamenac je sa Cetinja došao u Crmnicu i u selu Godinje pokušao da organizuje ustanak, ali je bio osujećen od strane ujedinitelja i Jagoša Draškovića, komandanta mjesta u Virpazaru. To je bi razlog da Jovan Plamenac napusti područje Crne Gore. U vrijeme najžešćeg sukoba oko Cetinja, Jovan Plamenac se sa svojih 50 saboraca nalazio u Čurilu kod Taraboša, odatle prešao u Meduu, da bi potom otišao i pridružio se kralju i vladi u egzilu. Oklijevanje ustanika, koji su po nekim izvorima „pokušavali da izbjegnu prolivanje 29   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar,1997, knj. I, str. 145–155, dok. br. 56. 30   Ibid., str. 148.

26

Šerbo Rastoder

bratske krvi“, dalo je dovoljno prostora drugoj strani da se konsoliduje, organizuje i spremno dočeka svaku ustaničku akciju. Noću između 23/24. decembra ustanici su se od strane Kotora spustili na samu ivicu Cetinja sa istoka i zapada. Ujutro 24. decembra došlo je do sukoba ustanika sa dobrovoljačkim četama i djelovima 2. jugoslovenskog puka koji su bili naoružani mitraljezima i haubicama. Prodor ustanika je bio zaustavljen, a borba je nastavljena čitav dan. Dobrovoljci iz Nikšića toga dana uhapsili su jednog od vođa ustanika — Marka Đukanovića, biv. predsjednika Državnog savjeta i nastavili „čišćenje“ terena od ustanika. U podne 24. decembra na Cetinje je stigao komandant savezničke vojske, francuski general Venel, koji je prethodno u Bajicama saslušao zahtjeve ustanika; pošto je došao sa svojom četom na Cetinje, preuzeo je na sebe ulogu da rastjera i razoruža ustanike i propisao je uslove pod kojima će to da urade. Istovremeno je na put za Cetinje bila upućena jedna američka četa, dok je italijansku četu general Venel odvratio od puta i naredio joj da ostane na Krstacu. Naišavši na izuzetno snažan i organizovan otpor, veliki broj ustanika, prema vojnim izvorima njih oko 300, tokom 24/25. decembra „predao se bez ikakvih uslova“31. Time je bila okončana prva etapa sukoba, ali je stanje bilo daleko od mirnog. Uostalom, sam general Milutinović stanje u Crnoj Gori prikazuje višim komandama sljedećim iskazom: 1. Nezadovoljstvo sa Srbijom — opšte, jer su razočarane sve nade: i političke i ekonomske. 2. Izvršni narodni odbor pogrešno shvata situaciju i ne pokazuje dovoljno takta za upravu ovom pokrajinom. Zbog toga nema ni autoriteta ni vlast, koje on predstavlja, imaju takav značaj. On nema ni sredstva za administrativnu radnju ni sposobnosti da zavede i organizuje red. Protiv njega ustaju čak i ogorčeni protivnici starog režima. Zbog svega navedenog, prvi čovjek vojne sile novostvorene države u Crnoj Gori smatrao je kao „bezuslovno potrebno“ da se: 1. administrativne, sudske i vojne vlasti najhitnije saobraze sličnim vlastima u ostalom delu Srbije i da se izbor činovnika emancipuje od uticaja ma kog Crnogorca, jer partijski, lokalni plemenski i lični obzir u Crnoj Gori ometaju svaki rad.   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 154–155, dok. br. 56. 31

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

27

2. Da se najhitnije izradi budžet za finansiranje u ovim krajevima i da se obezbedi: uredno izdavanje plate činovnicima, dovoz robe na crnogorska tržišta, i pomoć narodu u hrani i odelu. 3. Da se bar aktivni crnogorski oficiri odmah upotrebe na službu, po srpskim komandama van Crne Gore, jer ovde i oficiri vode partijsku politiku. Ako se ovo najhitnije ne uradi i ako se ostavi ovaj dosadanji provizorijum, koji ne zadovoljava apsolutno nikoga, ideja o ujedinjenju sa Srbijom doći će nesumnjivo u pitanje, tvrdi na kraju detaljnog izvještaja Dragutin Milutinović, unuk Sime Milutinovića Sarajlije.32 Da su se ova upozorenja shvatala ozbiljno, svjedoči i činjenica da je komanda Zetske divizijske oblasti dostavljala redovne „dnevne izvještaje“ sa ovog područja, koji nesumnjivo svjedoče da je vojska još dugo na ovim prostorima korišćena za „smirivanje stanja“. Izgleda da je Jovan Ćetković, jedan od prvaka ujedinitelja, bio u pravu kada je ustvrdio da je: „odbranom Cetinja bila spašena sva Crna Gora, bilo je spašeno ujedinjenje. Pokret pobunjenika je malaksao. Razbijeni oni su se sad, jednim dijelom, skrivali po šumama, a drugim dijelom sa nekim vođama koji nijesu bili pohvatani, prebjegli su u Italiju“.33 Dakle, i sam Ćetković koji je bio učesnik, svjedok i hroničar ovih događaja tvrdi da je „Pokret pobunjenika malaksao“, dakle nije bio likvidiran i ugušen, što će pokazati slijed sljedećih događanja. Organizovane vojne akcije protiv protivnika bezuslovnog ujedinjenja vođene su u Rovcima od oktobra 1919. sa prekidima do oktobra 1921, da bi posljednji odmetnici sa ovog područja (braća Radoš i Drago Bulatović) bili likvidirani u martu 1929. godine. U decembru 1919. ugušena je pobuna u Kučima koju su predvodili major Vojin Lazović, Krsto Ivanović, Vaso Čejović i Spaso Pavićević. Borbe u Katunskoj nahiji bile su stalne i trajale su do početka 1924. godine. Najveća organizovana vojna akcija protiv ustanika vođena je u decembru 1919. i januaru i februaru 1920. Tada je Zetska divizijska oblast (koja je pokrivala Crnu Goru) bila podijeljena na 14 manjih oblasti, operativnih zona, iz kojih je istovremeno počelo gonjenje odmetnika, interniranje i hapšenje članova njihovih porodica, jataka i svih onih koji su posredno ili 32   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 155, dok. br. 56. 33   Vidi: Jovan Ćetković, n. d., str. 395.

28

Šerbo Rastoder

neposredno pomagali ustanički pokret. U ovoj akciji uhapšene su pobunjeničke vođe: Ibro Bulatović — iz kolašinskog kraja, Ilija Damjanović, Mato Todorović, Kosta Radović, Ilija Kecojević, Nikola Perović, Luka Popović — iz nikšićkog kraja, Đuro Kapa koji se predao sa 12 saboraca, Simo i Filip Krivokapić i odmetničke vođe iz Cuca predali su se sa 60 saboraca. Ukupno u ovoj akciji ubijena su 22 odmetnika, uhvaćeno je i natjerano na predaju 599 lica, kao i 138 vojnika koji su izbjegli iz nikšićkog bataljona, odnosno ukupno 757 lica. Shvativši da su svi napori prema internacionalizaciji crnogorskog pita­nja ostali bez značajnijeg odjeka, crnogorska emigracija je sredinom 1919. godine počela pripreme za upad u Crnu Goru, odnosno proizvodnju događaja koji bi ponovo i snažnije skrenuli pažnju Konferenciji mira na ono što se događa u Crnoj Gori. Tim prije što su britanska i francuska vlada priznale KSHS početkom juna 1919, dok su SAD to uradile u februaru iste godine, što je Crnu Goru dodatno udaljavalo od povoljnog rješenja. To što su velike sile još priznavale Crnu Goru, odnosno nejsku vladu, i držale svoje poslanike pri crnogorskom dvoru, što nijesu formalno priznavale odluke Podgoričke skupš­tine, dodatno je pothranjivalo iluziju crnogorske emigracije da je moguće sve vratiti na stanje od prije Podgoričke skupštine. Krajem jula 1919. godine u Rim su iz Pariza doputovali Jovan Plamenac i njegov sekretar Savo Petrović. Jugoslovenski poslanik Antonijević obavještavao je da među crnogorskom emigracijom u Italiji vlada živo komešanje i da je počelo prebacivanje Crno­goraca, kao i italijanskih ardita koji se koncentrišu u Draču. Glavna snaga biće u Baru, a manji delovi u San Đovani di Medua.34 Prema istom izvoru, Plamenac je uvjeravo Crnogorce u Italiji da će Crnogorski kralj i vlada crno­gorska najviše za dve tri nedelje biti u Crnoj Gori.35 I zaista, poslije krat­kotrajnih priprema u julu 1919. godine, Krsto Popović, načelnik štaba vojske u Gaeti, sa još 120 Crnogoraca (po obavještajnim izvorima) krenuo je u Crnu Goru s namjerom da podigne opšti ustanak; ova grupacija se sa italijanskih lađa iskrcala u Crnu Goru noću između 18. i 19. jula (između Bara i Ulcinja). 34   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 406, str. 532. 35   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 426, str. 549; dok. br. 427, str. 549–550.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

29

Prema tim izvorima, iskrcalo se 17 oficira i 103 naoružana vojnika,36 dok je, prema izvorima crnogorske emigracije, tada u Crnu Goru upalo 69 crno­gorskih oficira: komandiri — Petar Lekić, Marko Vučeraković, Krsto Popo­vić, Pero Vuković, Savo Čele­bić, Đuro Kapa, Mato Todorović, kapetani — Milo Lekić, Andrija Dragutino­vić, Niko Kašćelan, Todor Borozan, Dušan Vuković, Krsto Ivanović, Božo Bećir, poručnici — Jovan Nikolić i Vaso Mar­ković, potporučnici — Mašan Bo­rozan, Petar Lekić, Petar Nikolić, Marko Popović, Majo Vujović, Boško Vujović, Ilija Raičević, Mladen Gluhović, Ilija Konjik, Jovo Kojić, Marko Đ. Popović, Đoko Tomanović, Milovan Kalezić, Niko P. Martinović, Živko Đurović, Todor Grgur, Ilija Đukić, Milo Đukić, Butor Batrićević, Petar Batri­ćević, Đuro Popović, Nikola Knežević, Simo Lažetić, Ćetko Jovanović, Ilija Vuković, Savo Pejović, Stevan Rado­njić, Boško Vučinić, Đorđije Božarić, Filip Vrbica, Milo Šikmanović, Mašo Borilović, Pero Ivanović, Ferid Abazo­vić, Radovan Turčinović, Petar Perišić, Andrija Pejović, Andrija Popivoda, Krsto Vuković, Đuza Vukmanović, Radi­sav Nikezić, Niko Niković, Mićo Niković, Stevo Dabanović, Nikola Crnoje­vić, Janko Jovanović, Savo Marko­vić, Jovan Zlatičanin, Ilija Leković, Đoko Račić, Milan Orović, Savo Pavlo­vić i barjaktar — Savo Martinović.37 Od navedenih, Boško Vujović i Dušan Vuković odmah su se vratili u Italiju, dok će ostali duže vrijeme komitovati po Crnoj Gori. Prema izvještaju jugoslo­venskog poslanika iz Rima, ova grupa je u Brindiziju bila obučena u itali­janske uniforme, prevezena ratnim brodom i iskrcana između Ulcinja i Bojane — odatle su se rasturili po plemenima i svaki je otišao u svoj kraj. Jedna grupa se sukobila sa srpskom vojskom u Crmnici, gde ih je poginulo šest, jedan oficir zarobljen, a trideset pobeglo u SanĐo­vani di Medua, odakle ih Talijani ponovo prebacili u Italiju u logor Formio.38 Ekspedicija je bila traljavo i dosta nevješto pripremljena. Ne samo što su informacije o namjerama crnogorske emigracije curile sa   Vidi: Ibid., dok. br. 355, str. 477; dok. br. 375, str. 497; dok. br. 376, str. 497– 498; dok. br. 378, str. 501–502; dok. br. 391, str. 514–515; dok. br. 398, str. 521; Jedan od učesnika u ovoj misiji Marko Vučeraković, navodi da ih je bilo 17 oficira i 103 vojnika, da su 13. jula 1920. u 6 sati ujutro krenuli iz Gaete i da se 25. jula sastao sa Krstom Popovićem na Sutormanu. Oficiri su imali svoje operativne zone u kojima će djelovati na podizanju ustanka. Vidi: Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića, Cetinje, 2014, 91–112. 37   Ibid., dok. br. 949, str. 1146–1147. 38   Ibid., knj. II, dok. br. 540, str. 676. 36

30

Šerbo Rastoder

svih strana, te nijedna akcija nije mogla biti izvedena u tajnosti, već su pogrešne procjene o situaciji u Crnoj Gori, vjerovatno uslovljene i izvještajima stranih misija, u kojima je naglašavano veliko nezadovoljstvo naroda, kao i alar­mantnim iska­zima izbjeglica kod emigracije, stvorile utisak da će im se većina naroda pridružiti. S druge strane, neki od učesnika ove ekspedicije (Marko Vučeraković) koji je detaljno opisao ovu epizodu ustanka, kritički se određuje i prema svojim saborcima i implicite sugeriše da je ovo bila akcija iza koje je stajao Milo Vujović a da Plamenac u nju nije bio detaljno upućen.39 Pri tome se apstrahovala činjenica da je narod (posebno protivnici bezuslovnog ujedinjenja) bio razoru­žan, go i gladan, i da se u Crnoj Gori nije uspjela razviti logistička mreža među pristalicama. Tako se desilo da protiv­nici ujedinjenja nijesu ni znali za dolazak Krsta Popovića i drugova, dok su pristalice, organizovane u paravojne formacije, tzv. omladinske čete, i vojska već uveliko izvršili mjere predostrožnosti u slučaju upada. Rovito stanje u Crnoj Gori, u kojoj je (na području Zetske divizijske oblasti) počet­kom avgusta 1919. godine, prema jugoslovenskim vojnim izvorima, bilo 2.278 odmetnika40 i gdje su se stalno vodile borbe sa njima, davalo je osnova za razne spekulacije. Uz to, obavještajni izvori ukazivali su na pokušaje pove­zivanja nezadovoljnih Crnogoraca sa Albancima i Hrvatima, uz logističku podršku Italijana.41 Značajni rezultati u likvidaciji odmetnika postignuti su i krajem 1923. kada su likvidirane ustaničke grupe Sava Raspopovića i Muja Bašovića i krajem marta 1924. kada je ubijeno 10, a zarobljeno 13 odmetnika. Ne treba zaboraviti da su u tada zakrvljenoj i popaljenoj Crnoj Gori stotine ljudi čamile u zatvorima i da je manji dio njih amnestiran  Vidi: Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića, Cetinje, 2014, 91–112.   Ibid., knj. I, dok. br. 466, str. 590. Prema ovom izvoru na području Zetske divi­ zijske oblasti bilo je u cetinjskom okrugu 148, barskom 200, podgoričkom 80, nikšićkom 180, kola­šinskom 30, beranskom 10, andrijevičkom 1.597, bjelopoljskom 25 i pljevaljskom 8 od­metnika. 41   Ibid., dok. br. 479, str. 601. Prema izvještajima Marka Mijatovića akcija Crno­ goraca i Arnauta počela bi jednovremeno iz Peći, Đakovice, Prizrena i Mitrovice. Na čelu Arnauta su Asan-beg Prištinac, Ahmet-bej Marto, beg iz Gnjilana, Mahmut Begović iz Peći i Đeleš beg iz Kastrata. Po instrukcijama Jovana Plamenca u Sarajevo je otputovao Mi­lan Ko­vačević. Hercegovac Veselin Sekulić počeće istu akciju u Hercegovini, dok Radićeve pris­talice treba da dođu u Švajcarsku i Italiju radi dogovora sa crnogorskim agentima o zajed­ničkoj akciji. Na Cetinju u tom smislu radi serdar Škrnjo Kusovac… 39

40

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

31

ukazom kralja Aleksandra 1925. godine. Stotinama je suđeno, a mnogi su osuđeni na višegodišnje kazne, poput 59 odmetnika koji su osuđeni na kazne zatvora između 10 i 20 godina.42 O KOMANDI USTANKA

Jedno od zanimljivih pitanja vezanih za Božićni ustanak jeste — ko je bio stvarni vođa ustanka? Kada se analiziraju izvori „bjelaša“, posebno prvih godina nakon ustanka, onda oni kao vođu označavaju samo Jovana S. Plamenca. S druge strane, znalci ovoga problema, a posebno oni koji su ostvarili uvid u raspoložive izvore, poput Novaka Adžića, tvrde da je Jovan Plamenac bio politički vođa ustanka, a Krsto Popović vojni vođa ustanka43. No, kako je ovakva podjela neuobičajna za slične pokrete, to se nužno postavlja pitanje — ako je to tačno, ko ih je izabrao na te funkcije i jesu li ustanici imali jedinstvenu komandu? Zbog toga sam skloniji tumačenju po kojem je Jovan Plamenac mnogo ranije od strane kralja Nikole bio postavljen za prvog predstavnika vlasti u Crnoj Gori i da je iz te činjenice crpio kapacitet prvog i neprikosnovenog vođe, više nego što je takav legitimitet imao od ustanika u Crnoj Gori. Naime, 5. novembra 1918. godine, dakle prije održavanja Podgoričke skupštine, crno­gorski konzul iz Rima Veljko Ramadanović44 proslijedio je Jovanu Plamen­cu vijest po kojoj je ovaj imenovan za vrhovnog zapovjednika cjelokupne vojne i civilne vlasti Kraljevine Crne Gore. Pošto se radi o do sada nepozna­tom dokumentu, citiraćemo njegove najvažnije djelove: …Čast mi je po Najvišem nalogu hitno izvijestiti Vašu Preuzvišenost, da se je Njegovo Veličanstvo Kralj Gospodar blagoizvolio pridružiti odluci volje naroda Crne Gore i sa svoje strane potvrditi Vašu Preuzvišenost za Vrhovnog zapovjednika cjelokupne Vojne i Civilne vlasti Kraljevine Crne Gore. U isto vrijeme čast mi je po Najvišem Nalogu ovim putem izvijestiti Vašu preuzvišenost, da je 42   Vidi više: Novak Adžić, Politička suđenja u Crnoj Gori 1920–1940, Cetinje, 2012. 43   Vidi: Đeneral Krsto Zrnov Popović, Ličnost, djelo, vrijeme, Zbornik radova sa naučnog skupa. Cetinje, 2011, str. 86. 44   Sumnju u autentičnost ovog dokumenta, pored ostalog, unosi i činjenica da se na njemu Veljko Ramadanović potpisao kao generalni konzul, iako je na mjesto generalnog kon­zula postavljen ukazom o postavljanju 24. decembra (6. januara). Do tada je bio vicekonzul. Vidi: Glas Crnogorca, br. 63, 14. januar 1919.

32

Šerbo Rastoder

Njegovo Veličanstvo Kralj Gospodar blagoizvolio postaviti Vašu Preuzvišenost i za Ministra Predsjednika, Ministra inostranih djela i za zastupnika Ministra Unutrašnjih Djela.45 Ove navode potvrđuje i jedan od Plamenčevih bliskih saboraca, Marko Vučeraković46, koji tvrdi da je 20. decembra, poslije podne dobio pismeno naređenje sa kojim se pozivam sa Krnjičanima na ustanak i polazak za Virpazar, te da su sjutradan (21. decembra) stigli pod Godinje „đe smo našli ministra Plamenca sa nekoliko Crmničana“. Tvrdeći da su odatle krenuli na Virpazar i došli do Besca i da ih je bilo svega „50 tak ljudi, većinom oficira i činovnika“ i da su bili okruženi znatno jačim snagama koje su bile ranije obaviještene o njihovim namjerama i da su se samim tim morali povući, te da su 29. decembra stigli u mjesto San Đovani di Medua. Vučeraković svjedoči i sljedeće „Kao što se iz gore navedenog vidi, naš ustanak u crmničko-primorskoj oblasti, bio je sasvim slab i bez ikakvih uspjeha, on je morao takav biti čim smo nas 50. većinom starih ljudi i podpuno razoružanih, imali pred sobom, osim srbijanske vojske i žandarmerije,   BIIP, f. 176, Građa Jovana Plamenca, Veljko Ramadanović — Jovanu S. Plamencu, Rim, 5. novembra 1918. 46   Marko Vučeraković (Krnjice, Crmnica, 1880 — Lijež, Belgija, 1931) bio je komita i brigadir crnogorske vojske u emigraciji. Učesnik je Balkanskog i Prvog svjetskog rata. Istakao se u ustanku 1919. kao protivnik bezuslovnog ujedinjenja Crne Gore i Srbije. Poslije sloma Božićnog ustanka odlazi u Italiju. Nakon što je izbjegao u San Đovani di Meduu (28. decembra 1918) pa do smrti Marko Vučeraković je bio jedan od najaktivnijih boraca crnogorske emigracije. Više puta je upadao u Crnu Goru i komitovao. Jula 1919. s grupom oficira upada u Crnu Goru s namjerom o podizanju opšteg ustanka. Potpisnik je brojnih proglasa ustaničkih vođa, slovio je za neustrašivog i hrabrog borca. Juna 1919. spaljena mu je kuća u Krnjicama i ubijen brat Blažo. Jedan od najpoznatijih komitskih vođa uglavnom je operisao na crnogorsko-albanskoj granici, te na području Medove i Skadra, odakle je organizovao, kontrolisao i koordinirao akcije emigranata i bavio se obavještajnim radom. Ukazom od 27. januara 1920. kralj Nikola ga je proizveo u čin brigadira. U Gaeti je bio komandant Trećeg bataljona crnogorske vojske u Italiji, potom komandant vojnog garnizona u Vitoriji (Paduli). Bio je jedan od glavnih organizatora otpora italijanskim vlastima u akciji razoružanja i deportacije crnogorskih vojnika poslije potpisivanja Rapalskog ugovora. Poslije rasturanja crnogorske vojske, među posljednjima je napustio Italiju. S većom grupom saboraca odlazi u Carigrad (juna 1923) s namjerom da se prebace u Rusiju, a potom u Albaniju (jula 1924). U Skadru je 1924. pod vođstvom Marka Vučerakovića i Pera Vukovića bio organizovan Crnogorski komitet. Vučeraković potom odlazi u Egipat, a odatle, uz pomoć Belgijskog komiteta za Crnu Goru, stiže u Belgiju (1925), gdje je i umro 1931. Nosilac je brojnih crnogorskih odlikovanja. 45

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

33

još i francusku vojsku, a povrh toga što je najvažnije protiv nas 50 bijaše sva Crmnica“. Uzrok tome, Vučeraković je nalazio u „veoma slaboj i nikakvoj pripremi za ustanak“, koji je „ministar Plamenac kao vođa ustanka u Crnoj Gori pripremao preko viđenijih ljudi iz pojedinih crnogorskih oblasti“. Tako je ustanak u Crmnici provodio preko komandira Jovana Nikolina Plamenca, čiji su sinovi protivnici ustanka sve znali o istom iz pisama svojega oca, tako da se dogodilo da ovaj ustanak propadne. Ovo svjedočenje je zanimljivo i zbog tvrdnje da „ovaj ustanak u Crnoj Gori, ma kako da je bio organizovan morao je propasti, jer narod Crnogorski bio je potpuno razoružan, goloruk, i on kao takav nije se mogao boriti sa velikom srbijanskom vojskom potpuno naoružanom, sa francuskom vojskom i komandom i još sa većim brojem domaćih izroda“, kako naziva svoje domicilne protivnike, odnosno pobornike bezuslovnog ujedinjenja.47 Uz to, Vučeraković kaže da je razlog tome „što je sva Crmnica bila protiv nas“ zapravo „veoma slaba i baš nikakva priprema za ustanak“, koji je Jovan Plamenac pripremao samo preko viđenijih ljudi i o kojem narod nije znao ništa, ali su zato sve znali protivnici ustanka.48 Ako se naprijed navedeno ima na umu — da je Jovan Plamenac kao zapovjednik cjelokupne vojne i civilne vlasti faktički bio ovlašćeni predstavnik krune i nosilac legitimne vlasti, postavlja se pitanje da li je ustanak „rezultat proste borbe za vlast“ i kako se desilo da se legitimni predstavnik te vlasti, nađe u ulozi bjegunca od onih koji su tu vlast proglasili ništavnom a nosioce te vlasti razvlašćenim i odbačenim? S druge strane, samo se na ovaj način može objasniti to da je baš Jovan Plamenac bio vođa ustanka protiv Odluka Podgoričke skupštine, ali se samo u tome može naći i razlog bespogovornog potčinjavanja njegovoj komandi sujetnih crnogorskih glavara, od kojih nijedan nije osporio njegovo vođstvo. Istovremeno, tako se čini razumnijiom Plamenčeva tvrd­nja da je Crnu Goru napustio na poziv kralja Nikole radi formalnog preuzimanja vlasti i nastavljanja borbe na diplomatskom terenu, kao i tvrdnja istraživača da se ponašao kao čovjek koji je imao faktičku vlast. S druge strane, okolnosti su Krsta Popovića isturile na najviše mjesto u vojnoj hijerarhiji ustanika, a u prilog tome je i 47   Vidi više: Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića, Cetinje, 2004, priredili Jasmina i Šerbo Rastoder, str. 79–91. 48  Ibid.

34

Šerbo Rastoder

činjenica da on u egzilu pokriva najviša mjesta u vojnoj hijerarhiji, iako mu to po činu nije pripadalo. U svakom slučaju nakon neuspjelog ustanka na Božić 1918, „crnogorske ustaše“, kako su sebe nazivali ustanici, prebacivali su se preko Medove za Italiju, gdje je organizovana crnogorska vojska u egzilu, koja je dugo bila prijetnja za izbijanje novog ustanka. Znatan dio ustaničkih vođa se odmetnuo u šumu i otuda radio na podsticanju nezadovoljstva i organizovanju ustaničkih aktivnosti. Tako je 16. januara 1919. vođa ustanka Jovan S. Plamenac otišao za Italiju, a potom u Francusku. Prispjevši u Francusku on je preuzeo vladu, dok je brigadir Milutin Vučinić preuzeo komandu crnogorskom vojskom u Gaeti. Time su i formalno bile stvorene pretpostavke za nastavak ustaničke i političke akcije na „vaspostavi Crne Gore i poništenju odluka Podgoričke skupštine“. No, protokom vremena to je bilo sve neizglednije jer će se u međuvremenu konsolidovati uspostavljeno stanje „svšenog čina“.49 O BROJEVIMA I DILEMI O JEDNOJ DRŽAVI I DVIJE VOJSKE?

Pitanje kvantifikacije ovih događaja takođe spada u ona pitanja koja traže naknadnu i cjelovitu analizu. Interesantno je da i u ovom slučaju pojedini tumači brojeva nijesu odmakli dalje od učesnika samih događaja. Tako se oni koji ove događaje žele prikazati minornom pojavom u kojoj je oko Cetinja „opaljeno tek nekoliko metaka“ najčešće prizivaju na Jovana Ćetkovića i Franša Deperea. Dok je Ćetković tvrdio da je u ključnom momentu odbrane Cetinja Izvršni odbor ostavljen na „ledinu“ i da su apeli za pomoć vladi u Beogradu ostali bez odgovora, dotle su trupe „srbijanske vojske u Crnoj Gori kojih nije bilo ni punih 500 ljudi, bile nemoćne, da nije bilo“ iskrenih i energičih „pristalica ujedinjenja“, stvar bi bila mnogo komplikovanija jer je prema njegovom mišljenju, taj broj bio manji u srazmjeri prema „separatističko-protivničkoj vojsci.“ U takvim uslovima odmah je stvorena narodna Garda i formirane su čete dobrovoljaca, a na čelo ovih četa „stadoše hrabri i valjani oficiri, odane pristalice novostvorenog stanja“, kako to tvrdi Ćetković50, dok 49  Vidi: Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore, prevod izdanja iz 1921, Conteco, Bar, 2001, pogovor. 50   Vidi: Jovan Ćetković, n. d., 331.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

35

je formalni komandant Istočne vojske Franše Depere, usvojivši ocjene ujedinitelja čije je stavove protežirao, nešto slično javljao učesnicima Konferencije u Parizu.51 S druge strane, želeći da pojačaju utisak neki od komandanata ustanika precjenjivali su broj svojih pristalica, tvrdnjom da je „ustalo 35.000 organizovanih Crnogoraca da odbrane svoja prava i vaspostave Crnu Goru u svim svojim suvremenim pravima, a na načelu ustavno-pravnih principa crnogorskih.“52 Slično su tvrdili i ustanici oko Rijeke Crnojevića, šaljući prijeteća pisma ujediniteljskim komandama: „…No pošto, taj ne bratski i ničim neopravdani Vaš postupak odobrava ni 5% crnogorskog naroda nego se gnuša i sav ustaje protivu toga postupka, da ga svijem svojim sredstvima brani. Zato je jutros 21. decembra 1918 ustao sav Crnogorski narod, onaj koji poštuje svoje svetinje i svoje tradicije, svoj Bajrak i svoja suverena prava njih 35.000 naoružanih ljudi, koji jutros opkoliše sve varoši u Crnoj Gori, da ih od vašeg neboračkog nasilja oslobode.“53 Suprotno tome, komandant mjesta u Nikśiću Milutin P. Dragović obavještavao je 25. XII 1918. generala Milutinovića da u „…U Crnoj Gori nema od 100–5 koji ne žele ujedinjenje sa Srbijom i tako zajedno da uđu u veliku Jugoslaviju ovome se samo Protive od sto pet kao što rekoh i to samo oni koji su ovim ujedinjenjem izgubili kako oni kažu svoje lične koristi i položaje i zato su se otvoreno bacili u naručje italijanskim agentima i predstavnicima te pomoću njihovog novca i pomoći rade na obmani i zavođenju mirnog i siromašnog crnogorskog seljaka kojemu ono što rekoh pored novca obećavaju još mnogo i mnogo drugih 51   Vidi o tome: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 191, 195, 208, 214, dok. br. 89, 95, 107, 118. Franše Depere je kao predsjednik Međunarodne komisije ustanovio: 1. da je vojska u Crnoj Gori jugoslovenska a ne srpska i da u cijeloj zemlji nema više od pet stotina vojnika i da se nije miješala u izbore; 2. da su izbori bili slobodni s obzirom na to da petsto jugoslovenskih vojnika nije moglo nametnuti svoju volju naoružanim Crnogorcima, kojih ima pedeset hiljada; 3. da su izbori sprovedeni na slobodniji način nego što je to bio slučaj za vlade bivšeg kralja; 4. da su Crnogorci za ujedinjenje i da nijesu željeli povratak bivšeg kralja kojega smatraju izdajnikom zemlje; 5. da je pobunu digla nekolicina agenata bivšega kralja, koji su, podržani od italijanskih agenata, uspjeli da zavedu jadne ljude; 6. da u zemlji vlada red, a da će okrivljenima suditi nadležni sudovi. 52   J. Ćetković, Ujedinitelji…, 352. 53   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 122, dok. br. 28.

36

Šerbo Rastoder

dobiti i položaja …54 Naravno, da bi navođenje različitih brojeva jedne ili druge strane vodilo nastavku besmislene parnice, u reduciranju ili preuveličavanju broja pristalica i oponenata, kao što je svođenje ove pojave na područje Katunske nahije i Crne Gore nakon Berlinskog kongresa posve logično i objašnjivo, iz razloga što je na tom području prirodno bila ukorijenjena crnogorska državna tradicija mnogo više nego na područjima koja su Crnoj Gori pripala nakon 1912. godine i koja zbog ratova nijesu imala iskustvo, a samim tim ni osjećaj pripadnosti Crnoj Gori, mada se ne mogu isključiti ni neka dešavanja vezana za Plav i Gusinje iz februara 1919. koja su stigla i do Konferencije mira55, kao ni stalni strah od đenerala Vešovića i njegovog uticaja na mogući ustanak u Vasojevićima, koji je na kraju rezultirao sudskim procesom i njegovom deportacijom u Slavonski Brod56. Dimo Vujović pak tvrdi da je nezadovoljstvo bilo najveće u „staroj Crnoj Gori, gdje je veći dio katunske nahije bio protiv postojećeg stanja, isto se može reći za riječku i crmničku nahiju gdje su bjelaši bili u manjini. Jedan dio Lješanske nahije takođe je bio nezadovoljan, a takođe i dobar dio Pipera. Naročito veliko nezadovoljstvo je bilo u nikšićkom kraju. Takođe je i dobar dio Rovčana i Moračana bio nezadovoljan. U ostalim djelovima Crne Gore, gdje je takođe bilo nezadovoljnika, preovlađivali su bjelaši ili pak oni neopredijeljeni, koji su stajali po strani sukoba. Tu prije svega dolaze u obzir Vasojevići i novoprisvojeni krajevi Crne Gore: Pljevlja, Bijelo Polje, Peć i Đakovica“.57 Dragoljub Živojinović pak tvrdi da se broj pobunjenika može svesti na cifre od 3.000 do 5.000 i da se radi o kratkom trajanju same pobune.58 54   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 131, dok. br. 41. 55  Vidi: Policijski i vojni izvori o pljačkanju i teroru nad muslimanskim stanovništvom iz 1919. godine, Almanah 15–16, 2001. 56   Vidi više o tome: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 143, 215, 260, 282, 358, 378, 441, 452, 456, 457, 483–485, 490, 510, 535, 550, 551, 573, 609, 618, 620–621, knj. II — 673–674, 677, 701, 702, 713, 719, knj. III — 1207, 1400, 1412, 1499, knj. IV — 1916, 1959, 1991. 57   Dimo Vujović, n. d., str. 350. 58   Vidi više: Dragoljub Živojinović, Italija i Božićna pobuna u Crnoj Gori 1919, Istorijski zapisi XXXVII (LVII) 1(1985), 23–63.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

37

Sve navedeno nas je motivisalo da zavirimo kojim podacima su operisali oni koji su se dnevno suočavali sa ovom pojavom. Odnosno, subjekt ugušenja ustanka je prvih godina dominantno bila vojska sa komandantima izvan Crne Gore, od kojih su imena Stojana Popovića, Dušana Besarabića, Č. A. Jevđenijevića, Dimitrija Mitrovića, R. Đorđevića, Bogdanovića, Jovanovića i brojnih drugih, dragocjena svjedočanstva o tome da je „vojska“ bila faktor „produženog rata“ u pokušajima smirivanja stanja, dok policija, žandarmerija i dobrovoljci bivaju uglavnom logistika pod vojnom komandom. Komandant Jadranskih trupa general Dragutin Milutinović u svojim opširnim izvještajima o angažmanu vojske na ugušivanju ustanka oko Cetinja precizno navodi da je raspolagao za odbranu Cetinja sa tri čete drugog jugoslovenskog puka sa 250 boraca, dobrovoljaca sačinjenih od cetinjske i podgoričke omladine od oko 850 boraca, te da se taj broj „povećavao svakog dana jer su pristizala udaljenija plemena u pomoć, tako da je broj hlebova iznosio u naredne dane od 3–4000 dnevno, koje je davala Cetinjska vojna stanica“. Na osnovu ovih podataka koji se mogu smatrati pouzdanim iz više razloga, komanda vojske je raspolagala u odbrani Cetinja sa oko 1.100 boraca, artiljerijom i drugim naoružanjem. Taj broj se povećavao do 4.000 u samom Cetinju59. Istraživanja Dima Vujovića ukazuju da je 6. januara 1919. godine „pod komandom Jadranskih trupa bilo u Crnoj Gori 9.093 (devet hiljada devedeset i tri) vojnika i oficira“.60 Što je posebno važno uočiti kod analize ovih brojeva? Prvo da su se oni mijenjali zavisno od vremena i okolnosti. Prvo, protokom vremena rastao je broj nezadovoljnika postojećim stanjem jer su mjere represije i terora doprinosile povećanju broja odmetnika i protivnika bezuslovnog ujedinjenja. Saglasno tome rastao je i broj angažovanih trupa za njihovo uništenje. Dakle, iz navedenog se vidi da se nije radilo o sporadičnom, ograničenom sukobu, već o relativno masovnom sukobu, koji je imao obrise građanskog rata. Činjenica je da su akteri tog sukoba bile dvije vojske: srbijanska (jugoslovenska) i crnogorska.   Vidi više o tome: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 152, dok. br. 56. 60   Dr Dimitrije-Dimo Vujović, Ujedinjenje Crne Gore i Srbije, Titograd, 1962, str. 470. Autor se poziva na Arhiv Istorijskog instituta, f. 359. Komanda Jadranskih trupa, E. br. 1726, 6. I 1919, Kom. II armije. 59

38

Šerbo Rastoder

Otkuda „crnogorska vojska“ u vremenu nestanka crnogorske države? Naime, odmah po izbijanju Božićnog ustanka, crnogorska vlada u emig­raciji pristupila je formiranju vojnih jedinica koje je trebalo da posluže za eventualni vojni upad u Crnu Goru, što bi omogućilo povratak dinastije i poništenje odluka Podgoričke skupštine. Prva grupa od 120 interniraca iz zarobljeničkih logora, pristiglih u Italiju odmah po zaključenju primirja, koji su izjavili da će biti protiv svakoga ko bude protiv Crne Gore, smještena je u Ferari, a za komandanta im je određen bivši srbijanski oficir Milan Kraljević. Kralj Nikola im je poslao telegram ohrabrenja 30. XII 1918. godine (12. I 1919), koji je, bar prema izvještaju komandanta, oduševljeno primljen. U januaru 1919. bilo ih je 116 i uglavnom su bili bez hrane, odjeće i obuće.61 Početkom marta 1919. godine ova grupacija je iz Ferare prebačena u Kave, mjesto udaljeno 40 km od Rima, gdje se već bilo koncentrisalo 157 Crno­goraca. Tu im je Jovan Plamenac, prije svog odlaska u Pariz, održao govor u kojem je obećao brzi povratak u Crnu Goru. „Cijeli crnogorski narod mene je ispratio i predao mi Božji amanet da vam isporučim bratske njegove pozd­rave i opišem vam njegove muke i stradanja, a koje ću podnijeti i na Kong­resu Mira, pred Predsjednika Konferencije Vilsona, koji nam je zagarantovao samostalnost naše kraljevine, koja će i dalje imati kralja Nikolu na čelu crnogorskog naroda“,62 rekao je pored ostalog Plamenac, hrabreći okup­ljene. Na prve vijesti o koncentraciji crnogorskih trupa u Italiji, reago­vala je obavještajna služba KSHS, koja je stalno pokušavala i često uspijevala da unese razdor među njih. Prema jugoslovenskim obavještajnim izvorima, marta 1919. godine u Gaeti je bilo nešto više od 500 (Crnogoraca — Š. R.) ode­venih u nova talijanska odela, imaju uvećan obrok hrane.63 Na osnovu dogovora crnogorske i italijanske vlade iz marta 1919. doni­jeta je odluka da se crnogorska vojska koncentriše u Gaeti.64 Sa  DACG, FEV, f. 71, Milan Kraljević — Kraljevskom Crnogorskom Konzulatu Rim, 19. I 1919. 62   AJ, 334–1–3, Antonijević — Antu Trumbiću, ministru inostranih dela, Rim, 27. februara 1919. Govor je objavljen u: Šerbo Rastoder, Skrivana strana… I, dok. br. 164. 63   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 226, str. 323. 64   Stari grad u Gaetanskom zalivu, između Rima i Napulja. Grčka kolonija koju spo­minje još grčki geograf Strabon i rimski pjesnik Vergilije u svojoj Eneidi. Grad burne istorije koji je još u Rimskom carstvu bio poznato odmaralište. Njime su 61

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

39

glasno tome, 10. marta 1919. stigla je naredba od vlade da se vojnici iz mjesta Kave pre­bace u Gaetu,65 što je započeto sredinom marta.66 Još dok su boravili u mjestu Kave došlo je do manje pobune, jer su vojnicima isplaćene duplo manje plate od obeća­nih.67 Već 18. marta u Gaetu su pristigla 4 oficira i 140 podoficira i vojnika, kojima se pridružilo i 40 pobunjenih, koji su u prvi mah odbili da pređu na zborno mjesto. Za komandanta ovih jedinica postavljen je komandir Petar Lekić. Zvaničan naziv komande bio je Komanda Crnogor­skih vojnika u Italiji. Upućen je poziv da se vojsci pridruže sve crnogorske izbjeglice i dob­rovoljci koji su se nalazili u raznim evropskim zemljama i Americi. Vlada u Nejiu mobilisala je i 26 Crnogoraca koji su pripadali francuskoj Legiji stra­naca, sa željom da ih uputi u Italiju, ali su francuske vlasti odbile da im izdaju vize.68 Neki su uspjeli da pobjegnu iz logora u koje su ih zatvorili Fran­cuzi.69 U septembru 1919. godine komandi u Gaeti biće upravljali Rimljani, Vizan­tinci, napadali su ga Vandali, Goti, Langobardi, Saraceni i gotovo sve vojske koje su se pojav­ljivale u Mediteranu. U ranom srednjem vijeku Gaeta je bila posebno vojvodstvo i njome su upravljali Normani (1140–1194), Šveđani (1194–1250), Aragonci do 1707. Dugo je bila u Kraljevini obiju Sicilija, kojom su upravljali Burboni, da bi konačno 13. februara 1861. ušla u sastav ujedinjene Italije. Gaetom dominira tvrđava koja je izgrađena 1224–1227, brojne sak­ralne građevine, poput Katedrale iz XII vijeka, Crkve Sv. Luke (IX–XII vijek), Sv. Domenik (XV vijek). Do 1927. bila je u sastavu provincije Kazerta, da bi tada postala dio novoosno­vane istoimene provincije. U Gaeti je 1971. godine osnovan Kulturno-istorijski centar, čiji je zadatak valorizacija lokalnog kulturno-istorijskog nasljeđa (Piazza Cardinale De Vio, 9 — Gaeta). Gaeta se nalazi na samom rubu istoimenog zaliva, dok se desetak kilometara od nje nalazi Formia, takođe mjesto znano brojnim Crnogorcima čija je životna sudbina čudnim spletom istorijskih okolnosti vezana za ova mjesta u Tirenskom moru. 65   DACG, FEV, f. 73, Generalni konzul — kapetanu Milanu Kraljeviću, kom. crno­gorskih vojnika, 10. marta 1919. 66   AJ, 336, f. 26, VI, Antonijević — Pašiću 13/14. marta 1919 (telegram). Antonijević je izvještavao da će za neki dan jedan odred crnogorskih vojnika preko Albanije biti ubačen u Crnu Goru pod komandom generala Raičevića, pa ako ovaj odred uspije u svom zadatku, i drugi odred će biti prebačen u Bar i Ulcinj. 67   AJ, 336, f. 25 IX, Predmet: Jovan Plamenac i akcije u inostranstvu vezane za njega, 23. IV 1919. Prema obavještajnim podacima koje je slao Dušan Đukić vojnicima je umjesto 300 isplaćeno po 150 lira. Đukić navodi da u logoru Kave ima samo oko 80 Crnogoraca i da su to uglavnom oni ljudi koje je Austrija upotrebljavala za poljske radove na italijanskom frontu, gdje su bili i zarobljeni. 68  Ibid. 69   Vlado Tatar je izbjegao na Solunski front, gdje su ga srpske vojne vlasti zatvorile i predale Francuzima, koji su ga „internirali kao Crnogorca“. U zatvoru je bio do

40

Šerbo Rastoder

stavljeno na ras­pored 16 oficira i vojnika pristiglih iz Francuske.70 U oktobru je minis­tarstvo vojno izdalo naređenje da se 57 oficira i vojnika iz Fran­cuske prebaci u Italiju i javi komandi. Do sredine oktobra samo 8 njih se nije prijavilo komandi u Gaeti,71 a već 22. oktobra pristiglo je još njih 12,72 tako da se broj novopristiglih samo iz Francuske povećao za preko 70. Istovremeno su stalno pristizale izbjeglice i novi vojnici iz Crne Gore, pravcem Crna Gora — Medua — Brindizi — Gaeta. Već početkom ja­nuara 1919. godine u mjestu San Đovani di Medua našlo se 55 izbjeglih Crnogoraca, na čelu sa Jovanom Plamencem, koji 17. XI 1919, kada bježi u Gaetu. Vidi: DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, Vlado Tatar — Jovanu Plamencu, Gaeta, 23. II 1919. 70   DACG, FEV, KCT 3, Lazar Tomović — A. Rajičeviću, Rim, 24. IX 1919; Ibid., Đ. Vukmanović — Komandi crnogorskih trupa, Gaeta, 25. IX 1919; Ibid., Đ. Vukmanović — Komandi crnogorskih trupa, Gaeta, 26. IX 1919; Ibid., A. Rajičević — Komandi I bataljona, Gaeta, 27. IX 1919. To su bili: vodnik Filip Vujanović, Rako Đurović iz Njeguša, Risto Šakić iz Cuca, Andrija Krivokapić iz Cuca, Lazar Krivokapić iz Cuca, Vaso Krivokapić iz Cuca, Marinko Vuković iz Bosne, Petar Velimirović iz Podgorice, Đurica Vukadinović iz Komana, Ljubo Knežević iz Pljevalja, Milovan Batinović iz Bosne, Lazo Parača iz Njeguša, Šćepo Nikolić iz Njeguša, Periša Radulović, Todor Bulatović i Andrija Mišković. 71   DACG, FEV, KCT 3, Živko Bošković — Komandi crnogorskih trupa u Gaeti, Neji kod Pariza, 11. oktobra 1919; Ibid., Lazar Tomović — A. Rajičeviću, Rim, 2. oktobra 1919; Ibid., Lazar Tomović — A. Rajičeviću, Rim, 4. X 1919; Ibid., Lazar Tomović — A. Rajičeviću, Rim, 5. X 1919; Ibid., Lazar Tomović — A. Rajičeviću, Rim, 9. X 1919; Ibid., Lazar Tomović — A. Rajičeviću, Rim, 7. X 1919. Pristigli su: komandir Jovan Radošević; kapetan Novica Abra­mović; p. poručnici — Ćetko Abramović, Vidak Cvijetić, Vukale Martinović, Božo Jovović, Luka Đakonović, Periša Vlahović, Mitar Vukmanović, Špiro Rogošić, Risto Stan­ković, Joko Popović, Milisav Vlahović, Ivo Pribilović, Vaso Anđušić, Stevan Vujošević, Jovica Bulato­v ić; vodnici — Jovan Ramović, Filip Vujanović, Šćepo Nikolić, Marko Popović, Ilija Uljare­v ić; desečari — Petar Đakonović, Đole Plamenac, Peko Rundić; vojnici — Tomo Filipović, Joko M. Filipović, Blažo M. Filipović, Filip S. Popović, Petko I. Vulević, Risto Šakić, Vukosav Orović, Savo Popivoda, Đoko P. Krivokapić, Lazar Krivokapić, Andrija Krivokapić, Vaso Krivokapić, Đurica Vukadinović, Petar Velimirović, Ljubo Kne­žević, Lazo Parača, Milovan Batinić, Andrija Mišković, Petar Mašanović, Vuko Golubović, Jovan Rajvand, Đuro Dašić, Spasoje Bratić, Milovan Mrđenović, Vuk Golubović, Savo Brajović, Franc Tamjanović, Mitar Macan, Savo Lopičić, Radivoje Brajović. 72   DACG, FEV, KCT 3, Đ. Vukmanović — Komandi crnogorskih trupa, Gaeta, 22. X 1919. Došli su: Đorđije Deretić iz Oraovca kod Trebinja, Mitar Nikolić iz Gacka, Blagota Sekulić iz Komana, Šule Stojanović iz Gacka, Vasilj Stojanović iz Gacka, Pavle Jakšić iz Gacka, Pero Radonjić iz Njeguša, Novica Grubač iz Trebinja, Periša Antović iz Pješivaca, Đorđije Šćepanović iz Lipova, Mićo Kosić iz Herceg Novog, Jovo Maraš iz Njeguša.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

41

su očekivali da se pre­bace u Italiju.73 Tokom decembra 1918, januara, februara i marta 1919. godi­ne u Medovu je iz Crne Gore izbjeglo 397 Crnogoraca,74 odnosno 416 počet­kom aprila,75 među kojima je bilo žena sa djecom. Istovremeno, u Rim je iz Švajcarske stigao kapetan Milan Kraljević, koji je otputovao za Bolonju, gdje su se nala­zili crnogorski zarobljenici. Tada je u Rim stigao i Boško Krivokapić, koji je sastavio dokument o nezakonitosti i nedelima srpskih vlasti u Crnoj Gori.76 Prema istom izvoru, Krivokapić i Kraljević su u Bolonji organizovali komitet radi upada u Crnu Goru, gdje je bilo već sakupljeno 400 Crnogoraca, kojima se pridružio i knez Petar da odavde upravlja upadima u Crnu Goru.77 Jugo­slovenski izvori su početkom feb­ruara 1919. godine, oslanjajući se na obav­ještajne poruke Francuza, uveliko spekulisali o odlasku iz Bolonje u Bar oko 300 Crnogoraca u talijanskoj uniformi sa crnogorskim kapama.78 Tri velike grupe Crnogoraca su krajem marta i tokom aprila 1919. godine bile prebačene u Gaetu i svima su italijanske vlasti oduzimale oružje još u medovskom zalivu,79 kako ne bi prilikom putovanja kroz italijansku teritoriju bili nao­ružani.80 U početku je bila izdata naredba o zabrani dolaska familija u Italiju,81 ali je 18 žena sa djecom pristiglo u Gaetu 6. aprila 1919. godine,82 od kojih su 9 žena i   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 70, str. 168; dok. br. 80, str. 177. 74   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1432, str. 1798–1807. Spisak Crnogoraca koji su izbjegli u mjesto San Đovani di Medua. 75   BIIP, f. 81, Dokumenti Jovana Plamenca, A. Rajičević — Jovanu Plamencu, Gaeta 8. aprila 1919. 76   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 81, str. 177. 77   Ibid., dok. 90, str. 192–193. 78   Ibid., dok. 108, str. 209; dok. 109, str. 210; dok. 114, str. 213. 79   DACG, FEV, KCT 1, Rajičević — generalnom konzulatu u Rimu, Gaeta, 4. VI 1919. 80   DACG, FEV, f. 73, Brigadir A. Rajičević — generalnom konzulatu Rim, 24. april 1919; AJ, 334–1–3, Antonijević, telegram delegaciji na Konferenciji mira, Rim 10. aprila 1919. Jugoslovenski poslanik iz Rima Antonijević javljao je 10. aprila 1919. da je sprovedena mobi­lizacija svih Crnogoraca u Gaeti i da se očekuje skora akcija u Crnoj Gori. 81   DACG, FEV, KCT 2, Đuza N. Ukmanović — St. Vučiniću, Formia 25. III 1919, traži da se omogući dolazak njegove majke koja je izbjegla u Medovu sa njegove tri sestre. 82   DACG, FEV, KCT 1, Spisak žena i djece došlih u Gaetu 6. IV 1919. 73

42

Šerbo Rastoder

djevojaka i dvoje djece83 došli prvim transportom od 142 ustanika koje je predvodio brigadir (general) Andrija Rajičević;84 drugim transportom je preko Brindizija 11. aprila stiglo njih 148,85 odnosno 18486 — njih su u Formiju dočekali oficiri sa barjakom i jednim vodom vojnika;87 trećim transportom (20. aprila) stigao je 12188 Crnogorac, među kojima je bila jedna žena,89 kao i Ananije Vlahović, vojnik jugoslovenske divizije kojeg su Itali­jani stražarno sproveli u Gaetu, gdje je zatvoren,90 a potom interniran na Lipare.91 Svi pristigli smješteni su u Gaetu i Formiju. U Gaeti je smješten I bataljon (komandant-komandir Đuro Ivović), dok je II bataljon pješadije i artiljerije (komandant-komandir Stevan Pavlović) smješten u obližnju For­miju, udaljenu 15 km od Gaete. U drugom bataljonu se 28. aprila nalazilo već 258 vojnika, od kojih se njih 236 hranilo u kasarni.92 Bataljoni su bili podi­jeljeni na po 4 čete. Prema spiskovima s kraja jula 1919. godine 21 oficir je bio u Komandi crnogorske vojske u Italiji, u I bataljonu su bila 23 viša oficira, 17 pripadnika mitraljeskog odjeljenja i 177 nižih oficira i vojnika. Svi su bili smješteni u Gaeti uz oficirsku četu sa 130 pripadnika, u kojoj su bili ple­menski kapetani, profesori (Milo Kapa, Bogdan Laban), studenti, đaci, činov­nici, narodni poslanici (Vaso Martinović, Đuro Vučinić, Vuko Krivo­kapić, Labud Petrović, Bogdan Vukotić) i komanda (Petar V. Lekić, Risto Hajdu­ković i Radovan Savović), dok se u Formiji nalazila artiljerijska četa sa 47 oficira i vojnika i II bataljon, u čijoj su komandi bila 24 oficira i činovnika i 201 niži oficir i vojnik, koji su raspolagali   Ibid., A. Rajičević — Veljku Ramadanoviću, Gaeta, 8. IV 1919.   BIIP, f. 81, Dokumenti Jovana Plamenca, A. Rajičević — Jovanu Plamencu, Gaeta 8. aprila 1919. 85   DACG, FEV, KCT 1, A. Raičević — kapetanu Kraljeviću, Gaeta, 9. IV 1919. 86   DACG, FEV, KCT 1, Petar Lekić — Andriji Rajičeviću, Gaeta, 10. IV 1919. 87   DACG, FEV, KCT 1, Milan Kraljević — komandantu crnogorskih vojnika, Gaeta, 10. IV 1919. 88   DACG, FEV, KCT 1, A. Rajičević — Stevanu Pavloviću, Gaeta, 16. IV 1919; Rajičević — komandantu II bataljona, Gaeta, 19. aprila 1919. 89   DACG, FEV, KCT 1, A. Rajičević — generalnom konzulatu Rim, Gaeta, 21. IV 1919; Rajičević — generalnom konzulatu Rim br. 90, Gaeta, 21. IV 1921. Među novopristiglim bila je i Jošana Orlandić, kojoj je potrebna bila odjeća i obuća. 90   DACG, FEV, KCT 1, Rajičević — komandantu I bataljona, Gaeta, 23. IV 1921. 91   DACG, FEV, KCT 1, Ramadanović — Rajičeviću, Rim, 28. IV 1919. 92   DACG, FEV, KCT 1, Stevan Pavlović — Komandi crnogorskih vojnika, Formia, 28. II 1919. Pavlović se žalio da mu, zbog stalnog priliva vojnika, italijanski podoficir zadužen za trebovanja hrane izdaje manje obroka nego što ima vojnika. 83

84

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

43

sa 193 puške. Vojnici su bili naoru­žani starim puškama koje, prema mišljenju brigadira Vučinića, nijesu odgo­varale balističkim kao ni osnovnim načelima puške. Artiljerija je pos­jedovala dva topa, koji su bili poljski sporometni i pokvareni, dok je mitra­ljesko odjelje­nje raspolagalo mitraljezima koji su bili potpuno izvan upot­rebe, tim više što su to mitraljezi najstarijeg modela, te su toliko teški da ih je nemo­guće nositi.93 Prema istim podacima sredinom 1919. godine u Gaeti i Formiji nalazilo se 225 oficira ili ukupno 753 oficira, nižih činova i vojnika, od kojih su neki stalno odlazili i dolazili.94 U oktobru je, prema podacima komande, bilo 295 oficira sa višim, 713 sa nižim činovima, 49 familija sa 90 članova. Od toga broja u Crnu Goru je, radi upada, poslato 18 oficira sa višim činovima i 102 sa nižim.95 Za komandanta Komande crnogorskih vojnika u Italiji pos­tavljen je odmah po dolasku brigadir (general) Andrija Rajičević. Njemu je poručeno još prije dolaska u Gaetu da će pod njegovom komandom biti svi Crnogorci, koji se ne bave službenim poslom u Italiji, kao god i đaci koji ne pohađaju redovno školu… Ukazni činovnici i đaci imaju biti smatrani kao oficiri! Đaci velikoškolci kao poručnici, a oni srednjih škola kao pot­poručnici…96 Formiran je Štab crnogorskih trupa. Za načelnika Štaba postavljen je ko­mandir Krsto Popović, za pomoćnika kapetan Blažo Marković, ađutanta Štaba poručnik Ilija Bećir, vojno-sudskog referenta Risto Hajduković, vojnog ljekara dr Jovo Vuković (pomoćnik Dimitrije Lazović), sveštenika prota Ilija Kapičić i za barjaktara potporučnik Milo Jovović. Pri komandantu Štaba, kao šef inspekcije pješadije i naoružanja i komandant artiljerije postavljen je komandir Petar V. Lekić; komandir Jole Ivanišević i kapetan Milan Kraljević bili su na raspolaganju komandantu Štaba, kao i vojnograđanski činovnik Miloš Radunović, šef registrature Božo Bećir, arhivar Đuro B. Martinović i pisar, vodnik Andrija Vučinić.97 Zbog održavanja reda u garnizonima, nad­zora nad   DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, f. 109–110, A. Rajičević — Jovanu Pla­ mencu, Povjerljivo (nedatirano). 94   DACG, FEV, KCT 2, Petar Lekić — komandi crnogorskih trupa, Gaeta, 28. VII 1919, Spiskovi… 95   DACG, FEV, KCT 3, Đuro Jovović — Ministru vojnom u Parizu, Broj crnogorskih ustaša i izbjeglica, Gaeta, 30. X 1919. 96   DACG, FEV, KCT 1, Veljko Ramadanović — Andriji Rajičeviću, Rim, 5. IV 1919. 97   DACG, FEV, KCT 1, Naredba, Gaeta, 17. IV 1919. 93

44

Šerbo Rastoder

nižim činovima u pogledu propisnog nošenja uniformi, ponaša­nja u društvu, na javnim mjestima, početkom novembra 1919. godine osno­ vana je vojna žandarmerija. Činila su je dva odjeljenja, jedno za Gaetu, drugo za Formiju. Šef odjeljenja u Gaeti bio je vodnik Blagota Becić, a u Formiji potporučnik Jovan Vuković. Žandarmerija je bila potčinjena komandi štaba garnizona u Gaeti i Formiji u administrativnom dijelu, odnosno komandi crnogorskih trupa u policijskom. Dužnosti žandarmerije bile su kont­rola nad svim osobama koje dolaze iz drugog garnizona, kontrolisanje dolas­ka i od­laska vozova, dolaska i odlaska osoba koje putuju s dozvolom i zab­rana sva­kog pristupa željezničkoj stanici onima koji ne putuju.98 Pored glavnog logora u Gaeti, zbog stalnog priliva novih vojnika, osnovan je početkom septembra 1919. godine još jedan logor u Formiji, gdje se od početka nalazio II bataljon. Tamo je prvo otpremljena jedna četa od 200 ljudi i, prema izvještaju Antonijevića, bila je planirana za upad u Crnu Goru 25. septembra, ali je došla kontranaredba da se odlazak odloži.99 Prema jugo­slovenskim izvorima iz sredine marta 1920. godine jačina crnogorske vojske bila je: I bataljon imao je 340 ljudi i bili su smješteni u tvrđavi Gaeta; II bataljon imao je 270 ljudi i bili su smješteni u tvrđavi Formia; III bataljon imao je 270 ljudi u tvrđavi Gaeta i oficirsku četu od 400 ljudi koja je bila smještena u varoši Gaeta. Pri prvom bataljonu je bilo mitraljesko odjeljenje od 29 ljudi. Komandir prvog bataljona bio je Đukan Vukmanović do sredine marta 1920, a potom Blagota Martino­vić, II bataljona nijesu znali100, dok je III bataljona komandant bio Vlado Zimo­njić. Inspektor nastave i pravila bio je Petar Lekić. Bili su naoružani starim italijanskim puškama, mitraljeza i topova nijesu imali.101 Prema istim izvo­rima u Gaetu je sredinom   DACG, FEV, KCT 3, Uputstvo Vojnoj žandarmeriji pri vršenju svoje dužnosti, Gaeta, 12. XI 1919. 99   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret, I–IV, Bar, 1997, knj. II, dok. br. 540, str. 676. 100   Jugoslovenski obavještajni izvori nijesu znali sastav II bataljona. 101   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1151, str. 1421–1422. Prema drugim podacima I bataljon je imao 275, II — 284, III — 250–260 ljudi. Artiljerista je bilo 44– 46, žandarmerije 60–70 ljudi u Gaeti i Formiji, oficirska četa imala je 396 ljudi, odijelo je bilo italijanskog propisa, kape male, crnogorske, boje italijanskog propisa. 98

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

45

1920. godine došlo iz Crne Gore 150 Crno­goraca.102 Sudeći prema neobjavljenim memoarima Todora Boro­zana, u dru­goj polovini 1920. godine emigrantska vlada je izdala naređenje da borci koji su komitovali napuste Crnu Goru i pređu u emigraciju.103 Pri crnogorskom konzulatu u Rimu formirana je Kraljevska crnogor­ ska vojna delegacija, čiji je zadatak bio da koordinira aktivnosti u vezi sa vojskom, vrši nabavku opreme, vojnih obilježja. Vojna delegacija nalazila se u Rimu i u aprilu je na njenom čelu bio poručnik Lazar Tomović,104 dok je u Rimu stalno boravio i Jole Ivanišević. U međuvremenu je veliki broj Crnogo­raca, poslije izbijanja Božićnog ustanka, izbjegao na teritorije koje su bile u okupacionoj zoni italijanske vojske, stavljajući se pod italijansku zaštitu. Pris­tizali su na albansku obalu u mjesto San Đovani di Medua (Lješ), gdje je bio organi­zovan crnogorski izbjeglički logor, gdje ih je početkom aprila 1919. već bilo 416. Odatle se, na osnovu prethodnih naređenja, a uz itali­jansku podršku, organizovao transport do Gaete. Za komandanta crnogorske vojske početkom aprila 1919. godine postavljen je brigadir Andrija Rajičević,105 a poslije nje­ gove smrti, septembra 1920. godine, brigadir Đuro Jovović,106 koji je tu duž­nost obavljao od oktobra 1919. godine kao zastup­nik komandanta. Medova je bila glavna tačka na istočnoj obali Jadrana preko koje su Crnogorci odlazili u emigraciju ili ulazili u Crnu Goru. Preko ove luke stizali su i tajni transporti oružja, koje je emigrantska vlada dostav­ljala svojim pristalicama u Crnoj Gori, mada je bilo i transporta koji su išli direktno do Kastrata, odnosno Mu­rića na Skadarskom jezeru, sve dok su se tamo nalazili pojedini italijanski komandanti naklonjeni crnogorskoj stvari. Ove poslove su najčešće koordi­nirali ministar finansija   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1302, str. 1581–1582. 103   Todor Borozan, Memoari (u vlasništvu potomaka); Todor Borozan navodi da su u drugoj polovini 1920. godine počele sve žešće potjere za njima po selima, da su kuće jataka bile pod stalnom prismotrom i da su se u to vrijeme počeli širiti glasovi „da treba napuštat šume“. Navodeći da je u početku naređenje za odlazak u emigraciju za veći dio komita bilo neprihvatljivo („Htjeli su da ginu na sopstvenoj zemlji, bili su spremni za obračun do kraja“), Borozan tvrdi da su svakog pojedinačno ubjeđivali da prihvati naređenje i da će se vratiti „u svoju zemlju, svojemu narodu onda kad za to budu sazrele prilike“. 104   DACG, FEV, KCT 1, Lazar Tomović — Andriji Rajičeviću, Rim, 26. IV 1919. 105   Andrija Rajičević (Lješkopolje kod Podgorice 1879 — Briksen, Italija, 1920). 106   Jovović Đuro (Markovina, Čevo, 1872 — Nikšić, 1929). 102

46

Šerbo Rastoder

Milo Vujović, Luka Đurković, Petar Lekić i Ivo M. Kaluđerović.107 Za usluge koje je pružao crnogorskoj strani njena vlada odlikovala je guvernera Medove Marka Džemailija.108 Crnogorske trupe su snabdijevane od lokalne komande u Gaeti i preko crnogorskog konzulata u Rimu, sve do potpisivanja konvencije između crno­gorske i italijanske vlade (30. IV 1919).109 Crnogorsku vladu zastupao je njen generalni konzul u Rimu kom. Velimir Veljko Ramadanović, dok je italijan­sku vladu zastupao ministar vojni. Konvencijom je predviđeno da se u Gaeti od izbjeglica formira jedan crnogorski odred, čije će izdržavanje preuzeti italijanska vlada preko svog vojnog ministarstva, i da se njen sadržaj ne može modifikovati, izuzev uz potpuni sporazum dviju vlada. Ovo će se pokazati kao značajna odredba jer su Italijani, doslovno tumačeći konvenciju, odbijali mogućnost da broj vojnika pređe veličinu jednog odreda (700) ljudi.110 Opi­sujući motive Italije za potpisivanje navedene konvencije, Dragoljub Živo­jinović navodi: Stavovi Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva rata pokazuju da je njihova namera bila da jedinica u Gaeti ostane ograničena u svojoj snazi i veličini. Iako se prvobitno predviđalo da će jedinica brojati maksimalno 700 ljudi,111 taj broj je ponekad bivao premašen, tako da je u decembru 1920. godine broj vojnika iznosio 1.512, u avgustu 1.532, dok ih je u januaru 1921. godine bilo 1.559. Italijanska vlada se konvencijom obavezala da će izdavati i novac za plate vojnicima i oficirima i plaćati kancelarijske troškove za funkcionisanje komande. Novac je izdavan generalnom konzulatu u Rimu, koji ga je prosljeđivao   Tako je početkom 1920. godine jedan transport krenuo iz Brindizija, s namjerom da se ide pravo do Kastrata i eventualnom mogućnošću da se 200 pušaka iskrca u Muriće. Ove transporte pratio je Luka Đurković, a akciju je koordinirao ministar finansija Milo Vujović. Vidi: DACG, FEV, f. 107, Luka Đurković — Milu Vujoviću, Brindizi, 16. I 1920; Ibid., Petar Lekić — ministru Vujoviću povodom smjene u Kastratima majora Armini Rista, komandanta mjesta. 108   Ibid., Marko Džemaili — Jovanu Plamencu, Scutari, 6. I 1920. 109   Vidi više: Dragoljub Živojinović, Crna Gora u borbi za opstanak 1914–1922, Itali­jansko-crnogorska vojna konvencija 1919. godine, Beograd 1996, 330. 110   Vidi: Bogumil Hrabak, Crnogorski vojni logori u Italiji (1918–1921), Istorijski zapisi br. 3, 1997, 141. 111   Vidi više: Dragoljub Živojinović, Crna Gora u borbi za opstanak 1914–1922, Itali­jansko-crnogorska vojna konvencija 1919. godine, Beograd, 1996, 317–333. 107

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

47

Komandi crnogorskih vojnika u Italiji, dok je trebovanje izdavano iz italijanskih vojnih magacina.112 Suština zaključenja vojne konvencije između Crne Gore i Italije bila je uspostavljanje apsolutne kontrole Italije nad crnogorskim oružanim jedini­cama, kako bi poslužile kao prijetnja vladi KSHS u smislu mogućnosti iza­zivanja nereda. Ali Italija nikada nije imala namjeru da vojno podupre akcije kralja Nikole i crnogorske vlade. Na to ukazuje činjenica da je vojska smješ­tena daleko od Crne Gore na obali Tirenskog mora. Da je druga­čije, vojna i svaka druga logika nalagala bi koncentraciju te vojske u blizini Crne Gore ili, pak, na italijanskoj obali Jadrana. Takav zaključak proizilazi i iz istraživanja Živojinovića: Dokumenti u Ministarstvu inostranih poslova po­kazuju da je italijanska vlada odbila ponude iz Neja da odred interveniše voj­nički u Crnoj Gori. S toga, konvencija nije imala cilj da pruži podršku nejskoj vladi u svim njenim planovima i namerama.113 U maju 1919. ispred Ministarstva vojnog ministar brigadir Milutin Vučinić donio je odluku o unapređenju za jedan stepen svih vojnika — od redova do kapetana. Svi koji su već imali činove komandira dobili su treći stepen ordena Danilo I, dok su svi niži činovi koji nijesu dobili više činove (čin potporučnika) odlikovani medaljom za hrabrost, kao i svi činovnici građanskog reda. Unapređenja su se odnosila i na sve koji ostaše vjerni Kralju i Domovini, a ne mogaše s nama izaći.114 Shodno ovoj odluci formi­rana je komisija za provjeru činova, sa zadatkom da za svakog tačno izvrši provjeru datuma prethodnog unapređenja i dobijanja čina. Predsjednik komisije bio je komandir Đuro Ivović, a članovi: komandiri Petar Lekić, Milo Martinović; kapetani Savo Čelebić, Đukan Vukmanović, Đuro Kapa, Jovan Vujović, Pero Vuković, Marko Popović; poručnici Ilija Bećir i Milo Leković; i potporučnik Milan Nikolić.115 Ukazi su objavljeni u Glasu Crno­gorca i, narav  DACG, FEV, KCT 1, Il colonnello, Comando del Corpo d’Armata di Napoli — Co­mandant e del Presidio e Forteza (Emilio Bonacini) — Al comando nucleo truppe Monte­ne­grine, Roma, 5. Maggio 1919. 113   Vidi više: Dragoljub Živojinović, Crna Gora u borbi za opstanak 1914–1922, Itali­jansko-crnogorska vojna konvencija 1919. godine, Beograd, 1996, 333. 114   DACG, FEV, KCT 1, Milutin Vučinić — A. Rajičeviću, Neji kod Pariza, 17. maja 1919. 115   DACG, FEV, KCT 1, Naredba komandanta crnogorskih trupa, br. 420, Gaeta, 24. V 1919. 112

48

Šerbo Rastoder

no, zbog stalne fluktuacije mnogi nijesu njima bili obuhvaćeni, što će kasnije biti povod raznih žalbi.116 U oktobru 1919. godine ispisana su 103 dekreta za unapređenje u čin potporučnika i tri za poručnike.117 Tada su već postojala dva bataljona vojske, oficirska četa i komanda trupa, da bi usljed povećanja vojnika 2. XI 1919. bio formiran i III bataljon. Stalni priliv oficira i vojnika opterećivao je ionako mali vojni budžet i dovodio do teške finansijske krize. Zbog toga su od 1. novembra 1919. godine, po odluci ministra vojnog, smanjene plate, tako da je brigadir primao 900 lira, komandir 650, kapetan 500, poručnik 400, p. poručnik 350, vodnik 80, desečar 60 i redov 50 lira.118 Prema mišljenju komandanta, brigadira A. Rajičevića, i ranije plate su bile izuzetno male i nijesu mogle pokriti osnovne troškove, što ima za posljedicu zaduživanja pojedinaca.119 Prema obavještajnim podacima iz novembra 1919. godine, crnogorska vlada kupila je motorni čamac, nosivosti 140 tona, koji je mogao da preveze 15–20 ljudi i koji je upućen u Bari, odakle bi prebacivao pristalice kralja Nikole.120 U isto vrijeme u Medovu je upućen komandir Petar Lekić radi organi­ zovanja transporta za izbjeglice iz Crne Gore, vojnika i oficira koji su dolazili i vraćali se u Crnu Goru. Crnogorska vojska je u vrijeme zaokru­ žene organi­zacije imala četiri bataljona, posebnu artiljerijsku jedinicu u mjestu Fonta d’Amore sa četiri baterije, i Narodnu gardu, koja je osnovana u avgustu 1920. godine. Komanda Garde, koju su u početku činili dvojica vi­ših i osam nižih oficira, stajala je neposredno pod komandantom crnogorske vojske. Zadatak joj je bio da, pored redovne vojne službe, bude potpora za održavanje reda i zakonitosti i da sprovodi u djelo sva naređenja pretpos­tavljenih vojnih vlasti. Pripadnici Narodne garde nosili su posebne oznake (zelene latice na jake bluze), a pored oficira, koji su imali propisano oružje, vojnici i podoficiri su, pored pušaka, nosili i revolvere. Za prvog koman­danta Narodne garde imenovan je koman­dir Dušan Vuković, dok su na njenoj organizaciji radili Krsto   DACG, FEV, KCT 1, A. Rajičević — Jovanu Plamencu, Gaeta, 8. VI 1919.   DACG, FEV, KCT 3, Petar Lekić — Komandi oficirske čete, Gaeta, 9. X 1919. 118   DACG, FEV, f. 73, Generalni konzul — komandiru crnogorskih trupa brigadiru Đ. Jovoviću, 19. oktobra 1919. 119   DACG, FEV, KCT 1, A. Rajičević — Veljku Ramadanoviću, str. pov, Gaeta, 10. V 1919. 120   AJ, 336, f. 25, III, Dušan S. Đulić (20. nov. 1919). 116

117

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

49

Popović, Marko Vučeraković i Milan Kra­ljević.121 Prema sačuvanim spiskovima, prvi sastav Narodne garde brojao je 60 ljudi.122 Ministar vojni je, kao što smo naveli, bio divizijar Milutin Vučinić. Komandant I bataljona bio je koman­dir Pero Vuković, barjaktar — kapetan Jovan Plamenac; ađutant — poručnik Pero Đuka­nović; komandanti četa bili su: I — komandir Stevo Vučinić; II — komandir Risto Hajduković; III — komandir Radovan Savović; artiljerija: I baterija — komandir Blažo Marićević; komandir čete — Niko Kašćelan. Komandant II bataljona — komandir Blagota Martinović; barjaktar — kom. Milo Popović; ađutant — por. Stevan Đurišić. Komandir I čete — kom. Jovan Vujović; II — kom. Andrija Dragu­tinović; III — kom. Milo Leković; artiljerije — kom. Mihailo Bulatović; I mit­ra­ljeska četa — kom. Niko Kašćelan; II — kom. Blažo Vukašinović. Komandir III bataljona — kom. Stevan Pavlović; barjaktar Boško Golubović; ađutant — p. por. Pavle Drecun; I četa — kom. Đukan Vukmanović; II — kom. Dušan Vuković; III — kom. Luka Jovanović; artiljerija — kom. Milo Petranović; III mitraljeska četa — kom. Tomaš Grujović. Komandant IV bataljona — kom. Vlado Zimonjić; barjaktar — Mirko Cepavčević; ađutant — por. Krsto Nika­ljević; I četa — kom. Danilo Radović; II — p. por. Mihailo Boljanović; III — kom. Joko Popović; artiljerija — kap. Filip Živanović; IV mitraljeska četa — kap. Novica Abramović. Inače, crno­gorska vojska u Italiji obilježavala je 21. decembar (1918) kao dan ustanka podignutog u odbrani časti, prava i slobode crnogorskog naroda i nezavis­nosti Crne Gore, koji je, uz Nikoljdan (6. decembar), bio praznik za vojsku i tih dana nije bilo nikakvih vježbi osim dnevne službe.123 Krajem 1920. godine Ministarstvo spoljnih poslova nare­dilo je da se uradi u boji 2.000 spomenica ustanka 1918.124 O INSPIRATORIMA USTANKA

Opšte mjesto u znatnom dijelu tradicionalne istoriografije jeste tvrdnja da iza ustanka stoji kralj Nikola, vlada u egzilu i Italija. Sigurno je jedno — da su svi navedeni subjekti imali interesa za tako nešto ili   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1323, str. 1606–1607. 122   Ibid., dok. br. 1324, 1608–1609. 123   Ibid., dok. br. 1346, str. 1638. 124   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1920, Naređenje br. 247, 29. XII 1920. 121

50

Šerbo Rastoder

su bar bili naklonjeni ustanicima. No, to i dalje ne znači da su imali njihovu podršku. Da li je to baš tako? Odnosno, niko nije krio da iza ujedinitelja stoji Francuska i u tom kontekstu je neobično važno bilo da iza protivnika ujedinjenja stoji Italija. Zašto je širena propaganda da iza zahtjeva zvanične Crne Gore stoji Italija, a iza koncepta jugoslovenske države Francuska? Koja se od ovih dviju sila, inače članica Antante, angažovane na proboju Solunskog fronta, više miješala u crnogorske unutrašnje stvari? Najprecizniji odgovor bio bi — i jedna i druga, s tim što je uticaj Francuske bio neuporedivo veći od uticaja Italije. U ovom kontekstu je važno da se uticaj Italije podrazumijevao „zbog dinastičkih veza“ (kćerka kralja Nikole Jelena bila je italijanska kraljica), da Italija nije sa simpatijama gledala na stvaranje velike jugoslovenske države na istočnoj obali Jadrana, da su joj radi ulaska u rat na strani članica Antante (Londonskim ugovorom) velike sile obećale znatne teritorijalne ustupke na istočnoj obali Jadrana, bivšem posjedu Austro-Ugarske, a nakon 1918. posjed na koji je pravo polagala novostvorena jugoslovenska država. Suštinski interes Italije bilo je tzv. „jadransko pitanje“ i u tom kontekstu „crnogorsko pitanje“ je korišćeno kao sredstvo ucjene i pritiska. Uostalom, Italija ni u jednom slučaju u odnosu na Crnu Goru nije vodila politiku koja bi je konfrontirala sa drugim saveznicima. Naprotiv. Svakako, jedan od najboljih istraživača ove problematike, akademik Dragoljub Živojinović ovu politiku, odnosno odnos Italije prema Crnoj Gori, kvalifikovao je kao „iznevjereno savezništvo“.125 Ovdje su bitna dva pitanja? Prvo, da li je i koliko je Italija stajala iza Božićnog ustanka? Drugo, da li je ustanak u Crnoj Gori inspirisan naredbom kralja Nikole i krugova oko njega? Kod odgovora na prvo pitanje teško je ne složiti se sa ocjenom prof. Živojinovića „da je Italija, politički, vojno, finansijski i propagandno bila upletena u zbivanja u Crnoj Gori koja su dovela do izbijanja Božićne pobune.“126 Moguće da je radi preciznosti ovdje trebalo dodati — ništa manje nego Francuska na njenom ugušivanju. Živojinović posebno apostrofira djelatnost novinara Đovanija Baldaćija u Crnoj Gori, uoči izbijanja pobune. Baldaći se iskrcao u Kotor 125   Vidi: Dragoljub R. Živojinović, Italija i Crna Gora 1914–1925, Studija o izneverenom savezništvu, Beograd, 1998. 126   Vidi više: Dragoljub Živojinović, Italija i Božićna pobuna u Crnoj Gori 1919, Istorijski zapisi XXXVII (LVII) 1(1985), 23–63.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

51

1. decembra 1918. sa ovlašćenjem ministra rata da „na krajnje povjerljiv način prouči prilike u Crnoj Gori stvorene srbijanskom okupacijom, prikupi materijal o postupcima vlasti i radi na podsticanju pokreta protiv postojećeg stanja“. Baldaći je stupio u kontakt sa pojedinim ličnostima u Crnoj Gori i redovno obavještavao pretpostavljene o stanju i prilikama. Plamenac je tražio od Baldaćija „da se kralj preko Bara, odmah vrati u Crnu Goru, gdje su on i njegove pristalice u Crmnici spremni da ga prihvate i brane oružjem“ i upozorio ga da „Srbijanci troše u Crnoj Gori velike sume novca kako bi potkopali i ono malo preostalih ugleda koje je uživao kralj Nikola“. Plamenčev prijedlog bio je neočekivan i neprihvatljiv za italijansku vladu, koja se nije htjela sama naći u ulozi branioca nezavisne Crne Gore i nije htjela da bude označena kao izazivač nereda. Plamenac je Baldaćiju dostavio i definitivni plan pobune, a ovaj ga je 14. decembra dostavio ministarstvu rata sa zahtjevom da se dostavi nejskoj vladi. Dostavljeni plan je sadržao šest tačaka i njime se predviđalo zauzimanje Nikšića (Đuro Petrović), Podgorice (Milutin Vučinić), poslije čega bi sa trupama krenuli ka Cetinju, gdje bi se sastali sa Jovanom Plamencem i trupama iz Crmnice. Potom je planirano da se razoružaju srbijanske trupe na Cetinju, a u slučaju uspjeha bilo je planirano i prikupljanje „crnogorskih izdajnika“ i njihova internacija na ostrvo Lesendro na Skadarskom jezeru. Ako bi Crna Gora bila oslobođena, vlada u Nejiu je trebalo da osigura narodu hranu i novac i obavijesti narod o volji crnogorskog naroda. Detaljno opisujući Baldaćijevu obavještajnu aktivnost u Crnoj Gori, Živojinović upozorava na jednu bitnu činjenicu: unutar italijanske vlade nije postojalo jedinstveno stanovište o pobunu koja se pripremala u Crnoj Gori. Iako je ministarstvo rata bilo naklonjeno pružanju ograničene pomoći pobunjenicima, ni ono nije bilo spremno da prihvati odgovornost za posljedice takve podrške. „Baldaćijeva obećanja“ koja su prelazila stvarnu spremnost italijanske vlade i Plamenčeva neograničena sujeta da bude vođa pobunjenika, imali su presudnu ulogu u odluci da se pobuna pripremi. Odluka je bila nepromišljena, nerealna i od početka osuđena na neuspjeh, mišljenje je Živojinovića.127   Vidi više: Dragoljub R. Živojinović, Italija i Crna Gora 1914–1925, Studija o izneverenom savezništvu, Beograd, 1998, 291–321. 127

52

Šerbo Rastoder

Podršku Italije je tražio i ministar Milo Vujović, koji je krajem decembra 1918. boravio u Bariju, a početkom januara 1919. vratio se u Rim, gdje je stupio u vezu sa ministrom rata, generalom Vitoriom Zupelom, kojem je iznio svoje mišljenje i zahtjeve u vezi sa budućom italijanskom politikom prema Crnoj Gori. Međutim, italijanska vlada nije željela ni na koji način da bude upletena u pobunu u Crnoj Gori, smatrajući da joj to može nanijeti političke štete u predvečerje Mirovne konferencije. Orlando se ogradio od Baldaćijevog rada u Crnoj Gori, „smatrajući da je u tome prekoračio primljena ovlašćenja“, dok je Baldaći odbijanje italijanske vlade da pruži pomoć ustanicima smatrao „nedozvoljenom slabošću“. Zaključujući navedenu raspravu Żivojinović kaže da Baldaći nije imao zadatak da podstiče „pokret protiv sadašnjeg stanja, nije bio ovlašćen da rojalističkim elementima obećava podršku Italije njihovim zahtevima, te da je u tome prevazišao svoja ovlašćenja.“128 Analizirajući ukupnu italijansku politiku prema Crnoj Gori u periodu 1918–1920. godine, Živojinović navodi da je ona bila „promenljiva i da je zavisila od trenutne političke situacije.“ To navodi na pomisao da Niti, Titoni, Šaloja nisu bili iskreni podržavaoci nezavisne Crne Gore, odnosno da je pitanje Crne Gore bilo dio šireg jadranskog problema, jer je crnogorsko pitanje Italija koristila za dobijanje ustupaka na sjeveru Jadrana (u Rijeci, Istri, Dalmaciji, Zadru).129 Dakle, iz onoga što nudi ova analiza zasnovana na primarnim istorijskim izvorima jasno proizilazi da Italija nije bila inspirator Božićnog ustanka i da su napori ustaničkih vođa da od nje dobiju konkretnu pomoć bili uzaludni i da su se svodili samo na obećanja jednog obavještajca koji nije imao mandat za tako nešto. To što su italijanske trupe u Crnoj Gori pomagale izbjeglice i ustanike, pomagale im transport do Medove a potom do Brindizija, bilo je djelo sračunate logistike korišćenja crnogorskog pitanja za svoje interese. To ubjedljivo pokazuje lokacija crnogorske vojske na obali Tirenskog mora — umjesto na obali Jadranskog mora, odbijanje povećanja njenog kontigenta iznad dogovorenog, i naročito način njenog rasturanja nakon Rapalskog ugovora, odnosno normalizovanja odnosa između Italije i KSHS.  Ibid.  Ibid.

128 129

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

53

Broj crnogorskih vojnika u Italiji počeo se smanjivati od sredine 1921. godine jer je Italija već počela preduzimati mjere njenog rasturanja. Tako je u decembru 1920. italijansko ministarstvo vojno izdalo naredbu o zabrani ulaska u Italiju izbjeglim Crnogorcima, pripremajući tako teren za likvida­ciju crnogorske vojske, koju je Italija vješto koristila kao sredstvo pritiska u pogađanjima za diplomatskim stolom. Ostvarivši svoje ciljeve i shodno preu­zetim obavezama Ugovora u Rapalu iz 1920, italijanska vlada je intenzivirala ove aktivnosti naročito poslije potpisivanja ovog ugovora. Opšte mjesto koje se navodilo kao razlog za rasturanje vojske među crnogorskim emigran­tima bilo je ubjeđenje da je u Rapalu postignut tajni dogovor između grofa Sforze, italijanskog ministra spoljnih poslova, i jugoslovenske strane, po kojem se italijanska vlada obavezala da raspusti crnogorske trupe iz Gaete i da se Crnogorcima obustavi svaka pomoć i podrška, a da KSHS ustupi Rijeku Italiji.130 Sam Sforza je u italijanskom parlamentu tvrdio da u Rapalu nije pokretano pitanje Crne Gore ni Albanije, ali da je dobio uvjeravanja Beograda da garantuje sigurnost i slobodu za one koji hoće da se vrate u domovinu.131 Marta 1921. godine crnogorska vojska je razoružana, njeni bataljoni raz­mješteni u Sulmonu, Padulu i Viktoriju, dok je u Gaeti ostala samo komanda crnogorskih trupa i oficirski bataljon. Artiljerija je bila smještena u mjestu Fonte d’Amore, kod Sulmone. Prethodno je došlo do previranja u samoj vojsci, pod­staknutih propagandom sa strane i odbijanjem dijela vojske da primi komandu predsjednika emigrantske vlade Jovana Plamenca i Mihaila I, poslije smrti kralja Nikole u martu 1921. godine. Prema nekim izvorima, podsticaj takvom ponašanju oficira iz Gaete dala je namjesnica Milena — ona je delegaciji koja je išla u Sanremo, radi potvrde o abdikaciji prestolonas­ljednika Danila, na­vodno kazala da će u roku od 8 dana smijeniti predsjednika 130   Vidi: Dr Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanje jednog federaliste, Ce­ tinje, 1995, 140. Jovićević navodi da je o ovim pregovorima D’Anuncio obavijestio Plamenca, ali je ovaj to držao u tajnosti, što je prouzrokovalo još veće nezadovoljstvo među Crno­gorcima. 131   Vidi: Carlo Sforza, Un anno di politica estera, Roma, 1921, 143. „Si e affermato che a rapallo ili Montenegro sia stato un oggetto di baratto. Io dichiaro nel modo piu formale che a Rapallo ne poi fu questione del Montenegro, come non fu questione dell’Albania…“

54

Šerbo Rastoder

vlade Plamenca, ali to ne mogu sami učinjeti.132 Ova grupa oficira, na čelu sa M. Nikolićem, I. Kapidžićem, T. Borozanom, J. Radoševićem, Đ. Ivovićem, J. Vujovićem, J. Nikolićem i M. Lakovićem, optužila je Jovana Plamenca i njegovu vladu za niz nepravilnosti i izdaju i odbila da ga prizna za predsjed­nika vlade. Plamenca su optuživali da je u decembru 1918. pobjegao u Italiju, te je nje­govo mjesto predviđeno u ustanku zauzeo protivnik, brigadir Niko Pejanović. Ministra Vučinića su optuživali da je dopustio uoči ustanka da ga neprijatelj uhvati u spavaćoj postelji umjesto da je sa svojom vojskom zauzeo Podgo­ricu. Vladu, a posebno Plamenca, optuživali su da je neprijatelje ofici­re Crno­gorske, koji su se zakleli na vjernost Kralju Srbije i protivu nas činjeli borbu, palili naše kuće, ubijali naše familije i najviša zvjerstva činjeli, skoro su došli u Italiju, proizveo ih u činove majora, kapetana i nižih oficira — kao i odli­kovao najvišim ordenima za revnost i hrabrost, navodeći 19 takvih slučajeva. Uz to, optuživali su ga da novac koji je davala velika Italija, postradalim Crnogorcima, davali su po svom ćefu — pa i onijem koji su palili naše kuće, ubijali naše familije.133 Iz sadržaja ovih optužbi jasno se uočava da povod za istup protiv Plamenca i vlade nije bila njegova navodna preten­zija za „re­gentstvom ili crnogorskim prestolom“, već uobičajena „prvobo­račka i pra­vovjerna“ nadgornjavanja Crnogoraca, čija je pozadina, bez sumnje, političke prirode. Podstrekači pobune uhapšeni su i stavljeni pod vojni sud. Zbog vele­izdaje na smrt je osuđen Nasto Čejović, Dušan Boljević osuđen je na 6 godina robije, Bajo Radmilović na 4 godine, dok je proces protiv Iva Kaluđerovića, po odobrenju ministra vojnog, trajao. Navedene će iz zatvora odmah osloboditi italijanska vojna komisija koja je radila na likvidaciji crnogorske vojske. Iz zatvora su oslobođeni i drugi zatvorenici, smješteni tamo po raznim osnova­ma, osim Steva Jovićevića, koji je bio osuđen na 14 godina robije   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1423, str. 1771–1772. 133   U takve su ubrojili: majora Vojina Lazovića, Krsta Ivanovića, Vasa Čejovića, Nikana Đeloševića, Mihaila Vujoševića, Sima Čukića, Stevana Lekića, Tomicu Lekića, Vu­kala Rajkovića, Krsta Vujovića, Iliju Damjanovića, Vuka Krivokapića, Petra Kovačevića, Novicu Radovića, Mila Plamenca, Stanka Markovića, Milana Kraljevića, Marka Kusovca i Boža Bećira. Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1427, str. 1780–1782. 132

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

55

zbog poku­šaja ubistva Pavića Kekovića, koji je u dvoboju ubio nekog Vuk­manovića.134 Svađe i podjele u crnogorskoj emigraciji, a posebno u vojsci, koje su došle do izražaja poslije smrti kralja Nikole, dodatno su marginalizovale crno­gorsko pitanje i umanjivale, ionako mali, prestiž crnogorske emigracije. To su uviđale i pristalice crnogorske stvari u Italiji, kojih je bilo u različitim struktu­rama. Filipo Gramatini je, ispred Fašističke nacionalne stranke za nezavisnost Crne Gore iz Đenove, tražio u aprilu 1921. godine da se u cilju prevazilaženja podjela i sukoba oformi pored vlade i posebno tijelo, od­nosno Komitet najuti­cajnijih predstavnika izbjeglica i crnogorskih trupa (od 6 do 10 lica); to tijelo bi imalo ulogu parlamenta i u njemu bi bile zastupljene sve struje u emigra­ciji.135 Istovremeno, u crnogorsku vojsku su kao dob­rovoljci primani i poje­dini ruski emigranti poput Aleksandra Nikolajeviča Stepuskog.136 Po riječima crnogorskih emigranata, sve do Rapalskog ugovora relativno uspješno parirali su jugoslovenskim tajnim službama, koje su u Splitu osnovale specijalni štab za defetističku propagandu, sa ograncima u Italiji. Ova propaganda je naročito bila pojačana poslije smrti kralja Nikole, što je uzrokovalo nemire u crnogorskoj vojsci.137 Odnosno, usljed abdikacije pres­tolonasljednika Danila u korist Mihaila I, jedna grupa je htjela da ponovo izabere Plamenca za predsjednika, dok je druga grupacija bila odlučno protiv, smatrajući Plamenca glavnim krivcem što je Danilo abdicirao i zaprijetivši mu smrću ukoliko se prihvati mjesta predsjednika. Kuću Plamenca i crno­gorskog konzulata obezbjeđivala je italijanska policija i nastao je opšti raskol.138 Dolazilo je do ružnih razračunavanja i fizičkih obračuna. Dr Ivo Jovićević, koji je iz Rima otišao u Gaetu s namjerom da „obori“ Plamenca,   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1430, str. 1788–1792. 135   DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, f. 109–110, Filippo Grammatini — Pla­menatz, Genova, 23. IV 1921. 136   DACG, FEV, f. 91, II, Milan Kraljević — Komandantu crnogorskih trupa u Gaeti, Rim, 23. maja 1921. 137   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1920, Il fermento fra le truppe Montenegrine a Gaeta. 138   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1409, str. 1750. 134

56

Šerbo Rastoder

završio je u italijanskom zatvoru i bio je pušten poslije suđenja.139 Odmah po izbijanju pobune vlada se pismom obratila komandantima italijanskih garni­zona u Paduli, Gaeti, Sulmoni i Vitoriji, obavještavajući ih o uzrocima po­bune — pripisujući je prevashodno djelovanju srpske propagande. Takva propa­ganda ostavila je teške posledice i završila se pobunom jednog dijela trupa, koje su iznijele Komandi i Vladi crnogorskoj određene predloge suprotne ne samo disciplini same vojske nego i ostvarenju našeg velikog ideala, stajalo je u dopisu u kojem se od italijanskih komandi garnizona tražilo da zvanično komuniciraju samo sa crnogorskim komandantima čija će se imena dostaviti naknadno.140 Crnogorska vlada je zatražila pomoć od Italijana, posebno za operaciju uklanjanja 190 oficira i vojnika i njihove predaje sudskim organima, shodno odluci crnogorske vlade od 1. aprila 1921. godine. Italijanska vlada je takav zahtjev prihvatila i za to odredila komisiju na čijem čelu je bio poručnik Viđevano.141 Crnogorska strana tumačila je tu komisiju kao organ koji je privremeno delegiran u službi crnogorske vlade. Međutim, po zadatku svoje vlade, italijanski pukovnik Viđevano počeo je rad na likvi­daciji crnogorske vojske, predočavajući im mogućnost povratka u Jugoslaviju ili odlaska u Južnu Ameriku, u čemu će im pomoći italijanska vlada dodjeljivanjem mate­rijalne pomoći i izdavanjem potrebnih putnih isprava. Komisija je ignorisala crnogorsku vladu i počela da širi demoralizu­juće vijesti među crnogorskim vojnicima u Sulmoni, Vitoriji, Paduli i Gaeti. Radi lakšeg razbijanja crno­ gorske vojske, krajem marta 1921. godine, ona je premještena u razna 139   O događanjima u Gaeti Ivo Jovićević, pored ostalog, piše kako ga je obavijestio komandir Jovan Vujović da će se Crnogorci u Gaeti međusobno pobiti ako ne intervenišu viđeniji koji žive u Rimu. Pošto su Jovo Popović, Pero Vučković i Kosto Lučić odbili njegov poziv da odu u Gaetu da bi „oborili“ Plamenca, otišao je sam. U stanu Jovana Vujovića okupila se velika grupa Crnogoraca (među kojima Jovićević spominje Minju Nikolića, popa Iliju Kapu, Vlada Zimonjića, Jovana Nikolića), koja je prihvatila njegov prijedlog da se uputi molba regentkinji Mileni da se Plamenac smijeni. Molbu koju je on napisao potpisali su svi prisutni. Na pijaci u Gaeti došao je u sukob sa Plamenčevim pristalicama (Mašanom Boro­zanom), te ga je italijanska policija uhapsila i zatvorila. Oslobođen je poslije sudskog procesa. Vidi: Dr Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanje jednog federaliste, Cetinje, 1995, 136–139. 140   DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, f. 109–110, S. Petrovich — Comandante della Guarnigione Italian Padula, Rome, il 5. Aprile 1921. 141   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1417, str. 1766–1768.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

57

mjesta po Italiji. Tako je II bataljon otputovao za Ankonu, IV u Vitoriju, artiljerija je bila smještena u Sulmoni, dok je Narodna garda raspoređena i u Vitoriju i u Sulmonu.142 Komisija je tvrdila da Crne Gore više nema, da je crnogorsko pitanje riješeno u Rapalu, da Italija više ne priznaje crnogorsku vladu i da ko do 1. juna ne pristane na nadoknadu radi dobro­voljnog napuštanja crnogorske vojske biće uhapšen i isporučen Jugoslaviji, od 1. juna se neće više davati nikakve subvencije crnogorskim trupama. Viđevano je čak za crnogorsku zastavu u Sulmoni tvrdio da će biti položena na grob kralja Nikole, a oni koji su pokušavali da se odupru hapšeni su i maltretirani. U Gaeti su bila uhapšena petorica oficira. Viđevana je kao prevodilac pratio Luka Nikčević, koji je širio defetizam među vojnicima.143 Po naredbi pukovnika Viđevana, iz zatvora su pušteni crnogorski oficiri pritvoreni zbog pobune,144 što je bilo suprotno volji zastupnika komandanta crnogorskih trupa u Gaeti Krsta Popovića. Naime, iako je pukovnik Viđe­vano odbijao da njegova misija ima politički karak­ter,145 Krsto Popović je obavještavao o agitaciji njegove pratnje za napuš­tanje vojske, zatvaranju pet oficira bez dozvole komande, protjerivanju poručnika Pera Đukanovića na Siciliju, puštanju iz zatvora buntovnika i o tome da treba dobro otvoriti oči na sve što on radi.146 Istovremeno je, povodom zahtjeva srodnika o sudbini dvojice crnogorskih vojnika porijek­lom sa područja bivše Austro-Ugarske, koji su u avgustu 1920. godine ubijeni prilikom bjekstva, i interesovanja koje je za taj slučaj iskazivala italijanska komanda u Gaeti, Ministarstvu inostranih djela Italije upućena nota u kojoj se navodi da se ovaj slučaj smatra unutrašnjom crnogorskom stvari i traži da   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1407, str. 1724. 143   BIIP, F — 113, Radovi Vladimira Popovića, Come si ginse alla commissione del colonnello Vigevano. 144   DACG, FEV, f. 89, Pukovnik Bareli — Komandi mjesta i tvrđave Gaeta, 23. V 1921. Iz zatvora su pušteni: poručnici Radojko Jašović, Radivoje Martinović, Dušan Boljević, Bajo Radmilović, potporučnici Bajo Vuko­tić, Filip Jovanović, Ilija Armušević, Nas­tadin Čejović, Ilija Petrović, komandir Ivo Kaluđe­rović. Ovi oficiri su otpraćeni u Formiju i predati majoru Đordanu, pošto im je prethodno zaprijećeno da ne napadaju, da se ne svađaju i ne stvaraju buntove jer će im u protivnom biti suđeno po italijanskom zakonu. 145   Ibid., Viđevano — Komandi crnogorskih trupa, Povjerljivo, Gaeta, 21. V 1921. 146   Ibid., Krsto Popović — Ministru vojnom, Gaeta, 23. V 1921. 142

58

Šerbo Rastoder

italijanske vojne i civilne vlasti prekinu po ovom pitanju svaki postupak.147 Crnogorska vlada uputila je italijanskoj vladi pro­test povodom rada i ponašanja komisije, nakon čega je uslijedilo verbalno obe­ćanje da komisija neće raditi ništa protiv crnogorskih trupa. Sredinom maja 1921. godine veća grupa Crnogoraca, među kojima su bili: Živko Nikčević, Đuro Vučinić (narodni poslanik), Milo S. Martinović, Marko Matanović, Vuko Kri­vokapić (narodni poslanik), Vu­kale Rajković, Krsto Ivanović, Petar Gvozde­nović, Dušan Vuković, Ilija Damjanović, Vaso Martinović (narodni poslanik), Blažo Marićević, Božo Bećir, Pero Vuković, Vojin La­zović, Novica Radović, Radovan Savović, Tomaš Grujović, Stanko Mar­ković i drugi, uputila je šefu italijanske vojne misije, pukovniku Viđevanu protest protiv ponašanja njegove pratnje, agitacije za povratak u Jugo­slaviju i širenja informacija da je Crna Gora propala. Posebno se zamjeralo komisiji što insistira da svaki treba da ide u Jugoslaviju — odnosno Crnu Goru preko Albanije, te da u Draču, ima konzul italijanski koji ih odatle ekspedira da nikome ni u kom slučaju ne bude ni najmanje smetnje pri polasku kako od Arbanaških vlasti preko njene teritorije, tako i kad dođe u Crnu Goru, jer je jugoslovenska vlada dala svakome amnestiju i zaga­rantovala slobodu kretanja i njegova prava. Navedene stavove, pome­nuti oficiri pripisivali su Luki Nikčeviću, koji je bio prevodilac i očigledno iskazivao stavove italijanskih vlasti.148 Opisujući stanje među vojnicima u Gaeti i propagandu koja je pratila rastu­ranje vojske neposredno poslije smrti kralja Nikole, Todor Borozan je zapi­sao: U logor počeše dolazit razne deputacije i razni posjetioci. Predstav­nici naše vlade, ukazivali su, da velike sile ostaju pri svojoj ranijoj odluci da je naša borba propala, te se ne može ništa izmijeniti. Država SHS ostaće onakva, kakva je Versajskim ugovorom predviđena, na čelu sa dinastijom Karađorđevića. Pro-srpski ljudi, koji su nas posjećivali, počeli su nagovarat naše ljude, da prestanu svaku borbu, da je borba besmislena i da je nepot­rebna, te se treba prilagoditi novim uslovima. Francuska deputacija ukazi­vala nam je na nemogućnost promjene 147   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1920, Ministar spoljnih poslova — Kraljevskoitali­janskom ministarstvu inostranih djela, Rim, 26. maja 1921. 148   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1428, str. 1782–1785.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

59

Versajskog ugovora. Po njihovim riječima, oni su spremni da nam lično pomognu, nezavisno od pitanja Crne Gore.149 Istovremeno su se dvojica Plamenčevih protivnika, Milisav Nikolić, u svojstvu poslanika, i Ilija Kapidžić, u svojstvu sveštenika, obratili 31. maja 1921. godine senatoru Artomu i poslaniku Federkoniju pitanjima u vezi sa radom komisije koju je predvodio pukovnik Viđevano.150 O događajima u Gaeti uskoro je bila obaviještena i italijanska javnost, koja se u najvećem dijelu solidarisala sa sudbinom Crnogoraca. Međutim, komisija je nesmetano radila do pada vlade Đovanija Đolitija i grofa Sforze. Oni koji su napuštali crnogorsku vojsku potpisivali su sljedeću izjavu: Dobrovoljno napuštam Crnogorsku jedinicu i primam dobročinstvo velike Italije, dok su oni koji bi to odbili napisali: Neprimam. Oni koji su pristajali da napuste crnogorsku vojsku potpisivali su dokumenat da to rade dobrovoljno i potom dobijali novac, odjeću i obuću. Komisija je davala platu i optuženim oficirima, što je, uz oslobađanje zatvorenika, djelovalo stimulativno, tako da je veliki broj oficira i vojnika napustio crnogorsku vojsku. Iako je veći broj njih izjavio da želi da ide u Rusiju i Ameriku, najveći dio je ukrcan silom i predat jugo­slovenskim vlastima. Italijanska vlada jedino nije odobravala zahtjeve za put u Rusiju. Svoj stav je opravda­vala novonastalim uslovima, poslije ruske revolucije, tvrdi jedan očevidac događaja.151 Oni koji su, i pored svega, odbili da odu bili su zatvoreni, a lokalno stanovništvo je nagovarano da im uskrati svaku pomoć. Pošto ni to nije urodilo plodom, na kraju su svi iz Vitorije i Padule, osim njih petoro-šestoro koji su pobjegli, deportovani za KSHS, pri čemu su ih prethodno u Gaeti natjerali da obuku civilna odijela. Dok je ova akcija izvođena, bile su prekinute sve veze između crnogorske vlade i njenih trupa.152 Sličan izvještaj je početkom maja 1921. godine podnio Marko Vuče­raković divizijaru Milutinu Vučiniću o djelovanju italijanske vojne komisije u logoru u Paduli. Tamo su članovi italijanske   Todor Borozan, Memoari, rukopis.   Vidi: Enrico Chiolini, Montenegro sacrifaicato, Documenti rivelatori della male fede internazionale, Piacenza, 1921, 17–23; Vladimir Popovitch, La responsabilita del conte Sforza nella questione Montenegrina, Roma, 1921, 15–16. 151   Todor Borozan, Memoari, rukopis. 152   BIIP, f. 113, Radovi Vladimira Popovića, Come si ginse alla commissione del colonnello Vigevano. 149

150

60

Šerbo Rastoder

vojne komisije stigli 6. maja 1921. godine u pratnji prevodioca, a prema stavu Vučerakovića — izdajnika Nikčevića; oni su govo­rili da je zadatak komisije da izvrši obaveze Rapalskog ugovora, ali to isto, oće da izvrši postepeno, neosjetno, tako kako će do 1. jula t. g. svi Crnogorci biti protjerani iz Italije.153 Vučeraković izvještava da su se u Paduli svi upisali u listu za odlazak, izuzev 27 oficira, a nižih činova je ostalo veoma malo.154 Kasnije je dostavio spisak 70 Crnogoraca koji su 21. maja 1921. godine iz Padule otputovali za Crnu Goru. U Sulmoni je ostalo još oko 80 ljudi, dok su se ostali vratili u domovinu.155 Akcija na rasturanju crno­gorske vojske trajala je i tokom juna 1921. godine. Pojedinci su odbijali da se vrate u Jugoslaviju i izvršavali samoubistvo (Jovan Nikolić 21. juna 1921. godine), dok su italijanske vlasti, pošto bi prethodno opkolile preostale crnogorske vojnike, saopštavale: da je Italija otkazala gostoprimstvo Jovanu Plamencu, jer ga je zloupotrijebio i pokušao da izvrši prevrat u našu zemlju; da su utvrdili prilikom pobune da je većina Crnogoraca protiv Plamenca; da vlada Italije želi prijateljske odnose sa susjednim zemljama; da je izradila amnestiju za crnogorsku emigraciju; da više neće pomagati vladu Plamenca i da od tada ne priznaje ni trupe crnogorske, te će se vojnici smatrati izbjeg­licama i potpasti pod nadzor karabinjera; i da se do 22. juna opredijele gdje će, napominjući pri tome da ih niko ne prima osim Jugoslavije. Oni koji ne prihvate ovakve naredbe biće nasilno protjerani i predati Jugoslaviji. Poslije velikih ubjeđi­vanja jedna veća grupa Crnogoraca odlučila se za povratak u zavičaj.156 Drugi su, pak, pružali otpor italijanskoj poli153   Prema izvještaju Vučerakovića, sličnu tvrdnju iznio je i kapetan karabinjera: „Pi­tanje Crne Gore propalo je u Rapalu, ali se te stvari na javnost ne mogu iznositi odma, već postepeno.“ 154   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1424, str. 1772–1774. 155   Ibid., dok. br. 1429, str. 1785–1788. 156   Todor Borozan, Memoari, navodi povodom odluke da se vrate u Crnu Goru: „…Skoro razočarani u stav vlade, vidimo da nemamo kud, počeli smo međusobno da se dogo­varamo, sa bolje poznatim prijateljima, na koju stranu da krenemo… Jedna dosta velika grupa, odluči kao i ja, pa nek bude što bude. Računali smo da nam neće skinuti glave a znali smo da nas očekuje zatvor i ko zna kakve teškoće… Naša savjest bila je čista i nismo se imali čega bojat, izuzev političkog neslaganja, na šta smo po mom mišljenju imali pravo. Mi smo bili vojnici jedne druge države, za koju smo se borili. Mi smo za to imali pravo i obaveze, prema svim ljudskim i međunarodnim propisima…“

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

61

tici, a među njima su prednjačili Dušan Vuković, Pero Vuković, Petar Lekić157 i, naravno, Krsto Popović, koji je tim povodom poru­čivao: Svi smo uglavnom ovi iz Gaete riješeni da se živi nikad ne pustimo kao roblje, krvnicima.158 Krajem juna 1921. godine zatvoreni su svi koji su odbili civilna odijela i nalog za povratak. Opkoljeni vojskom, policijom i mitraljezima pokušavali su na silu da im obuku civilna odijela. Oficiri su tvrdili da takvu naredbu može izdati samo crnogorski ministar vojni i da će je, pošto je on izda, izvršiti. Nekolicinu su silom preobukli vezane, među kojima ima i oficira. Na viku vojske istrčale su i neke naše ženske iz varoši i kad su viđele šta je, počele su kukati, a policija ih odagnala. U zatvoru je crnogorske oficire posjetio jedan izaslanik italijanske socijalističke partije koji se na licu mjesta uvjerio šta sve mi podnosimo, pisao je o ovim događanjima Krsto Popović.159 Filip Vuleković je tražio od Pla­menca: Po­magaj sada ali ikada stradamo ne kao Crnogorci nego kao zarobljenici tali­janski na nas je pritisak što ga ovakvoga bilo nije, pošalji koga provjerenoga da me biste izvijestili kako ćemo se upraviti mi smo rije­šeni na smrt a ne u Jugoslaviju bez vašeg naređenja.160 Slično su italijanske vlasti postupile i sa crnogorskim oficirima i vojnicima smještenim u Paduli. Oficiri su jedno­glasno odbili naredbu za fotografisanje i uzimanje mjere za civilna odijela: Mi nećemo nikada skinuti našu vojničku uniformu, niti se pak opre­djeljivati i time napustiti crnogorsku vojsku dok to ne učini naš koman­dant. Na ponovno insistiranje italijanskih vlasti, ova grupacija je izjavila da želi ići u Argentinu, na šta im je odgovoreno da ih tamo ne primaju i da mogu ići samo za Jugoslaviju, manji dio za Belgiju i najmanji dio može ostati u Italiji. Poslije toga su svi zatvoreni.161 U arhivama je sačuvan primjerak protestne note od 14. jula 1921. godine, koja je trebalo da bude upućena na adresu italijan­skog ministra spoljnih poslova (markiz Dela Toreta), a koja je obustavljena jer se u međuvremenu situacija promijenila.162 Dr Pero Šoć je 24. jula 1921. godine izložio italijanskom mini157   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1442, str. 1877–1878. 158   Ibid., dok. br. 1443, str. 1878–1879. 159   Ibid., dok. br. 1452, str. 1889–1890. 160  Ibid. 161   Ibid., 1456, str. 1893–1894. 162   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1921, Dr Chotch — Monsieur le marquis della To­rreta, Rome, le 14 julliet 1921.

62

Šerbo Rastoder

stru spoljnih poslova planove crnogorske vlade koji su se odnosili na političku i diplomatsku akciju u vezi sa rješa­vanjem crnogorskog pitanja, crnogorskim vojnicima i izbjeglicama. Novi predsjednik italijanske vlade je u italijanskoj skupštini 25. jula dao izjavu prema kojoj crnogorsko pitanje još nije bilo riješeno, što će probuditi optimizam kod crnogorske emigracije i potrebu za novom zahvalnošću izra­ženom u noti od 28. jula 1921. godine. Nova crnogorska vlada, oformljena poslije ostavke Plamenca, ipak je naslućivala da na osnovu nekih siptoma i izvjesnih događaja … ima razloga da pretpostavi da Kraljevska vlada Italije ne dijeli u potpunosti njeno stanovište i ne želi održanje crnogorske vlade kao faktora koji predstavlja pravno postojanje crnogorske suverene države, te je tražen decidan odgovor o poštovanju konvencije od 30. aprila 1919. go­dine.163 Ono što se naslućivalo u suštini je bilo tačno. Početna neizvjesnost oko statusa crnogorske vojske kratkotrajno je prekinuta padom Đolitijeve vlade i grofa Sforze. Odstranjivanje Plamenca postalo je prioritet i za Bono­mijevu vladu, kao što je to bilo u vrijeme Đolitija i Sforze, koji su ga optu­živali da je radio na podrivanju poretka u Italiji. Policija je 23. avgusta upala u prostorije crnogorskog konzulata u Rimu, u stanove Jovana Plamenca i Vla­dimira Popovića i izvršila pretres. Iz njih je odnesen veliki broj doku­menata. Isto se desilo i u crnogorskom konzulatu. Time je Italija i for­malno osporila suverenitet i diplomatski imunitet pojedinih članova emigra­cije. Na opasku Vladimira Popovića, policijski komesar mu je uzvratio riječima: Vi nemate više imunitet. Na ponašanje italijanske policije uložena je protestna nota ministru inostranih poslova Italije,164 koji je naredio obustavu procesa i povraćaj zaplijenjenih spisa.165 U takvoj situaciji odvijao se proces postepene likvidacije crnogorske vojske. Divizijar Vučinić je 4. jula 1921. godine izdao naredbu svim koman­ dan­tima garnizona: Vlasti Kraljevine Italije neće primoravati nikoga da nasilno ide u Jugoslaviju. Dosadanji postupci, kako nam je saopšteno   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1921, Dr Chotch — Monsieur le marquis della To­rreta, Rome, le 4 aout 1921. 164   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1921, Dr Chotch –Monsieur le marquis della To­ rreta, Rome, le 24 aout 1921. 165   Glas Crnogorca, br. 94, 15/28. septembar 1921, 2. 163

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

63

prema crnogor­skim oficirima i vojnicima biće prekinuti.166 Time je, pokazaće se, nakratko bila zaustavljena agonija crnogorskih vojnika, diktirana spoljnopoli­tičkim dešavanjima, koja su ostavila snažan pečat na italijanske unutarpo­litičke odnose, kojima je određivana sudbina crnogorskog pitanja. Naime, slijedeći politiku likvidacije crnogorske vojske, koja je, po mišljenju mnogih, proisticala iz dogovora vlade KSHS i Italije u Rapalu, odluka Francuske i, kasnije, Britanije o prekidu diplomatskih odnosa sa Crnom Go­rom, zatim iz smrti kralja Nikole i događanja u vezi sa tim, otpočela je operacija „sahrane“ ostataka crnogorske vojske. Italija je i formalno 1. juna 1921. prestala da izdržava crnogorsku vojsku, kojoj je svaka pomoć ukinuta 15. avgusta 1922. godine. No, proces likvidacije crnogorske vojske nije išao ni lako ni jednostavno. Milutin Vučinić, predsjednik vlade i ministar vojni, tvrdio je da je odluka italijanske vlade o uništenju organizovane crnogorske vojske uzrokovala odlazak većeg dijela vojske koji se povinovao želji i intrigama neprijatelja i da su italijanske vlasti bile spremne da to do kraja izvedu čak i nasilnim transportiranjem Crnogoraca, ali da je protiv­ljenjem vojske u Gaeti i zauzimanjem vlade zaustavljen taj proces, te su vojsci u Gaeti i Sulmoni privremeno dati hrana i stan.167 Sudbinom crno­gorskih vojnika u Italiji u to vrijeme bavio se i Vatikan. Njegov zvanični organ Oservatore Romano objavio je tekst u kojem se kroz pitanje poslanika italijanskog parlamenta Marizzija, Padullija, Zacconea i Cascinoa, traži od ministra spoljnih poslova da demantuje glasine uvredljiv(e) za civilizaciju naše zemlje, da će Italija u skoro predati vlastima Kraljevine Srpske (hrvatsko, slovenačke) i onaj odred hrabrih vojnika prenesrećne Crne Gore, koji je još naš gost u Gaeti, posebno zato što su navedene glasine po pisanju lista Giornale d’Italia postale svršena stvar i u tom se smislu štampao i navodni dopis u kojem piše da se odredi crnogorske vojske praćeni karabinjerima ukrcavaju u italijanskim lukama s namjerom da se predaju „srpskim žan­darima“, te da su silom deportovani jer su izrazili želju da idu ili u Rusiju ili u Ameriku. Preostala crnogorska vojska u Gaeti, Sulmoni, Paduli i Vitoriji sakupljena je u barakama okruženim bodljikavom žicom koje čuvaju pojačani odredi karabinjera. U tom 166   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije…, dok. br. 1453, str. 1890–1891; dok. br. 1454, str. 1891–1892. 167   DACG, FEV, MV, Milutin Vučinić — Krstu Popoviću, Rim, 5. avgusta 1921.

64

Šerbo Rastoder

kontekstu pomenuto glasilo iznosi stav: …ovjde se ne radi o tome da se crnogorskim jedinicama zabrani dalje bav­ljenje u Zemlji, zbog ma kog, pa bilo to i najopravdanijeg i teškog razloga, već se radi o prisilnoj predaji državi koja je za njih danas otvoren nep­rijatelj.168 Na ovakvo pisanje vatikanskog zvaničnog glasila odmah sjutradan reagovao je jugoslovenski poslanik u Vatikanu, koji je sugerisao vatikanskim zvaničnicima (monsinjoru Pizzardiju) da se ne radi o ostacima crnogorske vojske nego o ljudima namamljenim prevarom, i na silu drža­ni(m) u Gaeti pod terorom nekih samozvanih crnogorskih oficira i da su oni, kada su vidjeli o čemu se radi, počeli da bježe u jugoslovensko poslanstvo u Rimu, koje ih je o svom trošku repatriralo. Jugoslovenski poslanik je rekao i da to što sad talijanske vlasti teraju sa svoje teritorije neke ljude koji pripadaju tobožnjoj „crnogorskoj vojsci“, to ne biva na naš zahtev, nego zato što Italija neće da trpi da ti ljudi koji su do juče primali talijanske pare grde sad talijanske vlasti zato što im neće da na silu budu neki „crnogorski vojnici“, i još više zato što im ne daju više novaca.169 Naravno, politički zaokret Italije prema crno­gorskom pitanju, koji je crnogorska emigracija prepoznavala prevashodno kroz djelatnost ministra spoljnih poslova grofa Sforze,170 kojeg su smatrali srbofilom i masonom, i koji je, kao bivši italijanski poslanik na srpskom dvoru, stekao izvjesna prijateljstva i veze sa srbijanskim političarima,171 posebno Pašićem, o kojem će kasnije i objaviti knjigu,172 izazvao je polemiku u italijanskoj političkoj javnosti. Jugoslovenski poslanik Antonijević javljao je tim povodom iz Rima: držanje Sforze prema ovdašnjim Crnogorcima opredelilo je pad kabineta, naročito pad Sforze. Jovan Plamenac, koji je nekoliko dana prije pada Sforze napustio mjesto predsjednika vlade, počet­kom avgusta 1921. godine opisivao je političko ponašanje Italije u vezi sa crnogorskim pitanjem kao potpuno egoistično t. j. da sa Crnom Gorom   Oservatore Romano, br. 151 od 26. juna 1921.   AJ, 372–2, Poslanstvo KSHS u Vatikanu — Nikoli Pašiću, Rim, 27. juna 1921. 170   Vladimir Popovitch, La responsabilita del conte Sforza nella questione Monte­ negrina, Roma, 1921. U impresumu ove knjige piše: „A Rapallo egli s’impegno segretamente a liquidare la Questione Montenegrina a favore della Iugoslavia, senza portarla davanti un Aeropago interbazionale.“ 171   Vidi: Vladimir Popovitch, La responsabilita del conte Sforza nella questione Montenegrina, Roma, 1921; BIIP, f. 176, Jovan Plamenac — kralju Aleksandru, Pariz, 31. januar 1925. 172   Sforza Karlo, Nikola Pašić i ujedinjenje Jugoslovena, Beograd, 1937. 168 169

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

65

ucjenjuje državu Cincara, uz tvrdnju da njegovi napori da crnogorsko pitanje iščupa(m) iz ruku Italije su do danas propali, jer nijedna Velika sila nije htjela da uzme, da se ne zamjeri Italiji, diplomatsku inicijativu za stvar Crne Gore… Plamenac je optuživao Italiju da mu je ometala upad s vojskom tamo (u Crnu Goru — Š. R.) … i svaki sporazum s Arbanijom; on je iznosio stanovište da su velike sile Crnu Goru predale Italiji, a ona nas držala radi ucjene, i da ipak mi nijesmo u Italiji bili za svo ovo vrijeme izbjeglice nego kao država na onoj istoj osnovi, na kojoj je bila u svoje vrijeme Belgija i Srbija, te je u tom smislu sa Italijom zaključio vojnu konvenciju 30. IV 1919. godine. Takvo stanje trajalo je sve do Rapalskog ugovora, uoči čijeg potpisivanja su se u Švajcarskoj sastali Lojd Džordž i Đoliti i navodno se sporazumjeli da se Crnoj Gori dâ pravo na samoopredjeljenje. Kada su Srbijanci o tome bili obaviješteni, odmah su zamolili Francusku za interven­ciju kod Italije, s tijem da su voljni dati istoj velika popuštanja u graničnim linijama prema njoj, samo da se Italija odrekne inicijative u crnogorskom pitanju, kao i da rasturi crnogorsku vojsku u Italiji i onemogući akciju crno­gorskoj vladi sa svoga zemljišta. Iza ovoga Miljeran je, kao šef vlade, tražio sastanak sa Đolitijem kojom prilikom Đoliti je usvojio predlog srbijanski. Doista tako je i bilo. Poslije rapalskog ugovora Italija je tražila prvu zgodnu priliku da rašćera crnogorsku vojsku. Crno­gorska vojska, stojeći pod utica­jem smrti kralja Nikole pod stalnim uticajem intriga i materijalnih potkuplji­vanja od strane države Palikućanina (kralja Aleksandra — Š. R), a od Rapal­skog ugovora izložena intrigama italijanskih vojnih i policijskih organa, a da ne govorimo o neizvjesnosti rješenja našega pitanja, kao i o stalnim nesrećnim glasovima, koje su o svojima dobijali iz Crne Gore, pobunila se… …, što je italijanska vlada jedva i čekala da baci odgovornost pred plemenitim italijanskim narodom i pred ostalim kulturnim svijetom za propast Crne Gore na same Crnogorce, jer da čak ni sama vojska neće u Crnu Goru, a kamo li da bi to htjeli crnogorski građani. Po navodima Plamenca — Italijanska vlada (je) radila da tajnim diplomatskim putem zadavi Crnu Goru radi svojih interesa, a on je, braneći životna pitanja Crne Gore, posebno onda kada je pregla da putem pobune crnogorske vojske i rušenjem naših suverenih atributa za svagda poništi Crnu Goru, došao u oštar sukob sa njenim zvaničnicima, kojim povodom ga je grof Sforza javno optužio da je radio na prevratu u Italiji i da se dođe do rata između Italije i Palikućine

66

Šerbo Rastoder

države, te je Sforza izjavio da više ne priznaje vojnu konvenciju iz aprila 1919. godine i da će između ostaloga i glađu primorati (Crnogorce), da se odreknu Crne Gore i poklone Beogradu, što je bio i glavni razlog koji ga je primorao da se povuče sa mjesta predsjednika vlade, samo tri dana prije pada Đolitijeve vlade i grofa Sforze.173 Od lomova u italijanskim političkim krugovima jugoslovenskog posla­ nika je više brinulo što Crnogorci sad spremaju nove avan­ture i što su pre nekoliko dana prebacili preko Barija u Arbaniju kapetane Savu Raspopovića i Ra­dojicu Nikčevića i poručnika Draga Prelevića i Miliju Rakočevića da izvide da li se u Crnoj Gori mogu ponovo praviti neredi, te je stoga predlagao oprez, posebno zato što ovdašnji Crnogorci imaju izveštaje da je tamo nezado­voljstvo veliko i pokušaće izazvati bunu, na što ih naročito podstiču i ovdašnji njihovi prijatelji, koji još uvijek ne napuštaju nadu na Lovćen i Boku Kotorsku.174 Dok su jedni odlazili, drugi su dolazili. Početkom avgusta 1921. godine, preko Barija i Brindizija, u Gaetu je pristigla grupa od 24 Crnogorca, na čelu sa komandirom Andrijom Stankovićem.175 Milutin Vučinić je od komandanta Krsta Popovića tražio da se od novopridošlih dobiju informacije o prilikama u Crnoj Gori, držanju pojedinih plemena, brojnom stanju i rasporedu vojske i žandarmerije u Crnoj Gori, ekonomskom stanju i slično. Istovremeno je proc­jenjivano da bi dobro bilo da novopridošli upute vrlo kratak apel na pred­stavnike i javnost Italije i drugih zemalja, iznoseći stanje i želje crno­gorskog naroda.176 S druge strane, jugoslovenski poslanik iz Rima javljao je da je vlada promijenila taktiku jer je izgubila nadu u uspjeh. Sad ovdašnja crno­gorska „vlada“ sama tera svoje ljude odavde da se vraćaju u Crnu Goru i da tamo   BIIP, Dokumenti Jovana Plamenca, Kopija pisma „Dragi sine Sedžo“, Rim 1/14. avgusta 1921. 174   AJ, 334–1–3, Antonijević (Telegram), Rim, 30. VII 1921. 175   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1460, str. 1908–1909; DACG, FEV, f. 89, Krsto Popović — ministru vojnom, Gaeta, 6. VIII 1921. Pored komandira Andrije Dragutinovića u Gaetu su pristigli: oficiri narodne vojske Miloš Nikčević, Đorđije Mijušković i Tomica Pekić; vodnici Lazar Nikčević, Stevo Nikčević, Veljko Nikčević, Lazo Nikčević, Novica Nikčević, Marko Nikčević, Andrija Nikčević, Drago Nikčević, Vido Nikčević, Mićko Peković, Zeko Delibašić, Dragiša Mićunović, Đuro Todorović, Šćepan Jelić, Savo Malović, Radoica Grdi­nić, Radoica Stanišić, Veliša Pavićević, Pavle Vukićević i đak Toman Peković. 176   DACG, FEV, MV, Milutin Vučinić — Krstu Popoviću, Rim, 5. avgusta 1921. 173

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

67

pripremaju teren za povraćaj Plamenca i ostalog društva odavde, da u samoj Crnoj Gori nastave akciju koju su razvijali ovde, tvrdio je Antonijević i preporučivao da bi trebalo otvoriti u samoj Crnoj Gori jednu organizaciju koja će naročito da motri rad ovih Crnogoraca koji se sada vraćaju odavde.177 U svakom slučaju, Bonomijeva vlada je od 1. septembra 1921. godine povratila Crnogorcima materijalnu pomoć koju je bila ukinula Đolitijeva vlada 1. juna 1921. godine.178 Međutim, sada je davala samo novčane kredite u iznosu tromjesečnih plata, s obavezom da oficiri plate svoje dugove i izdr­žavanje dok borave u garnizonima. Oficiri su plaćali 8 do 9 lira dnevno, a niži činovi 3,50 lire. Pritom, prilikom odlaska morali su izmiriti svoje dugove. Demobilizacija je nagrađivana sljedećim sumama: za vojnike i niže činove 1.000 lira, za niže oficire 2.000 i za više oficire 3.000 lira. Vojnici koji su već otišli iz Gaete za sobom su ostavili dug od 200.000 lira, koji je plaćala vlada radi samog ugleda crnogorske vojske i za te svrhe je italijanska vlada odobrila poseban kredit.179 U tom smislu su između italijanskih vlasti i crno­gorske vlade u egzilu vođeni dugi pregovori oko konačnih uslova odlaska vojnika iz Italije. Oni su okončani početkom decembra 1921. godine i prema konačnom dogovoru između dvije vlade ustanovljeni su uslovi o načinu pov­ratka vojnika i izbjeglica.180 Oni su sistematizovani u 21 tačku i prema tom dogovoru predviđena nagrada za demobilizaciju iznosi: 4.000 lira za brigadira, 3.000 za komandira, 2.000 za niže oficire i 1.000 lira za vojnike. Uz navedeno, bilo je predviđeno da dobiju petomjesečnu platu,181 voznu kartu do granične stanice italijanskog zemljišta, a oni koji odlaze u vanevropske zemlje karte do odredišta, dnevnice za vrijeme putovanja, civilno odijelo ili odgovarajuću svotu novca. Od suma koje bi se davale po osnovu plata oficirima i vojnicima oduzimali   AJ, 334–1–3, Antonijević — Nikoli Pašiću, Rim, 5. novembra 1921.   AJ, 334–1–3, Antonijević (Telegram), Rim, 24. IX 1921. 179   DACG, FEV, f. 89, Milutin Vučinić — Ordonans oficiru Nj. V. Kraljice Namjesnice Kraljevske vlasti Kap Marten, Rim, 2. decembra 1921. 180   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1482, str. 1945–1497. 181   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1482, str. 1945–1497. Za brigadira je bila pred­v iđena plata od 1.000 lira, komandira 675, kapetana 540, poručnika 450, potporučnika 378, vod­nika 90 i desetara 63 lire. 177 178

68

Šerbo Rastoder

bi se troškovi za stan i hranu, uz obavezu da isplate svoje privatne dugove. Za porodice crnogorskih oficira bila su predvi­đena sljedeća davanja: ženama po 180 lira mjesečno ili 900 lira za pet mjeseci, djeci po 90 lira mjesečno ili 450 lira za pet mjeseci. Za oficire koji su ranije napustili vojsku predviđala se vanredna pomoć od po 1.000 lira, dok je za one koji su stigli u avgustu 1921. godine predviđeno davanje samo za tri mjeseca. Predviđena su i davanja familijama bez muškog starješine: starješini familije 1.500 lira, uz 900 lira za prethodnih pet mjeseci, za svako dijete 90 lira mjesečno ili 450 lira ukupno. Izbjeglicama koje su se nalazile u Rimu, Sulmoni i Gaeti a koje nijesu bile uvedene u italijanske spiskove u julu 1921. godine, data su prava kao i ostalim izbjeglicama — ako su bile u pitanju žene, dok je muškarcima dato pravo kao i desečarima. Sve naknade davaće se pri odlasku iz Italije, dok je za one koji čekaju duže vrijeme parobrod predviđena mogućnost davanja manje akontacije. Dat je rok od tri dana da svako označi mjesto u koje želi ići. Ukoliko to ne bi uradili, gubili su sva prava za naknadu i sa takvim licima italijanske vlasti postupale bi kao i sa svima podanicima jedne strane države. Ovim pravima definitivno je prestala svaka novčana pomoć italijanskih vlasti i to se odnosilo na sve crnogorske državljane koji se nalaze u Italiji, bilo da pripadaju ili ne pripadaju crnogorskoj vojsci. Isplate nadoknada vršila je italijanska komanda uz prisustvo jednog crnogorskog delegata i komandanta garnizona. Za delegate crnogorske vlade određeni su: za Rim — generalni konzul Veljko Ramadanović i referent ministarstva vojnog i komandir Milan M. Kraljević; za Gaetu — rezervni komandir Milo Lekić, i za Sulmonu — rezervni komandir Jovan Radoman.182 U suštini, cjelokupna akcija rasturanja crnogorske vojske bila je u rukama Italijana, koji su ostavili crnogorske vlasti bez ikakvih sredstava, posebno što su od 27. maja 1921. godine ukinuli sve   Ibid., na kraju je u ovom dopisu konstatovano: „Crnogorsko pitanje ostaje otvoreno i borba će se i dalje voditi do konačne pobjede. Povodom Crnogorskog pitanja Ministar Spoljnih Poslova Italije g. Markiz DELA TORETA, izjavio je 7. og (decembra 1921 — Š. R.) u komisiji za spoljne poslove u talijanskom parlamentu, odnosno ponovio je raniju svoju i Predsjednikovu izjavu: da je crnogorsko pitanje otvoreno i da će Italija učiniti sve da se na­rod crnogorski legalnim putem izjasni i manifestuje svoju volju i t. d. Borba se mora produžiti na svim poljima do konačne pobjede i ona će se sigurno izvojevati zajedničkom saradnjom pa đe se ko od nas nalazio.“ 182

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

69

avanse. To je dio oficira koji su se nalazili u Sanremu, gdje je bilo zvanično sjedište dvora i vlade poslije odlaska iz Pariza, ostavilo bez ikakvih prihoda. Na kraju je italijansko ministarstvo vojno pristalo da se i ovim oficirima izdaju prinad­ležnosti za odlazak iz Italije. Tim povodom Milutin Vučinić je jedino mogao tamošnjem komandiru Bogdanu Vučiniću, kapetanima Boškoviću i Vasiljeviću da oda priznanje na patriotskom držanju i radu i vazdašnjoj vjernosti Otadžbini i kralju i u tom pogledu smatra Vas u redu boraca i mučenika crnogorskih.183 Povodom otkazivanja gostoprimstva crnogorskoj vojsci u Italiji, istoj se 12. decembra 1921. godine proglasom obratio predsjednik vlade i ministar vojni, divizijar Milutin Vučinić. U proglasu se odaje priznanje crnogorskoj vojsci za muke i patnje, kao i za vjernost zakletvi, ali navodi i slje­deće: Kao što vam je poznato od mjeseca maja ove godine, Vlada Kraljevine Italije, izjavila je: da joj je nemoguće na svojoj teritoriji držati crnogorsku vojsku kao organizovanu jedinicu; s toga je Kraljevska Vlada uz odobrenje Njenog Veličanstva Kraljice Namjesnice Kraljevske Vlasti, riješila, da se premjesti dio crnogorske vojske koji se nalazi na teritoriji Italije. Vidno je iz navedenog da se odbija govoriti o propasti i porazu — govori se o premještaju, te u tom smislu riječi da će Kraljevska Vlada nastaviti i dalje borbu u inostranstvu svom silom za čast Crne Gore i za vjekovima stečena prava crnogorskoga naroda, više zvuče kurtoazno nego što su plod stvarnih osjećanja. Otuda preporuka da akt likvidacije vojske bude izveden u redu i dostojanstveno kako dolikuje junacima i borcima prije predstavlja akt oproštaja od jedne iluzije nego akt vjere u mogućnost ostvarenja želje da se ponovo sastanemo na teritoriji slobodne Kraljevine Crne Gore.184 To potvrđuje i naredba komandantima logora u Gaeti i Sulmoni samo četiri dana kasnije — iz nje se vidi da je iza projekta likvidacije crnogorske vojske, za razliku od maja 1921. godine, sada stala i emigrantska vlada. Sada je Vučinić odbijanje da se ide u Crnu Goru kvalifikovao kao propagandu nep­rijatelja Crne Gore. Vraćajući se u Crnu Goru pojedinci ne idu na kapitulaciju već baš na glavnoj poziciji od čije izdržljivosti zavisiće veličina uspjeha i budućnosti… Neka se dobro zna, da polazak iz Gaete i Sulmone nije 183   DACG, FEV, f. 89, Milutin Vučinić — komandiru Bogdanu Vučiniću, Rim, 26. januara 1922. 184   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1483, str. 1948–1950.

70

Šerbo Rastoder

napuštanje borbene pozicije za Crnu Goru nego nastavljanje borbe na drugim mjestima ma đe ko se našao i sa drugim ili bolje reći svim sredstvima, tješio je ministar vojni i predsjednik vlade svoje komandante.185 Međutim, i pored svih dogovora bilo je i onih kojima nijesu isplaćene nadoknade za demobilizaciju, shodno dogovoru od 12. decembra 1921. go­dine. U martu 1922. godine Pero Šoć se apelom obratio italijanskom ministru vojnom Pjetru Lanći di Skaleu povodom stanja grupe crnogorskih oficira i izbjeglica koja je potpuno iscrpljena od gladi, kojoj je odobren ostanak u Italiji, ali joj je odbijena molba da im se plati osiguranje za demobilizaciju, koje su imali i drugi oficiri koji su napustili Italiju. Ostavši bez ikakvih sredstava, prema riječima dr Pera Šoća, bili su izloženi novim patnjama i poniženjima, a vlada je dovedena u novu nepriliku: ne može da gleda kako umire od gladi ta grupa vatrenih patriota, žrtava svoje odanosti i s druge strane, ona ih ne može predati neprijatelju koji zaposjeda kao uzurpator našu domovinu, gdje ih čeka zatvor ili smrt. Šoć se pozivao na iskustva pret­hodnika, od kojih su mnogi, mimo obećanja, po povratku u domovinu zat­voreni, i ujedno tražio je od italijanskog ministarstva vojnog da vrati zastavu crnogorske vojske iz Gaete, koja je bila oduzeta jula 1921. godine, kao i arhivu crnogorske komande iz Sulmone, zaplijenjenu u akcijama rasturanja crno­gorske vojske u ljeto 1921. godine.186 Likvidaciju svih računa za crnogorsku vojsku vodilo je Ministarstvo vojno Italije. Ranije dugove naplaćivalo je odbijanjem od plata koje je trebalo isplatiti i nadoknada za demobilizaciju. Tako je trošak 40 oficira koji su boravili na sahrani kralja Nikole u Sanremu u iznosu od 25.000 lira naplaćen na račun oficirskih plata u Gaeti i Sulmoni; na isti način naplaćena su i ostala dugovanja nap­ravljena po raznim osnovama. Računica je pokazivala da je crnogorska vojska po odbitku svih dugova ostala dužna privatnicima u Gaeti 3043,55 lira.187 U svakom slučaju do 19. januara 1922. godine samo iz cetinjskog okruga povratilo se iz Italije 149 ljudi, za koje je pisalo da su uglavnom dobrog vladanja,   Ibid., dok. br. 1484, str. 1950–1951.   DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, f. 109–110, Dr Chotch — Excelence Monsieur Pietro Lanza di Scalea, Rome, le 25 mars 1922. 187   DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, f. 109–110, v. d. Načelnik S. Petrović — Kralj. Ministarstvu Vojnom, Rim, 25. marta 1922. 185

186

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

71

dok su četvorica bili pod istragom ili u pritvoru.188 Svi povratnici bili su policijski saslušavani i o tome su sačinjavani zapisnici, od kojih je veliki broj sačuvan.189 Posljednji ostaci crnogorske vojske bili su rastjerani iz Italije dolaskom Musolinija na vlast i samo su rijetki pojedinci, poput Anta Gvozdenovića, Milana M. Kosorića ili Krsta Nikovića, izvjesno vrijeme ostali u Italiji. Niko S. Martinović je pisao da je poslije dolaska na vlast Musolinija „emigrantski logor pristalica kralja Nikole u Gaeti (Italija) nasilno likvidiran sporazumom Musolinija i Pašića. Musolini je nakon toga, odlikovan od kralja Aleksandra Karađorđevića zvijezdom.“190 Istovremeno radikalski list „Crna Gora „trijumfalno je najavljivao protjerivanje Jovana Plamenca i crnogorske vlade iz Italije,191 dok je isto najavljivala i beogradska „Politika“.192 Prema raspoloživoj dokumentaciji i primarnim istorijskim izvorima inspirator ustanka nijesu ni kralj Nikola, niti emigrantski krugovi oko njega193. Ostarjeli i onemoćali crnogorski kralj, bez vojske, sredstava i međunarodne podrške, objektivno je bio sveden na instituciju istorijskog folklora, oko kojeg su igrane različite političke igre. Da uđe u to kolo, nije   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1512, str. 1994–1999. Pod istragom su bili Pero Nikolin Borozan (vratio se iz Gaete 15. VII 1921) i Jovo Mišanov Lompar (vratio se iz Gaete 15. VI 1921), dok su u pritvoru bili: Vido Boškov Đurković (vratio se iz Gaete 29. VIII 1921) i Vukan Vuksanov Racković (vratio se iz Gaete 4. I 1921). 189   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1517, str. 2003–2006. 190   Vidi: Niko S. Martinović, Radnički pokret u Crnoj Gori pod rukovodstvom Jovana Tomaševića 1918–1924, Beograd, 1955, 24; Službene novine Kraljevine SHS, br. 82, Beograd, 14. aprila 1923, str. 1; Crnogorski radikal, Podgorica, br. 16, od 23. aprila 1923. 191   Crna Gora, Cetinje, petak, 30. mart 1923, br. 19, str. 1, „Jovan Plamenac i crnogorska vlada protjerani iz Italije“; u tekstu pored ostalog piše: „Beograd, 27. mart. Od velike je važnosti telegram koji je večeras strigao našoj vladi od italijanske vlade. Telegram sa potpisom samog Musolinija javlja, da je danas naređeno Jovanu Plamencu, bivšem predsjedniku „crnogorske vlade“ da se sa svojim društvom u roku od tri dana udalji iz Italije. Ovo je veliki akt prijateljstva sa strane Musolinija prema našoj državi, pa je Musolinju poslata brzojavna zahvala.“ 192  Vidi: Politika od 28. marta 1923, 1, br. 5362, „Musolini goni Plamenca“, u tekstu se navodi da „u državnim uštedama Musolini ne štedi ni crnogorsku vladu“. 193   O tome vidi više: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu, knj. I, Podgorica, 2004. 188

72

Šerbo Rastoder

mu dao kolovođa, da zaigra drugo, nije imao s kim. Zato je pratio samo pogrešne korake u tom kolu, vrebajući priliku da u njega uskoči. To što je jugoslovensko kolo zaigrano po Pašićevoj koreo­grafiji, uz francusku muziku, a bez zvanične Crne Gore, kralj Nikola je shva­tao kao izraz najveće nepravde prema njoj.194 Ubijeđen da će saveznici ispu­niti obećanja o nje­govom povratku i obnovi crnogorske države, u kojoj bi se potom odlučivalo o formi ujedinjenja uz učešće ustavnih organa vlasti, kralj Nikola je posebno mnogo očekivao od Konferencije mira u Parizu. Otuda su možda tačna zapažanja Nika Hajdukovića da odluke Podgoričke skup­štine kralja nijesu mnogo uzbudile zbog uvjerenja da takav akt neće proći kod saveznika.195 To se može zaključiti i iz proglasa Crnogorci, koji je kralj Nikola, na prijedlog vlade, uputio Crnogorcima u zemlji i inostranstvu — u njemu je izloženo poli­tičko stanje Crne Gore i osuđena politika Srbije, koja je, posredstvom Velike narodne skupštine u Podgorici, pokušala da učini kraj nezavisnosti Crne Gore i njene dinastije.196 Proglas je upućen na Badnji dan 1918. godine, dakle istog onog dana kada je u Crnoj Gori otpočeo sukob pristalica i protivnika bezus­lovnog ujedinjenja, poznat kao Božićni ustanak. Ovaj veoma opširni proglas počinje konstataci­jom da se, poslije tri godine ropstva i izgnanstva, za Crnu Goru može reći da je najveći mučenik svijeta, jer nikad niko nije veće, ideal­nije i nesebičnije žrtve podnosio od nje za stvar časti, za stvar opšte-narodnu, za pravo i slobodu. U proglasu se podsjeća na ulazak u rat i odgovor vladi Srbije (Vaša sudbina je i naša), na to da požrtvanošću Crne Gore spasena je od ropstva vojska Srbije, jer joj vi, i niko drugi, sačuvaste odstupnicu preko Crne Gore. Potom idu optužbe na račun zvanične Srbije: Vama je poznato, da zvanična Srbija već odavno u Crnoj Gori nije gledala brata i udrugara na zajedničkom poslu, nego protivnika, koga je po nekom ludom shvatanju, tre­balo otrsiti, tobož u interesu Srbije. Naoružani neobjašnjivom mržnjom prema Crnoj Gori i njenim predstavnicima i lišeni solidne i moralne osnove, izvjesni političari iz Beograda, postavili su se, u politici prema Crnoj Gori na načelo: cilj opravdava sredstvo. Zvanični Beograd se zatim optužuje   O suprotstavljenim pogledima Pašića i kralja Nikole po pitanju države vidi: Mom­čilo Zečević, Kralj Nikola i Nikola Pašić (Dva pogleda na jednu državu), Dinastija Petrović Njegoš, I–III, CANU, 60, 2002, II 29–49. 195   Vidi: Niko Hajduković, n. d., 442/443. 196   Ibid., 456. 194

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

73

za intrige i klevete čiji je cilj bio: omalovažiti Crnu Goru u ovome ratu i srušiti njen visoki ugled među Saveznicima. O ustanku u Crnoj Gori i sukobima koji su izbili na Božić 1918. godine kralj Nikola i njegova vlada saznali su iz depeše koju im je uputio crnogorski generalni konzul iz Rima Veljko Ramadanović. Depešu je pročitao ministar finansija Milo Vujović, uz prisustvo kralja Nikole, ministra dr Pera Šoća i ministra Nika Hajdukovića. Prema Hajdukovićevom svjedočenju: Pošto Vu­jović završi sa čitanjem, Gospo­dar se poispravi i nasloni na leđa na naslon fotelje, uze da suče svoj desni brčić ofarban crnom bojom i vrlo lijepo zasu­kan i uvijen. Gromko se nakašlja i reče: Uviđam da Crna Gora neće otići kao đevojka bez prćije.197 Ustanak je zatekao i kralja i vladu, tim prije što su dip­lomatski predstavnici, kojih je tada bio pun Pariz, uoči početka Konferencije mira, jasno saopštavali sumnju da iza ustanka u Crnoj Gori stoje kralj i vlada. Takvu sumnju podsticala je jugoslovenska strana, odnosno Andrija Radović, koji je nešto kasnije u jednoj svojoj „promemoriji“ tvrdio da je kralj Nikola sa svojim agentima i jednim manjim brojem svojih pristalica izazvao krvave nemire u zemlji. Svi njegovi agenti i pristalice su žalosne osobe, ili osobe kompromitovane bilo u bivšem režimu kao ulizice, lopovi, špijuni, ubice i td, bilo za vrijeme austrougarske okupacije. Naravno, sve slične informacije iz Crne Gore Radović je tada slao posredstvom Francuza koji su bili stacionirani u Boki kotorskoj, koristeći njihove šifre.198 Trebalo je naći puta i načina da se savezničke vla197   Htjede da još nešto progovori ali se odjednom uzdrža, pokosi nas oštrim njegovim pogledom iz orlovskih očiju i upita nas: šta mislimo, ko će da pobijedi. Vujović odgovori: Pravda Gospodaru, a pravda je na našoj strani. Teško da će tu biti pobjednika i pobijeđenog, reče Šoć, jer su posrijedi i francuske trupe, a ima i italijanskih. Valjda se Francuzi neće umi­ješati u naše stvari, kaže Gospodar. Meni ne dade đavo no izustih: Gospodaru zbog dvije francuske glave koje padoše na ulicama u Atini… Da se ne bi pokazao zabrinutim on ustade, ode da Kraljici ispriča što se u Crnoj Gori događa i prekide dalji razgovor… Vidi: Niko Haj­duković, n. d., 463. 198   AJ, 336, f. 25, VIII, Predmet: Situacija u Crnoj Gori i dokumenti Radovića, dok. br. 20, Promemorija o pobuni g. Plamenca i družine. Radović optužuje italijanskog agenta Đo­vania Baldačija da je bio umiješan u pobunu i da je njegovo djelovanje bilo zvaničnog karak­tera, s obzirom na pisma koja mu je poslao markiz Montaljari, italijanski poslanik na dvoru kralja Nikole i da se ta pisma nalaze u posjedu Nacionalnog vijeća u Kotoru. Pomenuta pisma nijesu do danas pronađena, a malo je vjerovatno da ih Radović kao krunski dokaz ne bi već tada dostavio nadležnim organima, kad se iz ostalih izvora uočava da su dostavljani mnogo manje važni dokumenti.

74

Šerbo Rastoder

de razuvjere o optužbi koja se bezrazložno nameće vladi, zapisao je tim povodom Haj­duković. Na sastanku je odlučeno da kralj Nikola uputi predsjedniku SAD pismo u kojem bi zatražio susret sa njim. U pismu od 7. januara 1919. godine kralj Nikola je Vilsona upoznao sa stanjem u Crnoj Gori i oko nje i molio ga da, kao neutralna i nezainteresovana ličnost, preuzme ulogu arbitra i ispita razvoj događaja iz vremena sloma Crne Gore: da li je ili ne, Kralj učinio kakav akt izdajstva prema stvari Saveznika, što mu zvanični krugovi Srbije i njeni trabanti iz Crne Gore neopravdano pokušavaju imputirati.199 Vilson je kralju Nikoli odgovorio već 9. januara, saopštavajući da vjerujete da mi dani neće biti prezauzeti ni previše užurbani da izbacim interese neustrašive Crne Gore iz mojih misli ili da u najmanjoj mjeri umanjim moju iskrenu želju da učinim sve što je u mojoj moći da vidim da joj je pravda učinjena. Stvari na koje mi skrećete pažnju ću veoma ozbiljno i sa naklonošću razmotriti.200 Ohrabren ovakvim odgovorom, kralj Nikola je tražio prijem kod Vilsona. Ovaj ga nije primio, već je poslao kod njega svoga sekretara Kloza. Na njegovo direktno pitanje da li je upleten u krvoproliće, kralj Nikola je odgovorio da je on duboko pobožan i religiozan i da bi se smatrao grešnikom pred Svevišnjim Bogom tvorcem neba i zemlje i odgovoran pred ljudima i isto­rijom, kada bi on njegove Crnogorce podstrekao na međusobno ubijanje i klanje, pa da to njegova kruna zasijeca prostor i silu Krune Britanskog Carstva, a da razloge treba tražiti na drugoj strani.201 Kralj Nikola, inače poznat kao majstor poze i fraze, da bi do kraja uklonio sumnje sagovornika, izra­zio je spremnost da u tom smislu da i zvaničnu izjavu. Na ličnu molbu pred­sjednika Vilsona,202 kralj Nikola je uputio proglas narodu Crne Gore. O proglasu,   Ibid., 466.   Odgovor je objavio: Vitni Voren, Crna Gora — zločin Mirovne konferencije, Pod­gorica, 2000, 37 (prevod izdanja New York 1922). 201   Ibid., 467. Niko Hajduković navodi i da je on majoru Klozu saopštio da su kralj i vlada prvi put saznali za nesreću koja se desila u zemlji od generalnog konzula u Rimu, da je ta vijest bolno uticala na kralja i članove vlade i da bi paradoksalno i nelogično bilo da kralj ili njegova vlada sprovedu u zemlji takvo jedno zločinačko djelo, kada su savezničke velike sile, preko svoga povjerenika u Crnoj Gori, uspostavile vlast u ime Njego­vog veličanstva kralja… 202   Giuseppe de Bajza, La Questione Montenegrina, Budapest, 1928, 32, Le decisioni di Podgorica provocarono sdegno ed indignazione indicibili in tutto il MontenegroI montene­grini esasperati anche dalle crudelta commese da serbi „liberatori“, insorsero nel Natale del 1918 guidati da Jovan Plamenac, ex-ministro montenegrino. Al fine di 199

200

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

75

koji je adresiran na vojvodu Boža Petrovića, postoji više autentičnih zapisa. Prema svjedočenju Nika Hajdukovića, pošto je kralj Nikola prihvatio da u Crnu Goru uputi proglas u kojem poziva narod na red, mir i spokojstvo i pošto se zahvalio Vilsonu na takvu jednu njegovu visoko plemenitu zamisao, prvobitno je namjeravao da ga uputi na ime mitopolita Mitrofana Bana, ali se predomislio i odredio da ta ličnost bude vojvoda Božo Petrović. Vlada je dobila nalog da rediguje tekst proglasa, koji će kralj da odobri i podnese na uviđaj predsjedniku Vilsonu i otpremi ga adresantu u Crnoj Gori. Sljedećeg dana došao je Vilsonov savjetnik, major Kloz, prihvatio tekst depeše i upoznao vladu, da je na sinoćnoj sjednici Vrhovnog savjeta Konferencije mira, pred­sjednik Vilson iskoristio priliku da dobije saglasnost Savjeta, da se Kraljeva depeša može uputiti u Crnu Goru.203 Američki stručnjak za Balkan i član delegacije na Konferenciji mira Stiven Bonsal je u svojim bi­lješkama od 22. januara 1919. godine, zapisao: Moji stalno ponavljani argumenti da Srbin Pašić i beogradska vlast ignorišu tačku II čuvenih Četrnaest tačaka (sloboda mora) i da je trenutna korist od invazije države Crne Gore od Srba čak manje odbranjiva od predhodnog napada austrijsko-njemačkih snaga, konačno je zvučala ubjedljivo, a kada mu je stvar predstavljena, Predsjednik Vilson je preduzeo prvi pozitivni korak od dolaska u Francusku. Odobrio je memorandum, koji sam ja skicirao i, štaviše, obezbijedio podršku takvom stavu svih velikih ljudi okupljenih na drugom zasjedanju Svjetskog suda. U njemu se objavljuje da se sve srpske trupe, regularne podjednako kao i neregularne, koje osvajaju Crnu Goru i proganjaju njen narod moraju momentalno povući. Ako se kaže da je neophodna okupaciona vojska da bi se održao red i mir i pripremila zemlja za američki univerzalni lijek „slobodne i fer izbore“, onda bi trupe neke neutralne zemlje trebalo da zamijene srpske trupe. U prilog ove odluke, skicirao sam poziv (istakao boldom Š. R.), da ga kralj Nikola potpiše, koji je bio upućen njegovom narodu i koji bi, nadao sam se, doprinio pacifikaciji nemirnih regiona. U tom obraćanju Kralj poziva sve lojalne evitare massacri, Wilson si rivolse al re Nicola, che risedeva a Neully, pregandolo di sedare la rivolta colla sua parole di re. Il 22 gennaio 1919 re Nicola spedi in patria il telegramma che era stato redatto da Wilson… (istakao boldom Š. R.). Knjiga je prevedena na naš jezik i objavljena: vidi: Bajza Joszef, Crnogorsko pitanje (priredili Branislav Kovačević i Marijan Miljić), Podgorica, 2001. 203   Ibid., 467/8.

76

Šerbo Rastoder

Crnogorce da se uzdrže od neprijateljstva, da se vrate svojim kućama i izbjegavaju oružane konflikte ma kakvim provokacijama izloženi; a završava se njegovom nadom izraženom sledećim riječima: „Uvjeren sam da će prema plemenitom planu predsjednika Vilsona, koji su ratifikovale sve sile, narod Crne Gore dobiti potpunu i skoru šansu da odluči o vrsti vlasti koja mu najviše odgovara“. Imao sam velikih problema da ubijedim Kralja da potpiše ovaj poziv, ali pošto je to bio dio, i to najvažniji dio nagodbe, morao sam na tome da insistiram.204 Simo Popović, pak, tvrdi da je kralj napisao depešu želeći da uvjeri Konferenciju da se zbilja odigravaju kobni događaji u Crnoj Gori i da, ujedno, pokaže Crnogorcima kako Konferencija smatra Podgoričku skupštinu i njene odluke srbijanskim nasiljem. Najmanje sam mogao razumjeti kralja čemu se toliko raduje zbog te depeše, jer ako će biti kako narod hoće, ostaće Crna Gora sjedinjena sa Srbijom kao što se narod već izjasnio.205 U pismu Poenkareu od 26. avgusta 1919. godine kralj Nikola je, podsjećajući ga na razna obećanja, u slučaju slanja depeše bio veoma jasan: Na inicijativu i uz pristanak Mirovne konferencije, isto gledište je izraženo u mojoj poruci crnogorskom narodu od 22. februara (treba januara — Š. R.) u kojoj ga preklinjem da prestane sa prolivanjem krvi uvjeravajući ga da njegova prava garantuje Konferencija.206 O ovom događaju slično svjedoči i duhovni inspirator i vođa pobune u Crnoj Gori Jovan Plamenac. U originalnoj207 verziji pisma kralju Aleksandru iz januara 1925. godine, Plamenac je povodom ovoga događaja zapisao: Čim je ustanak izbio na površinu, odnosno čim se je počela krv prolivati i ustanici bili opkolili Cetinje i o tome general Venel poslao hitan izvještaj u Pariz, Klemanso je sazvao na jednoj sjednici u Parizu šefove vlada tadašnjih pobjedilačkih Velikih sila. Na njoj je uzeo učešće i potpredsjednik Vilson. Izložio im je Klemanso, što se je sve   Stephen Bonsal, Suitors and suppliants, The Little Nations at Versailes, USA, 1946 (I izdanje); cit. prema: Stiven Bonsal, Tužitelji i molioci, Mali narodi u Versaju, Vijesti (felj­ton), januar–februar 2000. 205   Vojvoda Simo Popović, S kraljem Nikolom iz dana u dan 1916–1919, Beograd, 2002, 240–241. 206  Vidi: Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore, Bar, 2000, 48. 207   Falsifikovanu verziju ovoga pisma objavio je Jovan Ćetković, Ujedinitelji Crne Gore i Srbije, Dubrovnik, 1940, 418–425. Originalna verzija čuva se u zaostavštini Jovana Pla­menca u Biblioteci Istorijskog instituta Crne Gore (BIICG), f. 176, a objavljena je u: Šerbo Rastoder, Janusovo lice istorije, Podgorica, 2000, 131–219. 204

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

77

dogodilo u Crnoj Gori. Na ovoj sjednici donesena je odluka, da predloži Kralju Nikoli, koji je tada bio u Parizu da mi izda naređenje, da prekinem borbu, raspustim vojsku, pod uslovom, da će i Velike sile ubrzo izdati naređenje, ne samo da se evakuiše od strane antantinih trupa državna teritorija Kraljevine Crne Gore, nego da će Konferencija Mira izaći u susret svima pravednim teritorijalnim aspiracijama Kraljevine Crne Gore. Ovaj je predlog imao u ime njih da učini Kralju Nikoli, Klemanso. Ali, kako on izjavi, da će propasti njegova misija kod Kralja Nikole, jer da Kralj bez ikakve osnove vjeruje, da francuska vlada, na čelu sa Klemansoom, radi protivu Crne Gore, s toga, da on nije podesan da govori sa Kraljem Nikolom, nego da je najverovatnije mogao tu stvar sa Kraljem urediti predsjednik Vilson. I tako je bilo. Predsjednik Vilson je intervenisao kod Kralja. Na osnovu ovoga on me je hitno izvjestio o datim garancijama i na osnovu toga zatražio je od mene da raspustim vojsku i da što prije krenem za Pariz, da zastupam interese zemlje na Konferenciji Mira. Vjerujući, da je Kralj Nikola tražio i dobio pismene garancije, uputio sam narodu proklamaciju i izdao sam naređenje o prekidu neprijateljstva i o demobilizaciji crnogorske vojske, a zatim pošao u Pariz.208 Vitni Voren je decidan. Vilson je 22. januara obećao kralju Nikoli: Us­koro će se ponuditi dobra prilika crnogorskom narodu da se slobodno izjasni o političkoj formi njegove buduće vlasti.209 To potvrđuje i Aleksandar Divajn,210 dok Jožef Bajza navodi: 22. januara 1919. kralj Nikola je poslao u domovinu telegram koji je sastavio Wilson,211 odnosno: Znamo da je sam Wilson intervenisao kod kralja Nikole u cilju smirivanja   Vidi: Šerbo Rastoder, Janusovo lice istorije, Podgorica, 2000, 206–207.   Vitni Voren, Crna Gora — zločin Mirovne konferencije, Podgorica, 2000, 38. 210   Vidi: Alex Devine, The mistery of Montenegro, London, 1920, 5. 211   Giuzeppe de Bajza, La questione Montenegrina, Budapest, 1928 (Jožef Bajza, Cr­nogorsko pitanje (priredili Branislav Kovačević i Marijan Miljić), Podgorica, 2001, 43. Bajza tim povodom piše: Odluke u Podgorici izazvale su prezir i nevjerovatno ogorčenje u cijeloj Crnoj Gori. Crnogorci, dovedeni do očajanja zbog okrutnosti koje su sprovodili Srbi „oslo­bodioci“, pobunili su se na Božić 1919. pod vođstvom Jovana Plamenca, bivšeg crnogorskog ministra. Da bi izbjegao masakre, Wilson se obratio kralju Nikoli koji je boravio u Neuilly (Nejiu), moleći ga da obuzda pobunu svojom kraljevskom riječju. 22. januara 1919. kralj Nikola je poslao u domovinu telegram koji je sastavio Wilson. Jedan dio pobunjenika je polo­žio oružje, a ostatak je napustio Crnu Goru zajedno sa Plamencom. Oslobodivši se tako naj­opasnijih patriota, Srbi su zaveli teror nečuven i neprimjeren Evropljanima… 208

209

78

Šerbo Rastoder

pobune, ubjeđujući ga da neće dozvoliti da pravo na samoopredjeljenje naroda bude uskraćeno Crnoj Gori.212 Iz navedenih izvora jedino se, zasada, može pouzdano zaključiti da je na intervenciju američkog predsednika Vilsona, zagovornika principa samo­opredjeljenja naroda, kralj Nikola zaista i uputio narodu u Crnoj Gori, na ime Boža Petrovića, poruku datiranu 9/22. januara 1919, sljedeće sadržine: Vojvodi Božu Petroviću, Njegovo veličanstvo Kralj Gospodar, doznavši za kobne događaje koji se danas odigravaju po Crnoj Gori, a u želji da prekine krvoproliće, upućuje Vam se ova Kraljeva poruka, sa kojom ćete izvoljeti upoznati Crnogorce. Ovo saopštenje odobrila je u svojoj jučerašnjoj sjednici Konferencija mi­ra u Parizu i dala je svoje ovlašćenje da se uputi u Crnu Goru na Vašu adresu. Poslije ovog pisma, koji je potpisala vlada Crne Gore, slijedi i poruka kralja Nikole: Mom dragom narodu, Preklinjem vas, ostanite mirno na svoje domove! Nemojte se oružjem odupirati onijem četama koje idu za tijem da zgrabe vladu u našoj zemlji. Od strane visokih predstavnika savezničkih država dobio sam najviše uvjerenje da će se u vrlo brzom roku, narodu crnogorskom pružiti pogodna prilika da slobodno izjavi o tome kakva će biti buduća njegova vladavina. Od moje strane saopšti, Vojvodo, narodu da ću se dragovoljno povinovati toj njegovoj odluci.213 U svakom slučaju, do Crne Gore je stigla depeša, koju je francuski poslanik pri (srbijanskom) jugoslovenskom dvoru uputio na adresu vojvode Mišića, načelnika Štaba Vrhovne komande, a ovaj je 13/26. I 1919. godine proslijedio generalu Milutinoviću, komandantu Jadranskih trupa. Depeša je glasila:

  Ibid., 49.  Vidi: Glas Crnogorca, br. 63, 14. januara 1919, 1; Niko Hajduković, n. d., 468–469. 212

213

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

79

Dragi moj rođače, Preko Vas šaljem pozdrav svom narodu, svom milom narodu. Molim vas da ostanete mirni i da se oružjem ne suprostavljate trupama koje hoće da se dočepaju vlasti u našoj zemlji, jer sam od visokih predstavnika savezničkih zemalja dobio najveća uvjeravanja da će se vrlo brzo crnogorskom narodu pružit prilika da se slobodno izjasni o političkoj formi buduće vlade, a sa svoje mu strane poručujem da ću se sa zadovoljstvom prikloniti njegovoj odluci…214 Ova verzija se u nijansama razlikuje od one koju je 1922. godine objavio Vitni Voren.215 General Milutinović je predao navedenu depešu vojvodi Božu Petroviću,216 koji je odmah poslije pobune zatvoren sa još 124 Crno­gorca u Centralni kazneni zatvor Jusovača u Podgorici, kasnije mu je početkom jula 1919. godine obustavljena isplata penzije,217 da bi potom bio interniran u Sarajevo.218 Jedno je sigurno: vojvoda Božo Petrović sa sadržinom kraljeve poruke mogao je upoznati samo svoje sapatnike u zatvoru. Po naređenju generala Milutinovića, vojvoda Božo je morao potvrditi da je primio ovo pismo i osim toga Petrović će i zasebno odgovoriti, da je primio pismo, pa će mi i taj odgovor zasebno   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, str. 198–199. 215   Vidi: Voren, n. d., 38. Prema Vorenu pismo glasi: Mom voljenom narodu: Ja vas molim da ostanete mirno u svojim domovima i ne pružate oružani otpor vojsci koja nastoji da ukine vladu vaše zemlje. Dobio sam najčvršća uvjeravanja od predstavnika savezničkih država da će se uskoro dati dobra prilika crnogorskom narodu da se slobodno izjasni o političkoj formi budućeg uređenja. S moje strane rado ću prihvatiti takvu odluku. Nikola 216   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana…, I, str. 213. 217   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 298, str. 404. Tada je obustavljena i plata Vladu Petroviću, predsjedniku opštine. 218   Ibid., 226–230, Spisak zatvorenika; Niko Hajduković, n. d., 473. Hajduković tvrdi da ova poruka nikada nije uručena vojvodi Božu Petroviću, jer je on, kao i svi rođaci Kraljevi, pod sumnjom da su podbadali ustanak, po zapovjesti Izvršnog odbora, lišeni su slobode, odaslati u Sarajevo i tu konfinirani… Kad je general Venel primio Depešu, uviđajući da je adresat osumnjičen i deportiran, a ustanak ugušen, on je depešu adaktirao kao bespredmetnu i nije saopštena narodu, već samo nekolicini državnika na Cetinju… (str. 473). 214

80

Šerbo Rastoder

dostaviti.219 Simo Popović tvrdi da je vojvoda Božo u odgovoru napisao: Ovdje je sve mirno. Mislim tako će ostati,220 i da je izašlo sve protivno onome što je kralj htio. Suština je bila uvjeriti saveznike da je poruka stigla na naznačenu adresu, bez obzira na sporazum koji je postigao formalni komandant savezničkih trupa u Crnoj Gori, general Venel, sa crnogorskim ustanicima još u vrijeme Božićne pobune — da nijedno lice angažovano u tim događanjima ne bude uznemiravano, ako ono ostavi oružje. Otuda iznenađenje Venelovog nasljednika, francuskog generala Taona, kada je primetio da se oko 140 drži zatvoreno u Podgorici, da je veliki broj bio zatvoren od strane crnogorskih vlasti, dok na reč jednog francuskog đenerala ovi pobunjenici trebali su da budu pušteni kućama. Ne mogu da dopustim, da se obećanje učinjeno od strane Generala Venela ne poštuje i zahtevam, da ni jedan nezakonito zatvoren bude držan dalje u zatvoru,221 pokušavao je novoimenovani francuski general da glumi najvišu savezničku vojnu vlast u okupiranoj Crnoj Gori. General Taon je neuspješno pokušavao i u maju 1919. godine da iz nikšićkih zatvora oslobodi zatvorenike, kojih je, po izvještaju komandanta mjesta, potpukovnika Bogdanovića, tada bilo 175 (i to pljačkaša i odmetnika od kojih je sto bez sumnjivih sa nepouzdanim dokazima, 50 opasni, kao tajni protivnici sadašnjem stanju njih 25).222 Zato i ne čudi što proglas velikih sila koji se pominje u izvorima i koji je trebalo da bude širen uz apel kralja Nikole do Crne Gore nije dolazio. Bez obzira na sve kontroverze u vezi sa navedenom porukom kralja Nikole, koja je bila emitovana preko radija sa američkih, engleskih i drugih brodova koji su patrolirali Jadranom, teško je procijeniti koliko je ona doprinijela pacifikaciji stanja u Crnoj Gori. Stiven Bonsal je zapisao da poziv Kralja svom narodu da se vrati kućama i uzdrži od aktivnog neprijateljstva na neki misteriozan način imao je puno veći tiraž nego uvjeravanje Sila upućeno ugnjetenim gorštacima da će uskoro dobiti šansu da sami u svoje ime odluče kakvu vrstu vlasti žele, i to je bila 219   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 99, str. 199. 220   Vojvoda Simo Popović, S kraljem Nikolom iz dana u dan 1916–1919, Beograd, 2002, 241. 221   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 188, str. 285. 222   Ibid., dok. br. 247, str. 343; dok. br. 251, str. 346; dok. br. 259, str. 351–352; dok. br. 262, str. 354–355.

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

81

najveća nesreća. Moram priznati da moj plan nije bio veoma uspje­šan i da je Kralj, iako me nagradio priznanjem da sam to radio iz najboljih mogućih motiva, zažalio što je poslušao moj savjet. Nekoliko dana kasnije mi je rekao (bio je u dosluhu sa svojim partizanima kod kuće tokom čitave Konferencije) da je mnogo lažnih verzija njegovog proglasa stavljeno u opticaj i da ga je puno ljudi protumačilo kao potpunu predaju i čak sugestiju da bi možda ljudi trebalo da uspostave što je bolje moguće odnose sa Beogradom. A naravno to je bila baš posljednja stvar koju sam želio da učine, protetsvovao je kralj. Baš posljednja stvar koju sam želio da učine da polože oružje. Ja sam borac, ono su borci. Želio sam da se bore za slobodu Crne Gore do posljednjeg čov­jeka.223 Slična je i konstatacija Vitnija Vorena: Kada ih je predsjednik Vil­son preko kralja Nikole zamolio da polože oružje, oni su povjerovali njegovim porukama i njegovim prvobitnim obećanjima sadržanim u „Četrnaest tačaka“. Oni su se oslonili na dobru volju Amerike da će ispuniti obećanje svih Saveznika, koje je predsjednik S. A. D. dao kralju Nikoli 22. januara 1919.224 Da li u navedenim obećanjima treba tražiti razloge lako provjerljive činjenice da do maja 1919. godine i nije bilo nekih većih sukoba u Crnoj Gori između pristalica i protivnika bezuslovnog ujedinjenja,225 pa čak i u tome da je glavni sukob sa protivnicima bezuslovnog ujedinjenja odložen za kraj 1919. i početak 1920. godine, kada će biti mnogo povoljnija međunarodna pozicija pobornika bezuslovnog ujedinjenja, odnosno do istoriografske konstrukcije unutar koje se Božićna pobuna posmatra kao glavni i odlučujući događaj ovoga sukoba iako je kasnije sličnih sukoba bilo na pretek?! Kada se analiziraju svi dostupni   Vidi: Stiven Bonsal, n. d. Opisujući sudbinu proglasa velikih sila i apela kralja Nikole autor navodi i sljedeće: Teško je tačno reći šta se desilo sa ovim proglasom Sila i ape­lom Kralja koji ga je pratio. Oba su bila emitovana radiom sa američkih, engleskih i drugih ratnih brodova koji su patrolirali Jadranom ali francuski i italijanski brodovi, koji su bili da­leko brojniji u ovim vodama od naših, pokazaše veoma malo žara da prenesu vijesti o mi­rovnoj politici ovoj izbezumljenoj zemji. Čak su i Englezi iz navodnog obzira prema Beo­gradu, uložili malo truda u prenošenju dobrih vijesti. To su barem informacije koje su stigle do nas kanalima američke mornarice. Ipak, neki koraci ka pacifikaciji su napravljeni. Neko­liko srpskih brigada je povučeno, a Skupština u Podgorici koja je bila pod kontrolom srpskih bajoneta i koja je izglasala zbacivanje Kralja Nikole se raspala… 224  Voren, n. d., 38. 225   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, dok. br. 1 — dok. br. 213. 223

82

Šerbo Rastoder

izvori, posebno politika velikih sila prema crnogorskom pitanju,226 moglo bi se pouzdano zaključiti da potpuna pacifikacija prilika u Crnoj Gori u vrijeme trajanja Konferencije mira u Pa­rizu nije bila ničiji interes. Na nesreći Crne Gore svi su željeli da profitiraju. Crnogorsko pitanje postajalo je zgodan ulog u cjenjkanju za zelenim stolom, što će se kasnije jasno i pokazati. Garancije velikih sila davane kralju Nikoli i njegovoj vladi bile su neiskrene i u suštini samo izraz diplomatskog taktiziranja u velikoj partiji karata koja se odigravala ispred i iza kulisa Konferencije mira. Da li je i koliko je bio svjestan toga crnogorski suveren, ostaje pod znakom pitanja. Ali da nije gubio nadu da će se vratiti u Crnu Goru, više je nego jasno, bez obzira na to što je anticrnogorska propaganda razloge za njegovo zbacivanje pokušavala da obrazloži čak i navodnim predskazanjem iz Biblije.227 Protiv njegovog povratka u Crnu Goru bili su i neki članovi dinastije, prije svih prestolonasljednik Danilo. Kraljeva odlučnost da se bar vlada povrati u Crnu Goru ispoljena krajem 1918. godine splasnula je poslije odbijanja Fran­cuske (koja je čak zaprijetila prekidom diplomatskih odnosa) i ubjeđivanja 226   Vidi o tome: Dragoljub Živojinović, Nevoljni saveznici 1914–1918, Beograd, 2000. 227   Stiven Bonsal je na jednom mjestu zapisao i sljedeće: Moje divljenje prema Kralju Nikoli (koje su neki okarakterisali kao slijepu pristrasnost) navelo je mnoge Srbe da izjave stvari, koje po mojoj procjeni nijesu saglasne sa činjenicama; neke od tih izjava su čak i smi­ješne. Jutros je de Giulli sa još dva beogradska propagandista došao u moju sobu i objavili da su tokom pregleda Svetih Spisa, Svetog Ćirila i Svetog Metodija pronašli, da su zbacivanje kralja Nikole sa trona tamo predskazali i odobrili ovi dobri ljudi još prije toliko vjekova. Njihov stav me navodi da pomislim kako svijet tone u ludilo i da možda i ja sam postajem „luckast“. Donijeli su sa sobom Bibliju na Staroslovenskom jeziku i počeli da čitaju iz nje. „U ovim svetim rukopisima“, insistirali su, „pronašli smo ovlašćenje i opravdanje za smjer kojim smo odlučni da krenemo. Evo znaka i predskazanja koje se mora pažljivo poslušati radi spasa našega naroda. Primirje je počelo jedanaestoga sata, jedanaestoga dana u jedanaestome mjesecu. Jasno da to nije slučajnost; to je znak koji pokazuje šta nam treba činiti, i ako slijedimo taj znak, šta nalazimo? Slušajte, u jedanaestom stihu, jedanaestoga poglavlja, jeda­naeste knjige Staroga Zaveta pronađosmo ove riječi: i pošto je kralj bio loš kralj, kraljevstvo će mu biti oduzeto i opljačkano“. Na trenutak sam ostao bez riječi, ali sam se ubrzo pribrao. „Vi citirate iz raskolničke biblije“, odgovorih „i iz teksta koji ne mogu da prihvatim. Ako Konferencijom treba da upravlja Sveto Pismo, a još uvijek nema nikakavog dogovora u vezi sa tim, insistiraćemo na verziji Kralja Džejmsa“. Napustili su me veoma nezadovoljni, ali najavljujući dolazak Anta Trumbića, njihovog vodećeg delegata, sa informacijama koje su veoma nepovoljne za Kralja Nikolu, i puno novijeg datuma…

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

83

prestolonasljednika koji je zagovarao potrebu da se sačeka završetak Konferencije mira i raščisti situacija u zemlji.228 Dolazak Jovana Plamenca u Pariz januara 1919. godine i njegovo insistiranje na neophodnosti povratka kralja i vlade u zemlju ponovo su aktuelizovali dilemu: da li preduzeti takav potez, očigledno suprotan volji saveznika, prije svega Francuske, koja je bezuslovno stajala iza interesa Srbije, i rizikovati da se kompromituju postojeće garancije o povratku ili preduzeti jednostran rizičan potez, koji bi bio izraz nepovjerenja prema saveznicima?229 A saveznici su, javno i tajno, redovno dostavljali informacije da od povratka kralja Nikole u Crnu Goru ne treba strahovati.230 Tako u jednoj depeši od 22. marta 1919. koju Stojan Protić proslje­đuje Antu Trumbiću, delegatu KSHS na Konferenciji mira u Parizu, doslovno   BII, f. 119, Knjaz Danilo — Kralju Nikoli, Kap Marten, 5. XII 1918; djelove pisma objavio je: D. Vujović, Ujedinjenje…, 403–404; vidi: Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore, Bar, 2000, 31. 229   Vidi: Ilija F. Jovanović-Bjeloš, n. d., 148. Autor navodi da ga je poslije dolaska u Pariz Jovana Plamenca, koji je ubjeđivao kralja da treba da se vrati u Crnu Goru jer ga narod željno čeka, kralj Nikola pitao za koliko može spakovati stvari radi polaska za Crnu Goru. Ovaj mu je odgovorio za 24 sata. Kaže mi budi spreman, a tako reci Vuku Vukotiću da i on sa perjanicima bude spreman svakog momenta. Tako je i bilo. Poslije ovoga treći dan, 15. januara 1919. godine Knjaz Danilo dolazi iz Kap-Martin u Parizu kod svog oca i majke. Kralj mu kaže za Plamenca i njegov dolazak iz Crne Gore, kao što Plamenac predlaže da se odma kreće za domovinu i da će nas Crnogorci raširenih ruku dočekati, bez obzira na današ­nje stanje partiskih prilika u zemlji. Danilo je kontra polaska i kaže Kralju. Tata, kaži mi ko za Vas i Vaš polazak garantuje, kad je Italija najprva protivu Vas i ako prima crnogorske izbjeglice u njenu zemlju. Ima računa jer bez Crne Gore ne može doći do sporazuma sa Srbi­jom u pogledu Dalmacije. Mene kao tvome sinu nasljedniku prestola nalaže mi dužnost da vam predložim da ne krećete bez odobrenja Velesila i bez deputacije od strane Crne Gore koja bi došla da te kao svog vladara prifati, a Vi radite kako znate najbolje. Poslije ovog konferisanja sa Danilom Kralj je ohladnio prema polasku za domovinu. Ovog dana u prisustvu Danilovu, Kralj je sazvao ministre kojiema je referisao da je odustao od polaska na način koi mu predlaže Plamenac, nego da se ovđe borimo za res­tauraciju Crne Gore, jer je ovđe ključ o zaključenju mira i granica savezničkih država… Uporedi: Niko Hajduković, n. d. U svojim sjećanjima autor ne spominje ove detalje i navodi da je Plamenac doputovao u Pariz 11. februara 1919. u pratnji brigadira Milutina Vu­činića (str. 479) i da su potom vođeni razgovori o sastavu nove vlade. 230   Francuski ambasador u Italiji Barer je u februaru 1919. uvjeravao jugoslovenskog poslanika Antonijevića da se kralju Nikoli neće dopustiti povratak u Crnu Goru. AJ, 334–1–3, Antonijević — Anti Trumbiću, ministru inostranih djela (strogo pov.), Rim, 18. februara 1919. godine. 228

84

Šerbo Rastoder

piše: Vrhovna komanda ima izvještaj iz štaba generala Depereja da prema zvaničnim izvještajima iz Pariza nema bojazni da će kralj Ni­kola…231 u Crnu Goru. Prema izveštaju francuskog poslanika u Rimu ne treba pridavati ozbi­ljan karakter vestima o spremanju crnogorskih bataljona u Italiji.232 Podsje­timo se, Franš d’Epere je bio načelnik štaba Istočne komande, pod čijom formalnom komandom su bile i savezničke okupacione snage u Crnoj Gori, dakle i srpske (jugoslovenske) trupe. Realno, on je bio jedna od naj­važnijih karika Francuske u legalizaciji politike „svršenog čina“ i najgorljiviji sljedbenik srbijanske (jugoslovenske) politike prema Crnoj Gori u vremenu kada se rješavala njena dalja sudbina. U svakom slučaju, kolebanja crnogorskog kralja oko povratka ili ostanka prestala su početkom februara 1919. godine, kada je takva dilema bila i izlišna. Opredjeljenje da se ostane u Parizu i tu se bori za restauraciju Crne Gore, jer se tu i rješava poslijeratna sudbina Evrope, bilo je iznuđeno zato što su crnogorsku dinastiju pretekli istorijski događaji. Da li je kralj Nikola pokušavao da preduprijedi događaje? Svakako da jeste, ne samo sa stanovišta jasnih diplomatskih inicijativa s kraja 1917. i tokom 1918. u smislu nastojanja da rehabilituje svoje vojne jedinice, diplomatskih inicijativa kod saveznika, organizovanog pokušaja pariranja snažnoj anticrnogorskoj kampanji, već i pokušajem instaliranja u samoj Crnoj Gori vlasti koja bi preduprijedila neprijatna iznenađenja. O BILANSIMA USTANKA

Iako postoji respektabilan broj primarnih istorijskih izvora, skoro niko nije našao za shodno da pokuša da napravi približno precizan bilans posljedica prvog ideološkog raskola u Crnoj Gori. U dugotrajnom procesu pacifikacije Crne Gore, koji je trajao koliko i sama Kraljevina SHS / Jugoslavija, dakle do početka Drugog svjetskog rata, ovo područje je bilo izloženo surovim likvidacijama grupa i pojedinaca, paljevini čitavih sela, zabranama kretanja i izgona stoke na katune, izbjeglištvu brojnih porodica a nekada i čitavih krajeva, brojnim grupnim i pojedinačnim sudskim procesima, i uopšte teroru i mučenjima oponenata. Izdavane su publikacije sa namjerom da se svjetska javnost upozna   Ovdje nedostaje nedešifrovana riječ, ali je lako zaključiti da se radi o povratku.   AJ, 334–1–3, Protić — Trumbiću, iz Beograda, 22. III.

231

232

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

85

sa onim što se događalo u Crnoj Gori, emigracija je prilježno bilježila izjave svjedoka zločina,233 strana štampa je relativno često objavljivala uznemiravajuće vijesti iz Crne Gore. U to vrijeme informacije su se sporije i teže širile, te nije čudo što se sve negdje do 1921. godine u jugoslovenskoj, posebno beogradskoj javnosti, skoro ništa nije znalo o tome šta se dešava u Crnoj Gori. Beogradski „Balkan“ (urednik i vlasnik Svetolik Savić) 1921. godine objavio je prve tekstove o krvavom crnogorskom raspletu — tekstove iz pera radikala Pantelije Jovovića, u kojima se prvi put pominje „pet hiljada popaljenih crnogorskih domova“, što su kasnije prihvatili i mnogi istraživači. Sam Pantelija Jovović je tvrdio da golgota koju je preživjela Srbija za vrijeme evakuacije kroz albanske gudure, ni približno nije ravna onoj golgoti koju je Crna Gora preživjela za vrijeme ujedinjenja. „Ja sam Evropi jasno predočio da je nesrećna Crna Gora, u čast i slave ujedinjenja razapeta na krstu“, tvrdio je ovaj autor.234 Pored cifre od 5.000 popaljenih domova, susrećemo se i sa cifarama od 4.000 stradalih Crnogoraca, preko 3.000 uhapšenih, natjerano na političku emigraciju oko 4.000 građana Crne Gore, dok je u raznim političkim procesima na sud izvedeno preko 500 lica235. Jedinu pouzdanu statistiku bilansa napravio je Novak Adžić.236 Istražujući politička suđenja u Crnoj Gori 1920–1940, ovaj autor je precizno utvrdio da su u navedenom periodu na sudskim procesima (cetinjski proces 1919– 1920; cetinjski proces 1920; podgorički proces 1921; sudski proces brigadiru Vešoviću u Beogradu 1921; podgorički proces 1922; nikšićki proces 1922; razni cetinjski procesi 1922–1926; kolašinski procesi 1923–1927; te brojni sudski procesi 1930–1940) ukupno osuđena 283 lica na kaznu zatvora od 1.637 godina ili u prosjeku 5,785 godina, ili 2.111 dana.237 Među osuđenima daleko najviše je bilo onih koji su ili učestvovali u Božićnom ustanku ili su izbjegli u šumu i kao članovi komitskih družina nastavili da vode borbu. Istražujući navedenu problematiku, autor  Vidi: Krvavi album Karađorđevića, Rim, 1921.   Vidi: Pantelija Jovović, Crnogorski političari, Beograd, 1924. 235   Vidi: Novak Adžić, Politička suđenja u Crnoj Gori 1920–1940, Cetinje, 2012, 195–196. 236  Ibid. 237   Vidi: Novak Adžić, Politička suđenja u Crnoj Gori 1920–1940, Cetinje, 2012, 382. 233

234

86

Šerbo Rastoder

ukazuje na nevjerovatan pravni paradoks. Naime, sve negdje do unifikacije krivičnog zakonodavstva, kasnih tridesetih godina, svima je suđeno po starim crnogorskim zakonima. Tako se desilo da budu osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne po zakonima zemlje koje nije bilo, a zbog svoje borbe da se vaspostavi ta zemlja. Isti autor je istražujući politički motivisana ubistva, kojima dijelom pripadaju i ona izvršena nad komunistima, kojih je u odnosu na zelenaše bilo tek nekoliko procenata, navodeći njihova imena, datume likvidacije ili ubistva, naveo podatke za 111 ubijenih 1919. godine, za 47 ubijenih 1920. godine, za 25 ubijenih 1921. godine, za 68 ubijenih u periodu 1922–1929, te za 38 ubijenih u periodu 1929–1940. Dakle, za ukupno 289 ubijena. Ovdje se radi samo o likvidacijama pojedinaca ili manjih grupa, dok su izvan ove statistike ostale žrtve većih sukoba vođenih između vojske i naroda, odnosno ustanika. Treba reći da je teror naročito vidljiv od aprila 1919. godine, kada u Crnu Goru dolazi Ivan Lola Pavićević, kao namjesnik kraljevske vlade, za kojeg sam Pantelija Jovović, opisujući teror koji je zaveo, navodi i sljedeće: „Ta ulična rulja za nagradu od Pavićevića, ubijala je ljude, vešala żene, palila kuće, pljačkala tuđe domove…“.238 U svakom slučaju zna se da je svako brojao samo „svoje“ žrtve. Tako je u borbama na Badnji dan oko Cetinja prema izvještaju tamošnjeg upravnika bolnice bilo 13 poginulih i 59 ranjenih.239 U deportacijama i kažnjavanju čitavih krajeva, sela i zaselaka, motivisanih optužbama da štite odmetnike, vršene su masovne odmazde. Tako komandant Zetske divizijske oblasti, general Mihailović javlja da su u septembru 1919. samo u šavničkom srezu uhapšena 132 mještanina.240 U novembru iste godine usljed raširene komitske djelatnosti i velikog broja odmetanja u šumu, general Mihailović je predlagao povjereniku Kraljevske vlade na Cetinju da se zavede vanredno stanje sa prijekim sudom na svakom dijelu teritorije gdje se pojavi veći broj odmetnika i gdje ih narod pomaže, kao i tamo gdje se vojska mora upotrijebiti za zavođenje reda.241 Sačuvani su spiskovi odmetnika, „sumnjivih“ i njihovih jataka, te izvještaji   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, I– IV, Bar, 1997, knj. I, str. 18–19. 239   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. I, str. 164, dok. br. 66. 240   Ibid., knj. II, str. 732, dok. br. 606. 241   Ibid., knj. II, str. 656, 658, 670, 671, 705, 706, 733, 775… 238

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

87

komandanata pojedinih operacija izvođenih u raznim djelovima Crne Gore. Ovi izvještaji na kraju po pravilu sadrže bilanse u kojima je naveden broj „uhvaćenih u borbi“, „onih koji su se predali“, te broj „ubijenih“. Sistematskom analizom ovih izvještaja i spiskova mogao bi se utvrditi približan broj stradalih i na jednoj i na drugoj strani. Svejedno — bio on „mali“ ili „veliki“, samo se na taj način može smanjiti nivo manipulacije i istovremeno pokazati veći nivo odgovornosti. Jer ako se u ovim izvještajima kao brojka izbačenih iz stroja navodi cifra od 759242, ili da je u Pješivcima u novembru 1919. zarobljeno „odeljenje od 20 vojnika“243, te da je u borbama u nikšićkom srezu poginulo 5 a ranjeno 7 vojnika244, može se približno izvesti predstava o žestini sukoba. Početkom decembra 1919. pukovnik Bogdanović je tvrdio da se samo na području Stubica — Bogetići nalazi 150–200 odmetnutih Čevljana, Cuca, Rovčana i Zagarčana, i da im se pridružilo 150 Pješivaca.245 Šta nam ovi brojni izvještaji govore?246 Samo to da je sukob oko Cetinja i drugih mjesta na Božić 1919. bio minorna uvertira za daleko veće sukobe koji će uslijediti krajem te i početkom 1920. godine, kao i kasnije, te da saglasno nespornim činjenicama nije moguće i nije naučno ustanak svoditi samo na događanja iz januara 1919.

  Ibid., knj. II, str. 945, dok. br. 769.   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. II, str. 852, dok. br. 777. 244   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, I– IV, Bar, 1997, knj. II, str. 955, dok. br. 780. 245   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pok­ret 1918–1929, I– IV, Bar, 1997, knj. II. 246   Ibid., knj. II, str. 945, dok. br. 769. 242 243

88

Šerbo Rastoder

Šerbo RASTODER THE CHRISTMAS UPRISING IN MONTENEGRO OF JANUARY 1919 — HISTORIOGRAPHICAL CONTROVERSIES AND DILEMMAS Summary For almost an entire century, the Christmas Uprising has been the subject of historiographical exposition, but the impression is that we have not moved further than the beginning, regardless of the fact that in the meantime several hundreds of books, contributions and essays and thousands of primary historical sources have been published on this subject. Although the enviable heuristic and knowledge basis have narrowed the possibility for intellectual impressions, quasi-scientific expositions and those by publicists, arbitrariness and non-binding narrations, this possibility is still present. The ambition of this work is not to acknowledge all the contradictions, contrary opinions and intellectual constructions which have, or do not have, the characteristic of being verifiable, but to problematise the essential issues of the content of this event and to offer a verifiable and measurable narration, which will thereby gain the legitimacy of being scientific. For this reason, this large number of issues will be synthesised into only those key ones, with the possibility of additional resolution, which in essence will lead to a re-examination of the event. It is our ambition not to re-examine it, but to come to conclusions on the basis of what is being re-examined, although we know that this is a constant and never-ending process within the scientific discipline. The first polemic issue is the one in which the practice of giving different names to this event is considered: rebellion, mutiny and uprising. Although a glance at a dictionary shows that these are synonymous in meaning, it is however clear that between them there are important differences in their content. Namely, one can clearly notice the tendency that those authors who wish to reduce the significance, extent and character of the event, to localise it (spatially and chronologically) call the same event a „rebellion“ or „mutiny“, while the objective heuristic basis gives validity to those who call this event an „uprising“. If this is so, the question is raised about the date of the beginning and end of the uprising. We find the answer to this question in numerous sources from insurgents who marked 21 December 1918 as the start of the uprising. In accordance with that, they instituted a „memorial“ and a medal (the „Order of Gaeta“), which was handed out to commemorate and acknowledge this event. Following the mentioned logic, we are prone to the presumption that the ending of the uprising can be recognised in the killings of the final followers of the ideology of the Christmas Uprising, which took place in March 1929 when Drago and Radoš Bulatović were killed. Here we are referring to people whose activity in terms of the aims of the uprising can be followed from December 1918 to March 1929, and not to renegades as such, because their killings happened even later than March 1929. At the same time, we can recognise the aims of the uprising in the analysis of several hundreds of declarations and manifesto documents of the insurgents. The original demands for the annulment of the decisions of the Podgorica Assembly, unification on equal terms, which would proclaim the legal and legitimate organs of the Montenegrin state, have, with the passage of time, grown more into a demand for the „re-establishment of Montenegro“. One thing is certain — that the manifesto slogan „for the right, honour and freedom of

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

89

Montenegro“ brings together an entire segment of an issue which cannot be understood unless one is familiar with the events inside Montenegro and outside of it, especially from January 1916. One of the issues, which only at first glance seems uncontroversial and thereby less profound, is who was the uprising directed against? The issue is contradictory because an uprising is by definition an armed or other rebellion against (some) authority. For this reason the real question is: who was the government in Montenegro in December 1918? Essentially and in reality, Montenegro was an area occupied by the Allies. More precisely, by the decision of 7 October 1918, Montenegro was occupied by the Allies (American, British, French, Italian and Serbian troops). The latter became part of the Allied occupational forces exclusively by the decision of France, which brought them into the occupational contingent, contrary to all previous plans and agreements. For this reason, it is essential to know that Montenegro was occupied by the Allies, that the command of Allied troops was in Kotor, at its head was the French General Venel, and it exercised power in the name of the Montenegrin king, whose return from exile had been made impossible. So the mandate of the Allied troops was directed towards keeping the peace in the name of the official Montenegrin organs of power. For that reason, the aims of the uprising were directed towards the annulment of the decisions of the Podgorica Assembly, which was not recognised either by a single Allied state, or even Serbia, and the demand that Serbian troops leave Montenegro, was unrealistic, ill-advised and part of the inability of the political elite in Montenegro to deal with the new situation. Because, formally, the withdrawal of the Serbian troops would have to be sanctioned by the commander of the Allied troops, meaning France, which was far-removed from the Great Power’s aims. Because of all the aforementioned, the French General Venel — who appeared in the role of an unopposed „arbiter“ in an intra-Montenegrin quarrel, even though he was actually a „supporter“ and his government had already „chosen“ its side, and that wasn’t Montenegro — in the key phase of the uprising, at Christmas around Cetinje, took part in crushing the uprising and disarming the insurgents. Because of all the above, it was profitable for anti-Montenegrin propaganda to present the uprising as an act of violence against the international community. Given that the issue, or rather dilemma, of the leader of the uprising has so far remained unresolved, was there actually a single chosen leader of the uprising? Sources point out that in the initial years, until July 1919, Jovan S. Plamenac was mentioned as being the individual marked out as the leader of the uprising. The dilemma around this is partially resolved by a document from the beginning of November 1918 in which King Nikola named Plamenac as the highest military and civil commander of Montenegro. Plamenac’s unopposed leading role in the preparation of the uprising and his unchallenged leadership among the conceited Montenegrin chieftains can only be explained in this way. The identification of Krsto Popović as the military commander of the uprising in our opinion only makes sense from July 1919 when he, as the newly appointed head of the general staff of the Montenegrin Army in Italy, with 120 fellow fighters invaded Montenegro with the intention of widening the uprising. In that context the issue of the disappearance of the Montenegrin Army at a time when the Montenegrin state still existed and its „revival“ when there was no longer a state seems interesting. Here we highlight the fact that after the unsuccessful taking of Cetinje, Nikšić, Podgorica, Rijeka Crnojevića and Virpazar, which had been imagined in the initial phase of the uprising, some of the insurgents were disarmed and returned to their homes, some fled into the woods,

90

Šerbo Rastoder

while others fled to territory which was occupied by Italians. With part of the other insurgents they were transferred via Medova (Shëngjin) in Albania to the Italian coast in Brindisi, and from there to the coast of the Tyrrhenian Sea in Gaeta. After the signing of a military convention between Italy and Montenegro in April 1919 and after an agreement on keeping one detachment (up to 700 soldiers) in Italy, a concentration of Montenegrin patriots formed in the areas of Gaeta, Formia and Sulmona, from whom four battalions of the Montenegrin Army, the national guard, gendarmerie and the command staff of the Montenegrin troops were established. The number of these troops varied and reached a figure of 1, 552 soldiers at the middle of 1920. They were formed for a possible invasion of Montenegro. In actual fact, they served as Italian currency and were meant to put pressure on the Kingdom of the Serbs, Croats, and Slovenes to resolving the — for the Italians — key Adriatic issue, and because of that these troops, after the Treaty of Rapallo between Italy and the Kingdom of the Serbs, Croats, and Slovenes, and especially after the fascists and Mussolini came to power, were forcefully disbanded. Part of these forces returned to their own country, where they predominately ended up in prison, while a small part of them hid and carried on the fight from the countries of America and Western Europe. The issue of the inspirer of the uprising is more viewed in historiography as a need to understate the significance of the uprising, so King Nikola and Italy are marked as its exclusive inspirers. The mention of King Nikola as the exclusive inspirer of the uprising is particular present among those who have wanted to narrow the „Montenegrin question“ into a „dynastic“ one, or into an issue of power. The essential sources and facts show that the king and the government in exile were not made aware of the preparations for the uprising and that the news about the beginning of the uprising in Montenegro was sent to the government and the king in exile by the Montenegrin emissary in Rome, Veljko Ramadanović. According to the accounts of eyewitnesses, King Nikola reacted to the news about the uprising with the words: „I see that the girl will not leave without her dowry“. Anyway, foreign diplomats testify that, in an agreement from the leader of the Allies, US President Woodrow Wilson sent to King Nikola the secretary, Klotz, who participated in the drawing up of a letter to the insurgents, which was addressed to Božo Petrović, who with 124 respected Montenegrins on the eve of the uprising was imprisoned in Podgorica’s „Jusovača“ prison. In that missive to the Montenegrins, King Nikola called on them to not oppose the newly created situation, because he had the promise of the Allies that the Montenegrin Question would be resolved at the Peace Conference in line with Wilson’s Fourteen Points which foresaw the renewal of Montenegro, Serbia and Belgium. The letter was delivered to Vojvoda Božo Petrović in prison and it remained to him to write „over here everything is calm“. On the other hand, the „credibility“ of the Allies was preserved by virtue of the fact that the letter was „read out“ as a proclamation from the Allied ships that were in the Bay of Kotor, in the Adriatic Sea. There is no more fundamental research on how much this „letter“ contributed to the pacification of the insurgents, but it is certain that it additionally strengthened the illusion of the small number who were aware of its contents that the international community would resolve the „Montenegrin Question“. When considering the attributing to Italy of the role of inspirer of the uprising then the following should be said. Italy was a land of the Allied Entente, which with its army also participated in breaking through the Salonica Front and it is certain that its sympathies towards the opponents of the unconditional unification of Montenegro

Božićni ustanak u Crnoj Gori januara 1919. godine…

91

and Serbia were no less than the sympathy and role of France towards the supporters of the unconditional unification of Montenegro and Serbia. The accusation that Italy stood behind official Montenegro is additionally strengthened by its need to widen it territory in line with the stipulations of the Treaty of London, at the expense of those territories which, at the time the treaty was signed, were part of Austria-Hungary and, in the newly created geostrategic apportioning at the end of the war, were part of the newly created Yugoslav state. In that context, Italy’s relationship towards Montenegro is rightly portrayed as a „betrayed alliance“ by the person who knows this issue best, Dragoljub R. Živojinović. In that context, the stay of the Italian intelligence agent Giovanni Baldacci on the border of Montenegro at the time of the preparation of the uprising and his contact with Jovan S. Plamenac were portrayed, according to research by the same author, as Baldacci exceeding the mandate he had been given, and the promises that he gave in that sense had no realistic weight. More precisely, Italy was not ready, on the eve of the Peace Conference in Paris, to take the risk of supporting the Montenegrin Question and causing any misunderstanding with the other members of the Big Four. In the end, it is more than clear that there is still no precise balance sheet of the consequences of the uprising. More precisely, each side „counted“ only „its own victims“. In that context, the claims of the radical Pantelija Jovović, published in the Belgrade newspapers as early as 1921, about 5, 000 Montenegrin homes that had been burnt down, later became generally known in literature, even though it is more than clear that the number of burnings that took place after this date was not included in this number. On the other hand, figures of 5, 000 insurgents among researchers, or 35, 000 according to insurgent sources, around 4, 000 imprisoned and killed individuals, are more an expression of superficial analysis than comprehensive research. The only serious research on this theme is Novak Adzic’s, which dealt with the judicial political processes in Montenegro from 1920 to 1940 and which precisely establishes that in several judicial political processes in that period, 248 Montenegrins were sentenced to a total of 1, 637 years imprisonment, that is 5.85 years or 2, 111 days per accused. In any case, on the basis of numerous original sources, one can make a relatively precise statistic of the victims on both sides. Key words: 1919 Christmas Uprising, insurgents, Montenegrin Army, government in exile, Allied occupation, Whites, Greens, for the right, honour and freedom of Montenegro

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 930.85:005.44

Nenad VUKOVIĆ*

REFLEKSIJE O GLOBALIZACIJI CIVILIZACIJE I DUHOVNE KULTURE Sažetak: Kako razumjeti globalizaciju? Kako danas velike ekonomske i tehnološke sile formiraju sutrašnji svijet? Neminovna su pitanja i iz aspekta široke lepeze kulture! Gdje su granice konkurencije? Pitanja su kojima se danas nezaobilazno bave i vodeća filozofska imena. Globalizacija obuhvata širok spektar čovjekovog života. Zavisno od tehnike i tehnologije (ističu filozofi) radikalno se stvara univerzalna civilizacija (globalna), a kultura biva sistematski potiskivana od strane „tehnike i cifara“. Pored globalizacije tehnike, tehničke civilizacije, osjeća se i naglašen proces globalizacije kulture. Procesom globalizacije kulture pojedine kulture bivaju potiskivane od strane „univerzalne kulture“ — znači da se potire individualnost kultura u korist jedne zajedničke kulture, dok su vrlo česta upozorenja i isticanja da su poželjne kulturne različitosti. Ali, sve navodi na to da će doći do svijeta radikalno unifikovanog, do nametanja da jedna kultura bude univerzalna kultura. Što znači da jedan kulturni sistem neće biti dominantan, nego jedini — česta su utemeljena upozorenja filozofa. Ključne riječi: civilizacija, ekonomija, tehnologija, kultura, čovjekov život, globalizacija, unifikacija, kulturne različitosti (posebnosti), jedan (jedini) kulturni sistem, filozofska pitanja

Poznato je da se globalizacija kao proces (moguć proces) pojavila prije nekoliko decenija, u posljednjoj četvrtini XX vijeka. A već danas u svijetu u raznim promišljanjima kompetentnih naučnih i filozofskih   Akademik Nenad Vuković, CANU

*

94

Nenad Vuković

imena često se ističu pitanja: da li je globalizacija mit ili stvarnost? Ili — kako razumjeti globalizaciju iz raznih aspekata? Kako danas velike ekonomske i tehnološke sile formiraju sutrašnji svijet? Gdje su granice konkurencije? Nezaobilazno je i neminovno promišljanje o procesu koji vodi integraciji, međusobnoj zavisnosti društava, privrede i kulture. Veliko je pitanje: kako ide stvaranje ujedinjenog svijeta, kako nestaju nacionalne države, do čega dovodi porast interakcije iznadnacionalnih korporacija? U ovom radu prioritetno se postavljaju pitanja iz aspekta široke lepeze kulture. Koje su posljedice homogenizacije kulture? Neminovno je danas odvojeno promatrati globalizaciju civilizacije od globalizacije kulture. Globalizacija civilizacije upućuje na stvaranje širokih mogućnosti dostupnosti tehničkih, tehnoloških, ekonomskih dostignuća. Otuda globalizacija postaje zajednička svim ljudima na svijetu. S globalizacijom kulture biva drugačije jer taj proces dovodi do toga da jedna kultura biva potiskivana i zamjenjivana univerzalnom kulturom. Široko se diljem Evrope ističu pitanja globalizacije kulture — pitanja u kojima se podvlači ugroženost individualne kulture (gubljenje samobitnosti) globalizacijom kulture. Još je Lešek Kolakovski kritikovao globalizaciju kulture sloganom — „Wszystkie kultury są równe“ („Sve su kulture različite“). Paweł Nierodka (Pavel Njerodka) podvlači kritičku misao koju je istakao Arnold J. Toynbee: „Uniwerzalizm kulturowy prowadzi do świata radykalnie zunifikowanego“ („Kulturni univerzalizam dovodi do svijeta radikalno unifikovanog“) — što znači da kulturni univerzalizam dovodi do potiranja samobitnosti, do potiranja kulturne posebnosti značajne u mozaiku opštosti. Nameće se pitanje da li je moguće i svrsishodno jednoj ljudskoj grupaciji koja živi u određenim uslovima, koja živi svoj kulturni život, koja živi u svojoj istoriji i religiji, nametnuti nešto drugo, neku drugu kulturnu narav? Posebno je pitanje evropske kulture i njenog značaja u današnjem vremenu globalizacije. Evropsku kulturu koja je utemeljena na helenskim korijenima treba da, u korist globalizacije, koriguje, zamijeni neka druga duhovna kultura uslovljena tehnološko-civilizacijskim dostignućima. „Współczesne procesy globalizacji cywilizacyjnej i kulturowej dają się odczytać jako kontynuacja kształtowania się świata człowieka“ (Zachariasz). Poljski filozof Zachariasz (Zahariaš) ukazuje i na neuspjehe u realizaciji želja o novom svijetu uređenom po nečijoj želji, o

Refleksije o globalizaciji civilizacije i duhovne kulture

95

neuspjehu globalnog društva, tj. liberalne imperije. Izgleda da se pogrešno protumačio kraj XX vijeka, da je došao „kraj istorije“, da je završen konflikt između komunizma i liberalne demokratije, da padom komunizma liberalna demokratija nema alternativu kad je riječ o sistemu. A „kraj istorije“ da li je početak „nove istorije“ svijeta, ispunjenog napetostima i konfliktima. I dalje je teško pojmiti svijet — upozoravaju filozofi, jer se stalno potvrđuje da je svijet neobično složen. Globalizacija obuhvata širok spektar čovjekovog života. Zavisno od tehnike i tehnologije (ističu filozofi) radikalno se stvara univerzalna civilizacija, što znači da se od niza civilizacija stvara jedna civilizacija (globalna), a kultura biva sistematski potiskivana od strane „tehnike i cifara“. Globalizacija je svojstvena savremenom svijetu ako se razumije kao „razmjena duhovnih i materijalnih dobara između ljudi koji žive u različitim sistemima.“ Ona se tiče raznih aspekata čovjekovog života: ekonomskog, ideološkog, pogleda na svijet, političkog, religijskog. Pored globalizacije tehnike, tehničke civilizacije, globalizacije u ciframa, naglašeno se doživljava proces globalizacije kulture. To je proces kad jedna kultura teži da bude univerzalna kultura. Globalizacija kulture opasnost je koja uništava individualnost kultura, njihovu posebnost u korist zajedničke kulture. A s druge strane, razlika u kulturama je poželjna kao i razlika među ljudima. Procesom globalizacije kulture pojedine kulture bivaju potiskivane od strane „univerzalne kulture“ — znači da se potire individualnost kultura, njihova posebnost, u korist jedne zajedničke kulture, dok su vrlo česta upozorenja i isticanja da su poželjne kulturne različitosti, kao i same razlike između ljudi. Ali, sve navodi na to da će doći do svijeta radikalno unifikovanog, do nametanja da jedna kultura bude univerzalna kultura. Što znači da jedan kulturni sistem neće biti dominantan, nego jedini — česta su utemeljena upozorenja filozofa, polazeći od autonomnih vrijednosti evropskog svijeta kulture. Zanemaruju se prirodni uslovi, istorija, religija, sistem ponašanja… Naglašena su i upozorenja da „…proba globalizacije raznih načina postojanja može da dovede do sukoba, ideoloških ratova“. Nemoguća je univerzalna civilizacija (S. P. Huntington). Kultura se sagledava kao filter civilizacijskog, tehničkog razvoja. U našem vremenu poljski autor (Zachariasz) razvija koncepciju filozofije kulture određenjem kulturozofia, a ne filozofija civilizacije, jer je to dio kulturozofije: „Razvoj teoretskog znanja utiče na

96

Nenad Vuković

procese koji se odvijaju u raznim oblastima čovjekovih kulturnih djelovanja. Zahvaljujući tome dolazi ne samo do objašnjenja stvarnosti nego se formira i jednoliti sistem značenja.“ Teoretsko znanje (zaključuje filozof) nezavisno je od svih sadržaja. Nezaobilazno je ovdje uključiti, kao naglašen primjer, pitanje jezikā. Šta se proklamuje (i osigurava) u raznim poveljama kad se radi o jezicima, a šta se upravo događa u praksi. U mnogim evropskim zemljama u kojima je od posebnog značaja pitanje nacionalnog jezika unutar i prema vani, vode se „žestoke“ rasprave o tome šta se događa s nacionalnim jezikom, šta narušava njegovo njegovanje, njegovu osobenost i kulturu, a posebno kulturni značaj, šta ga potiskuje u drugi plan, kakva mu se sudbina predviđa i do čega će to sve da dovede. Dovoljno je osvrnuti se na opservacije Ranka Bugarskog, kompetentnog autora, iznesene u knjizi Evropa u jeziku (njegove stavove temeljito je predstavio Milivoj Alanović u Zborniku Matice srpske za filologiju i lingvistiku, LIII/2, Novi Sad, 2010). U jednom od poglavlja ove knjige, naslovljenom: Evropska jezička politika između raznolikosti i globalizacije, Bugarski kaže kad je riječ o odnosima između jezika, dvije su suprotstavljene tendencije: globalizacija i regionalizacija i da je neposredni efekat globalizacije i lingvistički ekspanionizam, prije svega engleskog jezika, a dostignute evropske kulturne vrijednosti u velikoj mjeri zavise od uspjeha promocije i podrške modelu interaktivnih odnosa među jezicima. Bugarski polazi od preispitivanja odnosa između evropskih jezika kroz noviju istoriju. Dok je prevaziđeni modularni model podrazumijevao koegzistenciju autonomnih jezika, ekspanzivni je bio izraz nadmoći velikih jezika, pri čemu se danas u prvom redu misli na engleski jezik, kao na simbol globalizacije, lingvističke tiranije, te ‘lingvicida’ nad malim jezicima. Bugarski kaže da se danas afirmiše jedan autentično evropski model, onaj interaktivni, koji podrazumijeva saradnju govornika na načelno ravnopravnim osnovama, što Evropu promoviše kao kompleksan i interaktivan komunikacijski prostor. Ali, u osnovi sumorni su efekti globalizacije jer predviđaju unifikaciju. Danas je u Evropi prisutno i gubljenje jasnih granica među jezicima usljed stalnih migracija stanovništva. Nacionalni jezici bez internacionalnog statusa ugroženi su slabljenjem evropske nacionalne države, efekti globalizacije se posebno odražavaju na regionalne i lokalne jezike. Engleski jezik prelazi put od Globisha, Globalisha ili Globalesea, sve do Eurospeaka, i

Refleksije o globalizaciji civilizacije i duhovne kulture

97

primjetno je njegovo račvanje u čitavu porodicu, poput latinskog jezika. Pitanje je prisutno šta (nam) danas znači engleski jezik, koji je njegov značaj u međunarodnim komunikacijama. Bugarski ističe kao paradoks da u vremenu promocije višejezičnosti engleski jezik doživljava svoj uspon, ne zato što to žele njegovi izvorni govornici, nego zato što je to u interesu onih kojima je on drugi ili strani jezik. Na taj način engleski jezik postaje naš zajednički, čime je simbol nekog novog, modernog života. Došlo je do toga da ako znamo jedan strani jezik, dobro bi bilo da je to engleski, a ako ih je više, među njima treba da je engleski. Sve se to posebno odnosi na ‘evroengleski’, tj. engleski jezik u evropskim institucijama, koji je razvio neka svoja obilježja u rječniku i terminologiji i time postao univerzalno sredstvo za razumijevanje njegovih neizvornih korisnika. Filozofi upozoravaju da je danas potrebna kulturna mudrost na nivou opstanka ljudske vrste, utemeljena na znanju, na raspoznavanju posljedica čovjekovih djelovanja i s njima povezanih posljedica u raznim kulturama i da realni svijet zamjenjuje fikcija, a čovjek počinje da funkcioniše u svijetu nestvarnosti… Saglasni su filozofi da nacionalna kultura predstavlja širok i složen sistem (układ, syndrom) načina djelovanja, normi, vrijednosti i simbola, vjerovanja i simboličkih djela, sistem koji određena ljudska skupina smatra za svoj, koji njoj pripada, izrastao iz njene tradicije i istorijskih iskustava i njenih obavezujućih obreda. Kako razumjeti savremenu civilizaciju? Prisutno je pitanje u filozofskim sporovima. Kako se analizira problematika civilizacije, kulture? Podvlači se značaj filozofske tradicije, čiji su korijeni u Grčkoj, a na tim temeljima formirana je novovjekovna materijalna sfera ljudskog života. „Filozofija nije praksa života, nego teorija praktičkog života… Kulturozofija je filozofska refleksija o čovjekovoj egzistenciji o raznim načinima realizacije te egzistencije u kulturi“ (Zachariasz). Grci su imali filozofe, a Jevreji proroke — stalno se naglašava kao izvor. Zachariasz akceptira značenje višestrukosti u raznorodnosti kultura, što je posebno bitno u vremenu globalizacije. Svjestan je da je globalizacija, koja ima korijene u prošlosti, aktuelan proces i predstavlja sadržaj rasprava koje se tiču budućnosti, to se ne može izbjeći. On izlazi s novim predlogom koji govori o sintezi pluralizma i globalizma. Pitanje je kako razumjeti sadašnju civilizaciju. Globalnu promjenu kulture, civilizacije. Osnova je čovjek kao kontemplator, a takođe i kao kreator kulture. Filozof

98

Nenad Vuković

ističe dinamičnu koncepciju čovjeka: „U kulturi se čovjek realizuje na aktivan način, zahvaljujući nauci, umjetnosti, religiji. On realizuje svoje ljudsko bivstvo.“ Zachariasz smatra da civilizaciju treba razumjeti prije svega u odnosu na kulturu. U humanističkoj refleksiji tradicije mogu da se izdvoje tri poimanja civilizacija — kultura. U prvom viđenju zatire se razlika između kulture i civilizacije, što znači da su kultura i civilizacija dva određenja za istu pojavu. Samuel P. Hunktinton odbacuje postojanje univerzalne civilizacije. On potire razliku između kulture i civilizacije. Drugo viđenje sadrži koncepciju koja razlikuje civilizaciju od kulture. Vidi ih kao dvije stvarnosti. Civilizacija se tiče materijalne sfere čovjekovog života, a kultura duhovne sfere. Kulturne vrijednosti su u sferama moralnih vrijednosti. Kultura je filter civilizacijskog (tehničkog) razvoja. Treće viđenje. Zachariasz kao autor anatelizma civilizaciju tretira kao element šire cjeline zvane kultura. On razvija koncepciju filozofije kulture, zvanu kulturozofija, a ne filozofija civilizacije. Postojanje čovjeka ne zadovoljava se težnjama da se osiguraju materijalni i organizacioni uslovi za njegovu egzistenciju. Čovjek se realizuje u sferi duhovne kulture. „Religija i filozofija su sfere kulture (Zachariasz), ono što je naspram tzv. materijalne kulture (ili civilizacije)…“ Ono što je Hegel nazvao pojam apsolutnog duha. Istraživanja su naglašeno fokusirana i na neoliberalnu formu globalizacije, globalizacije koja danas znači neminovnost osvajanja prostora, posredstvom nametanja kriterijuma, uslova i pravila po standardima jedine preostale supersile (SAD), ponekad ekonomskom prinudom, a ponekad vojnom. Osjećaju se sumorni efekti globalizacije u totalitarizmu kao savremenom društvenom fenomenu. Naglašeno je prisutna filozofija straha i medijska panika; prisutno je redizajniranje medijskih slika u sistemu međunarodne bezbjednosti, a strah u informacijama ima funkciju robe koja prodaje medije. U ocjenama se ističe da medijsko mišljenje nije pitanje logičnosti, već vlasti i moći određenog ideološkog sistema: „Moderni terorizam je skrojen tako da bude prilagođen medijima i savremenim sredstvima komunikacije.“ Budućnost svijeta je neizvjesna. „Naše vreme nosi apokaliptičan strah od neizvesnosti“ — kaže Nebojša Bradić, ugledni dramski pisac i reditelj.

Refleksije o globalizaciji civilizacije i duhovne kulture

99

LITERATURA [1] Eberhardt, Piotr: Rozwój światowej myśli geopolitycznej, Warszawa, 216. [2] Klaus, Vaclav: Evropa i EU: pogled političara i pogled ekonomiste, Beograd, 2010. [3] Huntington, Samuel: The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, 1996. [4] Paleczny, Tadeusz: Stosunki międzykulturowe, Kraków, 2005. [5] Paleczny, Tadeusz: Nowe ruchy społeczne, Kraków, 2007. [6] Dyczewski, Leon: Kultura polska w procesie przemian, Lublin, 1995. [7] Zachariasz, Andrzej L.: Kulturozofia, Rzeszów, 2006. [8] Zachariasz, Andrzej L.: Globalizm jako formuła realizacji imperium neoliberalnego, ZOFIA, Pismo filozofów Krajów Słowiańskich, 11, str. 265–276. [9] Simeunović, Dragan: Nacija i globalizacija, Beograd, 2016. [10] Čomski, Noam: Šta to u stvari hoće Amerika, Beograd, 1999. [11] Čomski, Noam: Propaganda i javno mnenje, Beograd, 2003. [12] Bugarski, Ranko: Evropa i jezik, Beograd, 2009. [13] Matvejević, Predrag: Nacionalna kultura i globalizacija, Sarajevske sveske, br. 02, Sarajevo, 2003. [14] Sarajevske sveske, br. 27/28, 01/05/10 — Sarajevo. [15] Mesić, Milan: Pojam kulture, Nova Croatica, Zagreb, 2007. [16] Milašinović, dr Srđan, Jevtović, dr Zoran, Despotović, dr Ljubiša: Politika, mediji, bezbednost, Beograd, 2012. [17] Reljić, Slobodan: Kriza medija, mediji krize, Beograd, 2013. [18] Čolović, Ivan: Balkan — teror kulture, Beograd, 2008. [19] Čolović, Ivan: Rastanak s identitetom, Beograd, 2014. [20] Pernica, Petr: Nový pohled na kulturu. Logistika kultury, Praha, 2017.

Nenad VUKOVIĆ REFLECTIONS ON GLOBALIZATION OF CIVILIZATION AND HUMAN CULTURE Summary Which and what kind of thoughts are often incited by often quoted questions such as: Is globalization a myth or a reality? Or, how to understand globalization from various aspects? How do big economic and technological forces today shape tomorrow’s world? Where are the limits of competition? These are the questions the leading philosophers today are inevitably confronted by. We are mainly confronted with the questions arising from a broad range of culture. Globalization encompasses a wide range of human life. Depending on technology and technology (philosophers point out), a universal civilization is radically created, which means that one (global) civilization is created from a series of civilizations, and culture is systematically suppressed by „techniques and figures“. In addition to the globalization of technology, technical civilization, globalization in ciphers, there is a strong emphasis on the process of the globalization of culture. The

100

Nenad Vuković

process of the globalization of culture means that particular cultures are suppressed by „universal culture“ — the individuality of cultures, their particularity, is eradicated in favor of one common culture. At the same time, we often hear warnings and insights that cultural differences, as well as differences between people, are desirable. Anyhow, everything points to the fact that the world will become radically unified and that one culture will become a universal culture. This means that one cultural system will not be dominant, but the only one — these are often reasonable warnings of philosophers, starting with the autonomous values of ​​ the European world of culture. Natural conditions, history, religion, behavioral system etc. are ignored. There are also strong warnings that „…the test of the globalization of various ways of existence can lead to conflicts, ideological wars.“

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 821.161.1.09 Солжењицин А. И.

Siniša JELUŠIĆ*

POETIKA A. I. SOLŽENJICINA — ISTORIOGRAFIJA I METAFIZIKA Osjećaj za zlo u svijetu i sposobnost za patnju jedan su od znakova čovjeka kao duhovnog bića. Nikolaj Berdjajev Sažetak: Autor interpretira primjere iz književnog teksta A. I. Solženjicina, imajući prevashodno u vidu stav Aristotelove Poetike (gl. 9), u kome filozof razlikuje istoriografiju i pjesništvo, u odnosu na filozofiju. Bitno pitanje jeste: u kojim distinktivnim predikatima Solženjicin dospijeva do univerzalne (: metafizičke, filozofske) dimenzije značenja teksta? Autorovo je stanovište da odgovor treba tražiti u antropologiji zasnovanoj na transcendentnom principu: odnosu stradajuće egzistencije (logori GULAG-a) i „utisnute“ slike vječnosti u čovjeku, koja je u njemu nepropadljiva i neuništiva. Saglasno tom konceptu, patnja postaje kreativni podsticaj, posebno u ravni preobražaja ličnosti. Ovim svojim stavom, Solženjicin, kako se pokazuje, ostaje u bitnoj tradiciji ruske literature, koja u ovome vrhuni djelom F. M. Dostojevskog. Ključne riječi: Solženjicin, GULAG, stradanje, ideologija, represija, preobražaj, arhetip, religija, hrišćanstvo, F. M. Dostojevski

  Prof. dr Siniša Jelušić, vanredni član CANU

*

102

Siniša Jelušić

Da Aleksandar Isajevič Solženjicin1 pripada redu najznačajnijih ličnosti ruske književnosti i kulture druge polovine XX vijeka, ne mogu osporiti ni oni kritičari koji njegovo djelo najradikalnije dovode u pitanje.2 Nije bez simboličkog značenja podatak da je Solženjicin rođen prvih godina boljševičkog prevrata, uz to na početku revolucionarne epohe Rusije, za koju je Aleksandar Blok utvrdio da je ostala bez ontološkog suštastva (: утратила битые)3, što je najvećma analogno opravdanom sudu V. V. Rozanova o „apokalipsi našeg vremena“ i Rusiji u kojoj se ostvarilo proročanstvo Dostojevskog, kao zemlji zlih duhova, nad koju se, tim prevratom, spustila „željezna zavjesa“.4 Na tragu Ljudmile Saraskine, moglo bi se bez preuveličavanja sažeto zaključiti da je cjelokupno stvaralaštvo Solženjicina usmereno ka kritičkom Aleksandar Isajevič Solženjicin rođen je 12. decembra 1918. u Kislovodsku. Godine 1941. okončava studije na fiziko-matematičkom fakultetu Rostovskog univerziteta. Od 1943. do 1945. komanduje baterijom armijske jedinice, dobija orden Otadžbinskog rata drugog stepena, a 1944. orden Crvene zvijezde, sada već kao kapetan Crvene armije. Uhapšen je 1945. jer je u prepisci sa svojim drugom Vitkjevičem kritički pisao o Staljinu. Biva osuđen na robiju — osam godina vaspitno-radnog logora i zabranom povratka u Moskvu, po okončanju ovog perioda. Godine 1952. dijagnostikovan mu je maligni tumor, od koga je, po sopstvenim riječima, čudom izliječen. Boravak u bolnici predstavlja modifikovani siže romana Odjeljenje za rak. Godine 1956. je rehabilitovan i upućen na učiteljski rad u Vladimirskoj oblasti. Godine 1959. završava roman Jedan dan Ivana Denisoviča, koji publikuje 1962. u novembarskom broju časopisa Novi mir, u tiražu od oko milion primjeraka! Godine 1963. Ana Ahmatova o romanu piše: „Ovu povest obavezan je pročitati i naučiti napamet — svaki građanin od svih dvjesta miliona stanovnika SSSR-a“! U prvom broju Novog mira, objavljuje pripovijetke Matrjonin dom i Slučaj na stanici Krečetovka. Godine 1965. KGB u cjelini konfiskuje rukopise i njegov lični arhiv. Laureat Nobelove nagrade postaje 1970. Decembra 1973. u Parizu izlazi Arhipelag GULAG. Uhapšen je i prognan na Zapad 1974: živi u Njemačkoj, Švajcarskoj, SAD; produžava da radi na desetotomnom ciklusu romana Crveni prsten. Godine 1994. vraća se u Rusiju. Umire u Moskvi, 3. avgusta 2008. 2   Primjer autora poznatog po osporavanju značaja A. I. Solženjicina predstavlja publicist i kritičar Vladimir Bušin, koji je ovom prevashodnom cilju posvetio monografiju Nepoznati Solženjicin (Бушин Владимир, Неизвестный Солженицын, Москва: Алгоритм, 2018). Vid. i polemički spor o Solženjicinu u: Споры о Солженицыне, na portalu Kultura: https://portal-kultura.ru/articles/opinions/62049-/ (pristup 28. 7. 2020). 3   „Мир вступил в новую эру. Та цивилизация, та государственность, та религия — умерли… утратили бытие» A. Блок А. Что сеичас делат. U: Собрание сочинении: В 6 т. М., 1971. Т. 5. С. 449–450. 4   В. В. Розанов, Апокалипсис нашего времени, M., 1990. С. 75. 1 

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

103

predstavljanju (: osmišljavanju) apokaliptične realnosti upravo takve Rusija koja je „izgubila biće“ i za dugo ostala unutar željezne zavjese.5 Doduše, ovaj stav prihvatamo samo u jednom njegovom dijelu. Nikada ne treba smetnuti s uma metafizičku ravan Solženjicinovog djela, u kome, s logorskom patnjom povezano, izgrađuje koncept metafizike ličnosti, koji, po našem sudu, predstavlja ono nadistorijsko suštastvo njegovog djela. Nimalo slučajno, ruski kritičar A. Jakobson njegovu pojavu je s pravom nazvao „čudom koje je spasilo čast dijelu ruske literature“, koristeći za to plastično iskazani argument — da je Solženjicin „izrastao na mrtvoj, sprženoj zemlji na kojoj ni trava, čini se, ne raste“, za razliku od pojave takvih književnih veličina kao što su Mandeljštam i Pasternak, „formiranih na tlu iz koga je raslo veliko drveće, u kome su se i sami uzdigli do nebesa“6. A njegov mnogo poznatiji prezimenjak — lingvista Roman Osipovič Jakobson, izdvaja Solženjicinovu krucijalnu vrijednost, jer je „prvi savremeni ruski pisac romana, originalni i veliki. Njegove knjige, posebno Avgust četrnaeste“, piše Jakobson, „predstavljaju neocjenjivo stvaralačko povezivanje (‘leguru’) sveobimne epopeje (s tragičkom katarzom) i skrivene propovijedi“.7 Jakobsonovi afirmativni sudovi implicite upućuju na opravdano poređenje Aleksandra Isajeviča sa Lavom Nikolajevičem Tolstojem, između ostalog zbog bar dva razloga. Prvi se odnosi na istoriografsku ravan imanentnu strukturi njegovog književnog djela, a drugi ima u vidu ravan njegove epske opsežnosti („sveobimna epopeja“). Pri ovom poređenju, imaju se najprije u vidu Solženjicinovi romani: trotomni Arhipelag GULAG i desetotomni Crveni točak, a ovima se, u specifičnom smislu, mogu pridati i romani U prvom krugu i Odjeljenje za rak.8   „Без преувеличения можно сказать, что всё творчество Солженицына обжигающе пристрастно нацелено на осмысление разницы той и этой цивилизации, той и этой государственности, той и этой религии. Той России, которая, по словам Блока, утратила бытие, и той, которая, по словам Розанова, осталась внутри железного занавеса“. Людмила Сараскина, Солженицын, Молодаягвардия, M. 2018 г. 6   А. Якобсон, О романтической идеологии, «Новый Мир», Москва, 1989, № 4. с. 231. 7   Якобсон Р. О. Заметки об Августе Четырнадцатого, Лит. Обозрение, 1999, № 1, с. 19. 8   Za psihološku analizu stvaralačkog razvoja A. I. Solženjicina, odlučno značenje ima podatak da je odgovor na pitanje „kako je neophodno pisati“ pronašao već kao desetogodišnjak čitajući višetomnu epopeju Rat i mir L. N. Tolstoja. Sudeći po 5

104

Siniša Jelušić

Ali je neobično važno obratiti pažnju na značenje Jakobsonovog termina „skrivena propovijed“, jer je on najvećma karakterističan za sve velike predstavnike ruske književnosti. Ruska kultura, naime, imamo li u vidu način iskazivanja refeleksije o biću, svagda je bila prevashodno „literaturocentrična“: književnost, nasuprot drugim disciplinama poput filozofije, bogoslovlja, sociologije ili nauka, formirala je specifično ruski nacionalni tip saznanja, način mišljenja i osjećanja. Stoga u ruskoj tradiciji i kulturi književno umijeće poprima sakralno značenje: ono s pravom postaje distinktivno obilježje bivstva ruske kulture u odnosu na kulturu Zapada, u kojoj, baštineći tradiciju izvornog helenskog utemeljenja, refleksija strogo čuva svoju strogu filozofsku pripadnost, koja se samo u nekolikim izuzecima može smatrati narušenom (up. sv. Avgustin, Niče, Sartr, Kami).9 Nije otuda pogrešno zaključiti da je ruska književnost, zajedno s drugim umjetnostima, svagda uvijek teurgična (V. Solovjov), ili, drugim riječima, da je svagda usmjerena na društveno djelanje (: činjenje, praksis), koje za cilj ima „preobražavanje života“.10 I zaista, nema sumnje da od Gogolja do Skrjabina, od Skorovode do Fjodorova, kako ističe Vladimir Zenjkovski, ruski tragaoci vide u umjetnosti tvoreću i preobražavajuću silu. U semantički složenoj, pregnantnoj poruci da će „ljepota spasiti svijet“ (što jeste ljepota? koji se pojam ljepote ovdje ima u vidu), koju će, nimalo slučajno, Solženjicin ponoviti u svojoj nobelovskoj riječi, F. M. Dostojevski je (prema Zenjkovskom) izrazio najdublje vjerovanje ruskih mislilaca, vjerovanje da umjetnost krije u sebi snagu preobraženja života.11 Savršeno saglasno s ovim mnjenjem, Solženjicin je, poput Gogolja, Dostojevskog ili Tolstoja, ili Bulgakova, imao stalni poriv djelatnog uticaja na društvo posredstvom spisateljske riječi, što pokazuje i njegovom potonjem svjedočenju, knjiga ga je potresla i on više nije na nju gledao očima čitaoca već književnog stvaraoca. Kasnije se sjećao: „Prvi podsticaj k tome da napišem krupno djelo, dobio sam u desetoj godini svog rođenja: pročitao sam Rat i mir Tolstoja i odmah osjetio особену привлачност к великом подухвату“. Сараскина Людмила Ивановна, Александр Солженицын, Москва: Издательство „Молодая гвардия“, 2009. стр. 134. 9   Vid. Голубков М. М., А. И. Солженицын какрелигиозный писатель. U: Война в славянской литературе. Сборник научных трудов. — Издательство Гомельского университета Гомель, 2006. 10   V. Zenkovski, Ruski mislioci i Evropa, Beograd: Logos, 2012, str. 13. 11   Up. Ibid.

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

105

podatak da se uz njegovo ime nerijetko pojavljuje i posebno dalekosežna odrednica „pisca-proroka“ (: „писатель-пророк“).12 Istini za volju, bilo bi nepravedno ne istaći da je i drugi veliki predstavnik savremene ruske „logorske“ književnosti, Solženjicinov oponent, Varlam Šalamov, svom snagom osporavao ovo načelno angažovano stanovište uticaja književnosti na mogućnu promjenu zbilje. Za autora Kolimskih priča književnost ima neuporedivo manju moć od one koja joj se u tradicionalnom ruskom poimanju pripisuje, jer kako piše Šalamov, u novoj prozi, posle Hirošime, Osvenšćima i Serpantinki na Kolimi, posle ratova i revolucija, sve didaktičko se opovrgava. Umjetnost (: književnost), prema sudu Šalamova, izgubila je pravo na propovijed, jer niko nikoga više učiti ne može, niti na to ima prava. Otuda, umjetnost (: književnost) ne preobražava i ne popravlja ljude, krajnje pesimistički zaključuje Varlam Šalamov.13 Ipak, uz svu utemeljenost Šalamovljevog argumenta, valja napomenuti da u ovom sporu nije riječ o djelatnim efektima koje književni tekst ili umjetnost mogu imati, nego jedino o uočavanju jedne temeljne i bazične crte, konstitutivne za, grosso modo, poetiku ruske nacionalne književnosti u cjelini. Sudeći po literaturi, koja već može zauzeti prostor poveće biblioteke, s pravom se da izdvojiti gore već mimogred pomenuti komparativni sud da je Solženjicin, zbog svoje epske opsežnosti i posebno važnosti istoriografske dimenzije svoga djela, na neki način poetički najvećma povezan sa svojim velikim prethodnikom Lavom Nikolajevičem Tolstojem14. Ali izuzev naglašene povezujuće istoriografske dimenzije, neobično je važno da Solženjicin uspostavlja i eksplicitni intertekstualni dijalog 12   Npr. Михаил Свердлов. Последний пророк. Журнал „Литература“, М. 5/2001; Наталья Александрова, Последний писатель пророк, „Новое время“, No 32, 11. 08. 2008. Sud o Solženjicinu kao proroku u svojoj otadžbini / Солженицын — пророк в своем отечестве. 13   Варлам Шаламов, Все или ничего, Санкт-Петербург: Лимбус Пресс, 2016, стр. 109. Sa još većim stepenom radikalnosti, Šalamov se suprotstavio Solženjicinu kada je riječ o bitnom stavu ovog potonjeg — psihološko preobražavajućeg značenja stradanja koje je u logoru doživio. 14   Up. stav: „O Tolstoju su pisali da je on — savjest Rusije. Ne znam da li je to moguće reći o Solženjicinu. Ali je on — nada Rusije“, napisao je posle publikovanja romana „U prvom krugu“ Georgij Adamovič. Cit. prema: Померанцев К. Солженицын — знамение нашего времени, Континент. 1978. No 18, spec. prilog, str. 6.

106

Siniša Jelušić

upravo s Tolstojevom pripovijetkom Od čega ljudi žive u romanu Odjeljenje za rak (pog. 8). Ovaj dijalog je situiran na privilegovanom semantičkom mjestu romana, s obzirom na to da se u tom dijelu romana ukrštaju različita mnjenja junaka koja se tiču fundamentalnog pitanja smisla ovozemaljskog bivstvovanja. Savršeno je jasno da se vizura junaka romana Jefrema Podueva, koji zastupa Tolstojevu poruku o ljubavi kao bivstvu egzistencije, ima s pravom povezati s autorskim stavom Solženjicina i da u njoj valja tražiti odgovor na krucijalno pitanje koje ovo poglavlje romana postavlja.15 Ukoliko je za komparativnu vezu sa Tolstojem posebno važan pojam istoriografije, na kome, lako ćemo se uvjeriti, Solženjicin posebno istrajava, nije manje opravdano postaviti pitanje značenja istoriografskog — drugim riječima: koje mjesto u eksplicitnoj poetici autora Arhipelaga GULAG-a ono zauzima? I posebno: kakva je funkcija istoriografskog u strukturi književnog umjetničkog djela koje proishodi iz Solženjicinovog pera? Na drugoj strani, ne manje važno je i obratno pitanje: u čemu je književna funkcionalnost teksta, ukoliko istorijska ili dokumentarna vjerodostojnost predstavlja njegovu supstancu? Ovo pogotovo ukoliko znamo neospornu činjenicu: da je Solženjicinov Ahipelag GULAG postao, između ostalog, i epohalni istoriografski dokument, kao prvo djelo koje u takvom opsegu (otuda Arhipelag) otkriva strogo skrivanu istinu o milionima tragičnih žrtava staljinskih represija u sovjetskim logorima (1918–1956).16 U prvom poglavlju dijela I Arhipelaga, koje nosi naslov Hapšenja, Solženjicin plastično pokazuje tragikomičnu ravan paranoično oboljelog 15   Egzistencijalna važnost bolesti i smrti daje za pravo uspostavljanje veze Solženjicinovog romana sa još jednim značajnim Tolstojevim djelom, riječ je o pripovijetki Smrt Ivana Iljiča. Izvan okvira ruske književnosti, semantika smrti i bolesti, povezana zajedničkim toposom bolnice, uspostavlja intertekstualnu relaciju Solženjicinovog romana Odjeljenje za rak sa romanom Čarobni brijeg Tomasa Mana. 16   Solženjicin piše: „Prema proračunima profesora statistike, emigranta N. A. Kurganova, od 1917. do 1959. godine, bez ratnih gubitaka, isključivo od terorističkog uništavanja, ugušivanja, gladi, povećane smrtnosti u logorima, uključujući i deficit od smanjenog nataliteta, ona nas je koštala… 66,7 miliona ljudi (a bez spomenutog deficita — 55 miliona). Šezdeset šest miliona! Pedeset pet miliona! Bili oni naši ili tuđi — kako da čovek ne zanemi?“ A. I. Solženjicin, Arhipelag GULAG, prev. Vidak Rajković, Beograd: Rad, 1988, T. 2, str. 12.

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

107

društvenog sistema, koja će osobina predstavljati jednu od semantičkih dominanti potonjih djelova romana. Ako je nedvosmisleno utvrđeno da je Staljin bolovao od paranoične neuroze, onda se ovo oboljenje vođe, po svemu sudeći, projektovalo na sistem kao cjelinu. Evo primjera iz knjige II Arhipelaga GULAG, u kojima se neposredno daju identifikovati elementi pomenute neuroze, ali i uočiti, u odnosu na puki dokument, sada u funkciji arhiteksta, karakteristični narativni predikati dopunjujućeg ili transformišućeg Solženjicinovog postupka. U kome se postupku, drugim riječima, polazni istoriografski, arhivski arhitekst, „dopunjuje“ žanrom komičke groteske sa svagda tragičnim ishodom: Staljin i njegova okolina voleli su svoje portrete. Čičkali su njima novine i rasturali ih u milionima primeraka. Muve, međutim, za njihovu svetost nisu marile, a bilo je još i šteta da se novine ne iskoriste: koliko samo zbog ovoga osuđenih nesrećnika?! — Krojač je odložio iglu, zabo je, da je opet nađe, u novine na zidu i pogodio pravo u oko Kaganoviča. Klijent je to zapazio. Član 58, teroristička radnja, deset godina. — Prodavačica, primajući robu od otpremioca, zapisivala ju je na listu novine, nije imala druge hartije. Nekoliko komada sapuna došli su na čelo druga Staljina. Član 58, deset godina. — Grigorij Jefimovič Generalov (iz smolenske oblasti) optužen je zato što se „opijao iz mržnje prema sovjetskoj vlasti“ (a on se opijao zato što je loše stajao sa ženom). Osam godina. — Irina Tučinska (verenica sina Sofronickoga) uhapšena je na povratku iz crkve (sva porodica je bila označena za zatvor) i optužena da se u crkvi „molila za Staljinovu smrt“ (ko je molitvu mogao čuti!). Teror, 25 godina!17 Ako je suditi po Lenjinovom Ukazu o bespoštednom i sveopštem strijeljanu sveštenika18 , korjenito potiranje hrišćanske religije ili bilo kakve prisutnosti njene ideje, predstavljalo je jedno od rukovodećih boljševičkih revolucionarnih načela. U jednom karakterističnom mikroprimjeru   Ibid., str. 215.   Vid. Указание Ленина о беспощадном и повсеместном расстреле попов (1919). Vid. fotokopiju dokumenta: https://inok-arkadiy.livejournal.com/861634.html (prist. 12. 8. 2020). 17

18

108

Siniša Jelušić

koji ćemo navesti, pokazuje se suština Solženjicinovog postupka: način na koji se arhitekst (: dokument) preoblikuje u narativnu formu poprimajući time atribute jedne drugačije logike — logike književnog umjetničkog teksta. Naime, još jednom se pokazuje logika mehanizma umjetničke dopune dokumenta koji ovome pridaje dubinsku psihološku ili preciznije, u ovom slučaju, neupitnu psihopatološku dimenziju. Ova po svemu sociopsihološki indikativna crta slikovito je predstavljenja u jednom primjeru iz romana Arhipelag GULAG, u kome je riječ o Henriku Jagodi, ruskom revolucionaru i jednom od glavnih rukovodilaca organa državne bezbijednosti: „(…) Кad čovek sazna kako se, na primer, Jagoda dizao do svetosti… Jedan očevidac (iz blizine Gorkoga, koji je u to vreme bio prisan s Jagodom) priča: na Jagodinom imanju, u okolini Moskve, bile su na ulazu u saunu postavljene ikone naročito za to da bi Jagoda i prijatelji mogli nagi, pre nego će ući da se kupaju, pucati na njih iz pištolja“.19 Zanimljivo je da, ne dovodeći u pitanje književnu ravan strukture Solženjicinove spisateljske tvorevine, ugledni istoričari, kakvi su npr. Sigurd Šmit ili Irina Saraskina, imenuju Solženjicina kao istoričara — istraživača, koji je inicirao stvaranje temeljne, polazne baze za rad drugih istoričara.20 Stoga nas izrazita prisutnost istoriografske ravni, ali i njoj neupitno inherentni književni atributi, koje jasno razabiramo u strukturi književnog teksta A. I. Solženjicina, problemski upućuju na Aristotelovu Poetiku, posebno onom značenjski dalekosežnom mjestu u kome filozof upućuje na sui generis metafizičku suštinu književne umjetničke tvorevine: „Zato je pjesničko umijeće filozofskije od povijesti i treba ga shvatiti ozbiljnije od nje. Pjesništvo, naime, govori više ono što je općenito a povijest ono što je pojedinačno“ (IX. 1451 b1).21   Arhipelag, op. cit. T. 1, str. 137.   Vid. Сигурд Шмидт, Солженицын-историк. Между двумя юбилеями: Писатели, критики, литературоведы о творчестве А. И. Солженицына. М.: Русский путь, 2005. С.  266–269. Irina Saraskina imenuje Solženjicina „istoričarem ruske revolucije“. Vid. Сараскина И., op. cit., str. 26. 21  Aristotel, O pjesničkom umijeću, preveo i priredio Zdeslav Dukat, Zagreb: Školska knjiga, 2005, str. 21, διὸ καὶ φιλοσοφώτερον καὶσπουδαιότερον ποίησις ἱστορία 19

20

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

109

Ukoliko pažljivo pročitamo ovaj Aristotelov iskaz, biće od najveće važnosti pokušaj da se precizno primijeni na problem prirode relacije istoriografije i književnosti (: pjesništvo, ru. художественност) u književnom umjetničkom djelu A. I. Solženjicina? Da bismo tim postupkom mogli odgovoriti na odlučujuće pitanje: Po čemu, naime, predikati fikcionalnog (resp. narativnog, književno-umjetničkog) u Solženjicinovom književnom tekstu nadilaze (ili su od njih neodjeljivi) istoriografsko? Da li time njegovo djelo zaista postaje bliže filozofiji ili ipak ostaje u okvirima jednog donekle modifikovanog, ali ipak još uvijek istoriografskog diskursa? Moglo bi se reći da su sva ova temeljna pitanja postavljena već u polaznom Solženjicinovom određenju romana Ahipelag GULAG, koji njegov autor imenuje kao Pokušaj književnog istraživanja: Опыт художественного исследования. Ne može biti spora da ova formulacija mora izazvati nedoumice: u kakvoj su uopšte vezi pojmovi umjetnosti i istraživanja i imamo li ih pravo dovoditi u neposrednu vezu? Jer, nije li ovo potonje (istraživanje) ipak najvećma vezano za atribute koji se uobičajeno povezuju sa naukom (resp. naučnim istraživanjem). I nije li ovdje otuda riječ o svojevrsnom contadictio in adjecto s obzirom na to da naučno istraživanje (: исследование), strogo uzev, isključuje svaki književno-umjetnički „argument“. Uočavanje nesumnjive složenosti ovih pitanja nije novo i sa njima se morao suočiti i sam Aleksandar Isajevič. U jednom od svojih intervjua (1975–1976. god), Solženjicin je eksplicitno odredio svoje razumijevanje ovog, za njegovu poetiku, krucijalnog termina: „Umjetničko istraživanje — to je takvo korištenje faktičkog (ne preobraženog) životnog materijala, pridodatih ipak mogućnostina umjetnika, u kome bi se opšta misao pojavila s punom dokaznom argumentacijom, nipošto ne slabije nego u naučnom istraživanju“.22 ς ἐστίν: ἡ μὲν γὰρποίησις μᾶλλον τὰ καθόλου, ἡ δ᾽ ἱστορία τὰ καθ᾽ ἕκαστον λέγει (Περὶποιητικῆς 9, 1451б). 22   Up. „Художественное исследование — это такое использование фактического (не преображённого) жизненного материала, чтобы из отдельных фактов, фрагментов, соединённых, однако, возможностями художника — общая мысль выступала бы с полной доказательностью никак не слабей, чем в исследовании научном». U: Солженицын А. И., Публицистика в 3 томах, ЯРОСЛАВЛЬ Верх.-Волж. кн. изд-во, 1996. С. 422.

110

Siniša Jelušić

Dopunu ove definicije saopštio je Solženjicin u odgovoru na pitanje usmjereno na suštinu poetičkog problema: predstavlja li njegova knjiga Lenjin u Cirihu roman ili je istorijsko djelo? U odgovoru još jednom nailazimo na sintagmu „umjetničko istraživanje“, koja je za Solženjicina takav postupak kojim se može „predstaviti istorija u svoj svojoj punoći, njenoj mnogorazgranatosti“.23 Umjetnička vizura ima dopunjujuću funkciju; ona je neophodna stoga jer istoričar koristi jedino faktički, dokumentarni materijal, od koga je veliki dio uništen ili se koristi iskazima svjedoka, koji su gotovo svi ubijeni. Otuda, književnik (umjetnik) može „dublje i više vidjeti, blagodareći sili takvog postupka — umjetničkog viđenja“. Sažeto kazano, riječ je o primjeni „svih umjetničkih sredstava“ kako bi bilo moguće dublje proniknuti u istorijsko zbivanje.24 Sudeći po Solženjicinovom tumačenju, umjetnička (: fikcionalna) dopuna istoriografskog dokumenta smjera na ono što je u odnosu na njega (dokument) opšte, s obzirom na to da i sam autor u ovome ističe „opštu misao“. Jer, veli Solženjicin: „Nije zadatak književnika da populariše jedno društveno uređenje. Književnik treba da se bavi večnim i univerzalnim temama… (kurziv S. J.)“.25 Ako se sada podsjetimo prethodno navedenog Aristotelovog iskaza, biće neupitno jasno da „umjetnička dopuna“ u tekst uvodi ono opšte, čime slijedeći Stagiranina, tekst razotkriva „vječno i univerzalno“, metafizičko bivstvo događanja, postajući time sasvim blizak filozofiji. Ovim Solženjicin, bez ostatka, slijedi formulaciju Aristotelovu, pogotovo što njegov tekst svojim temeljnim poetičkim načelom doslovno ponavlja iskaz iz Poetike. Jer, podsjetimo još jednom: „Pjesništvo, naime, govori više ono što je općenito a povijest ono što je pojedinačno“ (Pot. 9, 1451б). Zato će nam od najveće važnosti biti oni autorski iskazi koje možemo odrediti univerzalnim (nasuprot partikularnim), jer se jedino u njima, strogo uzev, može pokazati opravdanost relacije s navedenim Aristotelovim iskazom.   Ibid., С. 346.  Ibid. 25   Izvod iz govora Aleksandra Solženjicina održanog na sjednici Unije sovjetskih pisaca 22. septembra 1967. Izvor: Alexandre Soljenitsyne, „Un phénoméne nouve au dela littérature soviétique“, Documetation sur l’Euro pe Centrale 11/3 (1973), p. 249. 23

24

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

111

Ugledni katolički teolog Hugo fon Baltazar nazvao je Arhipelag GULAG „epopejom našeg vijeka, knjigom koju je važno sačuvati, čak i onda ukoliko bi morali izgubiti sve ostale“,26 a zatim argumetuje ovaj sud ukazujući na sudbine ljudi koji su u ovom djelu opisani objedinjeni jednom suštastvenom osobinom: oni su bili osuđeni na jedno — hrabrost suprotstavljanja.27 Ovom sudu bi se moglo prigovoriti izvjesno redukovanje: u IV dijelu Arhipelaga GULAG-a, Solženjicin izlaže nesumnjivo složeniju antropološku vizuru psihologije logoraša. Sud Fon Baltazara je pretjerano uopštavajući i ima smisla jedino u okvirima koncepta Solženjicinove metafizike ličnosti, najvećma kao empirijski potvrđene mogućnosti, a nipošto kao ideje kod svih podjednako konkretizovane. Jedino imajući u vidu ovu korekciju, prihvatljivo je rasuđivanje Adriana Dell’ Aste, koji u komentaru ovog stava interpretira njegovu suštinu, tačno zapažajući da Solženjicinova veličina nije u tome što je razotkrio postojanje koncentracionih logora u Sovjetskom Savezu, nego prevashodno u tome što je pokazao kako se u nečovječnim uslovima može opstati i kako ostati čovjek. Upravo zahvaljujući otkriću nesalomljivog čovjeka (: несокрушимого человека), književno djelo Solženjicina moglo je imati odlučujuću ulogu u razobličenju sovjetskog totalitarizma i njegovog sloma.28 Jedan od posebno ubjedljivih primjera koji ovaj stav potvrđuju jeste segment romana u kome se pripovijeda o grupi intelektualaca iz logora Samarka (1946. god.) koja se nalazi na granici smrti: „…izmoreni su glađu, studom, neljudskim radom, lišeni su čak i sna, nemaju gde da spavaju, barake-zemunice još nisu sagrađene. Oni idu da kradu? Da potkazuju? Kenjkaju o izgubljenom životu? Ne! Naslonjeni uza zid, predviđajući blisku, ne kroz nekoju nedelju već kroz neki dan, smrt, evo kako oni provode svoju poslednju besanu dokolicu: Timofejev-Resovski ih okuplja na ‘seminar’ i oni   H. U. von Balthasar, Martirio e missione // H. U. von Balthasar, Novi punti fermi, Jaca Book, Milano, 1980, str. 259. Cit. prema: Адриано Делл’ Аста, В Боьрбе за реальность, ДУХ I ЛIТЕРА, Киев, 2012, С. 157. 27  Ibid. 28   А. Делл’ Аста, Ibid., 157. Nota bene: U ovoj ravni antropološka teza Solženjicina savršeno je saglasna sa logorskim opitom V. Frankla i može se povezati sa Logosom u Franklovom tumačenju, u značenju Smisla, koji se čovjeku otvara upravo u času dospijevanja do samog dna egzistencije. Up. V. Frankl, Nečujan vapaj za smislom, Zašto se niste ubili, Bog podsvjesti, itd. 26

112

Siniša Jelušić

žure da izmene znanja koja jedni znaju a drugi ne znaju, jedan drugom drže poslednja predavanja. Otac Savelij — o ‘neporočnoj smrti’, neki sveštenik diplomac Bogoslovske akademije — patristiku, neki unijat — nešto iz dogmatike i kanona, neki energetičar — o principima energije budućnosti, neki ekonomist — o tome kako, nemajući novih ideja, nismo uspeli da stvorimo načela sovjetske ekonomike. A Timofejev-Resovski im govori o principima mikrofizike. Od sastanka do sastanka ponekog nema, već je u mrtvačnici…“29 Bitna ravan Solženjicinovog poimanja ličnosti koje se ovim segmentom pokazuje, nadilazi istoriografsku činjenicu koja je u pukom dokumentarnom prikazu jednog tragičnog stanja u logoru Samarka 1946. god. Jer ona dospijeva do ukazivanja na metafizičku suštinu čovjekove ličnosti, koja, nahodeći se na samom dnu egzistencije, njenim graničnim stanjem u suočenju sa neminovnom smrću, istrajava u Duhu — predstavljenom u biološki neobjašnjivoj (zbog časa u kome se događa), po svemu, neugasivoj potrebi za mišljenjem, saznanjem, učenjem. Ova metafizička crta u Solženjicinovom poimanju ličnosti, možda je najpreciznije saopštena u iskazu junaka dr Dormidonta Tihonoviča Oreščenkova iz romana Odjeljenje za rak, koji u svom solilokviju iskazuje dubokoumnu misao, koja bi se mogla neposredno odnositi na razumijevanje pomenute scene iz Arhipelaga: U takvim trenucima cijeli smisao postojanja … nije bio, kako mu se činilo, u njihovoj glavnoj djelatnosti, kojom su se neprestano bavili, koja ih je jedino zanimala i po kojoj su svijetu bili poznati. Naprotiv, smisao je bio samo u tome da uspiju sačuvati neokaljanu, nedirnutu, neosakaćenu sliku vječnosti utisnutu u svakom (kurziv S. J.).30 O kakvoj je ovdje „neosakaćenoj slici vječnosti“ riječ? I što znači da je ona, slika vječnosti, „utisnuta u svakome“? Ako je suditi po rezultatima   A. I. Solženjicin, Arhipelag GULAG, prev. Vidak Rajković, Beograd: Rad, 1988, t. 2, str. 434–435. 30   Up. originalni tekst: „А в том, насколько удавалось им сохранить неомут — ненным, непродрогнувшим, неискажённым — изображение вечности, зароненное каждому“. Солженицын А. И. Собрание сочинений в 30 томах. Т. 3. Раковый корпус.­М.: Время, 2012. С. 360. 29

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

113

analitičke psihologije K. G. Junga, Solženjicinova formulacija u kojoj je upotrebljen termin „utisnut“, najbliža je pojmu arhetipa: jer je značenje arhetipa povezano sa typos (ono što je utisnuto) i predstavlja određenu grupu sadržaja arhajske prirode, koji po formi i smislu odgovaraju mitološkim motivima.31 Saglasno premisama analitičke psihologije, ovdje je riječ o arhetipu Imago Dei, ili arhetipu Boga, utisnutom u svakome od nas. Po tome je ljudsko bivstvovanje, kao bivstvovanje homo religiosusa, najvećma određeno djelovanjem ovog arhetipa, o kome, kako najčešće i biva, sam pojedinac ne mora imati bilo kakvo svjesno saznanje. Otkriće „zaborava suštine“ naravno da pripada psihoanalizi i njenom rodonačelniku Sigmundu Frojdu, koji je bjelodano dokazao da supstanca ličnosti ostaje, u odnosu na ego svjesnost, najčešće duboko potisnuta i neupućenom nedostupna. Proishodi, za neke ugledne tumače Solženjicinovog djela paradoksalno,32 da se ovaj, u strukturi ličnosti suštinski atribut, pokazuje posebno djelatnim u graničnim situacijama, u kojima vrhuni stradanje i kada se ličnost u stvari suočava sa smrću. Drugačije rečeno, u onim situacijama u kojima stradanje, a logor je topos stradanja prije svega, dospijeva do svog vrhunca. Otuda je samo takvo, tragično iskustvo GULAG-a, moglo dovesti Solženjicina do neupitnog uvjerenja u istinitost stava da: „…smisao zemnog bivstvovanja nije u srećnom življenju, kako uobičajavamo da smatramo, nego u duševnom razvitku (…) S te tačke gledišta, kazna stiže one čiji razvitak — obećava“.33 Uvođenje pojma egzistencijalne kazne koji je autor prihvatio iz propedeutičke besjede dr Kornfeljda (Arhipelag, T. 2, str. 439–440), dovodi Aleksandra Isajeviča do zaključka u kome se nazire psihološko značenje katarze: „…shvatio zbog čega mi sva ispaštanja: i zatvor, i pride — zloćudni tumor. Ne bih roptao više nikada, ni kada bi mi i ta kazna bila smatrana nedovoljnom…“34

  Vid. K. G. Jung, Analitička psihologija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002, str. 46. 32   Адриано Делл’ Аста, op. cit, str. 156. 33   Arhipelag GULAG, op. cit. T. 2. str. 440. 34  Ibid. 31

114

Siniša Jelušić

Ovu ispovijest Solženjicin završava krucijalnim stavom o sopstvenom unutrašnjem preobraženju/preumljenju, na kome je fundirana nova piščeva ličnost sa započetim novim putem: Osvrnuvši se, uvideo sam da tokom celog svog svesnog života nisam shvatao ni sebe samoga ni svoja stremljenja. Dugo mi se pričinjavalo dobrim ono što je za mene bilo pogubno i ja sam neprestano težio upravo tamo kuda nisam smeo. Ali, onako kako neiskusnog kupača morski talas obara s nogu i izbacuje na obalu, tako su i mene udari nesreće bolno izbacivali na tvrdo. I samo tako sam mogao proći upravo onaj put koji sam uvek i želeo.35 Postupak radikalne transformacije ličnosti, do koga dovodi višegodišnje logorsko zatočeništvo, pokazuje se posebno konstitutivnim u ravni stvaralačke samorealizacije. U potonjim sjećanjima Solženjicin je posebno isticao diferencijalno značenje koje počiva na logorskom opitu, jer, kako kaže, bez zatvora bi postao „kakvim-takvim“ piscem u Sovjetskom Savezu, ali ne bi prošao kaljenje (: закалка), koje jedino iz logorskog života proishodi i iz koga se spisateljem postaje. Otuda slijedi odlučna piščeva ispovjedna tvrdnja: „Piscem, kakvim me vi sada vidite, jedino su me mogli stvoriti zatvor i logor“.36 Završna Solženjicinova ispovijest potvrđuje čin potpunog preumljenja ličnosti, posebno stvaralačke, do koga se (preumljenja), strogo uzev, jedino stradanjem dolazi. Termin preumljenje (gr. metanoia) nije slučajno upotrebljen u ovom tumačenju. Jer njegovo značenje, nema sumnje, da ukazuje na hrišćansku tradiciju, koju posebno utemeljuju još nekolika dopunska termina — blisko povezana sa ovim prvim: krivica, kazna, pokajanje. Upućenijima u rusku duhovnu tradiciju neće izazvati čuđenje autorovo priznanje sa završnih stranica Arhipelaga: „Eto zbog čega se ja osvrćem na godine svoga zatvora i kažem, često na veliko čuđenje svojih sagovornika: — Zatvore, neka si blagosloven!“37

  Ibid, str. 441.   Солженицын А. И., Телеинтервью на литературные темы с Н. А. Струве, Париж, март 1976. U: Публицистика в 3-х томах, Том 2, Ярославль, „Верхне-Волжское книжное издательство“, 1995–1997 годы, с. 443–444. 37   Arhipelag, T. 2. op. cit. str. 442. 35

36

Poetika A. I. Solženjicina — istoriografija i metafizika

115

Jer će upućeniji jamačno spomenuti poruke junaka iz podzemlja F. M. Dostojevskog, koji implicitno odgovara Dekartu porukom da „kada stradam, sledstveno postojim“,38 i dalekosežnog, podsticajnog zapisa istog autora u kome pisac Zločina i kazne veli da „najglavnija i najkorjenitija duhovna potreba ruskog naroda jeste potrebnost stradanja, svagdašnjeg i neutoljenog, svuda i u svemu. Tom žeđu za stradanjem on je, čini se, zaražen od iskona vjekova. Stradalna struja prohodi kroz cijelu njegovu istoriju, ne samo od spoljašnjih nesreća i nevolja, i ključa iz samog srca narodnog…“39 Nije sada teško zapaziti da se pitanje o suštini duhovne strukture ličnosti, posebno njenog preobražaja, koje je moralo biti u vezi s ključnim momentima njihove biografije, kod dvojice velikih ruskih pisaca — Dostojevskog i Solženjicina, sasvim poklapa. Zato kritička misao Solženjicina, u najvećoj mjeri, upućena na adresu Zapada, strogo uzev, ima u prvom redu u vidu civilizacijske blagodati tehnike, koje su Duh sasvim potisnule. Ako znamo da ova pošast odsustva smisla, već uveliko nadilazi geografske okvire Zapada i da svoje prebivanje nalazi i u domovini velikog pisca, svjedočenje A. I. Solženjicina nipošto ne može imati jedino ideološko i istorijsko značenje. Pokazuje se na tragu Aristotela, da ovi kritički iskazi poprimaju metafizički kvalitet, koji nadilazi povijest o zločinima boljševičkih bojevika u godinama revolucionarnog prevrata, ili ukazuju na potiranje ličnosti u represivnom mehanizmu sovjetskog totalitarnog sistema. Sada je ovdje riječ o metafizičkom kvalitetu jedne univerzalne antropološke poruke koja ukazuje na zaborav sopstvenog bivstva i o putevima koji nas do njega iznova vode.40 Završna poruka Aleksandra Solženjicina poruka je već profetskog propovjednika pokajanja, koji istrajava u poruci o neophodnosti kolektivnog   Достоевский Ф. М. Записки из подполья // Полн. собр. соч.: В 30 т. Л., 1973. Т. 5. С. 105. 39   Достоевский Ф. М., Cобрание сочинений. в пятнадцати томах. Ленинград „Наука“. Ленинградское отделение1988–1996. 40   Termin „zaborav bivstva“ ovdje svakako ima na umu Hajdegerovu filozofiju i njeno, uprkos svemu, metafizičko opstajanje, zbog koga je ova pretpjela napade posebno u Francuskoj iz pera Deride i Deleza. Gadamer njihov argument vidi u tvrdnji „kako Hajdeger, utoliko što istrajava na pitanju smisla bića, zapravo veruje u jedan unapred zadati smisao i time ostaje zarobljen u pretpostavku prioriteta logosa“. Vid. Hans-Georg Gadamer, Hegelova dijalektika, Beograd: Plato, 2003, str. 330. 38

116

Siniša Jelušić

očišćenja — nekoj vrsti religiozno shvaćenog sveopšteg narodnog katarsisa! Stoga je najprije, piše on, nužno prestati kriviti sve druge — samo tako je mogućno pokrenuti se naprijed — ne ka novoj mržnji, nego ka saglasju (resp. harmoničnom odnosu sa drugima)!41 A do saglasja se dolazi samo putem pokajanja, kome je imanentan afirmativan stav, svagda u obliku ljubavi prema Drugom! Ali, to niko ne želi, ne bez rezignacije zaključuje Solženjicin. Izvjesno je da je i autor tako velike stvaralačke i propovjedničke energije, kakvu je nesumnjivo Аleksandar Solženjicin posjedovao, na samom kraju svog epohalnog poduhvata, došao do krajnje pesimističnog antropološkog uvjerenja, koje ga je, ako ništa drugo, barem nesvjesno, moglo plibližiti iskustvu nihilizma, najavljenom u djelu njegovog velikog prethodnika Fridriha Ničea, filozofa koga je osnovnom idejom svog opsežnog djela Aleksandar Isajevič najradikanije osporavao.

Siniša JELUŠIĆ POETICS OF A. I. SOLZHENITSYN — HISTORIOGRAPHY AND METAPHYSICS Summary The article discusses the statement of Aristotle Poetics (chapter 9) in structural/ semantic relations with the literary and public works of A. I. Solzhenitsyn, particularly a novel Arhipelag GULAG. The important problem, which the author underlines, includes differential predicates does Solzhenitsyn reach the universal (: metaphysical, philosophical) dimension of the meaning of the text. The author’s position is that the answer should be sought in anthropology based on the transcendent principle: the relation of the suffering existence and Imago Dei /the images of eternity of human been which is imperishable and inconceivable in him. According to this concept, suffering and pain become a creative stimulus, especially in the plane of personality transformation (: individuation, C. G. Jung). Solzenicyn belongs to the essential tradition of Russian literature, which culminates with the literary work of F. M. Dostoevsky. Key words: Solzhenitsyn, GULAG, suffering, ideology, repression, transformation, archetype, religion, Christianity, F. M. Dostoevsky 41  Александр Солженицын, Раскáяние и самоограничéние как категóрии на ционáльной жmзни: http://www.solzhenitsyn.ru/proizvedeniya/publizistika/stati_i_ rechi/v_sovetskom_soyuze/raskayanie_i_samoogranichenie.pdf (pristup, 17. 8. 2020).

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 314.743(497.16:560.118)”1921”

Šerbo RASTODER*

O POKUŠAJIMA ORGANIZOVANJA I DJELOVANJA POLITIČKE EMIGRACIJE CRNE GORE U CARIGRADU NAKON SMRTI KRALJA NIKOLE (1921) Sažeak: U ovom radu autor na osnovu primarnih, do sada nepoznatih istorijskih izvora, pokušava rekonstruisati jedan od pravaca djelovanja brojne crnogorske političke emigracije koja je sticajem objašnjenih okolnosti iz Italije izbjegla u Carigrad. Pored odgovora na pitanje — zašto baš tamo, u radu su ponuđeni odgovori o planovima crnogorske političke emigracije vezani za odlazak u Rusiju, saradnju sa makedonskim komitetima, mladoturcima i njihovim pokretom, planovima vezanim za Balkansku federaciju, aktivnostima oko pokretanja glasila „Jedinstvo“, o pokušajima uspostavljanja saradnje sa bugarskim, makedonskim i albanskim anarhističkim grupama. Ključne riječi: crnogorska politička emigracija, Italija, Gaeta, Carigrad, Rusija, Turska, bugarski komitet, makedonski komitet, albanske anarhističke grupacije, „Jedinstvo“

Nakon likvidacije crnogorske države odlukama nelegalne i nelegitimne Podgoričke skupštine1 novembra 1918, odlaska u egzil crnogorskog Akademik Šerbo Rastoder, CANU   O ovom pitanju postoji nesaglasje unutar naučne istoriografije. Vidi više: Novica Rakočević, Crna Gora u Prvom svjetskom ratu, Podgorica 1997²; Dimitrije Dimo Vujović, Ujedinjenje Crne Gore i Srbije 1918. godine, Titograd, 1962; Dimitrije Dimo Vujović, Podgorička skupština 1918, Zagreb, 1989; Mijat Šuković, Podgorička skupština 1918, Podgorica, 1999; Jovan Ćetković, Ujedinitelji Crne Gore i Srbije, Dubrovnik, 1940; Jovan B. Bojović, Podgorička skupština 1918, Gornji Milanovac, 1989; Živojin Perić, Crna Gora u jugoslovenskoj federaciji, Podgorica, 1997²; Vojislav *

1

118

Šerbo Rastoder

kralja i vlade tokom Prvog svjetskog rata 19162, protivljenja odlukama tzv. Podgoričke skupštine, koje je rezultiralo podizanjem ustanka3 poslije čijeg neuspjeha se u mnogim evropskim državama našla brojna crnogorska politička emigracija, stvoren je politički okvir unutar kojeg se ovo pitanje rješavalo na različite načine. Koncentracija emigracije u Italiji i pokušaj osnivanja crnogorske vojske u Italiji po osnovu sporazuma Crne Gore i Italije iz aprila 1919, rezultirao je činjenicom da se u Italiji (Gaeta, Sulmona, Formia) našlo oko 2.000 crnogorskih vojnika, među kojima je bio i manji dio članova porodica. Tome treba dodati administraciju pri vladi i dvoru u Nejiu u Francuskoj, diplomatske i konzularne predstavnike, počasne konzule i brojne prijatelje Crne Gore u svijetu i shvatiti da je crnogorska politička emigracija bila respektabilan faktor sa brojnim aktivnostima u cilju obnove crnogorske kraljevine, koje su imale simpatije pojedinaca, ali su očigledno bile suprotne namjerama velikih sila koje su kreirale novu kartu Evrope nakon Prvog svjetskog rata. Entuzijazam, zalaganje i istrajnost crnogorske političke emigracije postali su „vidljivi“ tek onda kada je objelodanjen samo (manji dio) apelâ, protesta, memoranduma, novinskih članaka, molbi i vapaja ove grupacije.4 Vučković, Diplomatska pozadina ujedinjenja Srbije i Crne Gore, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 2, Beograd, 1959; Mijat Šuković, Činjenice su odlučujuće, Stvaranje, 10–12, 2000, 254–284; Zoran Lakić, Političko mišljenje ili naučni stav, Crnogorske istorijske teme, Podgorica, 2001; Stvaranje, 2000, br. 1–5, str. 220–245; Miomir Dašić, O dilemi da li je Velika narodna skupština u Podgorici bila legalna i legitimna, u: Ogledi iz istorije Crne Gore, Podgorica, 2000, 323–337. 2   Vidi: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918–1925, I–II, Istorijski institut Crne Gore, Almanah, Podgorica, 2004; Šerbo Rastoder, Petrovići u egzilu — suton jedne dinastije, CANU, Podgorica, 2002 (Poseban otisak iz Zbornika radova sa naučnog skupa „Dinastija Petrović Njegoš“, 227–301); Šerbo Rastoder, Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore, prevod izdanja iz 1921, Conteco, Bar, 2001 (pogovor); Živko A. Andrijašević, Šerbo Rastoder, History of Montenegro, Podgorica, 2006. 3   Vidi više: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Zbornik dokumenata, Biblioteka Nidamentym, Bar, 1997, Podgorica 2006²; Šerbo Rastoder, Zašto je nestala crnogorska država 1918?, Crna Gora 1878–1918, Radovi sa okruglog stola održanog u Podgorici 22. novembra 1918, CANU, 149, 2019, 129–171; Why did the montenegrin state „disapper“ in 1918; Božićni ustanak u Crnoj Gori, kontroverze i dileme u istoriografiji, Pravni zbornik 2/19, 93–129. 4   Vidi: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918–1925, I–II, Istorijski institut Crne Gore, Almanah, Podgorica, 2004; Šerbo Rastoder, Petrovići u egzilu — suton jedne dinastije, CANU, Podgorica, 2002 (Poseban otisak iz Zbornika radova sa naučnog skupa „Dinastija Petrović Njegoš“, 227–301); Šerbo Rastoder, Uloga Francuske

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

119

Tek tokom posljednje ili dvije posljednje decenije shvata se da je ogroman dio ovih dokumenata „prećutan“, sakriven“, ili da je bio „nedostupan“, što je omogućilo oblikovanje poželjne istorijske svijesti u konstruisanju „istorije makazama“. Tako je tek od nedavno pristupačna građa iz Arhiva Jugoslavije — Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Turskoj (Carigrad, Ankara)5 1918–1945, koje ima 8,84 m arhivske građe; ta građa omogućila nam je da se heuristički utemeljeno pozabavimo sudbinom i načinom djelovanja crnogorske političke emigracije u naznačenom periodu. ZAŠTO CARIGRAD?

Da bi se shvatili kontekst, suština i karakter stanja u Turskoj i Carigradu u naznačenom vremenu, nužno je detektovati moguće razloge zbog kojih je upravo ovo mjesto postalo privlačno za boravak crnogorske političke emigracije? Prvi i osnovni razlog za to moglo je biti nesređeno stanje u ovom regionu, u čijem središtu su bila politička previranja u samoj Turskoj, okupacija Carigrada od strane sila Antante (1918–1923), Boljševička revolucija i građanski rat u Rusiji i nepostojanje diplomatskih odnosa između Turske i novoosnovane Kraljevine SHS. Što se Turske tiče, to je vrijeme kraja trajanja Osmanskog carstva i njegovog nestajanja (1908–1922), angažmana Turske na strani Centralnih sila u Prvom svjetskom ratu, njenog konačnog poraza na kraju rata i diktata sporazuma u Sevru (1920), kojim su saveznici Osmansko carstvo sveli na malo područje u Anadoliji. Carigrad i pojas oko njega su okupirani, moreuzi Bosfor i Dardanele trebalo je da se internacionalizuju kako bi bio otvoren prilaz Crnom moru. Zapadna Anadolija je bila namijenjena Grčkoj, a istočna Jermeniji. Suverenitet malog područja u centralnoj Anadoliji bio je ostatak nekada moćnog osmanskog carstva. Kemalisti, to jest pristalice Kemala Ataturka, okupljene u turskom nacionalnom parlamentu, odbacile su sporazum iz Sevra, koji se dugo sakrivao od javnosti, što je bio osnov saveznicima da počnu progon kemalista. Marta 1920. saveznici su počeli progon i hapšenje kemalista po Carigradu, što ih je u nasilnoj aneksiji Crne Gore, prevod izdanja iz 1921, Conteco, Bar, 2001 (pogovor); Živko A. Andrijašević, Šerbo Rastoder, History of Montenegro, Podgorica, 2006; Šerbo Rastoder, Odbrana nezavisnosti Crne Gore (Međunarodni komiteti i udruženja 1920–1925), Matica, 17, proleće 2004, 151–174; Crnogorsko pitanje u Društvu naroda 1920–1924, Matica, 7/8, 2001. 5   AJ, Fond 370.

120

Šerbo Rastoder

primoralo da se presele u Ankaru i formiraju novu vladu. Novi rat za tursku nacionalnu nezavisnost konačno je rezultirao pobjedom nacionalista čija će privremena vlada prvo ukinuti Osmansko carstvo (1. novembra 1922) i konačno protjerati sultana Mehmeda VI (17. novembra 1922). Nakon toga su se stvari dramatično promijenile pa će pregovori i Ugovor sa saveznicima iz Lozane (14. jula 1923) poništiti ugovor u Sevru, a turskoj državi vratiti sve oduzete i privremeno okupirane teritorije,6 prije svega Carigrad, koji je bio okupiran od 13. novembra 1918. do 4. oktobra 1923, od strane Velike Britanije, Francuske i Italije. Carigrad koji je 1920. godine imao između 800.000 i 1,2 miliona stanovnika saveznici su podijelili na okupacione zone na osnovu sklopljenog Primirja sa Mudrosa, zaključenog 30. oktobra 1918, koje je označilo kraj učešća Osmanskog carstva u Prvom svjetskom ratu.7 U periodu okupacije Carigrada glavnu vlast su imali predstavnici okupacionih snaga od kojih su neki nenaklonjeni Crnoj Gori (Franš D’Epere i Karlo Sforza) bili na pozicijama savezničkih komesara kratak period od novembra 1918. do januara 1919. Istovremeno, sve do 1925. nije bilo diplomatskih odnosa između Kraljevine SHS i Turske. Naime, nakon što je potpisan ugovor o miru i prijateljstvu u Ankari 28. oktobra 1925, koji je ratifikovan 1. februara 1926, i uspostavljanja punih diplomatskih odnosa, postavljen je prvi poslanik KSHS u Republici Turskoj. Znači li to da novostvorena jugoslovenska država nije imala svoje predstavnike u ovoj zemlji sve do datuma uspostavljanja punih diplomatskih odnosa? Ne. Prvo je pri ustanovljenju vlasti savezničkih visokih komesara u Carigradu bio delegiran i predstavnik KSHS, koji je nezvanično i neformalno kontaktirao i sa turskim vlastima. Od 6. XII 1918. do 10. X 1919. vojni delegat je bio pukovnik Dragomir Nikolajević, koji se nalazio u štabu savezničke vrhovne komande. Oktobra 1919. u Carigrad je u svojstvu civilnog   Vidi više o tome: Ahmed Akunduz, Said Ozturk, Nepoznata osmanska država, kroz sedam stoleća, Sarajevo, 2016; Andrew Mango, Ataturk, biografija tvorca moderne Turske, Zagreb, 2011; Quataert, D., The Ottoman empire 1700–1922, Cambridge: Cambridge university press, 2005; The Encyclopædia Britannica, Vol. 7, Edited by Hugh Chisholm, (1911), 3; Constantinople, the capital of the Turkish Empire…; Ilber Ortayli, Osmanlije, posljednja imperija, Sarajevo, 2013, 157–188; Ilber Ortajly, Osmanlije na tri kontnenta, Sarajevo, 2014, 184–201. 7   Vidi više: Ibid., Nur Bilge Criss, „Constantinople under Allied Occupation 1918–1923“, Brill Academic Publishers, 1999; Ferudun Ata, The Relocation Trials in Occupied Istanbul, Manzara Verlag, Offenbach am Main, 2018. 6

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

121

delegata MID-a upućen Radomir Šaponjić. Ukazom MID-a od 14. II 1920. za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Carigradu biva postavljen Jevrem Simić, koji nikada nije stupio na dužnost iz formalnih razloga. Zato je 1. IV 1920. za civilnog komesara kraljevske vlade u Carigradu postavljen Panta Gavrilović, diplomatski agent u Kairu, koji je ubrzo penzionisan, da bi u julu iste godine Šaponjić dobio poziciju otpravnika poslova. Ukazom od 30. jula 1922. godine funkciju otpravnika poslova preuzima Trajan Živković, koji će sve do dolaska Tihomira Popovića za poslanika u julu 1926. obavljati tu dužnost.8 Istina, uloga navedenih diplomata bila je više obavještajna, nego diplomatska i više bi im odgovarale titule vojnih agenata i obavještajaca nego diplomatskih predstavnika.9 Navedeno predstavlja opšti okvir uslova u kojima crnogorska politička emigracija djeluje na ovom području. Naravno, kao razlog mogućeg dolaska crnogorske političke emigracije ne treba zanemariti činjenicu na relativno dugo prisustvo ljudi iz Crne Gore na ovom području, bilo da se radi o muhadžirima (izbjeglice muslimani), ili o radnicima i privrednicima koji su bitisali na ovim područjima.10 KO I ZAŠTO DOLAZI U CARIGRAD?

Već smo naveli da se na kraju Prvog svjetskog rata znatan broj Crnogoraca nalazio u egzilu, uglavnom u Francuskoj i Italiji. Dok su se u Francuskoj nalazili članovi dinastije, vlade i drugi činovnici, u Italiji se   Vidi više: Tonka Župančić, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Turskoj — Carigrad i Ankara, Arhiv 2004, 9–24. 9   Vidi više: Ibid., Arhiv Jugoslavije, Fond 370, Istorijat fonda. 10   Vidi više: Šerbo Rastoder, Karadağ Müslüman Nüfusunun Göç Süreçlerine Bakış, Overview of Muslim population‘s migration process in Montenegro, INTERNATIONAL SYMPOSIUM ON BALKANS FROM PAST TO PRESENT: Balkans, Balkans Immigration and Turkey (21–22. April 2016 Küçükköy, Balıkesir/Turkey) ULUSLARARASI GEÇMİŞTEN GÜNÜMÜZE BALKANLAR SEMPOZYUMU: Balkanlar, Balkan Göçmenleri ve Türkiye (21–22 Nisan 2016, Küçükköy, Balıkesir/Türkiye; Rastoder Šerbo, Die Muslime in Montenegro — ein historischer Abriss, Ost-West, 4/2018, Europaiche perspektiven, Klaines land mit grosser geschihte, Montenegro, 292–300; Šerbo Rastoder, Ratna odšteta i potraživanja crnogorskih iseljenika od Turske poslije Prvog svjetskog rata, Canik — Samsun ve Değerleri konulu III. Canik Sempozyumu 24 Ekim’de başlayacak ve 26 Ekim, Samsun 2013; Šerbo Rastoder, Kratak pregled iseljavanja Muslimana iz Crne Gore od 1878. godine do naših dana, Crnoj Gori u pohode, Zbornik radova sa II svjetskog kongresa crnogorskih iseljenika, održanog na Cetinju 12. i 13. avgusta 2000, Cetinje, 2001, 114–123. 8

122

Šerbo Rastoder

nalazila velika grupacija tzv. „crnogorske vojske“, koju su činili izbjegli oficiri i vojnici iz Crne Gore nakon neuspjeha Božićnog ustanka iz januara 1919. godine, te drugi vojnici koji su iz zarobljeničkih logora prebačeni pod nadzor Komande crnogorske vojske u Italiji. Pošto je o sastavu, načinu organizovanja, snabdijevanju, ciljevima i namjerama ove vojske detaljno pisano11, u kontekstu ovoga pitanja je bitno ukazati na činjenicu da nakon potpisivanja Rapalskog ugovora između KSHS i Italije (novembra 1920) i na osnovu vjerovatnih dogovora dviju strana, Italija počinje provoditi politiku rasturanja crnogorske vojske. Opšte mjesto koje se navodilo kao razlog za rasturanje vojske među crnogorskim emigran­tima bilo je ubjeđenje da je u Rapalu postignut tajni dogovor između grofa Sforze, italijanskog ministra spoljnih poslova, i jugoslovenske strane, po kojem se italijanska vlada obavezala da raspusti crnogorske trupe iz Gaete i da se Crnogorcima obustavi svaka pomoć i podrška, a da KSHS ustupi Rijeku Italiji.12 Sam Sforza je u italijanskom parlamentu tvrdio da u Rapalu nije pokretano pitanje Crne Gore, ni Albanije, ali da je dobio uvjeravanja Beograda da garantuje sigurnost i slobodu za one koji hoće da se vrate u domovinu.13 Marta 1921. godine crnogorska vojska je razoružana, njeni bataljoni raz­mješteni u Sulmonu, Padulu i Viktoriju, dok je u Gaeti ostala samo komanda crnogorskih trupa i oficirski bataljon. Artiljerija je bila smještena u mjestu Fonte d’Amore kod Sulmone. Prethodno je došlo do previranja u samoj vojsci, pod­staknutih propagandom sa strane i odbijanjem dijela vojske da primi komandu predsjednika emigrantske vlade Jovana Plamenca i Mihaila I, poslije smrti kralja Nikole u martu 1921. godine. Svađe i podjele u crnogorskoj emigraciji, a posebno u vojsci, koje su došle do izražaja poslije smrti kralja Nikole, dodatno su marginalizovale crno­gorsko pitanje i umanjivale ionako mali prestiž crnogorske emigracije. To su uviđale i pristalice   Vidi više: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918–1925, I–II, Istorijski institut Crne Gore, Almanah, Podgorica, 2004. 12   Vidi: Dr Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanje jednog federaliste, Ce­ tinje, 1995, 140. Jovićević navodi da je o ovim pregovorima D’Anuncio obavijestio Plamenca, ali je ovaj to držao u tajnosti, što je prouzrokovalo još veće nezadovoljstvo među Crno­gorcima. 13  Vidi: Carlo Sforza, Un anno di politica estera, Roma, 1921, 143. „Si e affermato che a rapallo ili Montenegro sia stato un oggetto di baratto. Io dichiaro nel modo piu formale che a Rapallo ne poi fu questione del Montenegro, come non fu questione dell’Albania…“ 11

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

123

crnogorske stvari u Italiji, kojih je bilo u različitim struktu­rama. Filipo Gramatini je ispred Fašističke nacionalne stranke za nezavisnost Crne Gore iz Đenove tražio u aprilu 1921. godine da se u cilju prevazilaženja podjela i sukoba oformi pored vlade i posebno tijelo, od­nosno Komitet najuti­cajnijih predstavnika izbjeglica i crnogorskih trupa od 6 do 10 lica, koji bi imao ulogu parlamenta i u kojem bi bile zastupljene sve struje u emigra­ciji.14 Istovremeno, u crnogorsku vojsku su kao dob­rovoljci primani i poje­dini ruski emigranti, poput Aleksandra Nikolajeviča Stepuskog.15 Prema navodima crnogorskih emigranata, oni su sve do Rapalskog ugovora relativno uspješno parirali jugoslovenskim tajnim službama, koje su u Splitu osnovale specijalni štab za defetističku propagandu, sa ograncima u Italiji. Ova propaganda je naročito bila pojačana poslije smrti kralja Nikole, što je uzrokovalo nemire u crnogorskoj vojsci.16 Odnosno, usljed abdikacije pres­tolonasljednika Danila u korist Mihaila I, jedna grupa je htjela da ponovo izabere Plamenca za predsjednika, dok je druga grupacija bila odlučno protiv — smatrajući Plamenca glavnim krivcem što je Danilo abdicirao, pa su mu i zaprijetili smrću ukoliko se prihvati mjesta predsjednika. Kuću Plamenca i crno­gorskog konzulata obezbjeđivala je italijanska policija i nastao je opšti raskol.17 Crnogorska vlada je zatražila pomoć od Italijana, posebno za operaciju uklanjanja 190 oficira i vojnika i njihove predaje sudskim organima, shodno odluci crnogorske vlade od 1. aprila 1921. godine. Italijanska vlada je takav zahtjev prihvatila i za to odredila komisiju na čijem čelu je bio poručnik Viđevano.18 Crnogorska strana tumačila je tu komisiju kao organ koji je privremeno delegiran u službi crnogorske vlade. Međutim, po zadatku svoje vlade, italijanski pukovnik Viđevano počeo je rad na likvi­daciji crnogorske vojske, predočavajući im mogućnost povratka u Jugoslaviju ili odlaska u Južnu Ameriku, u čemu će im pomoći   DACG, FEV, Jovan Plamenac 1919–1921, f. 109–110, Filippo Grammatini — Pla­menatz, Genova, 23. IV 1921. 15   DACG, FEV, f. 91, II, Milan Kraljević — Komandantu crnogorskih trupa u Gaeti, Rim, 23. maja 1921. 16   DACG, FEV, MID, Rim, 1919–1920, Il fermento fra le truppe Montenegrine a Gaeta. 17   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1409, str. 1750. 18   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1417, str. 1766–1768. 14

124

Šerbo Rastoder

italijanska vlada dodjeljivanjem mate­rijalne pomoći i izdavanjem potrebnih putnih isprava. Komisija je ignorisala crnogorsku vladu i počela da širi demoralizu­juće vijesti među crnogorskim vojnicima u Sulmoni, Vitoriji, Paduli i Gaeti. Radi lakšeg razbijanja crno­gorske vojske, krajem marta 1921. godine, ona je premještena u razna mjesta po Italiji. Tako je II bataljon otputovao za Ankonu, IV u Vitoriju, artiljerija je bila smještena u Sulmoni, dok je Narodna garda raspoređena i u Vitoriju i u Sulmonu.19 Tvrdilo se da „Crne Gore više nema, da je crnogorsko pitanje riješeno u Rapalu, da Italija više ne priznaje crnogorsku vladu i da ko do 1. juna ne pristane na nadoknadu radi dobro­voljnog napuštanja crnogorske vojske bit će uhapšen i isporučen Jugoslaviji, od 1. juna se neće više davati nikakve subvencije crnogorskim trupama.“ Viđevano je čak za crnogorsku zastavu u Sulmoni tvrdio da će biti položena na grob kralja Nikole, a oni koji su pokušavali da se odupru hapšeni su i maltretirani. U Gaeti su bila uhapšena petorica oficira. Viđevana je kao prevodilac pratio Luka Nikčević, koji je širio defetizam među vojnicima.20 Po naredbi pukovnika Viđevana iz zatvora su pušteni crnogorski oficiri pritvoreni zbog pobune,21 što je bilo suprotno volji Krsta Popovića, zastupnika komandanta crnogorskih trupa u Gaeti. Crnogorska vlada uputila je italijanskoj vladi pro­test povodom rada i ponašanja komisije, nakon čega je uslijedilo verbalno obe­ćanje da komisija neće raditi ništa protiv crnogorskih trupa. Sredinom maja 1921. godine veća grupa Crnogoraca, među kojima su bili: Živko Nikčević, Đuro Vučinić (narodni poslanik), Milo S. Martinović, Marko Matanović, Vuko Kri­vokapić (narodni poslanik), Vu­kale Rajković, Krsto Ivanović, Petar Gvozde­nović, Dušan Vuković, Ilija Damjanović, Vaso Martinović (narodni poslanik), Blažo Marićević, Božo Bećir, Pero Vuković, Vojin La­zović, Novica Radović, 19   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. III, dok. br. 1407, str. 1724. 20   BIIP, F–113, Radovi Vladimira Popovića, Come si ginse alla commissione del colonnello Vigevano. 21   DACG, FEV, f. 89, Pukovnik Bareli — Komandi mjesta i tvrđave Gaeta, 23. V 1921. Iz zatvora su pušteni: poručnici Radojko Jašović, Radivoje Martinović, Dušan Boljević, Bajo Radmilović, potporučnici Bajo Vuko­tić, Filip Jovanović, Ilija Armušević, Nas­tadin Čejović, Ilija Petrović, komandir Ivo Kaluđe­rović. Ovi oficiri su otpraćeni u Formiju i predati majoru Đordanu, pošto im je prethodno zaprijećeno da ne napadaju, da se ne svađaju i ne stvaraju buntove jer će im u protivnom biti suđeno po italijanskom zakonu.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

125

Radovan Savović, Tomaš Grujović, Stanko Mar­ković i drugi, uputila je protest šefu italijanske vojne misije, pukovniku Viđevanu, protiv ponašanja njegove pratnje, agitacije za povratak u Jugo­slaviju i širenja informacija da je Crna Gora propala. Posebno se zamjeralo komisiji što insistira da svaki treba da ide u Jugoslaviju — odnosno Crnu Goru preko Albanije, te da u Draču, ima konzul italijanski koji ih odatle ekspedira da nikome ni u kom slučaju ne bude ni najmanje smetnje pri polasku kako od Arbanaških vlasti preko njene teritorije, tako i kad dođe u Crnoj Gori, jer je jugoslovenska vlada dala svakome amnestiju i zaga­rantovala slobodu kretanja i njegova prava. Navedene stavove pome­nuti oficiri pripisivali su Luki Nikčeviću, koji je bio prevodilac i očigledno iskazivao stavove italijanskih vlasti.22 Međutim, komisija je nesmetano radila do pada vlade Đovanija Đolitija i grofa Sforze. Oni koji su napuštali crnogorsku vojsku potpisivali su sljedeću izjavu: Dobrovoljno napuštam Crnogorsku jedinicu i primam dobročinstvo velike Italije, dok su oni koji bi to odbili napisali: Neprimam. Oni koji su pristajali da napuste crnogorsku vojsku potpisivali su dokumenat da to rade dobrovoljno i potom dobijali novac, odjeću i obuću. Komisija je davala platu i optuženim oficirima, što je, uz oslobađanje zatvorenika, djelovalo stimulativno tako da je veliki broj oficira i vojnika napustio crnogorsku vojsku. Iako je veći broj njih izjavio da želi da ide u Rusiju i Ameriku, najveći dio je ukrcan silom i predat jugo­slovenskim vlastima. Italijanska vlada jedino nije odobravala zahtjeve za put u Rusiju. Svoj stav je opravda­vala novonastalim uslovima, poslije ruske revolucije, tvrdi jedan očevidac događaja.23 Oni koji su, i pored svega, odbili da odu, bili su zatvoreni, a lokalno stanovništvo je nagovarano da im uskrati svaku pomoć. Tenzije i sukobi inicirani italijanskom politikom rasturanja crnogorske vojske trajali su više od godinu dana, jer su uglavnom italijanske vlasti insistirale na povratku u zemlju, dok je znatan broj Crnogoraca to odbijao ili tražio neko drugo rješenje. Zbog insistiranja italijanskih vlasti na povratku, velika grupacija Crnogoraca izjavila je da želi ići u Argentinu, na šta im je odgovoreno da ih tamo ne primaju i da mogu ići samo za Jugoslaviju, manji dio može ići za Belgiju i najmanji dio može ostati u Italiji. Poslije toga 22   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1428, str. 1782–1785. 23   Todor Borozan, Memoari, rukopis.

126

Šerbo Rastoder

su svi zatvoreni.24 U arhivima je sačuvan primjerak protestne note od 14. jula 1921. godine, koja je trebalo da bude upućena na adresu italijan­ skog ministra spoljnih poslova (markiz Dela Toreta), a koja je obustavljena jer se u međuvremenu situacija promijenila.25 Promjene do kojih je dolazilo smjenom italijanskih vlada uticale su i na promjenu ponašanja vlasti prema ovim pitanjima. Saglasno tome, divizijar Vučinić je 4. jula 1921. godine izdao naredbu svim koman­dan­tima garnizona: Vlasti Kraljevine Italije neće primoravati nikoga da nasilno ide u Jugoslaviju. Dosadanji postupci, kako nam je saopšteno prema crnogor­skim oficirima i vojnicima biće prekinuti.26 Time je, pokazaće se, nakratko bila zaustavljena agonija crnogorskih vojnika, diktirana spoljnopoli­tičkim dešavanjima, koja su ostavila snažan pečat na italijanske unutarpo­litičke odnose, kojima je određivana sudbina crnogorskog pitanja. No, sve je to bilo privremeno i kratkog daha. Naime, slijedeći politiku likvidacije crnogorske vojske, koja je, po mišljenju mnogih, proisticala iz dogovora vlade KSHS i Italije u Rapalu, odluka Francuske i, kasnije, Britanije o prekidu diplomatskih odnosa sa Crnom Go­rom, zatim iz smrti kralja Nikole i događanja u vezi sa tim, otpočela je operacija „sahrane“ ostataka crnogorske vojske. Italija je i formalno 1. juna 1921. prestala da izdržava crnogorsku vojsku, kojoj je svaka pomoć ukinuta 15. avgusta 1922. godine. Istina, česte promjene italijanske politike, koja je zavisila od stavova vlada koje su vršile vlast, samo su pojačavale konfuziju u rješavanju ovoga pitanja, koje se dodatno usložnjavalo činjenicom da su iz Crne Gore i dalje pristizali neposlušni odmetnici spremni da brane njen suverenitet. Tako je npr. Bonomijeva vlada od 1. septembra 1921. godine povratila Crnogorcima materijalnu pomoć koju je bila ukinula Đolitijeva vlada 1. juna 1921. godine.27 Ali sada je davala samo novčane kredite u iznosu tromjesečnih plata i s obavezom da oficiri plate svoje dugove i izdr­žavanje dok borave u garnizonima. Oficiri su plaćali 8 do 9 lira dnevno, a niži činovi 3,50 lire. Prilikom odlaska morali su izmiriti i svoje dugove. Demobilizacija je nagrađivana sljedećim sumama: za vojnike   Ibid., 1456, str. 1893–1894.   DACG, FEV, MID, Rim 1919–1921, Dr Chotch — Monsieur le marquis della To­rreta, Rome, le 14 julliet 1921. 26   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije…, dok. br. 1453, str. 1890–1891; dok. br. 1454, str. 1891–1892. 27   AJ, 334–1–3, Antonijević (Telegram), Rim, 24. IX 1921. 24 25

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

127

i niže činove 1.000 lira, za niže oficire 2.000 i za više oficire 3.000 lira. Vojnici koji su već otišli iz Gaete za sobom su ostavili dug od 200.000 lira, koji je plaćala vlada radi samog ugleda crnogorske vojske i za te svrhe je italijanska vlada odobrila poseban kredit.28 U tom smislu su između italijanskih vlasti i crno­gorske vlade u egzilu vođeni dugi pregovori oko konačnih uslova odlaska vojnika iz Italije. Oni su okončani početkom decembra 1921. godine i prema konačnom dogovoru između dvije vlade ustanovljeni su uslovi o načinu pov­ratka vojnika i izbjeglica.29 Oni su sistematizovani u 21 tačku i prema tom dogovoru predviđena nagrada za demobilizaciju iznosi: 4.000 lira za brigadira, 3.000 za komandira, 2.000 za niže oficire i 1.000 lira za vojnike. Uz navedeno, bilo je predviđeno da dobiju petomjesečnu platu,30 voznu kartu do granične stanice italijanskog zemljišta, a oni koji odlaze u vanevropske zemlje karte do odredišta, dnevnice za vrijeme putovanja, civilno odijelo ili odgovarajuću svotu novca. Od suma koje bi se davale po osnovu plata oficirima i vojnicima oduzimali bi se troškovi za stan i hranu, uz obavezu da isplate svoje privatne dugove. Drama rasturanja crnogorske vojske je trajala sve do dolaska Musolinija na vlast 1922. godine, tako da su posljednji ostaci crnogorske vojske bili rastjerani iz Italije dolaskom Musolinija na vlast i samo su rijetki pojedinci, poput Anta Gvozdenovića, Milana M. Kosorića ili Krsta Nikovića, izvjesno vrijeme ostali u Italiji. Najveći dio njih se vratio u Crnu Goru, znatan dio je otišao u Ameriku (Argentinu i SAD), dio je otišao u razne zemlje Evrope i svijeta uvjeren da treba nastaviti borbu, koja je unaprijed bila izgubljena. KO I ZAŠTO OD CRNOGORSKIH POLITIČKIH EMIGRANATA DOLAZI U CARIGRAD?

Prema dostupnim izvorima, u Carigradu su se početkom 1921. godine pojavila lica koja su bila crnogorski državljani, ali sa španskim 28   DACG, FEV, f. 89, Milutin Vučinić — Ordonans oficiru Nj. V. Kraljice Namjesnice Kraljevske vlasti Kap Marten, Rim, 2. decembra 1921. 29   Vidi: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar 1997, knj. IV, dok. br. 1482, str. 1945–1497. 30   Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Bar, 1997, knj. IV, dok. br. 1482, str. 1945–1497. Za brigadira je bila pred­v iđena plata 1.000 lira, komandira 675, kapetana 540, poručnika 450, potporučnika 378, vod­nika 90 i desetara 63 lire.

128

Šerbo Rastoder

pasošima — oni su tražili načina da se vrate u Crnu Goru. Jedan od njih je bio i Ramo Vejsela Alić iz Bara. Po dolasku ovih lica u Carigrad španske vlasti su im produžavale pasoš — produžavale su pasoš „ljudima sa teritorije Crne Gore, što naravno osporava rad ovog poslanstvana kontrolisanju lica koja idu u Srbiju“, žalio se tadašnji poslanik kraljevskog poslanstva u Carigradu, koji je tvrdio da: „kada je pitanje ujedinjenja Srbije sa Crnom Gorom definitivno rešeno, trebalo je učiniti korak kod dotičnih vlada da njihova predstavništva ne izdaju više pasoše bivšim crnogorskim podanicima. Prvo je izveštano da mnoga lica idu sa ovim španjolskim pasošima u Skadar i iz Skadra se prebacuju u Crnu Goru ili idu u Albaniju i iz Albanije se prebacuju na našu teritoriju. Ovo naročito vrše ratni zarobljenici muslimanski koji neće da čekaju da im dođe odobrenje iz Min. Un. Djela, pošto to često moraju čekati po nekoliko meseci.“31 Pošto se znatan broj jugoslovenskih državljana (većinom iz okruga barskog) vraća „iz Carigrada preko Skadra sa pasošima tamošnjeg španskog konsulata kao ‘zaštitnika crnogorskih interesa’“, poslanstvu je upućena instrukcija da: „da umoli nadležne vlasti da ovakve pasoše ne izdaju više našim podanicima iz Crne Gore — jer je ona postala sastavni deo naše Kraljevine, o čemu je u ono vreme bila izveštena španska Vlada“.32 Poslanstvo se tim povodom obratilo španskim vlastima.33 „Nedugo zatim, poslanstvu se prijavio Ananije Vlahović koji je iz Sofije, pristigao u Carigrad sa pet drugih crnogorskih oficira. Sam Ananije Vlahović je po dolasku u poslanstvo naveo da je „aktivni pešadijski potporučnik bivše crnogorske vojske, svršio je našu oficirku školu, i izjavio je sledeće: 13. aprila 1919. godine sam iz Ljubljane izašao na odsustvo a od kuće prebegao u Italiju. Bio sam u IV puku Drinske divizije kao narednik. Porodica mi živi u Kosovskoj Mitrovici, dva puta ranjen na Solunskom frontu. Doputovao sam ovde iz Bugarske iz Sofije, gde sam se bavio 11 dana, u Sofiju sam došao iz Italije iz Sulmone… Samnom je bilo još pet crnogorskih oficira koji su ostali u Sofiji. Iz Bugarske smo   AJ, 370 –9 –255, Kraljevsko poslanstvo u Carigradu — ministru spoljnjih poslova Pov. No 50 8-II-1921. 32   AJ, 370–9–287, Ministarstvo spoljnjih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca — Kraljevskom poslanstvu u Carigradu, Beograd, 13. decembra 1921. godine. 33   Ibid., Venilly agreer, Excelence, les asurances oh ma plus honute qusideration, 5-XII-22. 31

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

129

trebali zajedno sa bugarskim komitama da idemo u Srbiju. Ovde sam došao sa namerom da me neko uputi u Srbiju, u Italiju više neću da idem kao ni u Bugarsku, a u Srbiji kako me naši sude.“34 Iz Sofije su došla još tri crnogorska oficira: Nikola Uskoković, Marko Kapa, Ilija Kapa, dok su dvojica ostali u Sofiji35. Oficiri sa nižim činovima pristizali su iz Gaete sa italijanskim pasošima brodom do Carigrada, povezivali su se sa Crnogorcima koji su već bili na toj destinaciji i pravili planove za akcije; oni su budno praćeni od jugoslovenskih obavještajnih službi.36 Zato dolazak iz Pariza potporučnika Vukana Martinovića nije mogao ostati nezabilježen, a posebno ne dolazak drugih članova crnogorske emigracije, tako da je početkom jula 1921. njih 35 bilo pod budnom pratnjom jugoslovenskih obavještajnih službi.37 U svakom slučaju, jugoslovenski otpravnik je javljao nadležnim službama u Beogradu da: „U poslednje vreme počeli su u Carigrad dolaziti mnogi Crnogorci, koji su do sada bili u Italiji u odredu „crnogorske“ vojske koji se nalazio u Gaeti, drugi pak bavili su se u Rimu ili u drugim varošima Italije i tamo su takođe radili protiv ujedinjenja naših otadžbina. Treći dolaze iz Bugarske gdje su bili poslati od italijanske vlade radi stupanja u čete koje su se trebale obrazovati u Bugarskoj i preći na našu teritoriju i raditi na remećenju mira i reda u zemlji. Svi ovi ljudi, napušteni su sada od Italije koja im je jedva dala toliko novaca“.38 Sve do dolaska dr Ivana Jovićevića u Carigrad i njegovog obraćanja tamošnjem poslanstvu djelatnost crnogorske emigracije svodila se na potrebu   AJ, 370–9–257, Pov. br 209, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca — Kraljevskoj delegaciji, Carigrad, Beograd, 13. decembra 1921. godine. 35   AJ, 370–9–260, R. S. Šaponjić — ministru, 7-VII-21. 36   Vidi: AJ, 370–9–262, Poslanstvo u Carigradu — ministarstvu spoljnih poslova 1-VI-2. 37   AJ, 370–9–263. Na spisku su bili: Ananije Vlahović, Ivan P. Bulatović, Mihajlo R. Bulatović, Dragiša R. Vlahović, Milutin P. Bulatović, Bećir Bulatović, Mašan Bulatović, Mileta S. Vlahović, Milenko Vlahović, Mato Vlahović, Atanasko Đ. Bulatović, Vidak R. Šćepanović, Vukadin M. Šćepanović, Puniša V. Vlahović, Ivan M. Jovanović, Milo Đ. Vlahović, Savo M. Vlahović, Marko P. Janković, Tomo Jukić, Mašan Videnović, Radosav Videnović, Mirko Nikolić, Bogdan Nikolić, Milija Rakočević, Radovan Sinđić, Petar B. Šćepanović, Blagoje Šćepanović, Đorđe Šćepanović, Milosav Vlahović, Ilija Šćepanović, Miloš Šćepanović, Puniša Šćepanović, Radule Ilinčić, Miloš Raković. 38   AJ, 370–9–276, Kraljevsko poslanstvo u Carigradu, Pov. No 277 — ministru spoljnjih poslova, Carigrad, 29-VIII-21. 34

130

Šerbo Rastoder

preživljavanja u teškim uslovima i na nastojanje da dobiju pristanak za povratak u zemlju. Dr Ivan Jovićević39 je bio najobrazovanija i najizraslija ličnost crnogorske emigracije među onima koji su se našli u Carigradu. Jovićeviću koji je bio na školovanju u ovom gradu nije bio nepoznat ambijent četvrti Galata, gdje su se uglavnom smještali crnogorski emigranti — jer su ovaj dio Carigrada bili okupirali Francuzi, a obalu Italijani. Početkom 1923. g. (1. februara) u Carigrad je pristigao 31 Crnogorac — oni su bili „regrutovani iz Španije.“ Saznavši za to, obavještajci su odmah počeli sakupljati podatke o njima i nadležne obavještavati da su došli: „Marko Vučeraković, komandir u Crmnici, Đuričković (2 brata), perjanici, iz Crmnice, Leković, oficir iz Crmnice, Pero Vuković sa bratom, komandir iz Pipera, Čukić, komandir iz Berana, Pekić, perjanik iz Vasojevića, Radisav Nikezić, perjanik iz Bara, Risto Sekulić, perjanik iz Bara, Maksim Martinović, perjanik sa Cetinja, Lubarda, barjaktar, Lubotinja, Vido Nikčević, barjaktar iz Pješivaca, Belada, barjaktar iz Uganja Vrela, Mašan Borozan, oficir iz Bukova“. Uz spisak novopridošlih išlo je i sljedeće pojašnjenje: „Vođa im je Marko Vučeraković koji je i pre izvesnog vremena a prilikom neke portage protiv nas u Crnoj Gori pobio oko 16 momčadi u barci, na kojoj su bili, i bombama ih potopio. On, Čukić i Borozan smatraju se kao 39   Dr Ivo Jovićević (Češljari, Rijeka Crnojevića 1862–1965) bio je političar, pisac, prevodilac; poticao je iz porodice rodbinski povezane sa dinastijom Petrović (njegov otac je bio brat o tetke kralja Nikole). Osnovnu školu završio je u Rijeci Crnojevića, a zatim je kao stipendista crnogorske vlade upućen na školovanje u Galata Saraj u Carigradu. Njegovo školovanje u Carigradu trajalo je od 1898. do 1908. godine. Nakon toga se uputio u Beograd, gdje je upisao Pravni fakultet. Školovanje prekida 1908. godine kada dolazi u sukob sa crnogorskim studentima — protivnicima kralja Nikole. Studije je nastavio u Ženevi i okončao ih na Gentskom univerzitetu (1911), na kojem je stekao i doktorat pravnih nauka. Nakon povratka u Crnu Goru postavljen je za sekretara druge klase u ministarstvu spoljnjih poslova. Početkom 1912. imenovan je za konzula u Skadru, gdje je ostao do početka balkanskih ratova, koje je proveo u štabu knjaza Mirka. Nakon rata bio je imenovan za člana Državne kontrole. Sa kraljem Nikolom odlazi u emigraciju početkom 1916. Kralj ga je 1919. imenovao za crnogorskog konzula u Ženevi. Iz emigracije se vratio tek 1926. Sve do 1935. godine živio je povučeno u Beogradu, Cetinju i Herceg Novom, da bi se potom aktivirao kao poslanički kandidat i da bi kasnije postao član Crnogorske stranke. Bio je politički aktivan tokom Drugog svjetskog rata i tokom italijanske i njemačke okupacije, kada je pokrivao važne funkcije u kvinsliškim upravama. Krajem 1944. bio je uhapšen od strane komunista i maja 1945. osuđen je na 15 godina robije i gubitak građanskih prava. Vidi više: Istorijski leksikon Crne Gore, knj. 3, 722–723, Podgorica, 2005.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

131

posve opasni tipovi. Ovde su odseli svi u hotelu Prusa u Galati, i unajmili su jednog kuvara, da im kuva. To najbolje pokazuje da će dobijati pomoć sa neke strane i izdržavati se, iako kažu da će raditi do povratka njihovih drugova iz Rusije. Doznao sam, da se od ovd. Crnogoraca sa njima sastajao biv. oficir Niko Hajduković i neki Dr. Jovićević. Ovi su Crnogorci doputovali italijanskom lađom a sa crnogorskim pasošima koji su izdati u ime crnogorskoga Kralja Mihaila40. Pasoši su bili vizirani samo od italijanskih i španjolskih konsularnih vlasti“.41 O kretanju i namjerama crnogorskih političkih emigranata podatke poslanstvu je dostavljao poseban agent.42 O USLOVIMA BORAVKA I OBLICIMA DJELOVANJA CRNOGORSKIH POLITIČKIH EMIGRANATA U CARIGRADU

Jugoslovenski poslanik u Carigradu žalio se na svoju vladu što: „ima dva mjeseca da naša vlada ne sprema nikakve novčane pomoći iz razloga dok se ne uspostavi red među Crnogorcima jer gladne Crnogorce lako je dovest do reda. A kad su siti teže pada pratiti kakvo ovamo je stanje o Crnoj Gori odlično jer našto iseljenici rade nego za skoro stvaranje kraljevine Crne Gore.“43 Poslanik je bio u pravu tvrdeći da je „gladne Crnogorce lako (je) dovest do reda“ zato što su mu se svakodnevno obraćali sa molbama za pomoć i zahtjevima za izdavanjem pasoša i dozvola za povratak. Ostavljeni bez ikakvih sredstava za život, bez saveznika i logistike, Crnogorci su u dopisima kraljevskom poslanstvu prikazivali sebe lojalnijim podanicima, nego su zaista to bili i vrlo često zaslužnim „Srbima“. Tako je Ananije Vlahović uvjeravao poslanika i njegove službenike: „Ovde sam došao sa namerom da me neko uputi u Srbiju, u Italiju više neću da idem kao ni u Bugarsku, a u Srbiji kako me naši sude“. „Moli da mu se dozvoli da se vrati u Srbiju s tim da tu bude raz…“44. „Čini utisak čoveka koji se iskreno kaje“, tvrdio je poslanik, uvjeravajući Beograd da im treba dozvoliti povratak jer ni 40   Nakon abdiciranja prestolonasljednika Danila, sina kralja Nikole, pretendent na crnogorski presto bio je Mihailo, Danilov sin, unuk kralja Nikole. 41   AJ, 370–9–305, Poslanstvo — ministru spoljnjih poslova, Carigrad 7-II-2. 42   AJ, 370–9–308, Crnogorski separatisti. 43   AJ, 370–9–280, Kraljevsko poslanstvo u Carigradu, Pov. N0 282 — ministarstvu spoljnjih poslova, Carigrad, 31-VIII-921. 44  Nečitko…

132

Šerbo Rastoder

Crnogorci koji su živjeli u Carigradu nijesu im htjeli pomoći.45 U Beogradu su uporno odbacivali mogućnost da im se pruži nekakva pomoć, ali i da im se izda dozvola za povratak. Tako Ananiju Vlahoviću nije „pomogla“ ni čestitka za rođendan srbijanskom kralju Petru I.46 Zanimljivo je da se najveći dio ovih emigranata Poslanstvu Kraljevine, Srba, Hrvata i Slovenaca, kako je glasio službeni naziv, obraćao kao „Poslanstvu Velike Srbije“47. Teško je povjerovati da se radilo o neobaviještenosti, a i pitanje je koliko su njihovi vapaji za pomoć bili iskreni,48 kao i koliko su bila realna njihova očekivanja „da ne bi trebalo da ima razlike između vojnih oficira iz Srbije i onih iz Crne Gore“. Poslije Vlahovića, poslanstvu su se zahtjevom za povratak u zemlju obratila i braća Kapidžić, čije je prisutstvo u Carigradu „zbog njihovog uticaja na Crnogorce“ bilo poseban problem za poslanstvo, tim prije što se istim povodom oglasio i Aleksandar Hajduković, pa je poslanstvo apelovalo na Beograd da im izda dozvole za povratak — jer „svojim   AJ, 370–9–262. „Sastajali su se takođe sa mnogim Crnogorcima kod kojih nisu naišli na najbolji prijem jer je više ovdašnjih Crnogoraca dolazilo u Poslanstvo i izvestilo ga o dolasku ovih lica u Carigrad.“ 46   AJ, 370–9–263, A–Đ. Vlahović — Poslaniku Velike Srbije Gospodinu Ministru R. S. Šaponjiću, Carigrad, 11-VIII-1921. „Gospodine Ministre, smatram se srećan što mogu vašoj Ekselenciji izjaviti ovu čestitku povodom rođendana Njegovog Veličanstva Kralja Petra I. Najlepšim željama čestitamo vama Gospodine Ministre sutrašnji znameniti dan da ga Vaša Ekselencija provede u krugu svojih drugova što lepše i sa većim značajem po srpski narod. Duboko u duši žalim što nemam mogućnosti prisustvovati sutrašnjem znamenitom danu, i molim Vašu Ekselenciju da me izvine što ne mogu prisustvovati. Kličem da živi Nj. V. Kralj Petar I! Da živi srpski herojski narod!“ 47   Vidi: AJ, 370–9–263, A–Đ. Vlahović — Poslaniku Velike Srbije Gospodinu Ministru R. S. Šaponjiću, Carigrad, 11-VIII-1921. 48   AJ, 370–9–265, A. Vlahović — poslaniku, 12-VIII-21, Što da radim ja danas? Kako da ostanem? Kako da živim? O čemu da živim? Ko će da mi da zaštitu kad svoja-moja država neće da mi da zaštitu? Vlahović je očajnički molio: Gospodine, Ministre, po sve ja vas molim da preduzmete korake za mene da me ne ostavite na tuđoj ulici jer stara mu majka možda sam i ja nešto zadužio Veliku Srbiju ili Državu; tvrdio je da: kao unuk viteškog đenerala, serdara, počivšeg Mira P. Vlahovića, bivšeg K. danta IV diviz. biv. Crnogorske Vojske, i plemenite kuće Vlahovića ne može živjeti: sa 1 ½ jedna i po lira dnevno i za to molim Vašu Ekselenciju da mi poveća dnevnu hranu na 3 (tri) lire dnevno ili u protivnom da mi Vaša Ekselencija od kaže svaku pomoć jer Vaša Ekselencija dobro zna da od jedne i po lire malo je čoveku za sve prinadležnosti kao na primer, brijanje, šišanje, pranje veša, pušenje cigara i ostale druge prinadležnosti koje ne mogu ovde napominjati. 45

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

133

prisustvom ovde mogu nepovoljno uticati na ovdašnje Crnogorce, kojih ima ovde preko 2000 duša“49. Ćutanje vlasti u Beogradu na molbe ovdašnjih Crnogoraca za pomoć, motivisalo je poslanika KSHS u Carigradu da brojne molbe grupiše u jedinstven zahtjev: U poslednje vreme počeli su u Carigrad dolaziti mnogi Crnogorci, koji su do sada bili u Italiji u odredu „crnogorske“ vojske koji se nalazio u Gaeti, drugi pak bavili su se u Rimu ili u drugim varošima Italije i tamo su takođe radili protiv ujedinjenja naših otadžbina. Treći dolaze iz Bugarske gdje su bili poslati od italijanske vlade radi stupanja u čete koje su se trebale obrazovati u Bugarskoj i preći na našu teritoriju i raditi na remećenju mira i reda u zemli. Svi ovi ljudi, napušteni sada od Italije koja im je jedva dala toliko novaca da se mogu povratiti dolaze u Poslanstvo i mole da im se izdaju naši pasoši i uput o državnom trošku u domovinu. Oni svi izjavljuju da će ići na sud samo da im se stvori mogućnost da se mogu u otadžbinu vratiti i da ne prosjače po ulicama carigradskim. U ime njihovo dolaze u Poslanstvo i mnogi ovdašnji Crnogorci, lojalni članovi naše ovdašnje kolonije i mole da se ovim ljudima pomogne da što pre napuste Carigrad.50 Hitnost rješavanja ovog pitanja poslanik je obrazlagao činjenicama da: „Svi Crnogorci dolaze u Carigrad sa italijanskim putnim ispravama. Umoljava se Ministarstvo za izveštaj da li se ovim Crnogorcima može davati kakva novčana pomoć pošto oni ovdje formalno gladuju nemajući odobrenje da se mogu u domovinu vratiti.“51 Iako su izjavljivali da su spremni i da „idu na sud“ samo da im se dozvoli povratak u zemlju, nakon negativnih odgovora ili ćutanja Beograda neki su se poput Ananija Vlahovića odlučili da se ponovo vrate u Italiju, i on je otuda poručivao svojim saborcima da i oni dođu u Italiju.52   AJ, 370–9–273, Sandro Hajduković — repatriren, PovN°, 275, 29-VIII-21.   AJ, 370–9–276, Kraljevsko poslanstvo u Carigradu — ministarstvu spoljnjih poslova, Pov. N° 277, 29-VIII-21. 51   AJ, 370–9–277, Kraljevsko poslanstvo u Carigradu — ministarstvu spoljnjih poslova, 29-VII-21. 52   Tim povodom slate su u Beograd informacije sljedeće sadržine: „Vlahović je međutim nemogući čekati ovde bez sredstava odgovor Ministarstva otputovao za Italiju i ponovo se pridružio Crnogorcima koji iz Italije rade protivu naše zemlje. Iz Italije je uputio jedno pismo Marku Begoviću, ovdašnjem preduzimaču, Crnogorcu, u kom poziva ovog da među ovdašnjim Crnogorcima radi u istom duhu u kome oni rade u Italiji. Originalno pismo Vlahovićevo šaljem Ministarstvu u prilogu radi znanja. Ovo pismo sam dobio preko njegovog sunarodnika Crnogorca. Da je blagovremeno stigao odgovor Ministarstva odnosno Vlahovićevog povratka u domovinu, Vlahović 49

50

134

Šerbo Rastoder

Inertnost vlasti po ovim pitanjima nije ostavljala ravnodušnim ni neke Crnogorce koji su inače živjeli i radili u Carigradu, tako da su pojedini, poput preduzimača Mirka Begovića, bar prema izjavama nekih sunarodnika, „počeli da rade protiv države“.53 Pod pritiskom uglednih članova „crnogorske kolonije u Carigradu“ jugoslovenski poslanik je mimo instrukcija iz Beograda nekima, poput braće Kapidžić, izdao pasoše za povratak u zemlju.54 Slično se postupalo i sa zahtjevom dr Iva Jovićevića da mu se izda pasoš za povratak u zemlju. Poslanik KSHS Radomir Šaponjić je bio za to da se i u ovom slučaju Jovićeviću izađe u susret, jer: „Prisustvo G. Jovićevića u Carigradu kao našeg podanika moglo bi se korisno upotrebiti kao primer za one Crnogorce koji se ovde nalaze i koji još nisu uzeli naše pasoše“. Uz to, poslanik je tvrdio da je Jovićević „protjeran iz Italije“ i da je „G. Jovićević poznat potpisatom kao pošten čovek i ispravan Srbin još iz vremena školovanja na Beogradskom Univerzitetu“55. Objašnjenje za vidljiv blagonaklon stav Šaponjića prema Jovićeviću nalazimo u memoarima ovoga drugog. Tako Jovićević zapisuje o svom položaju po dolasku u Carigrad: „Tražio sam tamo-ovamo, neko zaposljenje, ali ga nigdje ne nađoh. U to dođe u Carigrad za poslanika Jugoslavije Radomir Šaponjić, moj školski drug iz Galata Saraja. Kad mu ispričah u kakvom sam teškom položaju, on mi dade sljedeći Savjet. Reče mi naime da u Carigradu ima dosta veliki broj jugoslovenskih podanika, većinom Makedonaca, bozadžija i mljekadžija, koji se često parniče, a parnice se ne vode u turske sudove bi danas bio u rukama naših vlasti. Ovako, Vlahović je još više ogorčen protiv naše uprave ponovo otišao u službu tuđinu i povećao na strani broj nezadovoljnika protivu naše države.“ AJ, 370–9–272, Kraljevsko poslanstvo u Carigradu, Pov. N° 278. 53   AJ, 370–9–279, Kraljevsko poslanstvo — ministarstvu spoljnjih poslova; povodom pisma koje je Ananije Vlahović iz Italije uputio Mirku Begoviću, poslanstvu je izjavu dostavio inžinjer Milutinović i na osnovu nje poslanik je uputio Beogradu sljedeći zaključak: „Kao što se iz ove izjave vidi Begović je već otpočeo rad protivu naših interesa. Ovde se nalaze još i drugi Crnogorci koji su došli iz Italije ili iz Bugarske. Očekuje se još i dolazak drugih lica. Ona će ovde gledati da ovde osnuju pod zaštitom italijanskom jedan centar za rad protivu naše države.“ 54  AJ, 370–9–280, „U vezi svoga pisma Pov. N0 233 od 20-VII-21 kojim sam sproveo ministarstvu predstavku braće Kapičića, crnogorskih emigranata i pisma Pov. N0 277 od 29-VIII-21, čast mi je izvestiti Ministarstvo da sam gore imenovanima izdao pasoše za dolazak u domovinu. Iliji Kapičiću je izdat pasoš N° 6295 od 29-VIII-21 a Marku Kapičiću pasoš N° 6296 od 29-VIII-21… Pasoši su im vizirani za Cetinje preko Beograda. Otputovali su običnim vozom preko Sofije 30-og ovog meseca.“ 55   AJ, Ibid., Carigrad, 26-XII-21.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

135

nego u naše poslanstvo, pa da im budem advokat i tako zaradim nešto. Poslušah Savjet i dadoh se u advociranje, ali je zarada bila mala — ručak bez večere, što se ono kaže.“56 S druge strane, Jovićević je u opširnim dopisima poslaniku R. Šaponjiću vodio računa o tome da ovaj zadrži dobro mišljenje o njemu, potencirajući česte sukobe sa predstavnicima crnogorskih vlasti tokom svoje činovničke karijere,57 apostrofirajući posebno svoj sukob sa vlastima u Gaeti zbog koga je bio protjeran iz Italije58. Uvjeravao je predstavnike jugoslovenskih vlasti da „Bolestan i iznuren uvijek skitajući se po tuđemu svijetu, a povrh svega željom svoje rodne zemlje odlučio sam da se povratim u svoje rodno mjesto u   Jovićević još navodi: „Život mi je bio dosadan, a osim toga nostalgija me vukla put Crne Gore, pa se riješih da idem doma, da ne lipsajem od gladi po tuđim zemljama. Ovu odluku saopštim Šaponjiću, on je odobri i reče mi da se mogu povratiti kad hoću budući da su svi Crnogorci koji su prebivali u Italiji pomilovani i dodade da će moju molbu preporučiti. Izvjesno vrijeme poslije toga dođe odgovor: Jovićeviću se zabranjuje ulazak u Jugoslaviju kao opasnom revolucionaru i agentu boljševika! …“ Vidi više: Ivo Jovićević, O ljudima i događajima (1892–1936), Sjećanje jednog federaliste (priredili: Vladeta Cvijović i Nikola Jovićević), Cetinje, 1995, 141–165. 57   Tako u jednom dopisu Jovićević naglašava sukob sa ministrom Petrom Plamencem nakon balkanskih ratova: „Poslije završetka rata opet bih povraćen u Ministarstvo spoljnih poslova, ali došavši u sukob sa ondašnjim ministrom inostranih djela g. Petrom Plamencem, podnesem ostavku na državnu službu s namjerom da odem u Beograd i da molim da dobijem mjesto u državnoj službi, što je poznato i Tiću Popoviću, ondašnjem sekretaru srbijanske legacije na Cetinju, sa kojim sam i vodio pregovore da dobijem službu u Biogradu u Ministarstvu spoljnih poslova. No pošto Kralj Nikola doznade za moju namjeru, a ne želeći imati i još jednog nezadovoljnika, to on pozva predsjednika Vlade i serdara Janka Vukotića, i naredi mu da mi se dade zadovoljština što ovaj i uradi podnijevši Kralju ukaz za člana Glavne Državne Kontrole, sa čim dobijem II čin u hijerarhiji građanskog činovništva i na osnovu toga sistematsku godišnju platu od 5.300 perpera.“ 58   AJ, 370–9–291, dr Ivan Jovićević — Radomiru Šaponjiću, Carigrad, 10. januara 1922. „Da bih prouzrokovao pad vlade napišem rezoluciju protivu predsjednika iste, koju vam sprovodim ovdje u prilogu /8, sa uljudnom molbom za povratak natrag, odem noću u Gaetu i pozovem crnogorce da je potpišu. Od 1.100 oficira i vojnika, koji su se nalazili u Gaeti, 720 potpisaše moju rezoluciju i tako opozicija dobi ogromnu većinu. Ali čim doznade vlada u Rimu šta se je dogodilo u Gaeti naredi odmah preko telefona svojim pristalicama… (nečitko) i nakon što ovo uradiše, jer me opkoliše na sred pjace u Gaeti, i stadoše me bručiti i sramotiti nazivajući me izdajnikom i plaćenim agentom Aleksandra i Pašića, što naravno nije bila istina, jerbo ja nijesam nigda bio ničiji plaćeni agenat, nego sam svagda radio, kao što ću i u buduće raditi, ne iz koristoljublja već iz čistog ubjeđenja. Vlada je znala glavnu ili bolje reći slabu crtu mog karaktera t. j. da neću nikome dozvoliti da se baca blatom na moju čast, zato je naredila bila da mi se nje taknu u namjeri da se dogodi svađa te da me… (nečitko)“ 56

136

Šerbo Rastoder

selu Meteriza u Riječkoj Nahiji te da u miru i tišini počinem na ognjištu mojih predaka. Jedina pak moja želja jeste to, da dobijem moju pensiju, koja mi po zakonu pripada, uzimajući u obzir i to da treba duplirati broj godina za vrijeme rata, kao što su se duplirale i ostalim pensionerima, koji su se nalazili u mom položaju.“59 Ali o njemu je informacije u zemlju slao i mitropolit Gavrilo Dožić, koji se našao u Carigradu u vrijeme dolaska Jovićevića: „Ovdje ima nekoliko naših zabludjelih koji su došli iz Italije. Kod mene je bio prekjuče dr Ivo Jovićević. On je potpuno poremetio svoju diplomatsku glavu, inače nikada nije bio velike pameti. Ja sam ga primio hladno, očitao mu lekciju rekavši mu u oči da su oni plandujući po Italijii pomažući odmetničke bande najveću nesreću nanijeli baš ovome narodu, kao pobornici nekakvog Crnogorstva i neka dobro znaju, da je taj njihov rad sam narod u Crnoj Gori osudio… otvoreno sam mu rekao da mu puta u Crnu Goru nema sa takvom pameću.“60 Zato ne iznenađuje što su nadležni u Beogradu bili odlučni da: „Ivanu Jovićeviću ne treba još odobriti dolazak u Kraljevinu“, jer je „prema izveštaju načelnika okruga cetinjskog, do skora sa crnogorskim nezadovoljnicima u Neji i Rimu, najistaknutiji radenik protivu Narodnog Ujedinjenja. Drži se, prema nekim izveštajima, da je u tu svrhu putovao u Centralnu Evropu i Rusiju.“61 Poslanik iz Carigrada se ipak raspitivao: „da li se g. Jovićeviću može izdati pasoš samo za bavljenje u Carigradu, pošto se on ovdje nalazi bez ikakvih ispravnih dokumenata“, što su u Beogradu odobrili.62 Prema nekim  Ibid.   Vidi više: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, tom IV, str. 2093, dok. br. 1064, Mitropolit Gavrilo Dožić — Ljubu Bakiću, Carigrad, 8. maja 1923. Dožić potom navodi: „Danas je kod mene bio Petar Kovačević. plem. kapetan iz Grahova. On se prije dvadeset dana prijavio našem delegatu ovdje g. Živkoviću i tražio sa još dvojicom drugova da se povrati tamo. Kovačević mi reče da bi se i ostali — njih oko trideset, povratili, ako bi vidjeli, da se njemu da dozvola i olakšica za povratak. Među onima se nalazi i Marko Vučeraković, koji misli u Ameriku, jer nema puta tamo zbog zločina koje je počinio… Ja mislim da bi Kovačeviću trebalo dati dozvolu za povratak i svima onim koji nijesu počinili zločine i morali bi da se … … i dali bi znake pokajanja za svoje zablude dosadašnje“. 61   AJ, 370–9–298, Ministarstvo spoljnjih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca — Kraljevskom Predstavništvu, Carigrad, Beograd, 24. januara 1922. godine. 62   AJ, 370–9–279, „U odgovoru na akt Kraljevskog Predstavništva od 4. februara t. g. pov. br. (nejasan) Ministarsvo spoljnih poslova ima čast izvestiti vas radi znanja i upravljanja da je Ministarstvo Unutrašnjih poslova Pov. Br. 117 od 24-XI-t. g. javilo da se g. Jovićeviću može izdati legitimacija za boravak u Carigradu.“ 59

60

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

137

izvorima Crnogorci uglavnom nastanjeni u Galati, u hotelu „Aji-Jani“, bili su izgleda pomagani od tamošnjih italijanskih vlasti. Njih je posjećivao „jedan gavaz italijanskog poslanstva i odveo je trojicu u jednu od ovd. italijanskih banaka. Ova lica uzimaju stalno novac iz ove italijanske banke. Većina su učitelji.“ Radilo se o manjoj grupi koja je pristigla iz Italije, među kojima su bili „Hristo Sekulić, Andrija Dragutinović, Toma Lekić, pre izvesnog vremena ubili su na Crnogorskoj obali nekoliko od viđenijih Srba. Maksim Martinović i Niko Nikolić, prema njihovim iskazima ostaće na radu u pom. talijanskoj ovd. Banci. S vremena na vreme dolaze i sastaju se sa ovim licima po nekoji Crnogorci sa kapicama na glavi kao i neki Arnauti. Ovi govore da će jedan deo njih otići ponovo u Italiju, drugi će ulučiti (čekati — Š. R.) priliku da odu u Crnu Goru, a jedan će deo ostati ovde. Cilj je ovim Crnogorcima četnička akcija, i mnogo govore protivu Srbije. Prema izjavi Maksima Martinovića, ovaj se nada da će se učiniti kraj svim zulumima, koje čine Srbi nad Crnogorcima.“63 S druge strane, šef carigradske policije zaprijetio je Crnogorcima da će ih protjerati ukoliko se ne late nekog posla, zbog čega su se oni požalili italijanskim vlastima, koje su potom upozorile turske vlasti da su oni pod njihovom zaštitom.64 No, i pored toga neki od novopristiglih Crnogoraca tvrdili su da su na „prevaru“ dovedeni u Carigrad — poput Petra Kovačevića (starog 57 godina, iz Grahova u Crnoj Gori, bivšeg plemenskog kapetana), što je trebalo da osnaži njegovu molbu za povratak u zemlju.65 Ponovo je poslanik u   AJ, 370–9–308, Crnogorski separatisti, Carigrad, 26-II-23, Pov. broj: 97.   AJ, 370–9–310, Poslanik je javljao tim povodom: „U vezi sa svojim pismom od 26. ov. m. Pov. Br. 97 čast mi je izvestiti Ministarstvo, znanja radi, da je šef carigradske turske policije pozvao vođe onih tridesetah Crnogoraca i pitao ih zbog čega su amo došli i zašto se ne prihvataju kakvog posla, nego celi dan sede po hotelima koje napustati moraju. Najzad, preporučio im je da u najkraćem roku nađu sebi zanimanja, inače biće prinuđen da prema njima postupi kao prema skitnicama i da će ih proterati nazad odakle su i došli. Crnogorci su stvar dostavili ovd. italijanskim vlastima, koje su odmah uputile svoga dragomana, da umoli tursku policiju da te ljude ne dira jer su oni pod talijanskom zaštitom, i jer će se talijanska vlast potruditi da sve ove zaposli, kao što je već učinila sa nekima koji će biti primljeni u ovdašnje talijanske u novčane… … Nasuprot toj talijanskoj zamisli, ja sam preduzeo preko svojih ljudi potrebne mere kod turske policije da te nesrećnike što pre uklone odavde, pošto nije turski interes da Turska bude… i utočište subverzivnih elemenata pa ma koji su bili.“ 65   AJ, 370–9–311, „1. februara ove godine (1923. Š. R.) stigao sam u Carigrad iz Rima sa još 30 Crnogoraca. Ja ovde nisam nikako mislio dolaziti već sam prevaren, 63

64

138

Šerbo Rastoder

Carigradu branio stav da svima onima koji nijesu počinili zločine treba omogućiti povratak u zemlju.66 Dok su se u početku Crnogorci nastanjeni u Carigradu, prema obavještajnim podacima, indiferentno odnosili prema crnogorskoj emigraciji, izgleda da se taj stav već 1923. promijenio jer: „Od Crnogoraca koji su u Carigradu, sa njima su i pomažu ih: 1. Risto Gvozdenović sa sinom i sinovcem, svi iz Gluhog Dola u Crmnici; 2. Lazar Ćeklić; 3. Nikola Petrović iz Građana, ovome je Jovan Plamenac poslao u svoje vreme iz Italije jedan crnogorski orden sa diplomom; 4. Jašo Martinović, iz Bajica; 5. Neki Drecuni koji se nalaze u Carigradu; 6. Dano Isić, iz Bara; 7. Svi muslimani iz Bara i Krajinjani, koji se nalaze u Carigradu, pristalice su njihovi i vode pregovore sa njima, da uzmu pasoše Jovana Plamenca.“ Čak sedam izvještaja u 1923. godini poslatih od strane kraljevskog poslanstva iz Carigrada u Beograd, jasno govori o tome da crnogorski politički emigranti postaju sve veći problem, ne samo za jugoslovenske predstavnike. To je moguće bio i razlog da nadležna ministarstva iz Beograda počnu češće odobravati povratak pojedincima, pozivajući se na mišljenja lokalnih načelnika srezova iz mjesta iz kojih su emigranti vodili porijeklo.67 Na taj način broj jer su mi kazali, i to Jovan Plamenac, da ću da se iskrcam na Krf, pa odatle lađom da mogu za Crnu Goru. Sa mnom su mislili izaći na Krf još i neki drugi od tih 30 Crnogoraca, ali grčke tamošnje vlasti nisu nam dozvolile da se iskrcamo, i tako smo došli u Carigrad. Jedan italijanski kapetan dao mi je u Rimu 100 lira italijanskih, a u Brindizi 450 lira. Nisam trošio ništa ni za železničku kartu od Rima do Brindizi, ni za lađu do Carigrada. Taj isti kapetan koji nam je dao novac za put, davao je i ranije novac Crnogorcima u Gajeti. Molim Kralj. Konsulat da me uputi u moje rodno mesto, i izjavljujem da od danas postajem veran mojoj državi i da ću mirno živeti i koristiti koliko mi snaga dopušta našoj državi.“ 66   „Mišljenja sam da bi načelno trebalo odobriti povratak svima onima, koji ne odgovaraju ni za kakve zločine u zemlji, zato: što je većina među njima zavađena, što su dovoljno iskusili da je dopuštena nada da će ti ubuduće biti dobri građani, što je necelishodno ostavljati u inostranstvu ljude, koji će raditi protiv zemlje.“ AJ, 370–9–312. 67   AJ, 370–9–317. Ministarstvo spoljnjih poslova — kraljevskom poslanstvu, Beograd, 12. juna 1923 godine: „Nikčeviću i Kovačeviću trebalo bi odobriti povratak u domovinu, jer ne odgovaraju ni za kakvo krivično delo osim zato što su se odmetli, preko čega bi trebalo preći. Ministarstvo Unutrašnjih Dela potpuno se slaže sa mišljenjem načelnika okruga nikšićskog u pogledu povratka imenovanih u domovinu, kao i sa mišljenjem i predlogom našeg Poslanstva u Carigradu da bi trebalo odobriti povratak svima tamošnjim emigrantima koji ne odgovaraju ni za kakav zločin, kao i onima koji odgovaraju za zločina dela, a voljni su se vratiti u domovinu i odgovarati pred sudom za počinjene zločine.“

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

139

emigranata se smanjivao bilo tako što su se neki vraćali u domovinu (njih 4) ili su pak nalazili zaposlenje kod Engleza (njih 6). Smrt kraljice Milene (16. marta 1923, Kap d’Antib), žene kralja Nikole, bio je povod Italijanima da u Carigradu spuste zastavu na pola koplja, nekim Crnogorcima da proglase žalost i napišu nekrologe i oštro kritikuju Beograd, a jugoslovenskim vlastima da izdaju uputstvo svojim predstavnicima „nemojte pokazivati nikakvog aktivnog učešća u žalosti.“68 Bivši odmetnici (muslimani) bilo da su se svojevremeno pridružili crnogorskim komitima poput: „Bivšeg crnogorskog potporučnika Beća U. Dukića iz sela Tuđemila, sreza barskog, koji se još u 1919. godini bio odmetnuo od vlasti te se bio pridružio braći Raspopovići, no u polovini 1919. kada su ga naše vlasti tražile pobegao je sa ženom u Carigrad preko Italije“ ili „Usa Kolica (biće Usein Lakomica) u Crnoj Gori koji je bio činovnik talijanskog konsulata u Tesariji“, koji je „Pobegao iz Crne Gore 1918. godine pošto je bio u službi kod okupatorskih vlasti. Lokalne vlasti u Baru prilično su dobrog mišljenja o njemu. Školovao se nešto malo u inostranstvu. Napustio Crnu Goru sa pasavanom za Arbaniju. Odakle je prešao u Italiju bez ikakvih isprava kao što su u ono vreme činili svi Crnogorci. Iz Italije — Rima gde je dobio crnogorski pasoš Br. 40 prešao je u Tursku.“ I nad onima koji su radili i živjeli u Carigradu jugoslovenska obavještajna služba vodila je strogi nadzor. Najčuveniji među njima, Husein Bošković69 i Jusuf Meho  AJ, 370–9–325, Pr. Pov. Br. 1129, Beograd, Carigad, 19. III-23.   Husein Bošković (Maoče, Pljevlja, 1890 — Turska, 1968), vođa i naj­poznatiji muslimanski komita u svom vremenu. Bio je najpoznatiji komita u pljevaljskom kraju. Poticao je iz bogate muslimanske porodice. Husein Boško­v ić je bio iz sela Maoče blizu Pljevalja. Razlog odlaska u komite našao je u neuspjelom pokušaju ubistva od njegovog bivšeg čifčije. Pošto je uspio da izbjegne ubistvo, otišao je u komitu i oformio manju četu kojom je komando­vao. Ova četa je imala dobro organizo­vanu jatačku mrežu, a imala je i neke veze sa pljevaljskim muftijom i sreskim načel­nikom. Inače, Husein Bošković je od 1916. do 1917. godine bio vojnik Austro-Ugarske, što je, svakako, imalo značaja za uspjeh njegove komitske grupe. Komite su na prostoru u kome su se kretali vršili napade, držeći se kodeksa neke „svoje pravde“. Takođe su se bavili pljačkom bogatih, a zlato i druge dragocjenosti skupljene na taj način koristili su za liječenje i izdržavanje porodica pogi­nulih komita. Vlastima je komita bila trn u oku i svim sredstvima su se slu­žili da je unište. Dnevna štampa je redovno pisala tekstove o komitama, u kojima ih je nazivala odmetnicima i najsurovije osuđivala. Radi likvidacije komite vlasti su uz pomoć žandarmerije i vojske pokušale da riješe problem, ali na taj način vlasti su vršile teror nad muslimanskim stanovništvom, proglašavajući ih za jatake i odmetnike. Tako su oni pospješili iseljavanje 68 69

140

Šerbo Rastoder

njić70, koji su u ovo vrijeme takođe boravili na ovim prostorima, takođe će biti dovođeni u vezu sa crnogorskom političkom emigracijom, o čemu će biti riječi kasnije.

u Tursku i Bosnu. Da bi suzbio komitu, kralj je lično 1919. godine na pod­ručje Sandžaka i istočne Bosne poslao Kostu Pećanca i njegove četničke jedinice. Nakon što je otišao u Tursku, na Huseina Boškovića je izvršen neuspješan atentat od strane vlade u Beogradu, koja je poslala četiri agenta u Tursku sa tim ciljem. Bošković je komitovao od jeseni 1916. godine i to po Sandžaku sa svojom četom. Po ujedinjenju 1918. ponovo se odmetnuo. Imao je dobru jatačku mrežu, i s pravom je slovio za najopasnijeg muslimanskog komitu i zaštit­nika muslimanskog življa. Već 1920. godine bio je od strane države ucijenjen na 5.000 dinara. U odsustvu je osuđen na smrt. U brojnim sukobima s vojskom i žandar­merijom ranjavan je više puta. Bio je član Komiteta za crnogorsku nezavisnost. Iz Rima 1921. sačuvana je njegova fotografija, kao člana Komiteta za crnogorsku nezavisnost, zajedno sa Petrom Markovim Pekićem, Nikom Matovim Nikovićem, Dušanom Krivokapićem, članovima ovog komiteta. Boravio je u Italiji 1923. godine na liječenju. Duže je boravio u Albaniji, gdje se borio na strani Bajrama Curija, a otuda je otišao u Istanbul, gdje je otvorio kafanu. Na prijetnju da će se vratiti ukoliko mu ne pošalju porodicu, jugoslovenske vlasti su mu 1928. ispunile zahtjev. U Turskoj je učestvovao u ugušivanju pobune trakijskih Grka i za zasluge dobio čifluk u mjestu Vizu kod Krk-Kilise. Umro je u Turskoj. Vidi više o tome: Šerbo Rastoder, 37 neobjavljenih dokumenata o muslimanskim odmetnicima iz Crne Gore i Srbije 1919–1929, Almanah, 9–10, 11–12, Podgorica, 2000; Hajrudin Čengić, Borba za opstanak Bošnjaka u Sandžaku, 1919–1926, Is­tina o Jusufu Mehonjiću i Huseinu Boškoviću, Sarajevo, 1999. 70   Jusuf Mehonjić (1870–1926) — iz Grnčareva (Šahovići) kod Bijelog Polja, je­dan je od vođa muslimanskih komita u San­džaku. U toku balkanskih ratova bio je oficir askera, dok je od jugoslovenskog režima optuživan da je tokom Prvog svjetskog rata pomagao austrougarsku vojsku. Otišao je u komite sa namjerom da osveti sestru, čuvenu ljepoticu, koju su Srbi odveli u nepo­znatom pravcu. Predvodio je komitske čete i ope­risao je čitavim područjem Sandžaka i dijelom Kosova, predstavljajući se kao protivnik vla­sti i zaštitnik muslimanskog stanovništva. U njegovoj družini, koja je brojala 50–70 ljudi, bile su dvije žene: Umihana udata Čo­ković, umrla je 1983. godine u selu Cerovu kod Bijelog Polja, gdje je živjela, i Zejna. Kao godina rođenja Mehonjića navodi se 1870, što je upitno s obzirom na to da je, kao što se iz izvora vidi, 1920. imao 30 godina. Bio je član Kosovskog komiteta. U svakom slučaju, Mehonjić je slovio za hrabrog i odvažnog ratnika, koji dugo nije shvatao da je propala Osmanska imperija. To se može vidjeti i iz stihova njegovih pjesama, koje je zabilježio i objavio poznati češki naučnik Matija Murko, koji je 1924. godine boravio u Sandžaku. Lažno je optuživan za ubistvo Boška Boškovića, kojim je pravdan genocid izvršen nad muslimanima u Šahovićima nov. 1924. Poslije više neuspjelih pokušaja ljeta 1925. godine, konačno ga je likvidirao njegov jatak — na prevaru, ponesen pohlepom za novčanom nagradom raspisanom za njega. Prema jednoj verziji, ubijen je u Albaniji, u blizini Šijaka kod Fiera. Grob mu se nalazi u selu Hamal kod Fiera.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

141

O POKUŠAJIMA USPOSTAVLJANJA SARADNJE SA BUGARSKIM, MAKEDONSKIM I ALBANSKIM ANARHISTIČKIM GRUPAMA

U to vrijeme na ovim prostorima bilo je aktivno više revolucionarnih i anarhističkih grupacija. Njihovi politički ciljevi su bili različiti, ali za crnogorsku političku emigraciju i posljednja šansa da se prbliže i da uspostave saradnju, prije svega sa antimonarhističkim grupacijama i protivnicima nove jugoslovenske zajednice. Izvori ukazuju da je upravo to za mnoge Crnogorce i bio razlog dolaska u Carigrad, s obzirom na to da je njihova borba nakon otkazivanja italijanske podrške, smrti kralja Nikole, sve češćih razmirica u emigrantskim redovima, izgledala sve više kao uzaludna. Vojni obavještajni izvori iz Sofije ukazuju na činjenicu da su već sredinom 1921. godine crnogorski politički emigranti učestvovali u radu makedonskog komiteta. Tako je prema tim podacima „makedonski komitet u Sofiji držao (je) 17. ili 18. juna tek. godine (1921) jednu sednicu, kojoj su prisustvovali i Crnogorci: oficiri, Ananije Vlahović, Nikica Uskoković, Ilija Kapa i Marko Kapa i narednici Vaso Janković i Đuro Dumović, koji su poznati tom Poslanstvu. Rešavano je o tome i kakvu akciju treba preduzeti protiv naše Kraljevine: usvojiti legalnu borbu-propagandu ili revoluciju.“ Radilo se o ogranku VMRO, organizacije osnovane još 1893. u Solunu, sa ciljem „ujedinjenja Makedonije i Odrinske (Jedrinske) oblasti u samostalnu makedonsku državu, koja bi postala dio balkanske federacije.“ Organizacija je imala predstavništva u „Atini, Sofiji i Istanbulu i izdavala je listove  Na oružje, Buntovnik, Sloboda ili smrt.“71 Organizacija se vremenom mijenjala 71   U Hrvatskoj enciklopediji organizacije opisana je na sljedeći način: „VMRO  (akronim od Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija: Unutarnja makedonska revolucionarna organizacija), tajna organizacija makedonskoga nacionalnooslobodilačkog pokreta potkraj XIX. i na početku XX. st. Osnovana je u Solunu 1893. kao Bugarsko-makedonsko-odrinski revolucionarni komitet, a od 1896. djelovala je pod nazivom Tajna makedonsko-odrinska revolucionarna organizacija (TMORO). Osnivači su bili D. Gruev, Hristo Tatarčev i Petar Pop Arsov. Prema prvom ustavu, čiji su tvorci bili G. Delčev, Đ. Petrov i P. Tošev, cilj organizacije bilo je ujedinjenje Makedonije i Odrinske (Jedrinske) oblasti u samostalnu makedonsku državu, koja bi postala dio balkanske federacije. Na ideje su također bitno utjecali makedonski socijalisti (N. Karev); organizacija se zauzimala i za agrarnu reformu i demokratske slobode, čime je privukla mnogobrojne pristaše svih društvenih slojeva. Bila je podijeljena na 7 okruga, koji su se dijelili na srezove, oni pak na općine, a sve ih je vodio Centralni komitet (3 do 6 članova) sa sjedištem u Solunu. Uspostavljena je zakonodavna, izvršna i sudska vlast, obavještajna i kurirska služba te oružane čete na terenu. Osnovana

142

Šerbo Rastoder

ideološki i politički, tako da je 1896. godine osnovan probugarski ogranak u Sofiji sa ciljem ujedinjenja Bugarske i Makedonije. To što je nakon sastanka u Sofiji crnogorske predstavnike primio G. Đ. Radev, sekretar Ministarstva inostranih djela Bugarske, da bi odatle otišli u Carigrad, pa potom brodom za Skadar, odakle je trebalo da organizuju komitske upade u Crnu Goru, predstavljalo je prvi pokušaj koordinacije aktivnosti među ovim grupacijama.72 Ako je vjerovati Ananiju Vlahoviću i njegovom dopisu poslaniku, po dolasku u Carigrad, u kojem tvrdi da je: „Doputovao sam ovde iz Bugarske iz Sofije, gde sam se bavio 11 dana, u Sofiju sam došao iz Italije iz Sulmone… Sa mnom je bilo još pet crnogorskih oficira koji su ostali u Sofiji. Iz Bugarske smo trebali zajedno sa bugarskim komitama da idemo u Srbiju“, onda bi se mogao izvesti zaključak da je ta saradnja poprimala konkretne forme u planiranju zajedničkih akcija. Iza Vlahovića iz Sofije u Carigrad su došli Nikola Uskoković, Marko Kapa, Ilija Kapa, dok je nekoliko dugih ostalo u Sofiji. Sa čijim instrukcijama je Vlahović dolazio u Sofiju, tek treba istražiti,73 mada je on kasnije tvrdio da ga je poslao Jovan S. Plamenac, su i predstavništva u Ateni, Sofiji i Istanbulu te su pokrenuti listovi Na oružje, Buntovnik, Sloboda ili smrt. Usporedno sa stvaranjem organizacije jačao je politički pritisak Srbije i Grčke, a probugarski elementi u makedonskom oslobodilačkom pokretu osnovali su 1896. u Sofiji Vrhovni makedonski komitet (tzv. vrhovisti), s ciljem da se Makedonija pripoji Bugarskoj. Pogrješno procijenivši međunarodnu situaciju, CK je 1903. donio odluku o podizanju → Ilindenskoga ustanka. Neuspjeh ustanka doveo je do raskola organizacije na dvije političke struje. Dok se desno krilo pridružilo vrhovistima, vjerujući da je oslobođenje Makedonije od osmanske vlasti nemoguće bez bugarske pomoći, lijevo krilo (tzv. Serska grupa revolucionara), koje je prevladalo na Rilskom kongresu 1905., nastavilo je djelovati u izvornom duhu. Na kongresu je bio promijenjen i naziv u Vnatrešna makedonsko-odrinska revolucionarna organizacija, a 1908. organizacija je prekinula s ilegalnim radom. Nakon mladoturske revolucije (1908) ljevica je, na čelu s Janom Sandanskim, osnovala Federativnu narodnu partiju, koja se zauzimala za pretvaranje Osmanskoga Carstva u Istočnu federaciju, dok je desno krilo pristupilo Savezu bugarskih konstitucionalnih klubova. God. 1925., uz pomoć Kominterne, bila je osnovana Vnatrešna makedonska revolucionarna organizacija (Obedinena), koja je nastavila politiku lijevoga krila. Desno krilo djelovalo je u Pirinskoj Makedoniji do zabrane 1934., nakon atentata na kralja Aleksandra I. Karađorđevića, što su ga članovi VMRO-a izveli s pripadnicima ustaškoga pokreta.“ 72   AJ, 370–9–255, Pov. br. 9705, Ministarstvo spoljnjih poslova — Kraljevskom poslanstvu Carigrad, Beograd, 2. septembra 1921. 73   AJ, 370–9–260: „crnogorski major Ananije Vlahović je izjavio da dolazi iz Sofije gde je bio poslat radi sporazuma sa bugarskim vlastima odnosno akcije protivu naše države“.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

143

ali prema obavještajnim podacima jugoslovenskih službi navedene grupacije vršile su pripreme za odlazak „svih za Arbaniju za organizovati četu u vezi sa Arnautima i Bugarima.“74 S tim u vezi, treba imati na umu da su u to vrijeme iz Turske u Albaniju dolazili i turski oficiri albanskog porijekla, koji nijesu znali jezik jer su bili rođeni u Turskoj. Izgleda da se radilo o pristalicama Bajrama Curija.75 Spomenuli smo da je povezivanje crnogorske političke emigracije sa makedonskim komitetom išlo prema zamislima Jovana S. Plamenca, predsjednika crnogorske vlade u egzilu, te se može sa dosta osnova povjerovati obavještajnim podacima, koji govore „Pre dva i po meseca Jovan Plamenac bio je uputio u Bugarsku komandira Đura Ivovića iz Crmnice, Danila Đurovića iz Nikšića i još jednog trećeg u nameri da tamo stvore mogućnost za upade u našu zemlju. Nisu imali uspeha i vratili su se natrag, ne učinivši ništa.“ Prema podacima koje je poslanstvu dostavljao Vidak Nikčević, komita iz Nikšića, tridesetak Crnogoraca koji su se nalazili u Carigradu a koji su došli iz Italije, već su bili ostvarili kontakte sa bugarskim i albanskim komitima i sa njima su planirani zajednički upadi na našu teritoriju76 . Prateći budno djelatnost crnogorskih političkih emigranata, nadležne službe u zemlji su istragu širile i na ljude u Crnoj Gori, koji su imali veze ili srodnike u Carigradu, pa se tako dolazilo do saznanja preko raznih povjerenika i o tome se odmah izvještavalo poslanstvo u Carigradu: „Jedan poverenik pokazao mi je originalno pismo bivšeg poručnika crnogorske vojske Bećira Boškovića iz sela Tuđemila, koje je pismo datirano 17. aprila t. g. iz Carigrada. Pismo glasi: „Ovde se nalazi major Marko Vučeraković i Major Pero Vuković sa još 30  Ibid.  Ibid., Poslanik iz Carigrada je javljao da je iz turskih izvora doznao da je otišlo: „15 turaka oficira u Albaniju. Četvorica od njih oficira bili su viši oficiri a ostali niži i to raznih činova. Redom su bili svi iz naših krajeva, ali nisu znali arnautski, jer su od detinjstva stalno boravili u Turskoj. Svih je bio poveo turski pukovnik Serasradin bej, takođe arnautskog porekla, koji je u to vreme bio postavljen za albanskog ministra vojnog, koji je docnije napustio taj položaj i vratio se natrag u Anadoliju, gde se i sad nalazi i bavi se trgovinom, a oni drugi oficiri ostali su u Albaniji gde su i dan danji. Isto tako su ovamo dolazili i bivši albanski narodni poslanici Avnija iz Gnjilana i Zija Bej iz Debra i tražili su da ih primi Porta, ali kako ih je ova odbila, oni su se vratili natrag i sad se nalaze ili u Tirani ili u Malesiji. Smatraju se kao pristalice Bajram Cura.“ 76   AJ, 370–9–313, Legation du Royaume des Serbes, Croates et Slovenes a Constantinople — Ministarstvu spoljnjih poslova, 21-IV-1923. 74

75

144

Šerbo Rastoder

odmetnika većinom crnogorskih oficira. Oni su stupili u vezu sa Makedonskim Komitetom i misle da vrše akciju u Južnoj Srbiji.““77 Marko Vučeraković je bio jedna od najistaknutijih ličnosti crnogorske političke emigracije i u konkretnom kontekstu možemo samo da žalimo što se njegov sačuvani i objavljeni dnevnik (memoari) završava pričom o upadu komita u Crnu Goru, prije odlaska u Carigrad. Moguće je da će se jednog dana pronaći nastavak ovoga dnevnika (memoara), za koji znamo da je pisan i vjerovatno je da su u njemu podrobnije opisani i događaji vezani za Carigrad.78 No, bez obzira na to sasvim je sigurno da je stalno pristizanje crnogorskih emigranata u Carigrad, vlasti u Beogradu lišilo potrebe da i dalje drže krut stav oko njihovog povratka u zemlju. Zato je Pavlu Kovačeviću i Vidaku Nikčeviću brzo odobren povratak.79 No, sudbina onih koji su ostali bila je više nego zanimljiva. Izvjesni Marko P. Pavlović jula 1923. obavještavao je poslanstvo u Carigradu da se od 28 crnogorskih emigranata njih četvoro vratilo u zemlju, šestorica su se zaposlila (kod Engleza), dok su njih „Dvanajestorica (su) prešli na bugarsko zemljište 22. pr. Meseca (jun 1923. Š. R.) istim bugarskim parobrodom „Tzar Ferdinand“, koji je išao za Varnu“.80 Informaciju kao tačnu potvrdile su i jugoslovenske obavještajne službe i njihovi izvori.81 Premještajući se iz Carigrada u Bugarsku, crnogorski politički 77   AJ, 370–9–316, Ministarstvo spoljnjih poslova — kraljevskom poslanstvu, Beograd, 29. maja 1923. godine. 78   Vidi više: Jasmina Rastoder, Šerbo Rastoder, Memoarsko dnevnički zapisi Marka Vučerakovića, Cetinje, 2014. 79   AJ, 370–9–317, „Nikčeviću i Kovačeviću trebalo bi odobriti povratak u domovinu, jer ne odgovaraju ni za kakvo krivično delo osim zato što su se odmetli, preko čega bi trebalo preći.“ 80   AJ, 370–9–319, Marko P. Pavlović — Poslanstvu KSHS, Carigrad, 10. jula 1923. Pavlović takođe dojavljuje da: „Na port od Galate nijesu se mogli ukrcati pošto njihova lista koja se ovdje od komiteta Makedonstvujuščih, možda i zvanične vlade nije izdala bila vizirana od Među-Savezničke Kontrole, zbog toga su morali ići Bosforskom linijom — do Kovaka i tamo se iskrcati i produžiti dalje put preporučenim vođom koji će ih do naše teritorije voditi i pridružiti se tamošnjim hajducima i zlikovcima kako biše veći nered stvorili, zločine i hajdukovanja na našu vjernu braću koja su vazda za sveto UJEDINJENJE bili.“ 81   AJ, 370–9–320, Ministarstvo spoljnjih poslova, poaslanstvu KSHS, Beograd, preko datuma 29. nov. 1923, rukom napisano 30. VI 1923, „S pozivom na akt kralj. Delegacije Pov. Br. 471 od 14. jula t. god, odnosno dvanaestorici Crnogoraca otišlih u Bugarsku radi stupanja u bugarske komite, Ministarstvu je čast izvestiti kralj. Delegaciju radi znanja da je gornji izveštaj proveren od strane naših nadležnih organa i da

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

145

emigranti su u Sofiji, preko tamošnjih diplomatskih predstavništava, pokušavali da izdejstvuju vize i pasoše koji bi im omogućili dalje kretanje. Grupa emigranata je s mađarskim pasošima dobijenim u Sofiji, pokušavala da dobije vize u grčkom poslanstvu u Carigradu, kako bi se preko Grčke prebacila u Albaniju. O tome su Grci odmah izvijestili jugoslovenske službe, ali su nekima od odmetnika i izdali grčke vize.82 Poslanstvo je na to reagovalo: „Po svemu izgleda da su ova lica, snabdevena mađarskim pasošima, crnogorski emigranti, koji stoje u vezi sa makedonskim komitetom i drugim organizacijama u Beču83 i Pešti koje rade protivu naše zemlje. Da bi ih mogli uputiti u Albaniju radi akcija otuda protiv naše zemlje, dati su im mađarski pasoši i materijalna sredstva. Interesantno je napomenuti da su ova lica koja izgledaju vrlo prosto odevena, kao tobožnji radnici, platili u Sofiji samo za vize oko 900 lira svaki.“84 Grčke vize su odranije imali: Svetozar Bogdanović, Bogdan Simonović i Petar Šekarić, dok njih nekoliko nije dobilo.85 S obzirom na to da ih je na spisku bilo 13, to je za obavještajne službe ključno pitanje bilo — da li se radi o istim licima koja su sredinom 1923. otišla za Bugarsku ili o nekim novim licima? Tragajući za odgovorom na to pitanje, službe kraljevskog poslanstva u Carigradu jedino su mogle doći do sljedećih informacija: „Još prošle godine u Carigrad došli su 31 Crnogoraca, o čemu je Kralj. Delegacija izvestila Ministarstvo svojim aktom Pov. N0 64 od 7. februara prošle godine. Od ovih se nalaze još ovde 16 lica, 13 od njih otputovalo je za Bugarsku, a dva za Ameriku. Pošto se broj onih lica, koja su otputovala za Bugarsku, poklapa sa brojem koji spominje Kralj. Poslanstvo u svom gore navedenom aktu, to nije isključeno da su u pitanju ista lica. Moguće je takođe da lica je njegova tačnost utvrđena. Osim toga utvrđeno je da su posle ove prve partije stigle u Bugarsku još dve partije biv. crnogorskih oficira od sedam i pet ljudi u istom cilju.“ 82   AJ, 370–9–332, Poslanstvo u Sofiji — ministarstvu spoljnjih poslova, Pov. Br. 1230, 31. XII 1923. „Pre nekoliko dana obratilo se ovdašnjem Grčkom poslanstvu nekoliko ljudi sa pasošima izdatim od strane Mađarskog Poslanstva u Sofiji, sa molbom da im se da tranzit viza za odlazak u Albaniju preko Grčke. Kako su se ti ljudi učinili sumljivi Grčkom Poslanstvu, jer osim srpskog jezika drugog jezika nisu znali, a imena su imali srpska to je o svemu bilo izvešteno ovo Poslanstvo“. 83   Vidi više o djelatnosti crnogorske političke emigracije u Beču: Novak Adžić, Crnogorska politička emigracija nakon 1921. godine, Matica, br. 62, ljeto 2015, 163–174. 84  Ibid. 85   Prema tom izvještaju njih petoro nije dobilo vizu. Vidi: AJ, 370–9–332, Kralj. Poslanstvo u Sofiji, Pov. Br. 1230, 31. XII 1923. — Ministarstvu spoljnjih poslova.

146

Šerbo Rastoder

koja su otišla u Bugarsku nisu doputovala sa svojim pravim imenom, već da su imena promenila. Njihov šef, Đuro Ivović, nalazi se, prema dobivenim podacima, u Bugarskoj i o njemu se kaže da je sakupio tri milijona leva za komitsku akciju. Iz istog izvora Kralj. Delegacija doznala je, da su između ostalih otišli za Bugarsku neki Vučeraković i Pera Bošković. Većina tih Crnogoraca bili su, barem u vremenu dok su bili u Carigradu, pod italijanskom zaštitom. Ona dvojica koji su otišli za Ameriku, bili su snabdeveni ruskim putnim ispravama, koje im je pribavio neki Sekulić.“86 Situaciju je činilo još komplikovanijom saznanje da je poznati komita, i odranije poznat po saradnji sa crnogorskom političkom emigracijom, Husein Bošković87 imao namjeru da se vrati u 86   AJ, 370–9–334, Kralj. Poslanstvo u Carigradu — Kraljevskom poslanstvu u Sofiji, Carigrad 1. II. 1924, Pov. N0 36. 87   Husein Bošković (Maoče, Pljevlja, 1890 — Turska, 1968), vođa i naj­poznatiji muslimanski komita u svom vremenu. Najpoznatiji je komita u pljevaljskom kraju. Poticao je iz bogate muslimanske porodice. Husein Boško­v ić je bio iz sela Maoče, blizu Pljevalja. Razlog odlaska u komite našao je u neuspjelom pokušaju ubistva od njegovog bivšeg čifčije. Pošto je uspio da izbjegne ubistvo, otišao je u komitu i oformio manju četu kojom je komando­vao. Ova četa je imala dobro organizo­vanu jatačku mrežu, a imala je i neke veze sa pljevaljskim muftijom i sreskim načel­nikom. Inače, Husein Bošković je od 1916. do 1917. godine bio vojnik Austro-Ugarske, što je, svakako, imalo značaja za uspjeh njegove komitske grupe. Komite su na prostoru u kome su se kretali vršili napade, držeći se kodeksa neke „svoje pravde“. Takođe su se bavili pljačkom bogatih, a zlato i druge dragocjenosti skupljene na taj način koristili su za liječenje i izdržavanje porodica pogi­nulih komita. Vlastima je komita bila trn u oku i svim sredstvima su se slu­žili da je unište. Dnevna štampa je redovno pisala tekstove o komitama, u kojima ih je nazivala odmetnicima i najsurovije osuđivala. Radi likvidacije komite vlasti su uz pomoć žandarmerije i vojske, pokušale da riješe problem, ali na taj način vlasti su vršile teror nad muslimanskim stanovništvom, proglašavajući ih za jatake i odmetnike. Tako su oni pospješili iseljavanje u Tursku i Bosnu. Da bi suzbio komitu, kralj je lično 1919. godine na pod­ručje Sandžaka i istočne Bosne poslao Kostu Pećanca i njegove četničke jedinice. Država je imala velikih problema zbog širenja komite u pljevaljskom kraju, o čemu govore i izvještaji okružnog načelstva u Pljevljima Ministar­stvu unutrašnjih djela, u kojima se vidi da komita narušava javnu bezbjed­nost i da država nije spremna da garantuje bezbjednost na čitavoj svojoj teritoriji. Jedan od načina borbe protiv komite bilo je i raspisivanje ucjena. Za Huseina Boškovića 16. jula 1920. godine ona je iznosila 1.000 dinara, a 18. avgusta 1920. godine već čitavih 5.000 dinara. Za vrijeme velikih vojnih akcija komita se skrivala ili bi prebjegla u Albaniju, tako da imamo podatke da su 1922. godine Husein Bošković i njegova četa bili u Albaniji, odnosno u Turskoj. Pritisak na komitu bio je sve veći, pa je moralo doći do njihovog sklanjanja. Husein Bošković i ve­ćina komite morali su otići u Tursku. Zanimljivo je reći da prilikom puta za Tursku niko nije dirao komitu iako se za to znalo, što se može

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

147

zemlju.88 Bio je član Komiteta za crnogorsku nezavisnost. Iz Rima 1921. sačuvana je njegova fotografija, kao člana Komiteta za crnogorsku nezavisnost, zajedno sa Petrom Markovim Pekićem, Nikom Matovim Nikovićem, Dušanom Krivokapićem, članovima ovog komiteta. Boravio je u Italiji 1923. godine na liječenju. Duže je boravio u Albaniji, gdje se borio na strani Bajrama Curija, a otuda je otišao u Istanbul, gdje je otvorio kafanu. S obzirom na to da se radilo o čovjeku za kojeg su obavještajne službe raspolagale podacima da planira atentat na Nikolu Pašića, predsjednika jugoslovenske vlade i predsjednika albanske vlade,89 to je objasniti željom vlade da se po svaku cijenu riješi komite. Pošto je otišao u Tursku, na Huseina Boškovića je izvršen atentat od strane vlade u Beogradu, koja je poslala četiri agenta u Tursku sa tim ciljem. Bošković je komitovao od jeseni 1916. godine i to po Sandžaku sa svojom četom. Po ujedinjenju 1918. ponovo se odmetnuo. Imao je dobru jatačku mrežu, i s pravom je slovio za najopasnijeg muslimanskog komitu i zaštit­nika muslimanskog življa. Već 1920. godine bio je od strane države ucijenjen na 5.000 dinara. Pošto mu je porodica bila internirana, poslije upozorenja i zahtjeva da ih puste, napao je na poštu i putnike 12. 1921. godine na planini Kovaču, a na putu Pljevlja–Čajniče. Tom prilikom poginulo je deset ljudi i trojica su ranjeni. Prije napada u aprilu mjesecu Bošković je uputio načel­niku i predsjedniku opštine ilino-brdske i kmetovima prijeteća pisma, u kojima je prijetio da će ubijati, presjeći „džadu“, paliti kuće, zato što mu je porodica internirana. Načelstvo je tada bilo interniralo samo njegovu ženu, a po izvršenom napadu na Kovaču pristupilo je širem interniranju njegove familije. Noću između 16. i 17. avgusta 1921. Husein Bošković je sa dru­žinom došao u selo Obarde, srez pljevaljski, i napao na kuće Save Zindo­ vića. Bio je pod stalnom prismotrom jugoslovenske obavještajne službe zbog njegovih raširenih veza sa crnogorskom emigracijom, ali i drugim emigracijama. U jednom momentu obavještajni izvori su kalkulisali sa podatkom o njegovoj namjeri da ubije predsjednika jugoslovenske vlade Nikolu Pašića i predsjed­nika albanske vlade. U odsustvu je osuđen na smrt. Na prijetnju da će se vratiti ukoliko mu ne pošalju porodicu, jugoslovenske vlasti su mu 1928. ispunile zahtjev. U Turskoj je učestvovao u ugušivanju pobune trakijskih Grka i za zasluge dobio čifluk u mjestu Vizu, kod Krk-Kilise. Umro je u Turskoj, u Adani. 88   AJ, 370–9–340, Kraljevsko poslanstvo — ministarstvu spoljnjih poslova, Carigrad, 13. maja 1924. Strogo Pov. Br. 349. 89   Tako u jednom izvještaju jugoslovenskog obavještajca stoji: Dana 27. VIII. t. g. (1921). bio sam na polasku Bari — Italija. Jutro istoga dana kada je došao parabrod „Levrijanac“ iz Dalmacije pošao sam iz njega da obavestim kad polazi. Sa parabrodom je bilo 3 crnogorca iz krajeva granice predratne Crne Gore i Kraljevine Srbije, sa njima je takođe bio jedan albanez, sva četvorica izgledali su radnici, ovi su me tun upitali na našem jeziku, znadem li gde se kupe trgovci albanski, ja sam im odgovorio da ne znam ali da ću se propitati. Ja sam pošao na brzojavni ured te se informisao, informacije sam dobio od jednog činovnika koji mi je rekao da se kupe u hotel „Internationale“, ja sam ih onda otpratio do hotela. Pošto tun nije bio činovnik albanez koga su oni tražili

148

Šerbo Rastoder

pozornost na njegovo kretanje bila stalna. Tek će neka buduća istraživanja možda ukazati na neke njegove oblike saradnje sa crnogorskom političkom emigracijom, ali nas zasada zanimaju nivo i oblici saradnje crnogorske političke emigracije sa makedonskim komitetom. U tom smislu izgleda da do septembra 1924. godine nije bilo nekih konkretnih dogovora, ako je vjerovati obavještajnim izvorima koji navode: „Prema poveo nas je jedan drugi albanez u neku drugu kafanu „Korzo Viterno Emanuile“ gde smo našli albaneza koga su tražili. Ja sam snjima seo za isti stol i stali smo piti, za vrijeme dok smo mi sjedjeli došla su i druga dvojica među kojima je bio jedan od tih kako sam poslije saznao brat Huseina Boškovića što je ucijenjen od naše vlade, čim je Bošković došao k nama za sto ostao je iznenađen, pošto je našao među nama jednoga crnogorca, njemu poznata. Tun smo se razgovarali o prilikama u Jugo­slaviji, gdesu nam crnogorci i Albanez nam je opširno pripovedao, malo kasnije svi odali­ječili osim mene Boškovića, njegova druga i nepoznatoga mu crnogorca. Kad smo ostali sami Bošković je nas poveo u unutrašnjost kafane gde smo se sami našli. Bošković je na to tražio od nas neke informacije a kad smo mu dali znati da mislimo kao i on pitao je crno­gorca šta misli vlast o njemu i njegovoj družini. Crnogorac mu je odgovorio da ga uvijek potražuju i da je ucijenjen sa 500000 dinara. Crnogorac je tom prilikom govorio Boškoviću da se ne vrati u Jugoslaviju, jer može da slabo prođe. Bošković je na to odgovorio, ja sam prepun krvi, poću i osvetiću se, kad se je uvjerio Bošković da je u nama siguran, poverio nam je da je četiri puta bio ranjen od naših organa zadnju ranu da je dobio u vratu koja je bila pogibeljna. Kad nam je pokazao ranu vidio sam na zatiljku da još nije potpuno zarasla, dalje je izjavio da ga je rana prisilila da dođe na liječenje u Italiju. U daljem pričanju govo­rio nam je o njegovim zlodjelima koja je počinio na našoj teritoriji. Poslije toga poljubio se je sa svojim drugom te nam je povjerio zavjeru. On se je tom prilikom zakleo sa svojim drugom međusobno, tu su skovane dvije zavjere, — prva da će Bošković ubiti predsjednika Albanske vlade, a druga da će ubiti predsjednika naše vlade g. Pašića. Bošković je rekao da će on sa svojim drugom koncem ovoga meseca izvršiti gornje zavjere. Iza ovih ubistava da će se postaviti i sve državne činovnike koje bude hvatao da će ih ubiti. Dalje je nam izjavio da će otputovati preko albanske, pošto drugim putem ne može da ide. Dan putovanja je uglavljen od 20–30 ov. mj. Ja sam ih upitao odakle im sredstva i dali im daje što italijanska vlada, Bošković mi na to nije hteo odgovoriti, već mi je rekao da novaca ima dosta, i da po italiji može putovati gde ga je volja, Bošković mi je rekao da sa snjim ima još nekoliko svojih drugova u Bari, a drugi deo družine da je pohvatan u Jugoslaviju. Iza ovoga smo se rastali jer je crnogorac otputovao za Francusku. Ja sam odmah pošao i stvar prijavio našem Konzulu u Bari. Konzul mi je rekao da odmah stvar prijavim policiji čim stignem u Jugo­slaviju. Vidi: Izvještaj o kretanju brata Huseina Boškovića po Italiji i njegovoj navodnoj namjeri da ubije predsjednika albanske vlade i predsjednika jugoslovenske vlade Nikolu Pašića. Vidi više: Šerbo Rastoder, Trideset sedam neobjavljivanih dokumenata o muslimanskim odmetnicima u Srbiji i Crnoj Gori 1919–1929, Almanah 9–10, 2000 (I dio); Almanah 11–12, 2000 (II dio); Šerbo Rastoder, Odbrana nezavisnosti Crne Gore (Međunarodni komiteti i udruženja 1920– 1925), Matica, 17, proljeće 2004, 151–174.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

149

jednom pouzdanom izveštaju u prvoj polovini meseca septembra t. g. došao je u Plovdiv neki Dr. Jovičević sa još sedam predstavnika crnogorskog separatističkog komiteta. Došli su iz Carigrada u cilju definitivnog zaključenja sporazuma sa Makedonstvujuščim za zajedničku akciju. Došavši u Plovdiv, stupili su u vezu sa nekim Mihajlovim, pred­sed­nikom kavadarskog makedonskog bratstva koji ih je odmah vezao sa punktovnim načelnikom Ango Popovim.“ Ako se radilo o Ivanu Vanču Mihalovom (1896–1990), vođi VMRO u ovom periodu u makedonskoj oblasti, koji se zalagao za pripajanje Makedonije Bugarskoj, organizaciji čiji je član direktni učesnik u atentatu na kralja Aleksandra 1934, to bi onda značilo da su crnogorski emigranti ostvarili kontakte sa vođama ove organizacije. Uz činjenicu da je ova organizacija u rejonu Vardarske Makedonije u ovo vrijeme na terenu imala 53 čete, od kojih je njih 36 bilo iz Bugarske, 12 lokalnih i 5 iz Albanije, i da je u pitanju organizacija koja je raspolagala sa 3.425 komita, koje je predvodilo 79 vojvoda, koja je vodila 119 bitaka i izvela 73 teroristička akta na predstavnike jugoslovenskih vlasti90, onda je sve rečeno. O susretu dr Jovićevića sa pomenutim predstavnicima VMRO, obavještajni izvori navode: „Pošto se Jovičević legitimisao pokazavši neki pisani dokument o njegovom ranijem radu sa kosovskim komitetom, pristupljeno je srdačnom razgovoru koji je obavljen u kafani Carigradu. U toku razgovora Jovičević je naveo: Da se već godinu dana nalazi sa svojim ljudima u bednom stanju jer im je turska vlada odobrila boravak i organizovanje u Caribrodu, ali mu nikakvu pomoć nije dala, a crnogorski bogataši kojih ima dosta u Caribrodu i koji su se skupili u jugoslovenski crnogorski klub neće ni da čuju da kakvu akciju pomažu. Svi su postali grozni srbofili, naveo je Jovićević. Tek pre dva meseca dobio je neku pomoć iz Amerike, zatim uspeo da prikupi svoje ljude da ih malo nahrani i odene, i sada je spreman za sporazuman rad ako mu se da pomoć u novcu i oružju. Naveo je da ima prikupljeno do 400 ljudi koji su svi sada zaposleni na radu puta Jedrene–Lozengrad sa glavnim sedištem u Čorlu. Ango Popov je rekao Jovičeviću da može više nego sigurno da računa na pomoć i da će njegovu ponudu centralni komitet oberučke prihvatiti. Sutra dan 13 ili 90   Vidi: Петър Петров, „Македония. История и политическа съдба“, том II, Издателство „Знание“, София, 1998, 140–141; Vladan Jovanović, Gubici jugoslovenske žandarmerije u sukobima sa kačacima i komitama 1918–1934, arhivirano u Wayback Machine, februar 2, 2014 (engl.).

150

Šerbo Rastoder

14 septembra otpravljeni su svi uz besplatnu vožnju železnicom za Sofiju“91 Crnogorske političke emigrante je sa makedonskim komitetom povezao izvjesni Ejub Filipović.92 Jovićević je žestoko reagovao kada se u beogradskoj „Politici“ pojavio članak da je prisustvovao skupu u Plovdivu. Protestvovao je kod poslanika u Carigradu i tražio da mu se izda uvjerenje da nije bio izvan Carigrada u tom vremenu, što je ovaj odbio.93 Međutim, sumnje u tako nešto nestale su onda kada je vojna obavještajna služba potvrdila da je održan skup u Plovdivu; ona je, prema obavještajnim izvorima glavnog đeneralštaba, o tome obavijestila Ministarstvo unutrašnjih djela: „U prvoj polovini septembra o. g. došao je u Plovdiv neki D-r Jovičević sa još 7 predstavnika crnogorskog separatističkog komiteta. Došli su iz Carigrada a u cilju zaključenja definitivnog sporazuma sa makedonstvujuščim za zajedničku akciju. Došavši u Plovdiv stupili su u vezu sa nekim Mihajlovim, predsednikom Kavadarskog makedonskog bratstva, koji ih je odmah vezao sa punktovnim načelnikom Ango Popovim. Pošto se je Jovanović (treba Jovićević, nap. Š. R.) legitimisao pokazavši neki pisani dokument o njegovom ranijem radu sa kosovskim komitetom, pristupljeno je srdačnom razgovoru koji je obavljen u kafani Carigradu. U toku razgovora Jovanović je (treba Jovićević, nap. Š. R.) naveo: 1/ da se već godinu dana sa ljudima nalazi u veoma bednom stanju, jer mu je tuska vlada odobrila boravak i organizovanje u Carigradu, ali mu nikakvu pomoć nije dala, a Crnogorci bogataši, kojih ima dosta u Carigradu, a koji su se skupili u Jugoslovensko-crnogorski klub, ne   AJ, 370–93–46, Ministarstvo inostranih dela — Kraljevskom poslanstvu, Beograd, 26. oktobra 1924. godine, Prema podacima koje mi je dostavio Nazif Veledar, autor Leksikona Bošnjaka: „U Tursku se bio iselio Ale Filipović iz Ključa 1918. godine. Dobio je prezime Gecman ili Aligecman. Živio je u Eskisehiru i Bursi.“ Zbog toga je moguće pretpostaviti da se radi o nekome ko je blizak ovoj porodici. 92   O Filipoviću se znalo tek toliko da: „On je sve do sada bio savršeno nepoznat ovoj Delegaciji a kaže, da je nedavno došao ovde radi prodaje nekog svog čiflika kojeg ima u Brusi i da će ovde ostati sve dok tu prodaju ne izvrši. Naveo je da je politički obeležen kao radikal i da je prilikom izbora u jednoj prilici bio čuvar radikalske kutije, a u drugoj predsednik biračkog odbora.“, Vidi više: AJ, 370–9–338. 93   AJ, 370–9–347, Kraljevsko poslanstvo — ministarstvu spoljnjih poslova, Pov. Br. 710, 1. novembra 1924. Zanimljivo je da je i sam poslanik sumnjao u mogućnost da je Jovićević bio u Plovdivu: „…Kralj. Delegaciji čast je izvestiti da je ona mišljenja da nije tačna vest, prema kojoj je D-r Jovićević učestvovao na sastanku u Plovdivu, a o kome je reč u navedenom aktu Ministarstva. Prema podacima kojima raspolaže Kralj. Delegacija D-r Jovićević nalazi se u velikoj bedi, pa je stoga neverovatno da bi imao sredstava za putovanje.“ 91

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

151

će ni da čuju da kakvu akciju pomažu. Svi su postali grozni srbofili. 2/ Tek pre dva meseca dobio je neku pomoć iz Amerike, sa tim prikupio svoje ljude, malo ih nahranio i odeo i sada je spreman za sporazuman rad, ako mu se da pomoć u novcu i oružju; 3/ Da ima prikupljeno oko 400, ljudi koji su sada svi zaposleni na radu puta Jedrene–Lozengrad sa glavnim sedištem u Zorli. Ango Popov je rekao Jovičeviću da može više nego sigurno da računa na pomoć i da će njegovu ponudu Centralni Komitet oberučke prihvatiti. Sutradan otpravljeni su ovi uz besplatnu vožnju Centralnom Komitetu. Lični opis Jovičevića je rast srednji, mala kestenjasta kovrčasta brada, nosi plave naočari sa zlatnim lančićem, odelo civilno sa šeširom. Od ostalih četvorica su u narodnoj nošnji, bivši crnogorski oficiri raznog čina, trojica u civilu sa crnogorskim kapama od kojih jedan je advokat. U vezu sa Komitetom ih je doveo Eub Filipović. Izveštaju se može pokloniti puna vera.“94 Međutim, da nije baš tako bilo, saznalo se iz vojnoobavještajnih izvora; oni su korigovali prethodna saznanja — Jovićević je bio u Plovdivu u avgustu, a ne i u septembru: „Jovićević je bio u Plovdivu još meseca avgusta t. g. onda kada se znalo da je cela organizacija Makedonstvujuščih preko Todora Aleksandrova ušla u sastav Balkanske Federacije. Nije isključeno da su posle ubijstva Todora Aleksandrova prekinuti svaki pregovori sa Jovićevićem kao što je to slučaj sa Eub Filipovićem, pošto su oni hteli da rade na bazi Balkanske Federacije, protivu koje je današnja organizacija Makedonstvujuščih.“95 Kasnije će se potvrditi da je navedeni izvještaj bio bliži istini, jer će crnogorska politička emigracija promijeniti orijentir svog djelovanja. O POKUŠAJIMA POKRETANJA LISTA „JEDINSTVO“, GLASILA BALKANSKE FEDERACIJE

Politička misao crnogorske emigracije nije podrobnije izučavana96. Kvalifikacije od „separatista“ i „pobornika“ kralja Nikole, „pristalica ravnopravnog i uslovnog ujedinjenja“ do „federalista“, samo su 94   AJ, 370–9–848, Ministarstvo Inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca — Poslanstvu u Carigradu, Beograd, 11. novembar 1924. god. 95   AJ, 370­–9–250, Ministarstvo Inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca –Poslanstvu u Carigradu, Beograd, 23. decembra 1924. godine. 96   U tom smislu rad Novaka Adžića Crnogorska politička emigracija nakon 1921. godine (Matica, br. 62, ljeto 2015, 163–174) predstavlja pregled događaja, ali nema produbljeniju analizu političkih ideja.

152

Šerbo Rastoder

uopštene kvalifikacije izvedene na osnovu pojavnih oblika njihovog djelovanja. Pitanje je i — da li se radilo o ideološki homogenoj cjelini, koja je imala konsenzus o bilo kom pitanju ili jednostavno o grupacijama koje su tragale za realnim oblicima djelovanja uslovljenim opštim političkim idejama u okruženju. U tom smislu, posebno nam se čini zanimljivim pokušaj vezivanja za ideju Balkanske federacije, koja nije bila nova unutar južnoslovenske ideje.97 U svakom slučaju, u navedenom kontekstu više nego zanimljiva jeste informacija koja je iz obavještajnih izvora došla do zvaničnih predstavnika vlasti: „…… Ejub. Filipović bosanac saopšti mi da će 4. maja ovde izaći prvi broj lista Jedinstvo na bugarskom, turskom i našem jeziku. List će zastupati balkansku republikansku federaciju. Pokretači su Bugari, koji nisu bez veze sa nezadovoljnicima u zemlji, nezadovoljni Crnogorci, Bosanci i Hrvati. Glavni urednici su Janko Paev i dr Jovićević. List će pomagati mnogi članovi ovdašnje naše kolonije čija ću imena naknadno dostaviti. Isti ljudi spremiće čete a nameravaju tražiti odobrenje iz Ankare za obrazovanje legija. Prva četa od 12 članova upisana i ovih dana biće ubačena preko Bugarske u našu zemlju sa zadaćom da vrši teror i ubistva u Crnoj Gori, Bosni i oko Beograda. Filipović tvrdi da ga dobro poznaje bivši Ministar Društva Vujičić i Žika Lazić.“98 Ovdje su zanimljive posebno sljedeće konstatacije: da su pokretači Bugari i da je za jednog od urednika lista planiran crnogorski politički emigrant dr Ivan Jovićević. To bi onda značilo da nijesu bez osnova bile sumnje o vezama crnogorskih političkih emigranata sa makedonskim komitetom. Tim prije, što znamo iz drugih izvora da je u Beču izlazio od 1924. list „Balkanska federacija“. Iako se ovaj list vezivao za sovjete i komuniste, čini se još interesantnijom činjenica da među saradnicima tog lista biće i crnogorski emigrant komandir Milan M. Krljević, koji je živio i propagandno-politički djelovao na prostoru Italije, u prilog obnavljanja nezavisne Crne Gore. U Beču je krajem 1924. godine boravio i crnogorski emigrant Boško Božo Krivokapić,99 za koga su službeni organi vlasti u KSHS tvrdili da   Vidi više: Zoran Petakov, Balkanska federacija, istorija jedne ideje, http://www. zsf.rs/vesti/balkanska-federacija-istorija-jedne-ideje/, preuzeto 13. 4. 2020. 98   AJ, 370–9–335, Kraljevsko poslanstvo Carigrad, Str. Pov. Br. 304, Carigrad, 1. II. 1924 — Ministarstvu Spoljnih poslova, Beograd. 99   Vidi biografiju Boža Krivokapića: Novak Adžić, Borci za nezavisnu Crnu Goru 1919–1941, knjiga I, Cetinje, 2008, str. 270–273. 97

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

153

je „agent balkanskih federalista iz Beča, i vrlo često putuje od Beča preko Fijume za Tiranu i Skadar“100, što čitavu akciju oko lista „Jedinstvo“ stavlja u širi međunarodni kontekst. Takođe, činjenica da će list izlaziti i na turskom i da će se zvati „Jedinstvo“ upućuje na uticaj kemalista u Turskoj na ove grupacije. Istovremeno zalaganje za balkansku republikansku federaciju značilo bi da se ove grupacije odriču monarhizma, što u crnogorskom političkom kontekstu znači odustajanje od restauracije Crne Gore sa Petrovićima na čelu. Tvrdnja istih izvora da „U Balkansku Republikansku Federaciju imala bi ući i Bugarska. Državni jezik bi bio jekavski a zvanično bi bila priznata kako ćirilica tako i latinica. Janko Pejev pristao je na taj plan i obećao da će se starati o tome kako bi se za isti pridobio komitet makedonstvojuščih pa i sama bugarska vlada“101 — značila bi da ideja nije bila do kraja uobličena (Državni jezik bi bio jekavski) i da je protežirana od strane probugarskih elemenata.102 Činjenica da je planirano da: „Prvi broj lista Jedinstvo doneće između ostalog i jedno otvoreno pismo na Njegovo Veličanstvo Kralja koje će napisati D-r Jovićević. Pismo počinje sa „Dragi Rođače“ — ovako na ime naziva dr Jovićević Njegovo Veličanstvo. U pismu se navode sve mane radikalskog režima i greške sadanje vlade, a Kralj se poziva da se odrekne prestola u interesu jugoslovenske ideje i jugoslovenskog naroda, čija ogromna većina želi republikansku formu vladavine. Ako Njegovo Veličanstvo Kralj ne bi hteo svojevoljno to učiniti, onda će ga zadesiti sudbina Sultana, Kalifa i ostalih krunisanih glava. List će 100   Dr Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije — Crnogorska buna i odmetnički pokret (1919–1929), knj. IV, dok. br. 1728, Bar, 1997, str. 2208–2209; Dr Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918–1925, knjiga II, Podgorica, 2004, str. 384. Vidi i: Novak Adžić, Nekoliko svjedočanstava o crnogorskoj političkoj emigraciji (rukopis). 101   AJ, 370–9–337, Kraljevsko poslanstvo Carigrad, Strogo Pov. Br 315, Carigrad, 30. aprila 1924 — Ministarstvu Spoljnih poslova, Beograd. 102   Zanimljiva je i činjenica: „Sa bugarskom i hrvatskom emigracijom u Beču i boljševicima, sarađivaće i bivši crnogorski ministar spoljnih poslova Petar Plamenac, koji se iz političkog egzila (od početka 1916. godine bio je u Francuskoj i Italiji) vratio početkom 1925. godine u KSHS. Plamenac će to činiti tokom boravka u egzilu, ali će sa hrvatskom emigracijom u Beču održavati saradnju i kasnije u vrijeme diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, kada će iz političkih motiva putovati u inostranstvu i boraviti u Rimu i Beču. Prema izvještajima Velikog župana Zetske oblasti Milovana Džakovića od 2. januara 1925. godine, Petar Plamenac je „poznati emigrant koji se isticao propagandom za odcepljenje Crne Gore i zbog toga je održavao izvjesne veze sa boljševicima, Bugarima i Italijanima““. Vidi: Adžić, n. d. (u rukopisu).

154

Šerbo Rastoder

izlaziti u prvo vreme jedan put nedeljno a štampa će se u ovd. ruskoj štampariji „Pres Du Soar“ gde se štampa i ruski list istog naziva. Čim bude prvi broj odštampan proturiće se nekoliko stotina primeraka u propagandističkoj svrsi u našu zemlju. Radi utvrđivanja sviju detalja oko izdavanja tog lista, održano je nekoliko sednica kojima je prisustvovao uvek Ejub Filipović. Između ostalog, održana je jedna sednica u domu Janka Pajeva, koji je bio oduševljen sa planom i sa idejom i koji je obećao D-r Jovićeviću svaku pomoć za izvođenje iste.“103 Navodi ukazuju da je čitavu ideju osmišljavao dr Ivan Jovićević; „Crnogorski emigranti u Americi izvestili su D-r Jovićevića da su mu poslali kao prvu pomoć za izdavanje lista 200 dolara i da će poslati docnije još više čim bude list počeo izlaziti i čim budu videli političke rezultate.“ Da je Jovićević za ovu ideju pridobio i kemaliste svjedoči to što: „Odgovorni urednik lista biće Vehib-bej104, a saradnici: Hadži Omerović, Radžović i Spahović, koji su muslimani iz naših krajeva. Od strane Bugara dali su pristanak na saradnju: Janko Pajev, Spiro Vasiljev i Petrov, a osim toga i još neki drugi za čija imena Filipović još ne zna.“ Uporedo sa pripremama oko pokretanja lista u Bugarsku je poslata prva četa od 12 komita105 i sudeći po imenima činili su je Bosanci, Hrvati i Crnogorci. Planirano je obrazovanje legije u Carigradu od pristalica ideje Balkanske federacije i u tom smislu su pokušavali „da dođu do samog Ismet paše106 i do narodnog poslanika za Adanu, Zećira beja, koji je rodom iz   Dr Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije — Crnogorska buna i odmetnički pokret (1919–1929), knj. IV, dok. br. 1728. Bar, 1997, str. 2208–2209; Dr Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918–1925, knjiga II, Podgorica, 2004, str. 384. Vidi i: Novak Adžić, Nekoliko svjedočanstava o crnogorskoj političkoj emigraciji (rukopis). AJ, 370–9–337, Kraljevsko poslanstvo Carigrad, Strogo Pov. Br 315, Carigrad, 30. aprila 1924 –Ministarstvu Spoljnih poslova, Beograd. 104   Vehib paša je bio kratkotrajno zapovjednik južnog sektora na Galipolju, bio je blizak društvu „Jedinstvo i napredak“ i vrlo blizak saradnik Mustafe Kemala Ataturka. Vidi: Andrew Mango, n. d., 168, 173. 105   AJ, 370–9–338. Na spisku su bili: Edhem Prijepoljac, iz Sarajeva, Ibrahim Sandal, iz Sarajeva, Alija Imamović, Goražde, Bosna, Alija Alajbegović, iz Sanskog Mosta, Tefik Rifatović, iz Mitrovice, Salih Zejnilović, iz Pljevalja, bivši komita, Andrija Radulović, iz Crne Gore, bivši komita, Salih Bogdanović, iz Crne Gore, bivši komita, Vasilj Savov, iz Sereza, Marko Bonić, iz Splita, Luka Marković, iz Kotora, Sulejman Selmanović, iz Pljevalja, bivši drug Boškovića. 106   Radilo se o jednom od najbližih saradnika Mustafe Ataturka — İsmet İnönü, koji je bio turski general i potpredsjednik Turske, ali i predsjednik vlade 1922–1924, 103

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

155

Bosne.“107 Iako su turske vlasti dale dozvolu za izlaženje lista, „primećeno je da ovdašnja turska policija stalno prati sva lica koja nameravaju sarađivati u tom listu i to iz razloga što je policija saznala da će imati čitava stvar po malo komunističku boju. To, izgleda, i jeste razlog što sa izlaženjem lista ne ide ovako glatko kao što se je očekivalo.“108 Obavještajci su u stopu pratili Jovićevića i poslije izvjesnog vremena su javili nadležnima: „Što se pak tiče razornog rada D-r Jovićevića Kralj. Delegacija stalno prati sve njegove korake i dostavlja Ministarstvu svojim aktima od 30. aprila o. g. Strogo Pov. Br. 315 i od 13. maja o. g. Strogo Pov. Br. 349, izveštaj o nameri D-r Jovićevića da pokrene list „Jedinstvo“. Taj list do sada nije počeo izlaziti jer D-r Jovićević ne raspolaže sa potrebnim sredstvima za izdavanje istog. D-r Jovićević je uopšte bez sredstava i nalazi se u velikoj oskudici. Od njegovih prijatelja smatra se fantastom i čovekom koji više puta menja svoje misli i političko ubeđenje. On je bio prvo najvatreniji pristalica za samostalnu crnogorsku monarhiju, posle toga zastupao je ideju balkanske republikanske federacije, a u poslednje vreme počeo je naginjati komunističkoj ideji. Jedan od njegovih „prijatelja“ kazao je jednom prilikom o njemu sekretaru ove Delegacije: „Ako bi naša država dala D-r Jovićeviću službu koja bi mu osigurala najskromniju egzistenciju, on bi vam bio Srbin kao što ga nemate u zemlji.““ Bez obzira na to što je zaključak ovog izvještaja diskutabilan, činjenica je da ga je tipična crnogorska plahovitost motivisala da, ne gubeći vrijeme, svoje obraćanje kralju Aleksandru, naslovljeno sa „Dragi rođače“, umjesto u planiranom listu „Jedinstvo“ objavi u „Amerikanskom glasu Crnogorca“, od 31 maja 1924, glasilu crnogorske emigracije u SAD. U pismu Mojem rođaku, Aleksandru Karađorđeviću, kralju Srbije dr Ivo Jovićević nije birao riječi obraćanja jugoslovenskom kralju. Optuživši ga da sjedi na jednom od naj­okrvavljenijih prestola nemoralne Evrope, da je oteo krunu svom đedu, da je posijao mržnju između Srba i Crnogoraca, Jovićević piše i sljedeće: Ti moraš takođe vidjeti ona popaljena sela crnogorska i čuti lelek i vapaj one nevine djece, onih nevinih žena i staraca koje potukoše, izmrcvariše i obeš­častiše bio je prvi čovjek Republikanske stranke, te predsjednik nakon smrti Ataturka 1938–1950. 107  Ibid. 108   AJ, 370–9–340, Poslanstvo u Carigradu — ministarstvu spoljnjih poslova, Strogo Pov. Br. 349, Carigrad, 13. maja 1924.

156

Šerbo Rastoder

Tvoji divlji potplaćeni pan­duri. Jovićević upozorava kralja Alek­sandra da bi se njegov prijesto mogao lako prevrnuti — a ti ispod njega osva­ nuti kao kralj Aleksandar Obrenović. Jer Tebe Hrvati ne priznaju nikako, a Bosanci, Hercegovci, Dalmatinci, Crno­gorci i Makedonci priznaju Te na silu; upozorava ga da ne treba na silu da sjedi na prijestolu, već da izađe u susret narodu i abdicira. Biraj jedno od ovoga dvoje: raspad današnje Jugoslavije, za lju­bav srbijanskih hegemonista i pljačkaša, ili ostvarenje potpune Jugosla­vije, slobode, blagostanja i napretka jugosloven­ skih naroda, poručivao je Ivo Jovićević na kraju pisma. Uz to, poručivao je Stjepanu Radiću da umjesto na programu neza­visne katoličke Hrvatske treba da radi na programu jugoslovenskih federa­tivnih republika (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Bugarska), na tome da se svi stanovnici te države zovu Jugosloveni i da se svi služe ćirilicom, i da krajnji cilj bude stvaranje slo­venske federativne republike, u kojoj bi bilo ostvareno jedinstvo svih Slovena. U tom smislu pisao je i Cankovu.109 O tome kako je došlo do toga Jovićević svjedoči: „Za vrijeme mog boravka u Carigradu napisao sam osim one pjesme u spomen Savu Raspopoviću otvorena pisma kralju Aleksandru, Stjepanu Radiću, vođi Hrvatske seljačke stranke i Aleksandru Cankovu predsjedniku bugarske vlade. Ova pisma su 1924 štampana u „Glasu Crnogorca“ u Čikagu. Pismo kralju Aleksandru poslao sam i na njegovu adresu pod povratnim recepisom i dobio sam potvrdu prijema sa Bleda, potpisanu od strane dežurnog oficira. Neka moja predviđanja iz ovih pisama su se ostvarila. Tako sam kralju Aleksandru predlagao da abdicira ili će nastupiti bratsko krvoproliće; a da je abdicirao hteo je sigurno umrijeti prirodnom smrću.“110 Neuspjeh crnogorske političke emigracije, naročito neuspjeh dr Iva Jovićevića da pokrene list „Jedinstvo“, objašnjavan nemaštinom i nedostatkom finansijskih sredstava — kao jednim od glavnih uzroka. Slabašna pomoć   Vidi: AJ, 370–9–342, Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanja jednog federaliste, Cetinje, 1995,140–164; Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu, I, 382. 110   Jovićević je još u Rimu obećao Raspopoviću da će mu napisati pjesmu ako pogine, jer mu je pri susretu ovaj razočaran sukobima u emigraciji rekao: „Ja već vidim kud je ovo krenulo! Neka ide đe god ko hoće, što se mene tiče ja ću pravo u Crnu Goru i poginuću za njenu slobodu. Dvije suze zablistaše u njegovim lijepim plavim očima. a njegova gusta brada zadrhta. Vala, ako se to dogodi a ja budem živ, spjevat ću ti jednu pjesmu — rekoh mu.“ Jovićević je u Carigradu saznao da je Savo Raspopović poginuo, mada on tvrdi da je otrovan. Vidi: Jovićević, n. d., 141–145, 163. 109

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

157

koju je crnogorska politička emigracija slala ovoj grupaciji od raznih komiteta za crnogorsku nezavisnost iz SAD i Engleske111 jedva je bila dovoljna za puko preživljavanje crnogorskih emigranata u Carigradu. Zbog toga je Jovićević neko vrijeme razmišljao da se brodom prebaci do Amerike i tamo pridruži Jovanu S. Plamencu, ali pošto je od engleskog komiteta obezbijedio minimalnu pomoć, odustao je i počeo raditi na stvaranju „nekakvog jugoslovenskog kluba ovde u Carigradu a sa zadatkom da radi na ovaploćenju ideje o republikanskoj federaciji balkanskih naroda!“112 Veze crnogorske političke emigracije u Carigradu sa komitetima za odbranu nezavisnosti Crne Gore, koji su djelovali u raznim zemljama svijeta,113 bile su intenzivne u pogledu obezbjeđivanja finansijskih sredstava za puko preživljavanje, ali dosta programski neusaglašene i nekoherentne u planiranju političkih akcija.114 Samo je   Engleski komitet je Jovićeviću slao 50 funti mjesečno.   AJ, 370–9–342, „Toga radi, on sad kupi potpise među našom ovdašnjom kolonijom, na jednu peticiju, kojom mislim da traži od turskih vlasti odobrenje za obrazovanje i rad spomenutog kluba. Posao mu vrlo teško ide oko prikupljanja potpisa, ali je ipak uspeo da nekoliko naivčina pridobije. Kad sve bude gotovo, t. j. kad se sa potpisima peticija bude htela predati, nadam se da ću je moći imati i prepisati ili dati da se snimi, i tad tek znaće se tačno: ko je sve iz naše kolonije uz njega“. 113   Vidi više o tome: Šerbo Rastoder, Odbrana nezavisnosti Crne Gore (Međunarodni komiteti i udruženja 1920–1925), Matica, 17, proljeće 2004, 151–174. 114   AJ, 370–9–359, Prema izvorima jugoslovenskih dipolomatskih predstavništava te aktivnosti su bile: „Prema izveštaju Kraljevskog poslanstva u Brislu nedavno su se pojavili u belgijskom listu „Endepandans Belž“ napisi nekog crnogoskog komiteta u korist restauracije Kraljevine Crne Gore sa Mihajlom, naslednikom prestola na čelu. Prema tim napisima, Komitet za obnavljanje Kraljevine Crne Gore i njeno oslobođenje od Srbije obrazovan je u Sjedinjenim Američkim Državama darežljivošću jednog bogatog Amerikanca, koji je za te ciljeve podario komitetu pola miliona dolara. Sredstvo toga komiteta biće borba protiv velikih sila i Srbije, da pred Društvom Naroda dobiju bitku u korist Kraljevine Crne Gore i njene nezavisnosti. Crnogorci, svesni te borbe, rastureni sudbinom po celome svetu, organizovaće se da bi počeli uskoro tako nesravljenu borbu. Jedna misija crnogorskog komiteta iz Evrope, na čijem su čelu V. Popović, bivši ministar pravde Kraljevine Crne Gore i general Krsto Petrović, otputovala je već u Ameriku da stupi u vezu sa centralnim komitetom i izradi detaljan plan za borbu protiv zavojevača crnogorske nezavisnosti. Cilj komiteta je u Americi da pridobije Sjedinjene Države za crnogorsku stvar i izdejstvuje njihovu intervenciju kod malih država, članica Društva Naroda da se pitanje nezavisnosti Crne Gore iznese pred taj međunarodni forum. U broju od 28. decembra pr. godine „Endepandans Belž“ objavljuje manifest komiteta crnogorske Narodne Odbrane o tome da će pitanje nezavisnosti predati ovima velikim silama na rešavanje formulišući sledeće glavne tačke: 111

112

158

Šerbo Rastoder

time moguće objasniti činjenicu da su aktivnosti crnogorske emigrantske populacije bile neusaglašene, odluke nijesu donošene u jednom centru jer je oko malog broja pitanja postojao konsenzus. Bez obzira na to, obavještajni izvori bili su prepuni informacija koje su više bile iskaz prethodnih iskustava sa ovom grupacijom nego što su bile realno utemeljene. Takva je bila i jedna obavještajna informacija skraja 1932. godine, koja je glasila: „Čast mi je izvestiti vas da sam od ovdašnjeg jednog poverenika dobio dostavu o postojanju i radu crnogorske terorističke organizacije, koja treba da ima svoje sedište u Parizu. Prema ovoj dostavi priprema se ozbiljna akcija ove organizacije idućeg proleća u našoj zemlji. S obzirom na ovu akciju u dostavi se tvrdi da je predviđen važan sastanak u Carigradu članova ove organizacije, sastanak na kome bi trebali da uzmu učešća pored šefa organizacije Stefo Vuzović a i sledeća lica: Ivan Stučević, Hans Trosof, Antun Košević, Dimitrije Kolović, Hasan Prištinac i Georgije Mitef. Pošto se neke od ovih ličnosti već označuju da se nalaze u Carigradu (Hasan Prištinac, Mitef, Košević i Kolović) Kraljevsko Poslanstvo će pokušati diskretno proveriti ove navode i saznati ako ima čega, što više o ovoj stvari i ličnostima koje se pominju. U ovoj dostavi pominje se da su pristalice ove terorističke organizacije i mnogi Crnogorci, oficiri i podoficiri.“ Činjenica da se u ovoj informaciji, pored poznatih imena iz krugova kosovske i hrvatske emigracije, ne pominje niti jedno ime iz redova crnogorskih emigrantskih krugova, nije značila da obavještajni izvori nijesu znali za njih, već da se u to vrijeme najveći dio crnogorskih političkih emigranata ili Evakuacija okupacionih trupa Srbije sa teritorije Kraljevine Crne Gore; Stanovništvo Hercegovine i Kotorskog Zaliva odlučiće slobodno o svom ujedinjenju sa majkom otadžbinom, dvostolećni san tih krajeva; Obrazovanje jednog suda, sastavljenog od deset profesora međunarodnog prava iz neutralnih zemalja pod predsedništvom pravnika sa madridskog univerziteta; Crna Gora neće primiti nikakvu odgovornost u srpskim finansijskim obavezama koje dostižu više od 50 miliona franaka od kojih je više od pola potrošeno za Srbiju za njenu vlastitu propagandu u Evropi i Americi; Crna Gora se odriče svake naknade za šest hiljada porušenih kuća i za milione žrtava. Pored toga komitet stavlja do znanja da će uskoro pristupiti postavljenju svojih diplomatskih predstavnika sem u Londonu, Parizu, Rimu i Buenos Ajresu gde su zadržani titulari, koje je još pok. Kralj Nikola naimenovao. Regentski Savet biće uskoro sastavljen od jednog mitropolita i dva bivša predsednika ministarstva, pošto je Naslednik prestola nepunoletan.“

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

159

vratio u zemlju: Jovan S. Plamenac (1925); Lazar Mijušković (1923); dr Ivo Jovićević (1926); dr Pero Šoć (1926); Petar Plamenac (1924); Đuro Ivović (1925); Pero Vuković (1927); Dušan Vuković (1926); Blažo Marković (1925); Nikola Janjušević (1926); Savo Čelebić (1924); Krsto Popović (1931); Jovan Jovo Popović (1938); Petar Pero Vučković (1925); Niko Hajduković (1925); dr Anto Gvozdenović (1933); Živko Mašanov Nikčević (1931); ili je umro ili je bio likvidiran: Milutin Vučinić (umro u Rimu 1922); Milo Vujović (umro u Parizu 1935); Marko Vučeraković (umro u Belgiji 1931); Petar Markov Pekić (ubijen u Albaniji 1934); Vojin Lazović (umro u Moskvi 1933); Savo Raspopović (ubijen 1923); Andrija Rajičević (umro u Italiji septembra 1920); Evgenije Popović (umro u Trstu 1931); ili je po povratku osuđen i zatvoren.115 Istražujući sudske 115   O crnogorskoj političkoj emigraciji vidi više: Šerbo Rastoder, Skrivana strana istorije, Crnogorska buna i odmetnički pokret 1918–1929, I–IV, Zbornik dokumenata, Biblioteka Nidamentym, Bar, 1997, Podgorica, 2006²; Šerbo Rastoder, Janusovo lice istorije, Vijesti, Podgorica, 2000; Šerbo Rastoder, Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore, prevod izdanja iz 1921, Conteco, Bar, 2001 (pogovor); Šerbo Rastoder, Petrovići u egzilu — suton jedne dinastije, CANU, Podgorica, 2002 (Poseban otisak iz Zbornika radova sa naučnog skupa „Dinastija Petrović Njegoš“ 227–301; Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu 1918–1925, I–II, Istorijski institut Crne Gore, Almanah, Podgorica, 2004; Šerbo Rastoder, Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića, Cetinje, 2014; Šerbo Rastoder, Aleks Divajn, Enigma Crna Gora (uvod u feljton), Vijesti 11. 12. — 12. 12. 1998; Šerbo Rastoder, Deklaracija Jovana Plamenca — od originala do falsifikata, Feljton, Vijesti 22. jun — 29. jul 1999; Šerbo Rastoder, Politika svršenog čina (povodom knjige „UlogaFrancuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore“), Matica, jesen 2000, 159–199; Šerbo Rastoder, Crnogorsko pitanje u Društvu naroda 1920–1924, Matica, 7/8, 2001; Šerbo Rastoder, Odbrana nezavisnosti Crne Gore (Međunarodni komiteti i udruženja 1920–1925), Matica 17, proleće 2004, 151– 174; Šerbo Rastoder, Međunarodni komiteti i udruženja, Matica, V, 2004, 151–174; Šerbo Rastoder, Crnogorska diplomatija u egzilu, Crnogorski anali, br. 3, Cetinje, 2013, 5–35; Šerbo Rastoder, Božićni ustanak u Crnoj Gori, kontroverze i dileme u istoriografiji, Pravni zbornik 2/19, 93–129; Šerbo Rastoder, Zašto je nestala crnogorska država 1918?, Crna Gora 1878–1918, Radovi sa okruglog stola održanog u Podgorici 22. novembra 2018, CANU, 149, 2019, 129–171, Why did the montenegrin state „disapper“ in 1918; Novak Adžić, Saradnja Iva Jovićevića sa okupatorom (1942–1943), Matica, br. 69, proljeće 2017; Dr Ivo Jovićević, O ljudima i događajima — sjećanja jednog federaliste, „Obod“, Cetinje, 1995. g. (priredili Vladeta Cvijović i prof. Nikola Jovićević); Mr Jadranka Selhanović, Dokumenta o isljeđivanju dr Iva Jovićevića (1944), Crnogorski anali, Cetinje, decembar 2014. godina, II, broj 7–8, str. 133–146; Novak Adžić, Crnogorski heroji Savo Raspopović i Petar Zvicer, Cetinje, 2003; Novak Adžić, Sudbine crnogorskih patriota 1919–1941, Podgorica, 2006; Novak Adžić, Borci za nezavisnu Crnu Goru 1918–1941, tom I, Cetinje, 2008; Novak Adžić, Borci za nezavisnu Crnu Goru 1918–1941, tom II, Cetinje, 2010; Novak Adžić, Crnogorac bez

160

Šerbo Rastoder

procese vođene u zemlji po tom osnovu, mladi istraživač Novak Adžić je na osnovu primarnih istorijskih izvora pokazao da je „od 1920. do 1940. osuđeno 283 lica sa područja današnje Crne Gore pred sudovima u Crnoj Gori i u Beogradu, na ukupnu kaznu u trajanju od 1.637 godina, 2 mjeseca i 20 dana robije, što znači da je taj broj lica osuđen na prosječnu kaznu u trajanju od 5.785 godina ili 2.111 dana, te ako tome dodamo da je nekoliko stotina lica provelo u istražnom pritvoru od 1 mjeseca do više od dvije godine“116, onda možemo u cjelini sagledati prirodu represivnog režima u odnosu na politiku koja nije prihvatala bezuslovnu aneksiju Crne Gore Srbiji 1918. godine. O POKUŠAJIMA USPOSTAVLJANJA SARADNJE SA RUSKIM BOLJŠEVICIMA

U svijesti Crnogoraca postojala je predstava o Rusiji kao tradicionalnoj zaštitnici i zemlji koja je smatrana „drugom domovinom“. Ne shvatajući do kakvih je promjena tamo došlo izbijanjem revolucije 1917. godine i ne shvatajući činjenicu da su se u takvim okolnostima promijenili njeni geostrateški prioriteti i da je njena ambicija bila da se carski poredak zamijeni „komunističkim carstvom“, koje se počelo izgrađivati nakon revolucije, crnogorska politička emigracija je i dalje sa simpatijama gledala na Rusiju. Otuda nije iznenađenje da su još tokom boravka u Rimu pojedinci uspostavili veze sa tamoš­njim sovjetskim predstavnikom Vorovskim,117 preko koga su ispitivali mogućnost naseljenja u Sovjetskom Savezu. Ivo Jovićević, koji se deklarisao kao republikanac, obja­vio je, kao zagovornik odlaska Crnogoraca u Rusiju, i brošuru Crnogorska Sovjetska Republika,118 kojom je suge­risao Crnogorcima da stvore svoju sov­jetsku republiku onakvu kakva je i ranije bila, sve do domovine — Milo Petrović Njegoš i crnogorsko pitanje, Cetinje, 2013; Novak Adžić, Crnogorsko pitanje (1918–1931) — Pogledi iz inostranstva –Aleksandar Divajn, Ronald Meknil i Antonio Baldaći o Crnoj Gori, OKF, Cetinje, 2014. 116   Vidi više: Adžić Novak, Politička suđenja u Crnoj Gori (1920–1940), Cetinje, 2013, 374. 117   Vaclav Vorovski (1871–1923), ruski revolucionar, diplomata, sovjetski predstavnik u Italiji od 1921. do 1923. Učestvujući na Konferenciji u Đenovi, kao dio sovjetske delegacije koju je predvodio ministar spoljnjih poslova Čičerin 1922, povoljno se izražavao o crnogorskom pitanju. Bio je učesnik konferencije u Lozani, Švajcarska 1923, gdje ga je u njegovoj 51. godini ubio jedan belogardejac. 118   Vidi: Ivo Jovićević, Crnogorska sovjetska republika, sine anno, sine loco.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

161

knjaza Danila, kada su Crnogorci na narodnim skupšti­nama rešavali sve važne državne poslove, što znači da je Crna Gora bila jedna vrsta sovjetske republike.119 Navedeno originalno shvatanje komunizma kod fantasta, poput Jovićevića, motivisaće znatan broj emigranata da nađu utočište negdje u Rusiji.120 Ideja da se izdejstvuje od sovjetskih vlasti dozvola da se Crnogorcima iz Italije odredi jedan prostor na jugu Rusije gđe bi mogli osnovati jednu svoju sovjetsku republiku, tako je preko Rima došla do Carigrada. Sudeći po memoarima dr Iva Jovićevića, to bi bio jedan od ključnih razloga njegovog dolaska u Carigrad.121 Navodno, prije dolaska u Carigrad imao je od vlasti u Moskvi dozvolu za useljenje Crnogoraca u Rusiju,122 i ona je potom otkazana. Jovićević prvo odlazi za Berlin, ne bi li se domogao Moskve, gdje je trebalo da 119   Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanja jednog federaliste, Cetinje, 1995, 134–135. 120   O tome Jovićević kaže: „Pošao sam kod Vorovskog i zamolio ga da prodejstvuje kod njegove vlade da primi Crnogorce iz Italije i da im odredi jedan prostor na jugu Rusije gđe bi mogli osnovati svoju sovjetsku republiku. Razgovoru je prisustvovao Stanko Vučković, bivši ruski đak, s obzirom da je dobro znao ruski jezik. Vorovski me ljubazno primio i o svemu samnom razgovarao i uputio hitan telegram u Moskvu jer su italijanske vlasti zahtijevale da se Crnogorci izjasne u što kraćem roku u koju zemlju žele otputovati, a opredeljenje za Rusiju nije moglo biti izrečeno prije nego što ruska vlada dade pristanakda će izbjeglice primiti. Odgovor je stigao brzo i bio povoljan: naša molba je usvojena. Čim su ovo javili ogromna većina Crnogoraca izrazila je želju da ide u Rusiju. Ja sam sa Vorovskim vodio pregovore u vezi sa našim putovanjem, jer smo očekivali dolazak ruskog broda u neko italijansko pristanište. Predložio sam da crnogorski bajrak nosi pop Ilija Kapa. On je bio najpodesniji da nosi slavni krstaš bajrak. Visok gotovo dva metra, mršav, koštunjav, duge kose a male rijetke brade, krupnih, malo ispečenih zelenih očiju, on je ličio na onog Srđu Zlopogleđu. Kad je išao rimskim ulicama, u dugačkoj crnoj mantiji, sa crnogorskom kapom na glavi, svjetina se oko njega kupila i sa čuđenjem posmatrala.“ Vidi: Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanja jednog federaliste (1892– 1936), 140–141. 121   Vidi više: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu, I, 382. 122   Opisući razočarenje nakon oduševljenja poslije prvog saopštenja da im je dozvoljen odlazak u Rusiju, Jovićević zapisuje: „Nažalost naša radost nije dugo trajala. Pozva me Vorovski i saopšti mi da je od svoje vlade primio drugi telegram — da se Crnogorci ne mogu primiti u Rusiju. Ova neočekivana vijest je planula kao grom iz vedra neba i sad smo ostali bez svake nade. U to dođoše u moj stan dva agenta italijanske policije, koji su za vrijeme mog boravka u tamnici u Gaeti izvršili premetačinu u mom stanu u Rimu i odnijeli sve moje pisane stvari, pa mi saopštiše da moram u roku od 24 sata da napustim Italiju. Odmah sam otišao kod Vorovskog i rekao mu o naređenju italijanske policije. Kad je razumio u čemu je stvar Vorovski mi reče da otputujem preko Berlina u Moskvu i tamo, na licu mjesta, pokušam

162

Šerbo Rastoder

izdejstvuje dozvolu za naseljenje; nakon dužeg boravka u Berlinu u tome nije uspio — nije dobio dozvolu za ulazak u Rusiju, pa odlučuje da to proba poreko Carigrada. Kada je stigao tamo (u Carigrad) bilo je stiglo 60 Crno­goraca iz Gaete, pristalica Jovana Plamenca. Sa njima je postignut dogovor da se prebacimo u Crnu Goru i da otpočnemo borbu dok svi ne izginemo, jer bolje je i poginuti nego kukavički lipsavati i skitati se po tuđim zem­ljama. Ali kako nijesu imali novca, riješeno je bilo da to urade tek nakon što Jovićević ode u Moskvu i donese pomoć.“123 Uslovno prihvatajući iskaze Jovićevića i komparirajući ih sa izvorima obavještajne prirode sačinjene tokom njihovog boravka u Carigradu, već u aprilu 1923. raspolaže se sa podacima da: „Iz Italije prispeli su u Carigrad 31 Crnogorac, svi protivnici narodnog ujedinjenja, a za njima su pošli preko Carigrada za Batum dolazeći iz Italije 7 crnogoraca da stupe u vezu sa ruskim bolševicima“124 i s tim u vezi pominju se imena te sedmorice, u naprijed navedenom spisku. Uz to se dodaje: „Druže stalno sa Kemalistima. Vučeraković sa dva druga crnogorca bio je viđen jednog dana gde se šeta u automobilu sa Ahmet-Riza Bejom, kemalistom, i jednim dragomanom. Utvrđeno je da stalno idu u Sovjetsku Misiju u Carigradu.“125 O svom putu iz Rima do Berlina, pa do Carigrada, o boravku u Sevastopolju na putu za Moskvu, susretu sa Čičerinom i drugim boljševicima, povratku u Carigrad, dr Ivo Jovićević je detaljno pisao u svojim memoarima.126 Suština čitave priče je bila u tome što su od boljševika tražili pomoć kao „nacionalisti“, a ne kao „komunisti“, i da je za komuniste njihovo zalaganje za monarhiju bilo anahrono i neprihvatljivo. Dakle, pošto nijesu imali novca, riješeno je bilo da Jovićević ode u Moskvu da potraži pomoć. Preko Sevastopolja stigao je u Moskvu, gdje je došao do Čičerina, narodnog kome­sara za spoljne poslove Sovjetskog Saveza, koji je na Kon­ferenciji u Đenovi 1922. godine, postavljajući pitanja u vezi sa Crnom Gorom, zadobio simpatije crnogorskih emigranata. Pošto je od Čičerina tražio pomoć kao da izdejstvujem dozvolu za odlazak Crnogoraca…“ Vidi: Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanja jednog federaliste (1892–1936), 142–145. 123   Ibid., 381. 124   AJ, 370–9–315, Ministarstvo Spoljnih Poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca — Kraljevskom poslanstvu, Beograd, 24. aprila 1923. 125  Ibid. 126   Vidi: Ivo Jovićević, O ljudima i događajima, Sjećanja jednog federaliste, Cetinje, 1995, 134–165.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

163

crnogorski nacionalista, a ne kao komunista, Jovićević se poslije dužeg boravka u Moskvi, oktobra 1923. godine, i poslije Čičerinovog odbijanja da pomogne Crnogorce, vratio u Carigrad.127 Prema obavještajnim izvorima Jovićević se vratio u martu 1923. „On se nelegalno vratio iz Rusije, kamo je išao da pridobije Lenjina i Staljina za crnogorsku iredentu.“128 Neuspjesi u misijama Jovićevića iz jugoslovenskih krugova praćeni su komentarima u kojima nijesu sakrivali zadovoljstvo: „Nije se mogao akreditirati ni kod Boljševika, koji su međutim kurantni do neverovatnosti, kad je reč o boljševičkom prozelitizmu! On je pokušavao da se približi i makedonstvu osim Bugarima, ali izgleda da ni tamo nije našao na neki osobiti odziv.“129 No i pored toga što su ovi navodi ljudi u Carigradu bili tačni, izgleda da je Beograd o svemu raspolagao sa potpunijim i preciznijim informacijama, zahvljujući izvjesnom Đoleviću, otpravniku poslova, koji je izvještavao o dugim razgovorima i prepirkama sa Jovićevićem: „on je reagirao na taj način što se izjasnio da se nije slagao sa načinom rada Crnogoraca u Gajeti i zato se je rešio da započne samostalnu borbu pomoću sovjetske Rusije protivu postojećeg stanja stvari u Crnoj Gori. U ovoj svrsi, po njegovim rečima, on je rešio da otputuje u Moskvu, zašto je dobio naročitu preporuku sovjetskog diplomatskog predstavnika u Rimu“, tvrdio je ovaj izvor, apostrofirajući da „Kao što je poznato, D-r Jovićević je bio u Moskvi, gde ga je, po njegovom tvrđenju, Čičerin130 nekoliko puta primio, pažljivo saslušao i obećao da će ga materijalno i moralno pomagati, ako se obaveže da će raditi samo po instrukcijama iz Moskve, ali je on takve uslove odbio, pošto se pre svega oseća Srbinom i takvim želi ostati do kraja svoga života. Posle toga, on je molio Čičerina da izdejstvuje gde treba da mu se odobri da sa svojim drugovima osnuje crnogorsku naseobinu u južnoj Rusiji, što mu je Čičerin obećao, kako on tvrdi, ali je morao dugo čekati rešenje nadležnog nadleštva, te se morao vratiti u Carigrad. Po njegovom kazivanju Boljševici izdali su mu besplatnu   Vidi više: Šerbo Rastoder, Crna Gora u egzilu, I, 382.   AJ, 370–9–327, Ministarstvo spoljnjih poslova — kraljevskom poslanstvu, Pov. Br. 159, Carigrad, 20. III. 23. 129  Ibid. 130   Georgij Vasiljevič Čičerin bio je revolucionar i sovjetski političar. Bio je na funkciji narodnog komesara za spoljne poslove (ministar spoljnih poslova) u sovjetskoj vladi od marta 1918. pa sve do 1930. godine. 127

128

164

Šerbo Rastoder

kartu samo do Sevastopola, a odatle je svojim sredstvima, t. j. zadužio se da bi se mogao vratiti u Carigrad.“131 Jedno je sigurno — iako su mnogi Jovićevića smatrali fantastom i nestabilnom političkom osobom, on je uvijek znao da se jugoslovenskim političarima predstavi kao „lojalan Srbin“, koji se nije slagao sa vođama crnogorske emigracije, ali da istovremeno bude i najžešći kritičar srpskog hegemonizma i srpske politike prema Crnoj Gori. U tom smislu dovoljno je pročitati njegove brošure, apele i proteste iz ovog perioda i shvatiti da je bio jedinstven — jer je uvijek bio radikalniji od drugih. No, izgleda da Jovićević uopšte nije bio veza, naročito ne „glavna“, između crnogorske političke emigracije i boljševika. Sudeći po onome što do sada znamo o tome, u SSSR su stavove crnogorske emigracije zastupali brigadir Ivan Bulatović (vratio se u Crnu Goru 1939) i komandir Vojin Lazović (umro u Moskvi 1933), te komandir Andrija Stanković. Bulatoviću i Lazoviću su boljševici još 1925. priznali generalske činove,132 a centar njihove aktivnosti i saradnje sa crnogorskim emigrantima bio je u Parizu, odakle su obavještajni izvori 1926. godine izvještavali: „Prema obaveštenjima, koje je dobilo Kraljevsko poslanstvo u Parizu133, boljševički komitet je otpočeo razvijati propagandu među crnogorskim emigrantima u Francuskoj za osnivanje nezavisne crnogorske republike. Sam boljševički ambasador u Parizu dao je za tu propagandu već 15.000 franaka134. Pored toga 131   AJ, 370–3–351, Po naredbi Ministra za Direktora Političkog Odelenja S. Lazarević, 30. decembra 1924. 132   Vidi više: Novak Adžić, Borci za nezavisnu Crnu Goru 1918–1941, tom II, Cetinje, 2010, 86–89. 133   Jugoslovensko poslanstvo u Parizu smatralo se diplomatskim centrom preko kojeg su sabirane slične informacije i one su dalje distribuirane obavještajno-diplomatskim kanalima. 134   Misli na sovjetskog ambasadora u Parizu Kristijana Rakovskog (1873–1941). Rakovski je sin bogatog jevrejskog trgovca. Rođen je u Bugarskoj (tada Osmasnko carstvo), da bi se njegova porodica kasnije preselila u Rumuniju. Završio je Medicinski fakultet u Francuskoj i politički se iskazao kao protivnik carističkog režima u Rusiji. Bio je komunista (boljševik) i revolucionar, bliski saradnik Lenjina i Trockog. Smatra se da je pripadao masonskoj loži. Lenjin ga je postavio 1919. godine za predsjednika ukrajinskog parlamenta. Bio je član Izvršnog komiteta Treće internacionale (Kominterne) u Moskvi. Staljin ga je 1925. godine postavio za sovjetskog ambasadora u Parizu. Pao je u nemilost Staljina 1938. godine i uhapšen je pod optužbom da je učestvovao u zavjeri protiv njega. Život je okončao 1941. godine. Vidi više: Novak Adžić, Crnogorska politička emigracija nakon 1921. godine, Matica, br. 62, ljeto 2015, 163–174.

O pokušajima organizovanja i djelovanja političke emigracije Crne Gore…

165

njegovi agenti vrbuju naše đake za organizaciju nekakvog studentskog udruženja svih južnih slovena. Prvi sastanak, tog udruženja koji je imao da se održi prije dve nedjelje, nije uspeo zbog sukoba naših đaka i makedonskih bugaraša.“ Prema istim izvorima, crnogorska politička emigracija (njih oko 200) bila je organizovana „u jednoj federativnoj organizaciji na čelu sa Milom Vujovićem, bivšim ministrom finansija u Plamenčevom kabinetu. Na čelu emigracije nalaze se pored Vujovića i Milan Krljević, bivši naš oficir bivši načelnik ministarstva vojnog iz Plamenčevog kabineta i Dušan Drecun… …Sam Krljević priznaje javno da je imao sastanke u Beču sa Fan Nolijem, eksponentom Sovjeta za Balkan i da ga je ovaj doveo u vezu sa ovamošnjim Sovjetskim Ambasadorom… …Od ove dvojice morao je jedan otići do Moskve ali mi izgleda da je Vujović sam obišao Moskvu. Dušan Drecun stupio je u vezu sa glavnim agentom Sovjeta za Balkan Vlahovom i pre neki dan je štampao jednu svoju izjavu sa slikom u komunističkom listu „Balkanska federacija“. Sama federativna ideja ovdašnje crnogorske emigracije jasno ističe protektorat Sovjeta, jer je to davna ideja Vlahova inspirisana od Moskve.“135 Izvori nedvosmisleno ukazuju da je crnogorska politička emigracija primarno tražila „saveznika“ u odbrani crnogorskih nacionalnih i državnih interesa, a da je tek potom razmišljala o ideološkom profilu stvarnih ili potencijalnih saveznika. No, ostaje mnogo toga što je zasada nepoznato i što je dobar motiv za produbljenija istraživanja.

135   Misli se na: Dimitar Vlahov (Kukuš, Grèka, 8. novembar 1878 — Beograd, NR Srbija, 7. april 1953), profesor, publicista, revolucionar, politièar. Školovao se u Kukušu, Solunu, Sofiji, Švajcarskoj i Njemaèkoj, a diplomirao je hemiju na Univerzitetu u Sofiji (Bugarska). Bio je istaknuti pripadnik makedonskog nacionalno-oslobodilaèkog pokreta. Poslije završetka Prvog svjetskog rata postao je generalni konzul Bugarske u Odesi, a zatim u Beèu. Vidi više: Adžić, n. d., 171–172.

166

Šerbo Rastoder

Šerbo RASTODER ON THE ATTEMPTS TO ORGANIZE AND ACTIVATE THE POLITICAL EMIGRATION OF MONTENEGRO IN CONSTANTINOPLE AFTER THE DEATH OF KING NIKOLA (1921) Summary On the basis of the primary, so far unknown historical sources, the author in this paper tries to reconstruct one of the directions of action of the big community of the Montenegrin political emigrants, who under the circumstances that are being explained had emigrated from Italy to Constantinople. Besides explaining the reason of their emigration to Constantinople, the paper brings the answers about the plans of the Montenegrin political emigration related to the departure to Russia, collaboration with Macedonian commits, with young Turks and their movement, plans concerning the Balkan federation, activities on starting the periodical „Jedinstvo“, on attempts to establish collaboration with the Bulgarian, Macedonian and Albanian anarchistic groups. Key words: Montenegrin political emigration, Italy, Gaeta, Constantinople, Russia, Turkey, Bulgarian committee, Macedonian committee, Albanian anarchistic groups, „Jedinstvo“

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 821.163.4.09 Дучић С. 821.163.4:398

Радомир В. ИВАНОВИЋ*

НАЈНОВИЈА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА ПОСВЕЋЕНА САКУПЉАЧКОМ И СТВАРАЛАЧКОМ ДОПРИНОСУ СТЕВАНА ДУЧИЋА (Сабрана дјела, 1–6)

Сажетак: Најновија студија о Дучићу подијељена је у пет релативно сразмјерних ужих цјелина: 1. „Уводна разматрања“ (стр. 1–6), 2. „Допринос сакупљању епских народних пјесама и проза“ (стр. 6–9), 3. „Допринос сакупљању и објављивању народне и оригиналне прозе“ (стр. 10–16), 4. „Допринос проучавању етнолошке и литературолошке тематике и проблематике“ (стр. 17–21) и „Биљешке“ (стр. 22–30), са примарном и секундарном литературом. Кључне ријечи: Стеван Дучић, истраживање, сакупљач, белетрист, етнолог, романсијер, валоризација, актуелизација, културологија и компаратистика

Проф. Браниславу Н. Ивановићу „Свако закључивање је погрешно уколико није привремено.“ Б. Миљковић

1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Истраживач народног живота, сакупљач усменог народног стваралашта из Куча, Црне Горе и Херцеговине, етнолог и романсијер Стеван М. Раковић Дучић (1874–1918), највећи дио својих дјела   Академик Радомир В. Ивановић, инострани члан ЦАНУ

*

168

Радомир В. Ивановић

припремио је за штампу крајем 1911. године и уступио Архиву Српске краљевске академије (Етнолошкој збирци) у Београду. О томе писмено свједочи неколико знаменитих сарадника, а доцније и чланова СКА, о којима свједочи др Радомир Прелевић, главни и одговорни уредник Дучићевих Сабраних дјела, у три акта која ми је љубазно уступио на коришћење. Први од њих (заведен под бројем 357, од 6. јуна 1930) упућен је гђи Јовани Дучић, а потписао га је Александар Белић, тадашњи секретар СКА: Госпођи Јовани Ст. Дучића, удови Подгорица У одговору на Ваше писмо од 24 пр. м. шаље Вам се овај извештај о радовима Вашега пок. мужа Стевана Дучића, који се радови налазе, у збирци Етнографског Одбора Српске Краљевске Академије: 1. Пр. бр. 202 Српске народне песме примљене 1. јануара 1912. 2. Пр. бр. 208 Народни живот, обичаји и веровања у слици 1919. године. 5. Пр. бр. 238 Јуначке народне песме примљене 17. децембра 1919. године. 6. Пр. бр. 239 Грађа за речник примљено 17. децембра 1919. (Прибелешку је дао познати етнолог још 1912. године).1 Да Дучић није својим сакупљачким, етнографским и умјетничким радовима био непознат некима од најзначајнијих чланова Академије (Јовану Цвијићу, Јовану Ердељановићу, Александру Белићу и другима) свједочи Ј. Ердељановић у „Уводу“ своје докторске дисертације „Кучи — племе у Црној Гори (Етнолошка студија)“, одбрањене у Прагу 1904. године, пред комисијом коју су чинили: Лубор Нидерле, Јиржи Поливка и Томаш Масарик, а објављене у Београду 1906. године, у којој аутор пише: „Неке податке о кучким обичајима саопштио ми је писмено г. Стеван Дучић из Подгорице, родом Куч из села Дучића. Надајући се, да ће г. Дучић опширно описати све кучке обичаје и веровања (он већ на томе и ради), ја сам из свога рада изоставио многе појединости те врсте, које сам прикупио, и ограничио се само на оно што је најглавније.“ 2

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

169

У претходним студијама, огледима, чланцима и приказима, посвећеним полиграфском дјелу С. Дучића, често сам говорио о малом броју изузетно значајних научника и умјетника (од Његоша до Ердељановића), истичући у први план утицај који је полиграф Марко Миљанов Поповић (1833–1901), као „учитељ енергије“, имао на Стевана Раковића Дучића, што је потврдио и Б. Н. Ивановић у занимљиво конципираној књизи — Истина о поезији Марка Миљанова („Унирекс“, Никшић, 1996, стр. 445).3 У кратком портрету С. Дучића (на стр. 265–268) Ивановић је приложио занимљиво, калиграфски исписано писмо С. Дучића кучком војводи, чији је секретар био неколико година: Високославни војвода! Ево се усуђујем пријавити Вашему Високом госпотству и нагони ме моја савјес да пред вашијем госпотством искажем шта желим. Разумијо сам од некие људи да су са срећом Ваше нове књиге изашле на јавност и разумијо сам даривате кога вије мило шњима а Мене није моја срећа послужила да се и ја лично код Вас пријавим те болујем пасале су двије године и овакi се болесан радујем тијема са срећом новијема књигама с којијема ћесе дичити цијели српски род и с њима се ваше име прославити и на књижевном пољу као што сте прослављени на бојноме пољу. Сад се усуђујем молит Ваше Високоузвишено Госпотство да и Мене тијем даром обдарите и пуно се надам даћу и ја добити од вас тај дар. Остајем надајући се Ваш понизни Стефан Милетин Раковић У Дучиће године 1896 Мјесеца фебруара. (Рукопис је пронађен у породици Љубомира Ковачевића, 12. IX 1971. год.) Уколико се изузме Академијино издање Дучићеве етнолошке монографије о Кучима (Београд, 1931), може се закључити да је до обнове интересовања за Дучићево истраживачко, сакупљачко и

170

Радомир В. Ивановић

умјетничко дјело дошло тек након осам деценија од пишчеве смрти. У оквирима културне, научне и умјетничке манифестације „Дани Марка Миљанова“, Културно-просвјетна заједница Подгорице издала је Дучићев историјски роман Или Куч (Подгорица, 1997, стр. 476), који су приредили Јован Чађеновић и Слободан Калезић. Слиједе два издања Дучићеве етнолошке монографије — Живот и обичаји племена Куча (ЦИД, Подгорица, 1998. и 2004), приредио Петар Влаховић, потом прве књиге — Јуначке народне пјесме (Из Брдског племена Куча у Кр. Црној Гори) („Унирекс“, Подгорица, 2008), приредили Јован Чађеновић и Драгољуб Вулевић, као и друге књиге — Јуначке народне пјесме из Црне Горе, Брда и Херцеговине (Фонд „Марко Миљанов“, Подгорица, 2017), које ће доживјети још једно издање у оквиру Сабраних дјела (Подгорица, 2019), приредила Рајка Глушица. На прво издање друге књиге Јуначких народних пјесама из Црне Горе, Брда и Херцеговине реаговао је управник Архива САНУ акад. Василије Крестић, у писму упућеном предсједнику Фонда за развој Куча „Марко Миљанов“ (писаном у Београду, 25. XII 2017). У њему се Крестић обраћа Фонду као издавачу и др Рајки Глушици као приређивачу, тврдећи да у предговору има „више нетачности и неистина“. „Прва нетачност и неистина је да је Стеван Дучић поверио Академији на чување ‘монографију о говору Куча’ и ‘Рјечник Куча’. У својој прошлости Академија, прецизније речено њен Архив, никада није примала на чување било чије текстове. Она то не чини ни данас. Поменуте ‘монографије’ Дучићева породица је продала Академији. Ви сте из мени непознатих разлога измислили да су ти рукописи поверени Академији на чување. Да сте озбиљнији и одговорнији но што сте се показали, могли сте лако да дођете и до податка колико је Академија платила Дучићевој породици за споменуте рукописе“ (и тако даље). Др Радомир Прелевић, предсједник Фонда „Марко Миљанов“ и један од иницијатора издавања Дучићевих Сабраних дјела, одговорио је акад. Крестићу писмом (писаним 16. III 2018. у Подгорици),

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

171

поредећи значај двије збирке Дучићевих народних пјесма са истородним зборницима, као што су: Богишићево издање, 1878, и Геземаново издање, 1925, а потом понавља већ саопштени податак, добро познат корисницима, да су у Институту за српски језик САНУ трајно изгубљена два Дучићева веома значајна рукописа: Кучи у Црној Гори и Племе Кучи — грађа за рјечник, што представља ненадокнадиви губитак за три уже научне дисциплине: историју језика, дијалектологију и лексикографију: „Ми сматрамо да се три непобитне чињенице не могу уврстити у ред ‘нетачности и неистина’ (…) Први рукопис је уписан у дјеловоднику Архива под редним бројем 214 и носи наслов — Кучи у Црној Гори, са садржајем: (1) О Кучима, III, (2) Језиковне особине и провинцијализми из Куча (са опширним уводом о Кучима); (3) Једно објашњење скупљача оловком и још 8 листића речи концепта (202 стр.). Други рукопис уписан је у дјеловоднику Архива под редним бројем 239 и носи наслов ‘Племе Кучи — грађа за ријечник’, 364 полутабака. Након што смо безуспјешно писаним захтјевом од 19. 01. 2016. године Институту за српски језик САНУ тражили копирање ова два Дучићева дјела, остајемо у увјерењу да су та два рукописа загубљена, односно да је њихов интегритет можда и бесповратно нарушен“ (стр. 2).4 2. ДОПРИНОС САКУПЉАЊУ ЕПСКИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА И ПРОЗА (Књиге 1 и 2)

Припремајући издање Поповићевих Цјелокупних дјела у седам књига (2015–2017), Фонд „Марко Миљанов“ у Подгорици покренуо је библиотеку „Баштина“, у којој је до данас објављено тридесетак издања.5 У њој су објављене неке од књига које ће постати дио Цјелокупних дјела, те се оне могу посматрати као пилот-издања, било да је у питању продукциони, било рецептивни модел тумачења и разумијевања дјела. Најприје је објављен избор из Поповићевих дјела — Три књижевна аманета (Подгорица, 2015, стр. 264), који обухвата: Примјере

172

Радомир В. Ивановић

чојства и јунаштва, Српске хајдуке и „Посланицу честитковићу и одобриковићу“. Избор су приредили Р. В. Ивановић и Рајка Глушица, предговор написао Никита Иљич Толстој, а поговор Михаило Т. Лалић. Потом је објављен волуминозан избор — Слово и вијек (Марко Миљанов у огледалу критике), Подгорица, 2016, стр. 366, који су приредили Р. В. Ивановић и Бранка Г. Драгосавац. Слиједи издање заједничке књиге — Одговори Марка Миљанова у Богишићевој анкети о правним обичајима (Подгорица, 2016, стр. 262), коју је приредио Радомир Прелевић. На крају је објављена Дучићева књига — Јуначке народне пјесме из Црне Горе, Брда и Херцеговине (Подгорица, 2017, стр. 388), коју је приредила Рајка Глушица. Очигледно, постоји видна сродност концепција уређивања Поповићевих Цјелокупних и Дучићевих Сабраних дјела, с обзиром на то да је ангажован готово исти круг приређивача. Књигу 1 — Јуначке народне пјесме из брдског племена Куча у Кр. Црној Гори (2019, стр. 747) и Књигу 2 — Јуначке народне пјесме из Црне Горе, Брда и Херцеговине (2019, стр. 435) приредила је Рајка Глушица. Она је написала још и: предговор „Историја Куча у народној епској пјесми“ (Књ. 1, стр. 9–30), „Поговор“ (Књ. 1, стр. 703–708) и „Рјечник мање познатих ријечи“ (Књ. 1, стр. 709–726), као и предговор „Друга Дучићева збирка народних епских пјесама“ (Књ. 2, стр. 9–38), „Поговор“ (Књ. 2, стр. 405–410) и „Рјечник мање познатих ријечи“ (Књ. 2, стр. 411–416). Она је арапским бројевима нумерисала стихове свих заступљених пјесама, како би помогла читаоцу у савладавању енормно великог броја стихова (преко 20.300). Веома значајан прилог у Књизи првој представљају још и „Предговор Стевана Дучића“ (стр. 33–34) и пишчева додатна биљешка о збирци пјесама (објављена на стр. 35).6 На почетку, Дучић пише: „У збирци пјесама сам додао три врло красне пјесме пошто је о збирци реферат читав бијо, али пошто су речене пјесме оригиналне и саме собом доста лијепе и сложне с народнијем предањем, њих знам да не треба проучавати. Списак пјевача од којих сам поједине пјесме преписивао, готов сам додати на крају збирке, као што сам усмено Бјелановићу казао.

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

173

Датуме сам попунијо на основу III-свеске мога рада о Кучима. У томе раду је уједно казано од колике је историјске вриједности поједина пјесма моје збирке као и све остале пјесме које су код другијех скупљача дошле о Кучима публиковане. 4/1913 с поштовањем Писац У Београду“ Као приређивач Р. Глушица је врло скрупулозно приступила збирци, пратећи дословно пишчеве стваралачке интенције. При томе је основну пажњу посветила двјема интенцијама: 1. да су пјесме „чистијем народнијем језиком исписане“ и 2. да се по њима може процјењивати „поетички дар оног народа из којега су исте пјесме поникле“. О томе ауторка каже: „Збирку народних епских пјесама под насловом ‘Јуначке народне пјесме из брдског племена Куча у Кр. Црној Гори’ сакупио је и записао од народних пјесника — пјевача Куч Стеван Дучић и предао 1912. године Српској академији наука у Београду у којој је рукопис архивиран у Етнографској збирци бр. 202. Рукопис садржи 598 страна исписаних Дучићевом руком, од чега прве четири странице чине списак пјесама са подацима о броју стихова и броју страница на којима се налази свака од пјесама. Подаци о броју стихова које Дучић износи нијесу тачни, након прецизног биљежења сваког петог стиха, затим пребројавања и сабирања констатујемо да у збирци од 67 пјесама има укупно 20.316 стихова умјесто 17.516 колико је Дучић записао да има“ (Књ. 1, стр. 9).7 За разлику од М. М. Поповића који није биљежио варијанте, С. Дучић је неопходну пажњу поклањао варијантама пјесама, поучен Вуковим сакупљачким искуством. О томе Глушица пише поводом најкраће епске пјесме у првој збирци — „Пјесма о освети Иванов Радоја“ (95 стихова), која представља варијанту много дуже епске пјесме „Освета Радоја, сина војводе Ивана Иликова и бој са Турцима у Какарицку гору око 1713. године“ (322 стиха). У продужетку ауторка тврди да шест епских пјесама садржи више од пет

174

Радомир В. Ивановић

стотина стихова (ради се о пјесмама број 5, 15, 31, 26 и 51), од којих три представљају варијанте пјесме (број 5, 17 и 31). Када је у питању проблем пјевача, казивача или записивача, приређивач оправдано указује на тематска и мотивска циклусирања пјесама, која се могу апостериорно регистровати на основу поједине лексеме (идеографске) која доминира у њима. Тако, на примјер, приређивач тврди да у Књизи 1 постоји 28 пјесама посвећених глобалној идеографеми — ударац; затим 17 пјесама које припадају идеографеми — бој; потом идеографеми — освета (посебно када је у питању — крвна освета), којој је посвећено чак 16 пјесама. Многе од заступљених пјесама посвећене су идеографемама: четовање, плијен, убиство, погибија и похара. У предговору „Друга Дучићева збирка епских народних пјесама“ (Подгорица, 2019, стр. 436), много успјелијем од првог, Р. Глушица тврди да је Дучић користио записе других казивача, гуслара, па чак и аутора читавих рукописних збирки. Рукопис пјесама сачуван је у Архиву Српске академије наука и уметности (број 238, предат почетком 1912. године). У овој збирци објављене су 34 епске пјесме, што са првом збирком заједно чини корпус од 101 пјесме. Друга збирка Јуначке народне пјесме из Црне Горе, Брда и Херцеговине садржи 10.891 стих, а обухвата временски распон од готово два вијека (прецизније речено, од 1680. до 1860. године). Од тог броја, међутим, само су 33 пјесме епске, док 34. пјесма „Нарицаљка за разновременим погибаоцима црничког села Каруча“, коју је забиљежио официр Мило Новаков Божовић с Каруча, представља — тужбалицу (састављену од 117 стихова, о чему додатно свједочи и сâм Дучић у завршној фусноти (објављеној на стр. 400–401)).8 Поучена приређивачким искуством стеченим у раду на Књизи 1, Р. Глушица новом предговору приступа са много више амбиција (на стр. 9–37). О томе илустративно свједочи начин сегментације другог предговора, подијељеног у више одјељака: „Увод“ (стр. 9), „О пјесмама“ (стр. 9–21), „Језичко-стилска анализа пјесама“ (стр. 21– 36) и „Литература“ (стр. 37), као и обухватан „Поговор“ (405–418), у коме приређивач информише реципијента о поступцима и интервенцијама које је учинио „приликом преношења рукописа у штампани текст“ (уз асистирање Наташе Јововић и Ксеније Ракочевић).

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

175

О процесу преношења из једне форме у другу Глушица је посебну пажњу посветила архаизмима, дијалектизмима и турцизмима. Ауторка предговора такође примјећује да друга збирка садржи много више естетске домете, односно да је њоме показан изванредан естетски укус који Дучић показује приликом селекције епских народних пјесама које су му нудиле рукописне збирке. Оне су утолико занимљивије што се односе на различите крајеве Црне Горе, Брда и Херцеговине (Црмницу, Цуце, Никшић, Голију, Ровце, Пипере, Дробњаке, Бар, Рудине, Грахово), али и неке изван њених граница. Аутори збирки пјесама су: Јефто Жугић са Мљетичка (5 пјесама), Милован Милишин Вујовић из Пипера (4 пјесме), Наход Рамов Мехић (4 пјесме), Јован Јашовић из Соко Бање (3 пјесме), а по једну епску пјесму преузео је од Алексе Раковића, свога брата (бр. 3), Шаба Вулетића (бр. 11) итд.9 За кориснике Књиге 1 и 2 Сабраних дјела од посебног је интереса праћење процеса валоризације и ревалоризације, јер је више него јасно да епска пјесма, истина, увелико зависи од изворника (изворног облика), али је такође увелико зависна од даровитости записивача, која се огледа у сљедећим поступцима: а) избору пјесама и пјевача, б) актуелности тематике и мотивике, в) као и дефинитивне редакције, која му је омогућена особеношћу сакупљачеве интелектуалне, креативне и интуитивне енергије поетског говора. То омогућава сљедећи закључак: више од десет пјесама из друге збирке Дучићевих епских народних пјесама може се равноправно уврстити у антологијске изборе ове провенијенције у јужнословенском, балканском, словенском и европском контексту. Са аксиолошког становишта посматрано, у ову групу могу се уврстити пјесме: „Ударац бану Маријану у Рудине Нишићке“ (стр. 262), „Погибија и освета браће Пециреп Лазареве“ (стр. 540), „Погибија Смаил-аге Ченгића у Дровњацима“ (стр. 816), при чему је прве три Дучић преузео од Јефта Жугића, а четврту од Мила Новакова Бошковића.10 За модерно конципирану анализу епских народних пјесама посебно су интересантне пјесме које је Дучић преузео од Находа Рамова Мехића, мухамеданца (број 7, 13, 16 и 19), оне су тематски везане за Никшић, Грахово, Колашин и Морачане. У њима су епски јунаци митологизовани са гледишта припадника исламске традиције, те се уобичајена слика хришћанске традиције радикално

176

Радомир В. Ивановић

мијења у односу на слику исламске традиције (ради се о синдрому названом „обрнута пирамида“). Сада турски јунаци чине чуда од личних и скупних подухвата и јунаштава. То је омогућило и приређивачу да читав процес епизације и „свете епске пренаглашености“ посматра из више углова. О томе Глушица пише у „Поговору“ Књизи 2 (стр. 369–373), указујући на приређивачке интервенције у тексту, било да је у питању синхронијска, било дијахронијска раван, било раван историјске актуелизације, коју је предложио родоначелник естетске рецепције Ханс Роберт Јаус.11 3. ДОПРИНОС САКУПЉАЊУ И ОБЈАВЉИВАЊУ НАРОДНЕ И ОРИГИНАЛНЕ ПРОЗЕ (Књига 3 и 5)

У биљежењу епских, лирских и лирско-епских пјесама, као и у биљежењу усмених народних приповједака и других прозних облика, С. Дучић је као прворазредне узоре користио сакупљачко дјело Вука Ст. Караџића, Његоша, В. Богишића и М. М. Поповића, о чему сам више и систематичније писао у студијама „Богишићев допринос сакупљању, проучавању и објављивању најстаријих народних пјесама (с посебним освртом на бугарштице) „и „Циклуси и збирке наративних проза о Насредин-хоџи у народној и умјетничкој књижевности (Прилог наратологији)“. Користећи Вуково бечко издање Српских народних пјесама (у четири књиге: I — 1841, II — 1845, III — 1846, IV — 1862), као и књиге истог аутора: Српске народне приповијетке (Беч, 1853), Српске народне пословице… (1849) и Српски рјечник (1952), потом Богишићеву познату збирку — Народне пјесме из најстаријих, највише приморских записа, Књ. I (Београд, 1904) и М. М. Поповића — Племе Кучи у народној причи и пјесми (Београд, 1904), Дучић је прихватио подјелу народне поезије на „мушке“ (епске) и „женске“ (лирске) пјесме.12 Велики број даровитости С. Дучића имао је на уму Ненад Вуковић током двогодишњег приређивања Разних народних приповједака (Подгорица, 2018, стр. 300), о чему сажето пише у предговору „Наративни дар Стевана Дучића“ (стр. 9–19): „Овдје би неопходно било указати на оно што Стевана Дучића приближава Вуку, Вукову начину обраде онога што је

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

177

записивао и слагао у цјелине; у којој мјери се Дучић приближава књижевном језику, а кад и гдје није могао (и зашто) да се удаљи од кучког говора; као и то шта би значило потпуно удаљавање. У неизмјерној знатижељи, Дучић се упознао са радом Вука Караџића. Вук му је био узор, посебно када је у питању народно стваралаштво и скупљање народних умотворина — пјесама и прича. Прије Вука, првог сакупљача, српске народне приповијетке живјеле су у народу. Дучић је брзо схватио шта је Вука руководило да се бави сакупљањем народних умотворина, знао је и са каквим је одушевљењем дочекивана свака Вукова књига, и какав су постајале узор“ (Књ. 3, стр. 12). У Књигу 3 је приређивач, сходно Дучићевој концепцији, укључио 102 народне приповијетке, различите по својим естетским дометима. Оне нијесу у Књизи 3 стриктно, намјенски, тематски и мотивски циклусиране, али и при најповршнијем приступу постаје очигледно да је Дучић, по априорној или апостериорној концепцији, настојао да у својој збирци примјени и хронолошки и типолошки принцип унутрашње подјеле (циклус приповједака започет је библијском тематиком — уводна прича названа је 1. „Адамова и Евина неслога“, а завршена је 102. причом „Соломунова мудрост у рају“). Тематски су циклусиране, колико је то било могуће, сродне приповијетке о: Турчину, Циганину, Јеврејину, хришћанској и исламској митологији, поповима, кадијама, агама, царевима, демонологији и ангелологији. Многе од приповједака могу се генолошки прецизно уврстити у бајке и басне, а неке од њих су циклусиране по епонимним јунацима из усменог стваралаштва (Еро, Ћосо, Итар Пејо, Петрица Керемпух, Насредин-хоџа и многи други).13 Да би укупна слика о Дучићевим приповједачким способностима била комплетна, неопходно је навести још неколико додатних напомена. У првом реду то се односи на неколико мањих збирки приповједака на које је први скренуо пажњу познати историчар Андрија Лаиновић (у часопису „Записи“, бр. 6, 1932). Потенцијалном издавачу он нуди шест обимом неједнаких збирки које су у потпуности спремне за штампу: 1. Стари горски људи, 2. Горски суд, 3. Осветник, 4. Горско срце, 5. Горска душа и 6. Слободни

178

Радомир В. Ивановић

горштаци, али је ова драгоцјена иницијатива остала нереализована (у цјелини и у појединостима). Тек у наше вријеме етнолог Зорица Мрваљевић сабрала је, приредила и објавила четири књиге грађе под насловом — Народне приче (из старе црногорске периодике). У књизи издатој у Подгорици (2016), у Одјељку „Народне басне из етнографских радова Стевана Дучића“ (стр. 226–229), преузето из Календара „Зета“ за 1910. годину, З. Мрваљевић објавила је седам басана од којих су 6 уврштене у Дучићеву етнолошку монографију — Живот и обичаји племена Куча (Београд, 1931, стр. 462–465), а само је једна остала неуврштена (о лисици и кокоту). Трећа напомена односи се на сачувани, а до данас in extenso необјављени рукопис „Дајко Ново“ (уврштен у Етнолошку збирку, бр. 237, рук. стр. 17), који је, вјероватно, због нечитљивости остао изван интересовања критичара. Ради се, наиме, о веома занимљивој и оригиналној приповједачкој прози реалистичке провенијенције, која, несумњиво, богати читав Дучићев прозни опус, са много елемената аутобиографске и документарне прозе. О томе писац свједочи још од уводне алинеје: „Брци му чврсти као и коса до скоро црна, а над фино савијен орловски нос, и као гар црне велике, а готово вазда велике очи, наквечене, густе саставјене веђе. А какве очи, вјеђе, нос и боју лица имале су и његове сестре и умрла браћа. Један од њих, кад је с неколицином Раковића, а због (нечитке двије ријечи — примједба Р. В. И.) Дрекаловић задржан у таоце на Цетиње, назван је од пјесника Горског вијенца ‘Дајко лијепи’“ (стр. 1).14 О високим естетским вриједностима објављених приповједака у Књизи 3 рјечито свједочи чињеница да се, по мом мишљењу, у њој налази чак 19 проза које би се могле равноправно уврстити у антологијско издање јужнословенског и балканског културног ареала: 2. Претварање, 3. Преварен домаћин, 5. Оџина недаћа, 6. Сусјед и оџиница, 10. Страхић козе пасе, 18. Лаж и биринџилаж, 19. Лажа и паралажа, 22. Лажов мамипара, 24. Амалин као бискуп (која је најлитерарнија у књизи), 26. Еро и лупежи, 27. Свети Аранђео и кум (која је најдужа у књизи), 47. Несретник, 57. Просјак и трговац (препуна изненадних обрта), 61. Дивљи човјек, 62. Кадијино прорицање, 66. Кадија, кајмекам, чифутски трговац и ђевојка, 95. Јеж и лисица, 96. Зец, мечка и орач и 101. „Јежева кућица“. 15

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

179

Од бројних књига студија, огледа и монографија Бранка Поповића (1927–2011) издвојили бисмо — Верзије књижевног дела (Нолит, Београд, 1975, стр. 152), која је посвећена филозофији и психологији стварања, прецизније речено књижевној теорији, наратологији и генологији.16 Од бројних рјешења која овај теоретичар нуди најзначајнијом се чини подјела на: изворни текст (изворницу) и варијанте истог дјела (изведенице). Када је у питању Дучићев роман Или Куч, потребно је навести још четири напомене: 1. Важно је споменути чињеницу да рукопис романа износи 661 рук. стр., и да је заведен под ознаком iDr II niz 596 у Архиву Националне библиотеке „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, који је издавачу послужио као изворница. 2. Дактилографисана верзија (Подгорица, 1997, стр. 446), коју је 1995–1996. године прекуцао Радојица М. Поповић, представља прву варијанту. 3. Другу варијанту представља прво објављено издање (Културно-просвјетна заједница Подгорице, Подгорица, 1997, стр. 746), које су приредили Јован Чађеновић и Слободан Калезић, а које је објављено у оквирима Културне, научне и умјетничке манифестације „Дани Марка Миљанова“ (1997). 4. Друго штампано издање, у оквиру Сабраних дјела (Књига 5, 2019, стр. 912), приредиле су заједнички Јелена Башановић-Чечовић и Данијела Радојевић. Оно представља трећу варијанту романа, а допуњено је инструктивним предговором „Књижевноисторијски значај и поетика романа ‘Или Куч’ Стевана Дучића; језичко-стилска структура романа“ Ј. Башановић-Чечовић (стр. 9–40) и поговором „Темељи на којима је изграђен роман — језичке и стилске особености“ Д. Радојевић (стр. 851–868). Обје ауторке, користећи могућности које им пружа лингвостилистика, заједнички су приложиле и „Рјечник мање познатих ријечи“ (стр. 869–888), „Напомене приређивача“ (стр. 889–894) и „Прилоге“ (стр. 897–908). Најближа изворном тексту је трећа варијанта (2019), у којој је поштована воља романсијера до крајњих граница, што се види већ по реторици поднаслова и међунаслова, а нарочито сегментацијом романа на четири дијела: [I ДИО], II ДИО МУЧЕНИК, [III ДИО] и IV ДИО ИЗВОЈЕВАЧ.17 Суиздавач овога издања је Национална библиотека Црне Горе на Цетињу.

180

Радомир В. Ивановић

У писање романа Или Куч С. Дучић је уложио максимум интелектуалне, креативне и интуитивне енергије, с обзиром на то да он заснива роман као нову књижевну врсту у црногорском културном и књижевном ареалу. У огледу „Први црногорски роман (Или Куч Стевана Дучића)“, рук, стр. 13, Милорада Јеврића, који је објављен у Књизи 6 Сабраних дјела (стр. 139–157), аутор је Дучићев роман сврстао у „закашњели реализам“, јер је роман настајао у вријеме потпуне превласти модерне у српској и хрватској књижевности.18 О том процесу Јеврић пише: „У погледу тачнијег периодизацијског и стилског одређења и настанка овог романа може се рећи да је он написан на крају епохе реализма, мада не припада претежно овој епоси, него је стилски много ближи романтизму, па помало и витешком роману. Ако се главне фазе реализма завршавају негдје до балканских ратова и Првог свјетског рата, онда се настанак дјела ‘Или Куч’ тачно поклапа са завршецима ове велике књижевне епохе. Ипак, сâм писац нигдје не помиње термин ‘реализам’, док термине ‘романтизам’ и ‘романтично’ користи у више наврата“ (стр. ?!). Писац предговора роману Ј. Башановић-Чечовић сагласна је са Јеврићем у томе да је Дучићев првијенац Или Куч подједнако занимљив и за историографску и за естетичку анализу, па тим поводом пише: „Међутим, одређење романа као ‘дјела студије’ које Дучић даје у уводном дијелу, наговјештава да ће поред, претежнијег, биографског карактера, уз повремена исклизнућа, у имагинативно, дјело имати одлике и историјског списа будући да је проткано ‘с више стварнијех догађаја’ и личности, које се намјеравају што тачније представити. Такође и чињеница да је Или Куч историјска личност, чије се дјеловање везује за конкретне догађаје, локације и личности, доприноси реалистичности и увјерљивости приповиједања“ (стр. 14–15). Као што је познато, рукопис Дучићевог романа је читав низ деценија био склоњен од јавности, све док га 1959. године Јованка Дучић, пишчева супруга, није уступила Народној библиотеци на Цетињу, гдје се и данас налази. Друга варијанта романа (Подгорица,

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

181

1997) захваљујући предговору Ј. Чађеновића „Роман Стевана Дучића о хајдуку Илији Кучу“ (стр. 7–23), упутила је читаоце у готово све књижевноумјетничке вриједности не само романа него, успутно, и других пишчевих дјела. Међутим, неопходно је констатовати да су се приређивачеве амбиције махом сводиле на то да дјело буде објављено, а да су изостале прецизније теоријске и критичке анализе. Осим тога, како показују трећа варијанта и њени приређивачи (Ј. Башановић-Чечовић и Д. Радојевић), друга варијанта није дословно и досљедно поштовала изворницу, било да је ријеч о теоријској, било о примијењеној равни проучавалаца.19 Приликом настајања романа Дучић је у великој мјери користио претходна сазнања о главном јунаку Или Кучу, било да је ријеч о српском и арбанашком усменом стваралаштву, било о умјетничкој књижевности. При томе првенствено мислим на сугестивно писану историјску повијест М. М. Поповића — Српски хајдуци, која је посвећена харамбаши Раку Ђурићу и хајдуку Илији Турову Љуљановићу из Кривог дола. Поповићева повијест је, као други дио књиге Живот и обичаји Арбанаса, најприје објављена у новосадском часопису „Летопис Матице српске“ за 1904–1905. годину, коју је приредио др Михаило Вукчевић. Занимљиво је и то што С. Дучић као полиграф у подједнакој мјери брине и о продукционом, али и о рецептивном моделу, с обзиром на то да у „Уводу“ романа (стр. 25–26) он сугерише одређен број упутстава за читање (писац каже „задатака“) које жели да оствари у садашњости и у будућности, инсистирајући подједнако и на историјским и на биографским истинама које увелико чине јунаков портрет потпунијим и занимљивијим: „Ево романтичне приповијетке, која, уствари, није дјело маште с измишљеном садржином и личностима, већ проткана с више стварнијех догађаја, а задатак јој је да што тачније престави ропски живот старосрбијанаца и македонаца под турскијем игом у средини прошлога вијека. Главни јунак ове приповијетке је хајдук Илија, назван у арбанашке приче и пјесме Или Куч. То је личност која је заиста у својој шеснајестој години живота на романтичан начин постала хајдуком, а следствено затијем и арамбашом, личност којој је уистини

182

Радомир В. Ивановић

протекао сав живот у борби као једином занату, личност којој је одиста била девиза: гонити зулумћаре и штитити хришћанске богомоље и нејач, а која је стајала у непосредној вези с дечанскијема игуманима.“ Глобалне поетске идеје романа Дучић је читаоцу сажето изложио у глави XLVI (стр. 457–470), у облику есејизиране прозе која представља често примијењени приповједачки поступак: „Приповијетка о животу и раду тога вјечитога борца, која уједно оличава и патње српске нације под варварским игом, пружа пуну слику и карактерише нације и појединце који су долазили у додир онога времена узгред додира обичаје, итд. итд.“20 Уз напомену да се без икаквих тешкоћа може установити да Или Куч није и не може бити никаква приповијетка, као и да никако не може бити дјело студије, требало би констатовати да постоје евидентне разлике између изворнице (пишчевог рукописа) и три варијанте (изведенице — 1995–1996, 1997. и 2019), о чему врло савјесно и педантно пишу приређивачи посљедњег издања романа. Исцрпљивање расправе о теорији верзија, свакако, захтијева посебну аналитичку студију, као и сасвим нову расправу о почецима црногорског романа, посебно уколико се структура романа Или Куч анализира са становишта које нуде: наука о књижевности, наука о језику, фолклористика, компаратистика и културологија.21 4. ДОПРИНОС ПРОУЧАВАЊУ ЕТНОЛОШКЕ И ЛИТЕРАТУРОЛОШКЕ ТЕМАТИКЕ И ПРОБЛЕМАТИКЕ (Књига 4 и 6)

Од свих томова Дучићевих Сабраних дјела, по начину приређивања, издваја се Књига 4 — етнолошка монографија Живот и обичаји племена Куча (Српска краљевска академија, Београд, 1931), коју третирамо као изворницу (у недостатку пишчевог рукописа), а коју је зналачки приредио, допунио и редиговао акад. Јован Ердељановић, са свом неопходном критичком апаратуром коју захтијева критичко издање дјела. Најновије издање етнолошке монографије

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

183

(Подгорица, 2019, стр. 732) показује извјесне разлике у односу на претходне томове издања. a) Оно је започето предговором приређивача Зорице Мрваљевић: „Живот и обичаји племена Куча“ (стр. 9–28). б) Затим слиједи предговор Јована Ердељановића „Од уредника“ (стр. 31–36), у коме је таксативно набројао основне циљеве које жели да постигне овим дуго припреманим издањем. в) Трећи предговор, истина веома кратак, представља Дучићев текст „Од писца“ (стр. 37–38). Приређивач је исправно поступио када је педантно пописане „Штампарске грешке“ (Београд, 1931, стр. IX–X) испустио, јер су оне у најновијем издању (Подгорица, 2019) исправљене у тексту. Такође је оправдано и то што је из издања етнолошке монографије (Подгорица, 1998, 2004) изостављен кратки „Поговор“ Петра Влаховића (стр. 557–558), јер је он, као прилог критичкој литератури, објављен у Књизи 6, стр. 88–90. Такође је изостављен и веома обухватни „Регистар“ (Београд, 1931, стр. 558– 598), јер је Издавачким планом за 2021. годину предвиђено издавање до сада најпотпунијег Рјечника Марка Миљанова, чији су састављачи доц. др Јелена Башановић-Чечовић и др Данијела Радојевић. За разлику од мишљења Ердељановића, Влаховића и З. Мрваљевић, који унисоно тврде да се Дучићева монографија може дефинисати као етнолошка, након детаљне анализе свих XII одјељака у њој, сматрам да се ради о хибридној форми, с обзиром на то да поготово двије петине монографије чине фолклорни облици, о чему сам више и систематичније писао у студији „О процесу литераризације етнолошке монографије Стевана Дучића (Прилог фолклористици)“, 2019.22 Стога сам Дучићеву монографију генолошки дефинисао као етнолошко-књижевну, подијеливши цитирану студију на четири уже цјелине: „Љетопис дјела“, „Сакупљање лирских и лирско-епских пјесама“, „Фолклорни и наративни облици као вид литераризације монографије“ и „Биљешке“. Занимљиво је при томе напоменути да је Дучићу у првој фази стваралачке метаморфозе (1890–1901) био узор и учитељ енергије М. М. Поповић, а у другој (1902–1918) Ј. Ердељановић. У наведеној студији о процесу литераризације етнолошке монографије утврдио сам да се њен садржај in extenso може подијелити у три групе:

184

Радомир В. Ивановић

— првој, некњижевној форми посвећен је највећи дио глава и поглавља (гл. II, III, IV, VI и VII); другој, хибридној форми посвећене су главе VIII, X и XI, а — трећој, књижевној форми посвећене су само двије главе IX цјелине: „Забаве“, подијељене у уже одјељке: „Игре“, „Свирке и пјесме уз гусле“, „Пословице“, „Загонетке или сплетке“ и приче.23 Највише пажње у монографији Дучић је посветио баснама, предањима, пословицама и приповијеткама (причама). Међутим, тешко је објаснити то што приређивач није у избор Разне народне приповијетке (2019) унио и двије прозе о Насредин-хоџи: „Настрадин хоџа и цар“ и „Настрадин и Соломон“, које су изузетно репрезентативне и за Дучићев наративни корпус и за корпус националне књижевности ове провенијенције. При томе, по ко зна који пут, ваљало би нагласити значај посљедњих верзија које су приредили: Љубомир Ковачевић (када је у питању Поповићево дјело) и Јован Ердељановић (када је у питању Дучићево дјело). О томе З. Мрваљевић прихватљиво пише: „Наведени проблеми са којима се Ердељановић суочавао док је књигу уређивао за публиковање, као и прво поглавље које је написао, не умањују значај Дучићевог рада. Напротив, они само наглашавају и потврђују колико је Стеван Дучић, као ‘слабо писмен човек’, уложио труда и са каквим ентузијазмом је радио да би сачувао спомен на начин живота, обичаје и вјеровања племена из којег је потекао. Стога, првенствено захваљујући њему, имамо ову вриједну књигу која садржи бројне информације и податке веома значајне за расвјетљавање етнокултурне прошлости не само црногорског племена Кучи, већ и цјеле Црне Горе“ (Књ. 4, стр. 12). Паралелно са настајањем огледа „Живот и обичаји племена Куча“ (2019) настајала је веома исцрпна расправа „Народне умотворине као израз црногорског етничког бића и културе“, која је објављена у оквиру научног пројекта — Парадигме дискурса културе у Црној Гори (ЦАНУ, Подгорица, 2019, стр. 197–273). Нажалост, З. Мрваљевић није у расправи никакву пажњу посветила фолклористичком опусу С. Дучића, представљеном у прве три књиге Сабраних дјела,

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

185

иако је то била прилика да се о пишчевој полиграфији проговори са много ширег — антропографског, културолошког и компаратистичког аспекта, у односу на друге научне дисциплине, као што су: историја, етнопсихологија, социологија, наука и умјетност.24 Двије збирке јуначких народних пјесама С. Дучића веома прикладно се инкорпорирају у контекст будућих збирки, избора и антологија у XX вијеку, с обзиром на бројне књиге ове провенијенције: Црногорске народне јуначке пјесме Вукомана Џаковића (Цетиње, 1953), Епску народну поезију Црне Горе Вида Латковића и Јована Чађеновића (Титоград, 1964), Црногорске епске пјесме разних времена Радована Зоговића (Титоград, 1970), Црногорске епске пјесме Момира М. Марковића (Подгорица, 2015) и тако даље.25 Црногорским народним пјесмама З. Мрваљевић је посветила у расправи стр. 204–251, црногорским лирским народним пјесмама стр. 215–230, уз напомену да су значајан допринос сакупљању ове врсте пјесама дали: Илија Златичанин (из Подгорице), Мираш Ђукић Васојевић, учитељ Андрија Ј. Мићевић, Владимир Ђ. Милановић, Ристо Поповић, Лука Јововић, Л. С. Врбица и Јован Ф. Иванишевић (стр. 315). Надаље, ауторка се помно бавила тужбалицама (стр. 231–237), као и народним причама (стр. 237–246), изрекама и пословицама (стр. 246–253), загонеткама (стр. 253–256), баснама, народним играма (256–258), клетвама и здравицама. Од посебног су значаја пословице и басне чије је узорке Дучић нашао у књигама Вука Караџића, Вука Врчевића, Ђура Даничића и многих других.26 Највише труда уложио је Радомир Прелевић у уређивање Књиге 6 — Разни списи. Критика о писцу. Био-библиографија. Илустрације (Подгорица, 2019, стр. 366). Његов задатак био је утолико тежи и сложенији уколико се зна да је критичка литература о писцу више него оскудна, да је управо стога, као главни и одговорни уредник издања, морао иницирати писање нових прилога, намијењених објављивању у Књизи 6 (одјељку „Критичари о писцу“). Такви су прилози М. Јеврића, Р. В. Ивановића, Р. Глушице и С. Вулић. Од мојих прилога писаних овом приликом издвојио бих поговор цјелокупном издању — „Истраживачки, сакупљачки и умјетнички допринос Стевана Дучића (Прилог наратологији и генологији)“. Употпуњавању основних црта Дучићевог стваралачког портрета у великој мјери су помогли: „Биографија“ Р. Прелевића и

186

Радомир В. Ивановић

„Библиографија“ Бранке Г. Драгосавац, илустрације и прилози. Посебну пажњу читалаца благовремено је изазвао Прелевићев фељтон „Вриједни и частан Куч“, објављиван у 9 наставака у дневном подгоричком листу „Дан“ (од 10. III до 18. III 2018), у коме налазимо етимон издања Сабраних дјела у шест књига.27 Пратимо ли савјесно генерирање поетских идеја у Дучићевом сакупљачком и оригиналном опусу, по Прелевићевим сугестијама, најприје би се требало позабавити Дучићевим оригиналним првинама: „Нешто о Зетској архиепископији“, „Њ. В. Књазу Мирку“, „Писмом војводи Марку Миљанову“ и пјесмом њему посвећеном, који припадају различитим научним и умјетничким врстама и жанровима (од црквене историје до епистолографије). Али осим Прелевићевог „Предговора“, средишњи дио Књиге 6 представља други одјељак — „Критика о писцу“ (стр. 211–234), у коме је објављено седамнаест приказа, чланака, огледа и студија, како оних настајалих у XX вијеку (А. Лаиновића, М. Барјактаровића, Г. Пејановића, Р. Шуковића, Ј. Чађеновића, С. Пилетића и П. Влаховића), тако и оних који су објављени у XXI вијеку (М. Никчевић, Р. Глушица, Р. В. Ивановић, Р. Прелевић и С. Вулић). Посебан допринос тумачењу и разумијевању представљаће будући зборник радова — Научне и умјетничке вриједности дјела Стевана Дучића (Подгорица, 2020).28 Прелевићев фељтон: „Стеван Дучић — вијек од смрти етнолога и књижевника“ („Дан“, марта 2018) садржи девет наставака: (1) „Вриједан и частан Kуч“, (2) „Сахрањен поред цркве Светога Ђорђа“, (3) „Племе Kучи — живот и обичаји“, (4) „Племе Kучи — грађа за рјечник“, (5) „Историја и машта истовремено“, (6) „Роман ‘Или Kуч’ објављен тек у наше време“, (7) „Пјесме нису ничим повријеђене“, (8) „Старе пјесме — лексичко благо“ и (9) „Врсни сакупљач народних приповиједака“. Прелевићев фељтон илустрован је низом фотографија панорама села Дучићи, појединим надгробним споменицима које нам је као драгоцјену рукотворину оставио Дучић-каменорезац, затим свим корицама до тада објављених дјела, као и факсимилом насловне странице пишчеве збирке — Разне народне приповетке (Sic!), занимљиве, између осталог, и по успутно записаној биљешци непознатог аутора.29

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

187

Приређивач Књиге 6 с разлогом тврди да сва Дучићева дјела, а посебно етнолошка монографија — Живот и обичаји племена Куча, представљају аутентичан и поуздан извор за даља историјска, научна, културолошка и умјетничка истраживања: „Дучићеви описи одговарају у потпуности предмету о коме је ријеч, а записи народних прича, пјесама и других облика стваралаштва су поуздани. Зато је након појаве ове књиге сваки истраживач прошлости у Кучима, ма из које народне области био, имао одакле да почне и да без бојазни ослони свој рад на ово дјело“ („Дан“, 11. III 2018). Драгоцјеним, а недовољно познатим и признатим сакупљачким, научним и умјетничким опусом Стеван Милетин Раковић Дучић, и у квалитативном и у квантитативном смислу, несумњиво је обогатио националну културну, научну и умјетничку баштину низом остварења од изузетне вриједности.30 БИЉЕШКЕ 1. Уводна разматрања На наредној страници објављено је писмо С. Дучића: Акт 12. априла 1912. год. Акад. Наука Београд I Кучи, Брдско племе у Краљевини Црној Гори — Живот и обичаји. II Мјестопис и народно поријекло Куча у слици и ријечи. Приложио сам овде сам рад о животу племена Куча и рад за географски (…………) Цвијићу /а уз њега 21 фотографију/ Стеван Дучић У Београду 13-III 1912. Из акта Академије Наука види се да I књига упућена г. проф. Ердељановићу. Акт је потписао — А. Белић. Географски завод примио је 21 фотографију које иду уз горњи рад /наиме уз оно који предан пок. Цвијићу/. 12-III 1912. Асистент Геогр. Завода У Београду Мил. Драгић, с. р. (Ову прибелешку дао је г. Ердељановић — 1931. г. маја месеца). 1

2 Очигледно, сâм Ердељановић генолошки не одваја термине студија и монографија. На то сам указао пишући о етнолошко-књижевној монографији — Живот и обичаји племена Куча (Српска краљевска академија, Београд, 1931, стр. 600), коју је савјесно приредио за штампу Ј. Ердељановић, а доцније Петар Влаховић у два издања (ЦИД, Подгорица, 1998. и 2004). Влаховић је савјесно

188

Радомир В. Ивановић

уредио репрезентативна Ердељановићева дјела у два тома (Библиотека „Радосав Љумовић“, Титоград, 1997): — Први том садржи: монографију Кучи — племе у Црној Гори (стр. 5–292), расправу Братоножићи — племе у црногорским Брдима (Етнолошка испитивања), стр. 293–373, и монографију — Постанак племена Пипера (Етнолошка расправа), стр. 375–626, а — Други том: монографију — Стара Црна Гора (Етничка прошлост и формирање црногорских племена) (I део, стр. 5–963) и расправа Етничко сродство Бокеља и Црногораца (II део, стр. 965–1035). Ради се о научним прилозима који су специјално писани за Књигу 6 Дучићевих Сабраних дјела: 1. Огледу „Значај историјске, културне и умјетничке баштине (Прилог тумачењу односа наративне и скриптивне културе)“, дакт. стр. 6. 2. Студији „Истраживачки, сакупљачки и умјетнички допринос Стевана Дучића (Прилог аксиологији)“, стр. 23, која је намијењена као поговор Сабраним дјелима у шест књига. 3. Студији „Циклуси и збирке наративне и скриптивне прозе о Насредин-хоџи у народној и умјетничкој књижевности (Прилог наратологији)“, стр. 22. 4. Студији „О процесу литераризације етнолошке монографије Стевана Дучића (Прилог фолклористици)“, стр. 24. Упутно је видјети и два завршна дијела Књиге 6: „Биографију“ (аутор је Р. Прелевић) и „Библиографију С. Дучића“ (аутор је Б. Драгосавац). 3

4 Приређивачки одбор Сабраних дјела, Уређивачки одбор а, посебно, главни и одговорни уредник показали су спремност за даљу сарадњу са САНУ, саопштену у посебној ријечи захвалности, која гласи: „Фонд за развој Куча ‘Марко Миљанов’ као издавач дјела Стевана Дучића и приређивачи, посебну захвалност дугују Архиву Српске академије наука и уметности и академику Василију Крестићу, што су омогућили да на Богојављење, 19. 01. 2016, предсједник Фонда др Радомир Прелевић, фотокопира оригинале рукописа Стевана Дучића, и да се на тај начин омогући да на свијет изађу у нашем издању.“ Слично је поступљено и у Књизи 5 — Или Куч (роман) када су ријечи захвалности упућене Националној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“, као суиздавачу дјела, и директору Богићу Ракочевићу, књижевнику, будући да се у њој чува оригинал рукописа Дучићевог романа (стр. 661).

2. Допринос сакупљању епских народних пјесама и проза (Књига 1 и 2) 5 На крају зборника радова — Умјетничке и научне вриједности дјела Марка Миљанова Поповића (Подгорица, 2018, стр. 281–283) објављен је „Списак издања у библиотеци ‘Баштина’ (2015–2018)“, у коме су наведена прва 24 издања. Портрет С. Дучића, објављен на стр. 5 свих шест књига, рад је сликара Комнена Драговића Дучића, чија је биографија С. Дучића (књ. 6, стр. 284–288) више него интересантна.

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

189

6 Дучић тим поводом пише (Књ. 1, стр. 35): „У збирци сам додао три врло красне пјесме пошто је о збирци реферат готов био, али пошто су речене пјесме оригиналне и саме собом доста лијепе и сложне с народнијем предањем, њих знам да не треба проучавати. Списак пјевача од којих сам поједине пјесме преписивао готов сам додати на крају збирке, као што сам то усмено г. Бјелановићу казао. Допуне сам попунио на основу III свеске мога рада о Кучима, у томе раду је уједно казано од колике је историјске вриједности поједина пјесма моје збирке као и све остале пјесме које су од другијех скупљача досле о Кучима публиковане. С поштовањем, Писац 4/1913. У Београду“

Видјети оглед „Значај историјске, културне и умјетничке баштине (Прилог тумачењу односа наративне и скриптивне културе)“, изговорен приликом представљања Књиге 2 Дучићевих Сабраних дјела, у Подгорици, 2. XI 2017. године). 7

Дучић о томе пише: „Овијех 60 погибалаца што се овом пјесмом помињу испогибали су кроз последња три паса до рата 1876–9. године. Гробови им се заиста налазе пред црквом Св. Петке у Каруче, која се од недавно прибраја Лимљанима. Погибаоци исходе из три сасвијем изумрле породице Лагатори, Вучајковића и Радановића, као и из садањијех каручкијех породица Бошковићи, Милићи, Шаровићи, Драгишићи и Вулетићи. А не од Сјеклоћа који су с ови крај 1860. године ту досељени и с Добарскога села и искрај Цетиња. С. Дучић“ (Књ. 1, стр. 400–401). 8

9 Проф. др Рајка Глушица (1961) одбранила је докторску дисертацију о Поповићу — Језик Марка Миљанова на Филолошком факултету у Београду, 1995, рук. стр. 395. Дисертацију је објавила Културно-просвјетна заједница Подгорица, Подгорица, 1997, стр. 345. Заједно са Р. В. Ивановићем, ауторка је приредила Поповићеве Посланице (Нови Сад, 2001. и 2004), трилогију уџбеника Свијет језика 1, 2, 3 (2006–2008), као и Поповићев избор — Три књижевна аманета (Подгорица, 2017). До данас је објавила преко 140 стручних и научних радова. 10 Другу групу чине пјесме: „Истрага Матељевића“ (стр. 276), „Ударац Турака на Црницу, 1768“ (стр. 388), „Погибија паше Селимовића у Језера Дровњака“ (стр. 543) и „Погибија Ахмета Баука“ (стр. 268), које је записао од Јована Јанковића, Петра Михаљевића, Јефта Жугића и Ђока М. Радуловића. Трећу групу чине пјесме: „Погибија медунског аге Асан капетана“ (стр. 406), „Погибија Аге од Медуна“ (аутор је Алекса Раковић, пишчев брат, стр. 689) и „Освета браће Ивовића“ (аутор је кап. М. Михаљевић, стр. 186). 11 Књига 2 садржи још и сљедеће прилоге: „Рјечник мање познатих ријечи“ (стр. 375–381) и „Напомену уз ‘Рјечник мање познатих ријечи’“ (стр. 383).

190

Радомир В. Ивановић

3. Допринос сакупљању и објављивању народне и оригиналне прозе (Књиге 3 и 5) Прва студија је објављена у зборнику радова — Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору (ЦАНУ, Подгорица, књ. 13, 2018, стр. 115–135), а друга у зборнику радова — Академику Ненаду Вуковићу у почаст (ЦАНУ, Подгорица, 2020). Видјети такође и монографију — Поетика и етика Марка Миљанова (Завод за уџбенике и наставна средства –„Медеон“, Подгорица, 2019, стр. 458). 12

13 Ради се о приповијеткама заведеним под бројем: 69. Настрадин Хоџа и Чифут, 70. Настрадин и лопови, 71. Настрадинов зајам, 72. Настрадиново ћемане, 73. Настрадинов завидљивац, 74. Настрадинова молитва у доба куге, 75. Настрадинова кућа, 76. Настрадин и путник, 77. Настрадинов јорган, 78. Настрадин и пастир и 79. Настрадин и ђаво.

Занимљиво је конципирана монографија Насрединове метаморфозе Ивана Шопа (Београд, 1973). Поводом објављивања Дучићеве књиге Разне народне приповијетке В/латко/ Симуновић је објавио новински разговор са Н. Вуковићем — „Сачуван дух времена и опредељења аутора“ у подгоричком дневном листу „Побједа“, петак, 9. новембар 2018, стр. 16. 14

Ненад Вуковић (1939) студирао је и докторирао на Јагелонском универзитету у Кракову. Радио је на универзитетима у Сарајеву, Вроцлаву, Кракову, Упсали и Гентигену. Био је ректор Универзитета „Медитеран“ у Подгорици и декан више факултета. Од значајнијх књига издвојио бих: Stan yacowania serbsko-chorwatskiej pieśni epickiej w dobie dyisiejsyej (1966), Семантичке вриједности ријечи племе у словенским језицима (1978), Иво Андрић и Пољаци (2006), Вукови коријени (2013), Вријеме нарације (2015) и др. Руководилац је недавно објављеног научног пројекта — Парадигме дискурса културе у Црној Гори (ЦАНУ, Подгорица, 2019, стр. 538). Недавно је објављен зборник радова — Академику Ненаду Вуковићу у почаст (ЦАНУ, Подгорица, 2020), поводом обиљежавања 80-годишњице живота и 50-годишњице стручног, научног и педагошког рада. 15

Поповићева књига је преведена на француски језик као — Versions d’une oeuvre littéraire (Lausanne, L’Age Homme, 1975, p. 103), а објављен је и избор радова Машта и мудрост (Изабране студије и огледи), Фонд „Марко Миљанов“, Подгорица, 2016, стр. 328, који су приредили Р. В. Ивановић и Живко Ђурковић. Први је написао предговор (стр. 11–30), а други поговор (стр. 278–290). 16

17 Јелена Башановић-Чечовић (1983) докторирала је на Филозофском факултету у Никшићу са темом — Језик и стил Јанка Ђоновића (2014). Сарадник је Института за језик „Петар Други Петровић Његош“ (при ЦАНУ), а радила је као доцент на Универзитету Црне Горе и Универзитету „Медитеран“ из Подгорице. Аутор је књиге — Рјечник говора Зете и монографије — Језик и стил Јанка Ђоновића. Приредила је Поповићеву књигу — Живот и обичаји Арбанаса (Подгорица, 2017)

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

191

Данијела Радојевић (1983) докторирала је на Филолошком факултету у Никшићу са темом — Структура језика међуратне црногорске прозе — граматички и стилистички аспект (2018). Аутор је Рјечника говора околине Мојковца, а у штампи је њена монографија — Језичке и стилске карактеристике књижевног дјела Николе Лопичића (2020). Ради као сарадник Института за језик и књижевност „Петар Други Петровић Његош“ (ЦАНУ). О запостављању значаја Дучићевог романа на особен начин свједочи М. Јеврић у двотомној Историји српске књижевности — Реализам (I–II), Филозофски факултет у Приштини — „Бесједа“, Косовска Митровица — Бања Лука, 2017 (стр. I — 648; II –586), у којој се уопште не спомиње Дучићев роман. 18

19 Међутим, у Дучићевом дјелу има немотивисаних поступака, извјесних претјеривања, опширности и сувишности. Хајдуку су приписани неки невјероватни поступци. У неким случајевима поступа непромишљено и спасава се захваљујући срећи и случају“ (стр. 23). 20 Осим што романсијер инсистира на јединству субјективних и интерсубјективних искустава и сазнања, он своје немале амбиције показује још и у завршној алинеји „Увода“: „Према томе, старао сам се да ова приповијетка, мада у самој ствари нијесам мајстор од заната, да у једну руку буде и дјело студије (sic!). Колико сам у томе успијо рећи ће у своје вријеме неумитна критика, а ја ћу бити најзадовољнији тијем ако читалац не буде проклињао уложени труд. То би за мене била најдража критика“ (Књ. 5, стр. 26).

Фусноте се налазе на стр: 41, 72, 96, 110, 214, 205(3), 208, 219, 224, 359, 388, 389, 401, 425, 426, 428, 503, 527, 549, 557, 559, 560, 578, 616, 617, 618, 636, 656, 670, 672(3), 682, 695, 696, 707, 709(2), 713, 725(2), 726, често посвећене преводима са страних језика (турског, бугарског, грчког, албанског и македонског). Судећи по строгим вриједносним критеријумима, Дучић је најрепрезентативније странице романа остварио у главама: II (стр. 38–48), III (49–62), IX (108–120), XVII (198–210), XIX (226–234), XX (235–240), XXXI (336–345), XXXV (375–384) и XLVI (482–493), у првом дијелу; затим у главама: IV (526–536), V (537–547), VI (548–562), VIII (571–580), IX (581–585), XIII (617–626), XIV (627– 636), у другом дијелу; као и главама трећег дијела: I (639–648) и VIII (703–709). Очигледно, при крају романа, у четвртом дијелу, евидентно се јавља и „замор писца“ и „замор материјала“. 21

4. Допринос проучавању етнолошке и литературолошке тематике и проблематике (Књ. 4 и 6) Дванаест цјелина монографије слиједе овим редом: I Неколико ријечи о предјелу и о становништву племена Куча, које је дописао уредник Ј. Ердељановић, II Привреда, III Кућа и покућство, IV Ношња, V Храна, VI Друштвени живот, VII Обичаји, VIII Празновјерице, врачање, гатање и бајање, IX Забаве, X Главније душевне особине народне, XI Тјелесне особине и XII Народна 22

192

Радомир В. Ивановић

медицина. Посебна, компаративистички заснована студија морала би бити посвећена формалном и садржинском устројству Поповићеве — Племе Кучи и народној причи и пјесми (1904), Ердељановићеве — Кучи, племе у Црној Гори (Етнографска студија), 1906, и Дучићеве књиге — Живот и обичаји племена Куча (написана од 1904. до 1912, а објављена 1931. године). У истој студији сам навео мишљење да се Трећа група може подијелити у три уже цјелине: прву чине они дјелови монографије које сам сврстао у „научну прозу“, јер они истовремено припадају још неким друштвеним и хуманистичким наукама; другу чине дјелови у којима је евидентан поступак есејизације, што се може генолошки дефинисати као „есејистичка проза“; трећу групу чине они дјелови који су својом структуром чисто белетристички, захваљујући првенствено пишчевом дару и укусу, те се они могу дефинисати као „белетристичка проза“, која обухвата: а) фолклорне и б) наративне облике. 23

Сарадници на научном пројекту су: Синиша Јелушић (за област књижевна култура), Чедомир Мирковић (за област праисторија Црне Горе), Абаз Диздаревић (за област цивилизација и њени модели), Луција Ђурашковић (за обаст историја умјетности), Слободан Јерков (за област проучавања односа културних модела Истока и Запада), Бранислав Митровић и Павле Стаменовић (за област архитектура), Петар Ћуковић (за област историја ликовне умјетности) и Маја Богојевић (за област историја филмске умјетности). 24

На стр. 204 поменуте расправе З. Мрваљевић указује на свој вишегодишњи научни пројекат посвећен сакупљању, избору и проучавању усмених народних умотворина објављиваних у црногорским периодичним издањима (1871–1912). У оквиру поменутог пројекта ауторка је објавила четири књиге грађе која се односи на приче (237), лирске и дјечије пјесме (419), изреке и пословице (преко 2000), клетве (60), игре или забаве (35), загонетке (преко 800), празновјерице (240), којима је додала обухватне предговоре и ауторске коментаре. Мр З. Мрваљевић (1955) објавила је преко осамдесет стручних и научних прилога, од којих ваља издвојити пет књига у издању ЈУ Музеји и галерије Подгорице (2012, 2014, 2016, 2018, 2019) на тему Народних умотворина, као и монографију Црногорска народна ношња у издању Матице црногорске и „Обода“ на Цетињу. Члан је Одбора за етнологију ЦАНУ у Подгорици. 25

26 Видјети о томе дио монографије Казалице Стефана Митрова Љубише (ЦАНУ, Подгорица, 2018), посебно студију „Фолклорни и наративни облици у Причањима Вука Дојчевића“ (стр. 117–152). Од фолклорних облика анализирао сам: мит, легенду, бајку, басну, причу, анегдоту, пословице, загонетке, молитве, благослове, клетве, аманете, уроке, кунидбе, тужбалице, опросте и друге, а од наративних облика: анегдоте, цртице, кратке кратке приче, кратке приче, новеле, приповијетке и повијести. Дучићева монографија садржи прегршт врста и жанрова: пјесме посвећене Колу (циклус садржи 55 пјесама, на стр. 379–415), пословица има 229 (стр. 423–439), 9 прича, 7 басана итд.

Др Радомир Прелевић (1948) објавио је монографије Историја црногорске адвокатуре (1997), Историја југословенске адвокатуре (1998–2002), На врелима 27

Најновија научна истраживања посвећена сакупљачком…

193

црногорске уставности (2002) и Право на одбрану (2004). Приредио је заједничку књигу В. Богишића и М. М. Поповића о обичајном праву (Подгорица, 2016) и Записи о Кучима у Богишићевом научном архиву у Цавтату (2016). Предсједник је Фонда за развој Куча „Марко Миљанов“ у Подгорици. Упутно је видјети „Био-библиографске биљешке о приређивачима“ (Књига 6, стр. 341–358). 28 Неопходно је поменути „Библиографију С. Дучића“ Б. Г. Драгосавац, која је веома исцрпна, персонална и анотативна (садржи преко 97 библиографских јединица).

Одмах испод наслова (у акту бр. 237, СКА) записано је руком: „Етн. Одбор 24. V 1921. да се породици Дучић изда за све радове поред оних 9.500 дин. још 5000 дин.“ 29

Издавању Поповићевих Цјелокупних дјела (1–7) и Дучићевих Сабраних дјела (1–6) неопходно је додати и зборнике радова њима посвећене (Подгорица, 2017. и Подгорица, 2020, у штампи). Током рада несебичну помоћ су ми пружиле: Библиотека Матице српске (Н. Сад), Народна библиотека „Ђ. Црнојевић“ (Цетиње), библиотеке ЦАНУ и САНУ, Библиотека „Р. Љумовић“ (Подгорица), као и појединци: др Р. Прелевић, В. Б. Ђуровић, Д. П. Гошовић, Бранка Драгосавац, Оливера Тодоровић. Б. Р. Поповић, Б. Гошовић, Н. Кољеншић и С. Вулић, на чему им свесрдно захваљујем. 30

Радомир В. ИВАНОВИЧ ПОСЛЕДНИЕ НАУЧНЫЕ ИССЛЕДОВАНИЯ ПО КОЛЛЕКЦИОНИРОВАНИЮ И ТВОРЧЕСКOM ВКЛАДE СТЕВАНА ДУЧИЧА (Собрание сочинений, 1–6) Резюме Последнее исследование Дучича разделено на пять относительно пропорциональных более узких разделов: 1. „Вступительные соображения“ (стр. 1–6), 2. „Вклад в сборник эпических народных стихов и прозы“ (стр. 6–9), 3. „Вклад сбору и публикации народной и оригинальной прозы“ (стр. 10–16), 4.“ Вклад в изучение этнологических и литературных тем и вопросов“ (стр. 17–21) и„Записки“ (стр. 22–30), с первичнoй и вторичнoй литературoй. Ключевые слова: Стеван Дучич, исследователь, коллекционер, писатель-фантаст, этнолог, романист, валоризация, актуализация, культурология и сравнительные исследования

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 811.163.4’373.35 UDK 94(497.16)”15/18”(093.2)

Миодраг ЈОВАНОВИЋ*

ПРАВНО-АДМИНИСТРАТИВНИ ТЕРМИНИ КАО ТРАГОВИ МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ У ПАШТРОВИЋИМА Сажетак: У овом раду анализирају се административно-правни термини романског поријекла, сагледавали смо дијахронијску слику ријечи из те менталне сфере и покушали да утврдимо колико су се поједине јединице из језика даваоца укључиле у лексички фонд савременог паштровског говора. Интересовао нас је одговор на још једно питање: да ли су Паштровићи једини власник одређених лексема, односно у којој су мјери оне дио ареала других црногорских говора, посебно приморских. Кључне ријечи: паштровске исправе, право, судство, администрација, Паштровићи, Бока которска, млетачка држава, рјечници, етимологија, романизми

Историјски разлози су били од пресудног значаја што је на физиономију паштровског говора више вјекова утицао страни језички елеменат — у првом реду романски. Уговором из 1423. године, склопљеним на галији Франческа Бемба, врховног млетачког заповједника на мору, Паштровићи су потпали под власт Млетачке републике и дио те државе били до 1797. године. За то вријеме, и током прве и друге аустријске окупације, италијански језик је имао статус званичног или једног од званичних језика — а то је скоро до краја Првог свјетског рата 1918. године. Јасно је што је за   Проф. др Миодраг Јовановић, Универзитет Црне Горе, Филолошки факултет, Никшић *

196

Миодраг Јовановић

тај дуги период паштровски говор трпио утицаје разних језика, односно дијалеката, те велики број романских позајмљеница потиче из млетачког, односно венецијанског дијалекта, најјачег представника медитеранске културе на Балкану, затим из стародалматског и балканско-латинског, а на крају и из италијанског књижевног језика. При томе су на тлу Паштровића, у складу са језичким осјећањима изворних говорника, често вршене унутарпаштровске деривације многих по поријеклу романских лексема1. Лексичку базу за наше анализе административно-правних термина чини збирка паштровских исправа, које хронолошки припадају раздобљу између 17. и 19. вијека, али је сигурно да су поједини термини представљали језичку реалност ареала Паштровића и околине и у ранијем периоду. То су документи које су за штампу 1990. године приредили Јован Бојовић, Мирослав Лукетић и Божидар Шекуларац, а обратили смо пажњу на рјечник мање познатих ријечи, датих на крају ове књиге. Записи различитих садржаја чувају се у породичним збиркама многих паштровских породица и њихових ближих и даљих сродника, или у архивима и манастирским библиотекама, гдје још увијек чекају на језичке (и друге) анализе. Увиђајући њихов значај за будућа језичка испитивања, али и за сагледавање права, економске и политичке прошлости овога краја, документи су временом откупљивани од приватних власника и објављени у посебним књигама и тако постали лакше доступни истраживачима2. А интересовао нас је одговор на још једно питање: да ли су Паштровићи једини власник одређених лексема, односно у којој су 1   О различитим путевима прилагођавања романских позајмљеница (и из других језика) у паштровском говору, које су, постајући дио лексичког фонда овог говора, својим гласовним и морфолошким склопом најчешће задржале дијалекатски статус (али има доста и стандардизоване грађе) бавили смо се у раду Начини адаптирања позајмљеница и сродне појаве у говору Паштровића, ЦАНУ, књ. 90, Седми лингвистички скуп „Бошковићеви дани“, књ. 31, Подгорица 2008, 209–233. 2   Осим збирке исправа из 1990. године, двије су објављене и много раније: А. Соловјев, Паштровске исправе XVI–XVIII века, Споменик СКА, LXXXIV, Београд 1936; Иван Божић, Бранко Павићевић, Илија Синдик, Паштровске исправе XVI–XVIII вијека, Цетиње 1959, а једна збирка деценију касније: Паштровске исправе, Књига 3, Петровац на Мору 1999 (приредио: Божидар Шекуларац).

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 197

мјери оне дио ареала црногорских говора и шире, говора дуж хрватске јадранске обале? У том правцу вршена су поређења са приликама у сусједним (и сродним) приморским говорима, за које је грађу дала Весна Липовац Радуловић у књизи Романизми у Црној Гори — југоисточни дио Боке Которске, говорима сјеверозападне Боке которске — према монографији Срђана Мусића, али и говором сјеверног сусједа Црмнице, који је описао Бранко Милетић, као и другим изворима, посебно о хрватским говорима. Незаобилазан је био и увид у Етимологијски рјечник Петра Скока и рјечнике венецијанског, италијанског и латинског језика. Административно-правно уређење живота у Паштровићима кроз вјекове ослањало се на млетачки систем владавине и на његове принципе нормативно-правног регулисања социјалних односа. Исправе су извор који нуди драгоцјене податке за реконструкцију правно-административног система у вријеме Млетачке републике, тј. специфичне лексичке вербалне манифестације која одражава одређене друштвено-историјске, политичке, административне, културне и друге контексте у оквиру којих је створена — свака је ријеч, одавно је примијећено, споменик културе краја у којем је коришћена. Давна прошлост, посматрана оком лексикографа, која сеже у вријеме од прије неколико вјекова, подразумијевала је дијахронијски и лингвокултуролошки приступ корпусу који црпимо из паштровских исправа, и отвара перспективу за реконструкцију друштвеног система у трајању од три и по вијека и свеобухватно сагледавање односа у друштву који су се темељили на принципима млетачког државног и друштвеног уређења. Зато је било могуће издвојити бројне семе релевантне за дијагностификовање службене дужности млетачких изасланика у Паштровићима — и термине везане за судство и администрацију. Најчешћи су судски (правни) термини — носиоци законодавних функција бирани су према млетачком систему управљања територијалним јединицама и систему млетачке администрације. Лингвистички опис правно-административних (и сродних) термина које налазимо у паштровским исправама — и провјеравамо њихову фреквентност у савременом говору — дајемо систематизацијом основног корпуса у неколике лексичко-семантичке групе, тј. у неколика микросистема. И органи власти и представници

198

Миодраг Јовановић

извршних функција имају саоднос са хијерархијом државног устројства из периода млетачког административног уређења. То су именовања за службене особе које штите интересе млетачке државе у Паштровићима (и окружењу), које воде административне послове неке установе, органи власти у срезу, државној управи, округу, уопште називље које се тиче друштвеног живота у овој приморској области у времену трајања Млетачке републике3. Како ћемо видјети, неке лексеме сводиће се на официјелну сферу (саставни је дио млетачке терминологије државне управе), док ће друге кренути путевима унутарпаштровске иновације, сврставајући се тако у правно-административни дијалекатски терминосистем. У том правцу инвентивно су нам дјеловале неке лексеме чије је примарно извориште романско, а коначна вербална реализација (и значење) типично паштровска. Све у свему, имајући у виду све слојеве реализације правно-административних (и сродних) термина, савременом читаоцу ће бити приближено тридесетак лексема (са разним фонетским варијантама), из већ давне прошлости ове приморске области између Будве и Спича, и окружења. Можда лексикографска дескрипција неких ријечи није изведена у складу са савременом методолошком апаратуром језичких истраживања, али нам то и није био циљ — по сваку цијену. Ипак, колико је год било могуће, лексиколошком и етимолошком анализом конкретних примјера административно-правних термина романског поријекла, које смо пронашли у Књизи исправа из 1990. године, жељела се провјерити њихова евентуална присутност у данашњем колоквијалном говору. Судске пресуде, са својим терминосистемом, те менталном сфером из те области живота Паштровића, основни су садржаји многих исправа. Судски термин абqц (итал. abbocco — нацрт, обрис, скица, концепт, макета) само је у једној исправи употријебљен: Абоцъ † девижиωна мећγ браћомъ (Нед. док., 204). Значење је непознато савременим говорницима, као и онима упућенијим у прошлост 3   Дијахронијски и лингвокултуролошки приступ опису лексема отвара перспективу за реконструкцију друштвеног система у одређеном историјском времену, за свеобухватно сагледавање односа у друштву, који су се темељили на принципима страног државног и друштвеног уређења [Милосављевић 2017: 394].

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 199

Паштровића. Питање је да ли би ова лексема издржала провјеру на терену и у вријеме настанка овог документа. „Спорови и расправе помећу партахъ“ подразумијевали су поштену пресуду албитbрију, а пресуђивао је албlтар. Изворни млетачки ликови (albitro — изабрани судија, albitraria — пресуда изабраних судија) не одговарају савременом италијанском (arbiter, arbitrament), већ су у исправама, уобличени домаћим продуктивним суфиксом -ар, употријебљени у лику без млетачког р. Потврде за обје лексеме налазе се у по једној исправи из различитих вјекова — албитар (два примјера): по заповиеди више речениóхъ албитра (1745, 41), Ника Сѣпчева Медина ѣднога од албитра (1838, 173); албитарија: Албитарию прифатисмо и прочитасмо (1745, 41). Паштровићи и данас знају значење ријечи албитар (али не и за албитарију) и описују га семемама: судија, арбитар, онај који пресуђује у спору на суду. Пресуда у споровима је још чешће изрицана лексемама сетfнца/ сетfнција. Ова лексичка јединица задржала је висок степен терминологизације који је имала у језику даваоцу (вен., итал. sentenza — пресуда, судска расправа, претрес, суђење), али досљедно са упроштеном сугласничком групом нт > т — у једној исправи из 1758. године имамо чак 4 примјера: † сетенце коó е била приће, изнехсе писма Махiнiћа едну сетенцу, И другу изнесе сетенцу, Сетенца помећγ Махинићем и Савом; у исправи из 1825. године 3: Медиговићи изнесоше сетенцγ, ω ћему сетенца говори, то расудитъ послие сетенце. Ријеч је веома фреквентна и у другим документима — 1780, 56: По сетенци γчинисмо; 1787, 59: Капитγо † сетенце, † Кашћела сетенцомъ, коиγ сетенцγ пофалисмо; 1798, 70: Капитγо † сетенце, γ првγ сетенцу. У овом лику, и са истим значењем, у памћењу је данашњих Паштровића, а тако је усвојена и на простору цијеле југоисточне Боке: „Имамо данbс сетfнцу па сам свb нервpзна“. Ријетко је у исправама поремећен устаљени облик; један такав сматрамо као непрецизност писара: Тако по зетенци учинисмо (1846, 192), будући да је исти писар, у овој исправи, употријебио и „регуларни“ се(н)тенца: Да ни изнесе сетенцу. У паштровским исправама (често и у истом документу), као синоним се појављује романски лик уобличен латинским суфиксом -ia сентенциа (понекад и са очуваном сугласничком групом нт) — с овомъ нашомъ

200

Миодраг Јовановић

сућескомъ сентенциомъ; а још чешће са упрошћеном групом: γ ωслγгγ сетенциа нова шкрита (1799, 77); Како ни говоре сетенции (1780, 56), Нашом данашном сетенциωм (1780, 57); како се јавља и у сјеверозападној Боки: сетенција (ф). Иначе, правно-административних термина, као лексичких остатака добијених од романске основе и старог латинског суфикса -ia, има доста у исправама. На примјер, деферfнција (од латинског differentia, при чему је, како сматра Петар Скок, дошло до асимилације и-е > е-е, у 17. вијеку) — расправа, спор: Сваку деференцију међу истиема партама (1824, 128), Имахγ порокъ и даференцию (1766, 43). Фонетски лик даференција, у исправи из 1766. године, нетипичан је (имајући у виду и потврде за лексеме деференца и деференцир) и вјероватно је у питању омашка писара. Кушfнција/кушf(н)ција (са романском основом coscienz комбинује се романски наставак -ia) — савјест, мишљење. Романски лик на паштровском терену модификован је досљедним преласком вокала о > у, што је изражена тенденција у паштровском говору. Додатно, изворни лик кушенција често се у документима из Паштровића промијенио упрошћавањем сугласничке групе нц > ц: По кγшеции нашои стимасмо (1766, 43), По нашои кγшеции (1776, 55), По кγшециi нашози стимасмо (1825, 117); мада се употребљавају и неупроштени: по кушенциi стимаше (1825, 130), /ли/уди одъ добре кушенцие (1846, 192). Инстaнција/и(н)стaнција — тужба, ступањ, молба, тражење преузет је у судској администрацији области којима је владала млетачка држава као готова позајмљеница — у паштровским исправама потврђен је простији облик: Чусмо више речену истанциу (1846, 192), чије трагове ријетко можемо наћи у данашњем говору. Романски ликови са суфиксом -ia припадају старијем лексичком слоју који још од 14. вијека потискују савременији италијански ликови истог семантичког садржаја, за које су у паштровским исправама бројне потврде — како показују и синоними за лексеме: диференција, кушенција, истанција (деференца, кушенца, инстанца). Деферfнца/диферfнца — садржаји исправа који пресуђују „спорове и расправе помећу двие парте“ подразумијевали су доста потврда у текстовима. Али нема ниједне за оригинални италијански лик differenza — разлика (ни фонетски ни семантички) — у паштровским исправама употријебљена је именица женског

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 201

рода деференца: Неке риечи и деференце (1606, 15), Имаше порокъ и деференцγ (1745, 39), Езаминати деференце од парта (1824, 128), Имаюћи нѣке мγтне деференце помећу собу (1838, 172). Њена употреба у исправама ограничена је на официјелну сферу, и тако га сврстава у правни дијалекатски терминосистем. За разлику од паштровских исправа, у савременом говору може се чути и изворни фонетски лик језика даваоца, али само у значењу разлика: „Мaлe диферfнца“, али је и у говору деференца обичније: „Деферfнца је вgликe. Нfмe деферfнцj међу тlјема“. И у сусједној Црмници романско и дало је е — деферfнца (265), док се у југоисточној Боки употребљава лик у складу са његовом етимологијом из италијанског језика: „Вgлика је диферfнца између брbта и сестрf“. И у рјечницима венецијанског језика ова лексема је са два вокала е у сусједним слоговима: deferenza < старијег differenza, a замјена ди-де је, према Скоку, венецијанизирање. Централна семантичка компонента „расправа“, спор, и исто поријекло, са лексемама деференца и деференција повезује и трећи лик из паштровских исправа деференцkр — мушког рода, настао комбинацијом романске именичке основе (као у горњим примјерима) са страним романским, али на просторима Приморја и приобаља веома продуктивним суфиксом -ир (облик написан са полугласником послије сонанта н): Имаше пророке и деференъцир ωте и едне стране (1775, 51), Деференъцир ωте едне стране (1775, 53). Напоредо са кушенција, у значењу савјест, мишљење употребљава се синоним кушенца (< итал. coscienza, у изговору кошенца), која је са мање потврда: По нашои кушенци стимасмо; у једном примјеру у нетипичном фонетском лику: по нашози кγфенци (1838, 172). Иако ову лексему немају у свакодневној комуникацији Паштровићи знају за кушенца, и под тим термином подразумијевају „исказано мишљење, став, мишљење изречено пред другима“. Напоредо са истанција у исправама се налази синоним истaнца, који у књижевном италијанском језику (и венецијанском дијалекту) функционише са двије фонетске варијанте instanza/istanza. У Исправама је у лику без н, у значењу молба: На истанцγ г[осподи]на алфиера (1800, 92). Значењем „степен судског поступка (виша инстанца, нижа инстанца — државна институција овлаштена за одређени степен одлучивања)“ чврсто

202

Миодраг Јовановић

је, као правно-административни термин, уграђена у општи лексички фонд књижевног језика. Паштровске исправе, „по заповиеди сγћа“ или заинтересованих странака, писали су канцелари, судски писари, који су као дужносници млетачке власти, на малој територији Паштровске општине радили више од два и по вијека. Но, у говору реципијенту, посебно у писаним документима, лик канцелар није широке употребе. Од лат. cancellus, основа је уобличавана романским суфиксима -ер, -ир и -ијер: канцелер/канцељер, канцелир, канцелијер, који су у писаним траговима области Млетачке републике и потврђени. Међутим, у паштровским исправама доминантни творбени модел је cancel + ijer4, a његовом устаљивању допринио је итал. лик cancelliere (писар), чија је употреба у Паштровићима проширена црквеном и судском администрацијом. Иако данашњи Паштровићи у колоквијалној употреби немају ову лексему, добро је памте, али не у значењу писар — канзалијер је за њих „по рангу највиша личност паштровске народне скупштине Банкаде; онај који је главни администратор и који води засиједање Банкаде“. Изворни млетачки лик у језику примаоцу најчешће је асимилацијом е > а, и замјеном ц > з адаптиран као канзалlјер: Нодара или ти канзалијера (1716, 29), Крсто Перазићъ канзалиеръ (1800, 91), о коега драго казалиера (1829, 142), Одъ руке коега драго канзалиера (1837, 170); Канзалиер Зано Зановићъ (1846, 192); Канзалиеръ Андриа Радовъ (1745, 41). Иако је много необичнији, у исправама је потврђен и асимиловани лик са изворним ц (канцалlјер): Стиепо Ћγда канцалиеръ копиахъ (1798, 70), Стиепо Ћγда канцалиеръ (1800, 81), а приличан је број примјера у којима је ова лексема из језика даваоца усвојена без промјене, али написана углавном са полугласником на крају (канцелијеръ): Вици канцелиеръ (1758, 42), Стиепо Ћуда канцелиеръ (1787, 59), Канцелиеръ (1745, 40), Канцелиер Лука (1780, 57). Фонетски дублет канцелиер/канцалиер јавља се и у Записима   Иначе је у паштровском говору веома распрострањена употреба романских позајмљеница са секвенцама -ир, -ер у свом саставу, које су прилагођавајући се домаћем језичком осјећању изворни лик најчешће престилизовале (-ир, -ер > -ијер), при чему се на први поглед чини да су у питању лексеме са двосложним рефлексом старога вокала јата — једном је вокал е графемом јат грешком написан у лексеми канцеларија: γчинѣно γ пγпликози канзалѣриi (1825, 117). 4

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 203

Kомунитади топиљске: „канцелиер од комунитади“, а на појединим мјестима у рукопису овог документа забиљежено је „канцалиер“. Сибилант ц је много постојанији у именици на -ија, данас широке употребе — канцеларија (< лат. cancellarius, итал. cancellerìa), а многе су исправе „γчинене γ пγпликои канцеларии“, па за ову именицу има доста примјера. Употребљава се и према моделу изворног латинског лика (канцелaрија): колико да е γчинено γ пγпликои канцелариi (1826, 134); γ кесаро кралѣвску канцеларию (1841, 181), али је много обичнија у асимилованом облику — као у савременом говору (канцалfрија): γчинѣно по пγпликой канцалерии (1820, 113), γ пγпликγ канцалерию (1823, 119), естъ γчинѣно γ пγпликγ канцалерию (1823, 119), канцалериу преториалску (1824, 128), γчинѣно у пγпликои канцалерви (1842, 183), колико да ие учинено у пуплику канцалериу (1844, 190). За разлику од лексеме канзалијер, сибилант з је у ријеч канцеларија ријетко продро — са два вокала а у почетним слоговима (канзалfрија): учинено у пуплику канзалерию (1834, 164), колико да ие γчинено γ пγпликγ казалерихγ (1840, 177). У анексном рјечнику мање познатих ријечи приређивачи Књиге паштровских исправа 1990. године наводе фонетски лик канзелерија — уред, канцеларија, који нијесмо могли пронаћи. Напоредо са лексемама канзалијер/канцелијер, у значењу писар, јавни биљежник, са нешто мањом учесталошћу, у паштровским исправама се за ово занимање појављује именовање нqдeр: γчинѣна одъ пγплика нодара (1827, 135), али ти пупликога нодара (1829, 142), кωликω да е γчиненω ωд рγке кωега драго пγплик ωга нωдара (1833, 144), али ти пупликога нодара (1837, 170). Широка је употреба фонетског лика нотар (< лат. notarius, итал. notaro) у областима дуж јадранске обале (и шире: уосталом нотар је дио активног фонда ријечи савременог језика) — у југоисточној Боки (са другачијим акцентом): „Вbљe пpћ код нотaра да ми завgдj тестамfнат“; у сјеверозападној Боки которској: нqтeр; у Дубровнику: нqтeр, -ара (м); међутим, нема га у овој књизи паштровских исправа. Лик нодар заправо је примљен као готова позајмљеница из венецијанског дијалекта — nodar(o), којим се између 13. и 16. вијека именовао биљежник. Напоредо са млетачким нодар паштровске исправе, од исте основе потврђују, једним примјером, још један стари лик нотbнт: брата Вγка Иωванова нотанъте Станъкове;

204

Миодраг Јовановић

са суфиксом -ант, који води поријекло, по мишљењу Ивана Клајна, од латинског партиципа презента. Именица нqта — извјештај, забиљешка, писмено саопштење, и данас присутна посебно у дипломатском општењу („протестна нота“) има идентичан лик и у венецијанском дијалекту и у италијанском језику, а потврђен је у једној исправи из Паштровића: Нота от прћие yо понесе Стане (1843, 189). Облик нота је посебно опстао у изразу „нота бене“, који се често чује на нашој обали у значењу „добро обратити пажњу на нешто“. Потекло од венецијанског notabin много је чешће у писаној него у усменој реализацији, посебно у менталној сфери права и администрације. Не само у Паштровићима већ и у области цијеле Боке которске и данас се употребљава глагол нотbт, -ам (вен. notdr, итал. notare) — биљежити, записати (југоисточна Бока: „Бqље би било да тp нотaш, јер ћеш lначе забqравит“; сјеверозападна Бока: нsтат, -eм); а потврђен је, у супинској форми инфинитива, и полугласником на крају, у једној исправи с краја 18. вијека (1797): ωћемо нотатъ право и чисто, Моó браћа ωћемо нотатъ. Разни документи су углавном овјеравани печатом, штамбиљем, који се у исправама назива бwла (вен. bolo, итал. bolla), ријеч коју памте и данас у Паштровићима као „печат, штамбиљ којим се овјерава писмо или неки докуменат“. У Речнику САНУ етимологија се изводи од лат. bulla, преко итал. bolla — лоптица, колут. Прво му је значење округао печат, владарска исправа с печатом, а друго таксена марка. Шире је распрострањености од Паштровића, али у фонетском лику мушког рода бул — поштанска или таксена марка, ном. множ. гласи бwлови и бwли (у сјеверозападној Боки само бwли), ген. множ. бwлtвe и бvлe. У 16. и 17. вијеку ова лексема (у значењу диплома) у Паштровићима (забиљежена и код Вука) јавља се у двије фонетске варијанте романског поријекла була и бола. У паштровским исправама (примјери су из 19. вијека) једино је була5: потврћγе се бγломъ † комγнитади (1800, 81). Паштровске   Замјена романског о вокалом у може се сматрати у паштровском говору израженом појавом и објашњавати се посљедицом затварања артикулације (нпр. у ријечима: багулkн < вен. bagolina — штапић, боцvн < вен. bozsn — повећа флаша, бутkга < итал. bottega — радња, куфkн < итал. confine — граница итд.). Међутим, код ове лексеме мора се указати на идентичан старији латински 5

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 205

исправе потврђују и деноминале од була — глагол на -ат(и) употријебљен у истој исправи (у аористу), заједно са именицом (у значењу печатити, ударати жиг — итал. bollare): буломъ госпоскомъ буласмо по закону нашему (1846, 192); и придјев булат — запечаћен: власти поради карте булате 1842, 188. Мотивисана округлим обликом у призренско-тимочким говорима може да значи „кокица, распукло кукурузно зрно: да избулкам булке“. Од лат. bulla настала је лексема булентkн/булетkн — према Скоку, са двоструким итал. деминутивним суфиксом -ettino (18. в.) < вен. boletin, итал. bollettino — кратак извјештај, „затворена писана порука која се шаље по особи“, цедуљица. Приређивачи Исправа ову лексему преводе још као обавијест, порука; у Речнику САНУ стоји итал. bullettino, а лик са вокалом у налази се у паштровским исправама: имасмо едам бγлентин да наплатимо (1798, 71). У значењу цедуља у Речнику САНУ ова именица је женског рода булiтoна; у значењу „кратак извештај“, а са уметнутим н (булiнтoн, -mна), мушког. Без обзира на значење, на Приморју је ова ријеч углавном устаљена са н, која је често употријебљена у рукопису Записа Kомунитади топиљске, који се налази у Херцегновском архиву — у извјештајима „од соли“; такав лик је и у другим дијалекатским рјечницима са Приморја које смо прегледали. Можда је на распрострањеност фонетског лика булентин утицало једно друго значење, и много фреквентнија употреба у говорима (иако га у Исправама у том значењу нијесмо потврдили) — рибарски термин, „дуга узица са више удица на крају (онда на дно помоћу олова са копна се баца далеко у море)“. Петар Скок сматра да је булентин далматско-романски лексички остатак из рибарске терминологије од volantino, поименичени партицип презента од volare — летјети, volans, ген. -antis, помоћу лат. суфикса -īnus, а да је прелазак иницијалног в > б далматско-романски батицизам. У Дубровнику та лексема је потврђена у 16. вијеку, а биљеже је, искључиво у овом значењу, и савремени рјечници из овога краја: булiнтoн, -mна, м — справа за фонетски лик bulla. Изгледа да је ова ријеч, много више од денотатума, и много даље од простора Паштровића и приморских говора, преживјела у фразеологизму „бити у були“ (шворц, у невољи). То је њено колоквијално значење — „задужење у поенима у игри карата“, односно „имати мањак, дефицит“, што се колоквијално даље развијало.

206

Миодраг Јовановић

рибање помоћу удице: Lдемо нaс двsјица дdнас на булiнтoн. Као рибарски термин у Паштровићима није позната. Исправа је могла бити „печатана“ и wрмtм, односно многе се исправе завршавају „овјером“, „трагом“ — „урмом/урмицом у вечни виекъ“ (за све потомке) (рум. urma — ове лексеме нема у рјечницима венецијанског и италијанског језика): 1828, 141: кћесмо продати и продасмо γрмомъ, γрмомъ и γ вечни виекъ, продахъ и либерахъ γрмомъ γ вечни виекъ; 1829, 142: урмомъ у виекъ; 1839, 176: последниема урмомъ у вѣчни виекъ. Овај шаблонизирани израз писари су реализовали, у сагласности са стањем у паштровском говору, у варијантама са м и н на крају ријечи6. У вези са овом лексемом један нам је лик, иако може изгледати као штампарска грешка, посебно привукао пажњу — лик без написаног финалног м: урмо у влечни виекъ (1876, 203)7. У једној исправи из 1840. године употријебљен је деминутив (wрмица): то продадок и продакъ урмицомъ у вечни виека — ни урма, ни урмица више не живе ни у сјећањима данашњих Паштровића.   Укрштањем двају гласовних система — словенског и романског — у говорима дуж обале Јадранског мора настале су, и усталиле се у различитим размјерама, и у чакавским (у којима им је изгледа извориште) и у штокавским говорима, одређене иновације, тзв. адријатизми, међу којима је и прелазак м у н на крају ријечи. Идући од приобаља Истре ка Црној Гори процес дебилабијализације финалног м је интензиван све до области Спича, гдје није ни потврђен. Што се Црне Горе тиче, јавља се и у многим приобалним говорима, без обзира на то да ли су новоштокавског или зетско-јужносанџачког типа. Исправе из 19. вијека су показатељ да је процес м > н у финалној позицији у овом периоду, у односу на претходна два вијека, прилично узнапредовао — 1833, 144: γрмωнъ γ вечни виек; 1836, 169: продасмо γрмонъ γ вечни виекъ, речени конавлиѣъ леберасмо γрмонъ Раду; 1837, 170: нѣговиема пошлѣдниема урмонъ у вѣчни виекъ; 1838, 175: последниема урмонъ у вѣчни виекъ; 1850, 193: урмонъ у вѣчни виекъ. Иначе је овај адријатизам изражена особина савременог паштровског говора (наг\ћjн и прaшoн жlто, lдjн да крaден нeрqду; са Стaнон, са њgговон тон женpн; нlјесан одlјо тbмо). 7   У савременом паштровском говору изражено је присутно губљење сугласника у позицијама сантхија, тј. додира двије ријечи, при чему изостаје изговор завршног гласа прве ријечи — и пред сугласником, и пред самогласником, чак и на крају говорног такта — нbзe(д) зb Бzдву, пошp qпj(т) у Повртlцу, јa би бlјо срgтан чqје(к), продvжи нbприје(д). У овом говору појава је попримила велике размјере: иако се прецизно не могу утврдити правила када ће се (или неће) изговорити одређени гласови, и пред којим сугласницима у позицији сантхија, у једном смо ипак сигурни — типични Паштровић рађе бира варијанту са пропуштањем изговора. 6

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 207

С обзиром на то да се велики број паштровских исправа тиче разних правних и приватно-правних спорова појединаца или двију фамилија око диобе или замјене земље, спорова око заоставштине, изјава свједока, купопродајних уговора, уговора о замјени имања, природно је што се ови садржаји у документима означавају разним вербалним реализацијама. Диоба, исправа о диоби, дијељење, одвајање означавано је термином дивижјvн/ девижјvн. У говору Паштровића усвојена је и адаптирана варијанта из језика даваоца — према изговорној варијанти италијанског лика divisione (дивизјоне), вен. divider — раздијелити. Ријеч у исправама функционише у двије фонетске варијанте — обичнија, вјернија изворном италијанском лику (divi-): Како изговара дивижиγнъ предъ нима (1606, 15), ови дио мои како изговара дивижиγн (1606, 16), понища кγнфине † дивижиγна Главинахъ (1825, 133) и друга адаптирана дисимилацијом (divi- > dеvi-), при чему Скок процес di > dе назива венецијанизирање: тγ изниехъ нашъ девыжиюн (1606, 15), Копию ω девижиюна (1606, 15); Абоцъ † девижиωна мећγ браћомъ (нед. док., 204); супституцију романског о вокалом у у паштровском говору већ смо констатовали као обичну појаву. На шароликост фонетског лика ове лексеме утиче и писање/неписање полугласника у финалној позицији: неговъ дивижиγнъ кои кажγе праве кγнфине (1825, 133), трећи дио како изговара дивижиγн (1606, 16), односно, варијанте са ы (девыжиюн) и и (дивижиγн). На први поглед је тајанствен примјер са наставком -и, умјесто -а: даем овγ копиγ од дивижиγни (1606, 16). Познавање ситуације у савременом паштровском говору отклања недоумице: постоји одређен број именица које показују извјесну колебљивост у роду, односно понашају се као именице мушког и женског рода. Нетипичан је, што се тиче живог говора, један примјер са испуштеним вокалом γ/ю: а ће дивижинъ Главинахъ изговара (1825, 133). Правни термин дивижјун/девижјун, као језички траг некадашње вишевјековне владавине млетачке државе, у данашњем говору Паштровића застарио је и комуникативно је неупотребљив. Спорови приватних лица, настали разним поводима, пресуђивани у исправама, подразумијевали су и поштене процјенитеље штете. Било је то у надлежности службеника млетачке власти, у

208

Миодраг Јовановић

првом реду прокарадура, стимадура, официјала и др., добро познатих и данашњим Паштровићима. Прокарадvр (млет. procuradsr, итал. procuratore — процјенитељ, старатељ). Оба значења су сачувана у свијести данашњих Паштровића: „процјенитељ, онај који је од власти или између људи изабран да процијени неки спор или нечије имање, али и да процијени нечије право на одређени поступак. Забиљежено је да је прокарадур неко из мужевљеве фамилије ко је због угледа одређен да буде тутор и заштитник удовице послије смрти њеног мужа“. Адаптивна паштровска форма прокарадур, од изворног млетачког лика procuradsr (етимолошки латински агентивни суфикс -ator) добијена је, сматрамо, уз два фонетска процеса: асимилацијом у > а, те супституцијом млетачког o домаћим вокалом у — као у многим другим лексемама: За мое прокарадγре (1784, 58), Како прокарадура поставлиен (1842, 187), Како прокарадγр синовах поконога Мiхата (1758, 42), Прокарадγра Махинића (1758, 42). У истом лику назив за млетачког управног чиновника усвојен је и у сусједној Црмници (260). Нешто другачија фонетска варијанта у једној исправи нетипична је, узрокована необавијештеношћу писара, а није особина говора краја у којем се употребљава: Оставлóм за моие прокуродуре (1852, 196). Од исте основе једна исправа (у истој реченици јавља се прокарадур) потврђује лексему прокура (итал. procura) — пуномоћ: Прокарадγра Махинића с прокγром чистом (1758, 42). У Паштровићима је женског рода, као и у извору, док је у Дубровнику адаптирана у лику мушког рода — прsкzр, од чега је и „име овлашћеног лица које у неком надлештву има право потписа“ прокyриста, такође мушког рода. И лик паштровских исправа прокарадур познат у Дубровнику и околини, само што је сачувао етимолошко т из латинског суфикса -атор (прокуратор). Од procurа у једној исправи употријебљен је назив службеног лица на -ум: имаюћи област прокγрγмγ нихъ истомγ γчинена (1800, 90), што може, уколико није у питању само непоуздано језичко осјећање писара, подсјећати на неки старији слој посуђеница (балканско-латински), што нијесмо могли потврдити. С друге стране, у вези са млетачким procuradsr старији латински текстови потврђују старији лик на -ум: Simul procuratum est.

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 209

Стимадvр. Основно значење (млет. sœ timadsr, итал. stimatore) — процјенитељ штете, данашњи Паштровићи проширују — остао је у пријатној успомени: „онај који је храбар и достојанствен, онај који заслужује поштовање и част“. Стимадур је и процјенитељ у разним споровима, онај којем се вјерује да ће праведно да пресуди, који неће никога оштетити у спору. Садржаји многих исправа подразумијевају постојање и улогу стимадура, отуда и много потврда (и у истој исправи) за углавном стабилан фонетски лик: 1766, 43: Ми више речени стимадγри, Биће подписано ωд… стимадγрах; 1799, 77: коизи стимадγри приказаше; 1825, 117: Ставили смо доброволно два стимадура, Ми стимадγри поћiосмо, † истиехъ стимадγрехъ, Перазићъ еден † стимадγрахъ, † више речениехъ стимадγрехъ; 1825, 130: поставише де комунаменте два стимадура, стимадури поћиише на исту бащину; 1825, 131: еднога стимадура кои чини кръстъ; 1829, 142: четири наше брата и стимадура, о истине стимадура потврђује Иωво, како еден † стимадуре. Ријетко се основна фонетска варијанта, због грешака писара, како сматрамо, поремети: † сатимадγра, † више речение сътимадорахъ (1777, 55); два стамадγра † ωвога сγда (1799, 77). И вршење радње стимадура често је у паштровским документима означено глаголом стимати (осим Паштровића, чује се и у Дубровнику, Перасту, Прчању, чак у Пиви и Дробњаку) — 1766, 43: По кγшеции нашои стимасмо; 1777, 55: да тγ баyинγ сътимаю, и тγ баyинγ сътимасъмо; 1798, 71: стимаюћи по нашози дγши стимасмо; 1799, 77: То стимаше и γциенише; 1825, 117: По кγшециi нашози стимасмо; 1825, 130: по кушенциi стимаше, Наиприће стимаше двие печице бащине; 1827, 135: а ово како стимаше; 1829, 142: по нашои кушенци стимасмо. У истој реченици употријеби се и вршилац радње и глаголом означен процес: онолико колико бγде стимано одъ стимадγра (1838, 172). Паштровски говор данас из далеке прошлости памти и апстрактум стима — поштовање, указивање почасти, уважавање, такође и процјена, праведно процјењивање, коју нијесмо пронашли у Књизи исправа из 1990. године. Заједничко свим овим лексемама јесте устаљена иницијална група ст8 (и прелаз романског вокала 8   Сугласничка група œst (št), која представља млетачку црту, чешће је у паштровском говору замијењена италијанском st (обично је за адаптацију примаран, како смо већ истакли и показали, венецијански лик): кbстoг (млет.

210

Миодраг Јовановић

о у домаће у), али у сродним говорима то није правило: у Црмници постоји дублет са млетачком и италијанском почетном секвенцом стимадvр/штиматvр (нешто измијењен фонетизам изворног млетачког облика, односно суфикса -adur, а у складу са старијим -atorem); у дубровачкој регији имперфективни глаголи на -ва- гласе: стимавати/прештимавати. Официјaл. Иако се налази само у једној исправи из 1846. године: И тако би реферта од нашега официала, и данашњи Паштровићи у истом фонетском лику памте улогу референта у вршењу млетачке власти у овој области — официјал је био, кажу они, „званичник, именовано лице, заступник; забиљежено такође да се официјал помиње и као чиновник паштровског збора Банкаде“. Италијански језик познаје три фонетске варијанте ове лексеме — архаичнију officiale, и новији дублет ufficiale/uffiziale, при чему је примјер из паштровских докумената адаптиран према архаичном италијанском лику (и венецијанском оfizidl — мада се изговара ufizidl). У војној номенклатури млетачке државе то је био „војник којему је принцип дао право на ауторитет у некој области или војсци“. Истим путем, преко италијанског дублета (старијег officio и новијег uffiziale), додатно се прилагођавајући домаћем творбеном моделу (романска основа + суфикс (а)н) у општи лексички фонд паштровског говора и савременог језика ушао је и прилог официјелно — службено, званично. Имајући увид у цјелокупну грађу коју смо овдје изложили препознају се неке тенденције. Закључили смо, узор за примање или престилизацију позајмљенице био је најчешће лик из млетачког (венецијанског) дијалекта, који је веома често (али не и обавезно) идентичан са италијанским. Уколико су млетачки и италијански лик различити, обично је новостворени паштровски својим гласовним и морфолошким склопом ближи млетачком. Мањи фонд ријечи објашњава се утицајем стародалматског и балканско-латинског или се препознају трагови укрштања ова два романска дијалекта. caœstigo, итал. castigo), скbле (млет. œscala, итал. scala), костbњ (млет. caœstagna, итал. castagna), лbстра (млет. laœstra, арх. итал. lastra)… Ван ове сугласничке групе с, у складу са особинама млетачког дијалекта, може се изговорити и као ш: шпlјzн (млет. œspisn, итал. spione), шкbтула (млет. œscatola итал. scatola), шкудgла (млет. œscodela, итал. scodella) итд.

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 211

Неки термини добили су на паштровском терену особени лик сврставајући се тако у правни дијалекатски терминосистем (инспирисани и креирани различитим језичким механизмима — деривацијом, метафоризацијом, позајмљивањем, првенствено вођени домаћим језичким осјећањем). Треба и ово рећи, поједини ликови могу бити резултат грешака појединих писара исправа, њихових особених манира, аутоматизма у писању, који увијек не морају потврђивати такав изговор у Паштровићима. Обичност употребе појединих ријечи које су нашле мјесто у нашем раду у наглом је опадању, слободно се може рећи да су дио пасивног фонда, штавише, значења многих су данашњим говорницима у Паштровићима непозната. Много је занимљивих ријечи за које би се могло рећи да су данас ријетка и блиједа чињеница некадашњег живога говора. Историјска стварност, а то су више од три и по вијека млетачке власти, најдиректније се рефлектовала и на правно-административну терминологију, њиховим одласком престала је потреба за многим лексичким ознакама, чија су значења временом маргинализована. Извлачећи из корица Књиге паштровских исправа тридесетак лексема које припадају сфери права, објављене 1990. године, овдје смо их хтјели мало актуализовати. Остаје питање да ли су неке од њих биле дио активног лексичког фонда паштровског говора и у времену настајања документа. Познајући особине савременог паштровског говора, реконструисали смо и акценатски лик свих анализираних термина.

ИЗВОРИ [1] Бојовић и други 1990: Јован Р. Бојовић, Мирослав Лукетић, Божидар Шекуларац, Паштровске исправе. Будва–Подгорица: Историјски архив Будва, НИО „Универзитетска ријеч“ Подгорица, Књига 2. ЛИТЕРАТУРА [2] Бојанић, Тривунац 2002: Михаило Бојанић, Растислава Тривунац, Рјечник дубровачког говора. Београд: СДЗб XLIX, 1–458. [3] Boerio 1998/1856: Giuseppe Boerio, Dizionario del dialetto veneziano, seconda edizione (aumentata e corretta). Venezia: Giunti, 1–971. [4] Divković 2006: Mirko Divković, Latinsko-hrvatski rječnik. Bjelovar: Biblioteka Rječnici (urednik Eduard Šivak), izdavač: Dunja d. o. o.

212

Миодраг Јовановић

[5] Записи Kомунитади топиљске, Херцегновски архив (у рукопису). [6] Јовановић 2005: Миодраг Јовановић, Говор Паштровића. Подгорица: Универзитет Црне Горе, Библиотека Филозофскофилолошке науке, штампа „Графичар“ — Ужице. [7] Клајн 2003: Иван Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Београд: Прилози граматици српскога језика II (други део: суфиксација и конверзија); издавачи: Завод за уџбенике и наставна средства — Београд, Матица српска — Нови Сад, Институт за српски језик САНУ. [8] Липовац Радуловић 1998: Весна Липовац Радуловић, Романизми у Црној Гори — југоисточни дио Боке Которске. Нови Сад: Библиотека Посебна издања, МбМ плас (друго допуњено издање). [9] Милетић 1940: Бранко Милетић, Црмнички говор. Београд: СДЗб IX, 211–663. [10] Милосављевић 2017: Тања Милосављевић, Лексика српског призренског говора. Београд: СДЗб LXIV, 1–601. [11] Мусић 1972: Срђан Мусић, Романизми у северозападној Боки Которској. Београд: Филолошки факултет, 1–275. [12] Palazzi Fernando 1974: Fernando Palazzi, Novissimo dizionario della linqua italiana. Milano: Enciclopedia universale Fabbri. [13] РСАН: Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Београд: САНУ — Институт за српски језик, књ. I–XIX. [14] Скок 1971–1974: Петар Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика. Загреб: ЈАЗУ, I–IV.

Miodrag JOVANOVIĆ LEGAL-ADMINISTRATIVE TERMS AS TRACES OF THE VENETIAN RULE IN PAŠTROVIĆI Summary    The historical reality of the area of Paštrovići, which includes more than three and a half centuries of Venetian rule, was most directly reflected in the legal-administrative terminology of the area. The role model for adopting or re-styling borrowed words was most frequently a character speaking the Venetian dialect. A smaller number of words are explained by the influence of the old Dalmatian and Balkan-Latin speech, or sometimes are characterized by the overlap between two Romance dialects. Some words have made undergone within-Paštrovići innovations, thus becoming a part of the legal-administrative dialect system of terms. It has been proven that Paštrovići are not the only ones to claim ownership of particular lexemes, which are usually a part of a wider areal of Montenegrin speech, and even speech along the Adriatic coast — all the areas once governed by the Venetian state. With the end of the Venetian Republic, the need for numerous lexical terms from the legal sphere also disappeared, and their meanings were marginalized over time. The frequency of use of certain words which found their place in our paper is rapidly decreasing, and their meanings are unknown to the current inhabitants of

Правно-административни термини као трагови млетачке власти… 213 Paštrovići. The question remains whether some of them were a part of the active lexical fund of the local speech at the time when Paštrovići identification documents first started appearing. Knowing all the idiosyncrasies of contemporary speech in Paštrovići, we have also reconstructed the stress patterns of all the analyzed terms. Key words: Pastrovici documents, law, judicature, administration, Pastrovici region, Kotor Bay, Venetian Republic, dictionary, etymology, Romanic

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 811.163.4’373.237-055.2

Јелена БАШАНОВИЋ-ЧЕЧОВИЋ*

О ТВОРБЕНО-СЕМАНТИЧКОЈ СТРУКТУРИ РЕГИСТРА ЗАНИМАЊА, ЗВАЊА И ТИТУЛА ЖЕНА И МОГУЋНОСТИМА ЊЕГОВЕ ДОПУНЕ Сажетак: У раду је представљена творбено-семантичка структура Регистра занимања, звања и титула жена, моциони суфикси и творбени модели у чијем резултату настају именице којима се означавају женски носиоци занимања, звања, титула и функција. Такође, сагледанo је и који су се творбени форманти и модели издвојили као најпродуктивнији од времена објављивања Регистра, данашња тенденција њихове употребе, те колико су и да ли су постали саставни и равноправни дио општег лексичког фонда нашег језика. Кључне ријечи и синтагме: именица, суфикс, моција, моциони суфикс, творба ријечи, семантика, творбени модел, родно осјетљиви језик, Регистар

1. Родно осјетљиви језик је језик у којем је видљива категорија рода и који не садржи ни експлицитне ни имплицитне увредљиве дискриминишуће изразе. Манифестација тог језика и један од најистакнутијих аспеката његове употребе јесте питање односа између именица м. и ж. рода у оквиру семантичке категорије занимања, звања, титула, функција1 и инсистирање на досљедном именовању жене као њиховог носиоца. У складу са тим, мовирани *   Доц. др Јелена Башановић-Чечовић, ЦАНУ, Институт за језик и књижевност „Петар II Петровић Његош“, Подгорица 1   Семантичка категорија nomina agentis et professionis.

216

Јелена Башановић-Чечовић

фемининум2 почиње учестало да се употребљава у различитим функционалним стиловима и подстиловима (нарочито у разговорном и новинарском стилу), што не упућује на одсуство творачких снага у језику већ на творбене потенцијале језика, који стимулише индивидуалну креативност и судјелује у богаћењу лексичког фонда (када и ако то дозвољавају творбене и семантичке могућности језика). Међутим, данашња употреба родно осјетљивог језика неријетко се удаљава од „мјере коју структура самог језика дозвољава“.3 2. И у нашем језику развој лексике у деривацији именица прати појачано активирање моције4 у сфери женских занимања, звања и титула. Коришћење уобичајених творбених модела, али и проналажење нових, које обично условљава побољшан друштвени положај жене и све већи број жена на одређеним позицијама, резултирало је израдом Регистра занимања, звања и титула жена5 2013. године. Важно је напоменути да је Регистар прилог употреби родно осјетљивог језика у сфери јавне комуникације, да не нормира употребу именица женског рода у наведеној семантичкој категорији, него их региструје, пописује, истовремено упућујући на некада двојаку могућност за исто именовање (у рубрици „Алтернативно“). 2   У стручној литератури мовирани фемининум дефинише се као именица којом се означава биће женског пола, а која је настала у моционом творбеном процесу од именице м. рода истог коријена. В. о томе: Божо Ћорић, Моциони суфикси у српскохрватском језику, Филолошки факултет Београдског универзитета, Монографије, књ. LIII, Београд, 1982, 6–7. 3   Соња Ненезић, „Активизација и конкурентност неких моционих суфикса у језику црногорских медија“, у: Језичка ситуација у Црној Гори — норма и стандардизација, Научни скупови, књ. 87, Одјељење умјетности, књ. 29, ЦАНУ, Подгорица, 2008, 377. 4  Термине моција (као творбени начин обиљежавања разлика у полу) и моциони суфикс употребљава Радосав Бошковић, чији су радови Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници (1936) и Око суфикса -ица (1967), како истиче проф. З. Радуловић, „главни ослонац и полазиште за обраду тема овог типа“. В. о томе: Зорица Радуловић, „Мовирани феминини као конкурентна језичка средства“, у: Из језичке проблематике, Културно-просвјетна заједница Подгорице, Подгорица, 2004, стр. 72, фусн. 2. 5   Сања Мијушковић, Регистар занимања, звања и титула жена (Прилог употреби родно осјетљивог језика у сфери јавне комуникације), Министарство за људска и мањинска права, Одјељење за послове родне равноправности, Подгорица, 2013.

О творбено-семантичкој структури Регистра занимања…

217

2.1. Регистар садржи изведенице за занимања обухваћена Стандардном класификацијом занимања, као и нека старија занимања којих нема у тој класификацији, али је ауторка процијенила да су и даље жива у јавном дискурсу. Као извори у ексцерпцији грађе коришћени су: шестотомни Речник српскохрватскога књижевног језика МС–МХ, правописни рјечник Правописа црногорскога језика из 2010. и рјечник из књиге Род и језик6. Важно је нагласити да Регистром нијесу забиљежене само именице са значењем „лице женског пола“, већ је у првој рубрици наведен облик основинске именице (граматичког мушког рода, која по мишљењу неких лингвиста може да означи и „лице уопште“). Тако су мовирани фемининум и корелативна именица м. рода представљени као моциони пар, што истовремено даје могућност издвајања суфиксâ који имају функцију мовирања. Семантички гледано, Регистар укључује именице којима се означавају жене према професији и занимању (нпр. менаџерка), према титули, друштвеном положају и почасти коју жена носи (нпр. деканица/деканка, ректорка/ректорица), према звању и функцији коју жена има (нпр. доценткиња, секретарка), односно према позицији у хијерархији предузећа (нпр. начелница). Поред представљања творбено-семантичке структуре Регистра, у раду ће бити корисно сагледати и данашњу тенденцију употребе неких Регистром пописаних мовираних феминина, али и који су се творбени форманти и модели издвојили као најпродуктивнији од времена објављивања Регистра, те колико су и да ли су постали саставни, односно равноправни дио општег лексичког фонда нашег језика. 3. Постоји више суфикса помоћу којих се може оформити родно осјетљиви назив занимања. Који ће се суфикс употријебити, зависи од облика основинске именице, који у начелу и условљава употребу одређеног моционог суфикса. Но, моциони суфикси некада чине корелативне суфиксалне парове — у том случају, употреба суфикса зависи од језичког осјећаја и интуиције говорника који употребљава родно осјетљиву „твореницу“, али и од језичке праксе која је неки суфикс издвојила као уобичајен на одређеном   Род и језик, приредиле: Свенка Савић, Маријана Чанак и др., Футура публикације — Женске студије и истраживања, Нови Сад, 2009. 6

218

Јелена Башановић-Чечовић

језичком простору. Од дванаест моционих суфикса, колико је забиљежио проф. Б. Ћорић у студији „Моциони суфикси у српскохрватском језику“, у Регистру су се својом продуктивношћу издвојила три: -киња, -ка и -ица. 4. У групи мовираних феминина са суфиксом -киња у Регистру су најбројнији они који су изведени од мушких корелатива са интернационалним суфиксом -ист(а): англисткиња, архивисткиња, нутриционисткиња, пијанисткиња, сценаристкиња итд., а обухваћени су значењем: „жена која се бави неком дјелатношћу, која има одређено занимање“. Реализоване у оквиру тзв. „интегралне моције“7 (тј. моције у којој је творбена основа цио назив мушког лица), ове изведенице добијају прилично стабилно мјесто у лексичком систему нашег језика, истина, уз посвједочену тенденцију њихове употребе напоредо са мушким корелативима. 4.1. Суфикс -киња продуктиван је и у творби прилично учесталих мовираних феминина од мушких корелатива са завршецима -ент и -ант и уопште од имена страног поријекла са завршним -т. У вези са тим, у Регистру биљежимо: агенткиња, асистенткиња, диригенткиња, доценткиња, продуценткиња, рецензенткиња; пројектанткиња, консултанткиња, лаборанткиња… Овом творбеном типу припадали би и облици за занимања које жене у Црној Гори ријетко обављају иако се у међувремену у свијету, па и у региону, појавило много пилоткиња и копилоткиња. 4.2. Анализа упућује на закључак да су у Регистру слабије заступљени феминини са суфиксом -киња, који су изведени од именица м. рода са суфиксоидом -граф у основи. Увидом у језик медија и нарочито интернета, који су данас значајно оруђе у обликовању језичке културе, именице типа дактилографкиња и костимографкиња имају много шири домен употребе од именица фотографкиња и географкиња. Када се укаже потреба за употребом других, корисници језика прије се опредјељују за описну идентификацију   Поред термина „интегрална моција“, за који је заслужан проф. Б. Ћорић, у лингвистичкој традицији издвојио се и термин Р. Бошковића „суплетивна моција“ (у којој је творбена основа окрњени назив мушког лица). Суплетивна моција може се илустровати примјером именице парламентарка, чији је мушки корелатив именица парламентарац. 7

О творбено-семантичкој структури Регистра занимања…

219

типа: „она која се бави фотографијом/географијом“ или за неутралну именицу мушког рода фотограф/географ.8 4.3. Феминини образовани од страних мушких назива са суфиксоидом -лог у основи у Регистру најчешће имају алтернативне ликове: анестезиолошкиња/анестезиологица, антрополошкиња/ антропологица, археолошкиња/археологица, гинеколошкиња/гинекологица, психолошкиња/психологица, педагошкиња/педагогица, социолошкиња/социологица, спелеолошкиња/спелеологица… Истина, језичка пракса упућује на закључак да изведенице са суфиксом -ица нијесу уобичајене за црногорски језички простор те да показују већу експанзију на хрватском језичком простору, док оне са суфиксом -киња полако постају дио лексичког фонда нашег језика без обзира на то што међу лингвистима има оних који сматрају да је мовирање именица на -лог ограниченог домета, да основе на -лог тешко „примају“ овај суфикс, те да женски корелативи именица на -лог представљају необична образовања, настала као посљедица настојања да се силом створе женски облици који неријетко садрже и тешко изговорљиве сугласничке цјелине. 4.4. Наведена творбена образовања упутила би на закључак да су мовирани феминини са суфиксом -киња остали у границама интегралне моције и прилично узуализованих творбених модела. Међутим, творба изведенице суткиња, која је предмет честих расправа у лингвистици9, према мушком корелативу судија, намеће се не само као прагматички, него и као граматички проблем јер би се у облику основинске именице прије очекивао двосложни маскулинум на -ац (судац)10, иако су ријетко забиљежени примјери 8   У ранијим истраживањима о употреби моционих суфикса у језику црногорских медија констатовано је да ови феминини не само да нијесу бројни, него нијесу ни фреквентни, те да новинари радије употребљавају описне конструкције типа: За кореографију је задужена…; костиме је осмислила… В. о томе: Соња Ненезић, „Активизација и конкурентност неких моционих суфикса у језику црногорских медија“, 380. 9   Јединственост мовираног фемининума суткиња правда се чињеницом да се мовирање, како истиче С. Ненезић, „не врши од именица општег рода на -а“. С. Ненезић, „Активизација и конкурентност неких моционих суфикса у језику црногорских медија“, 381. 10   Облик основинске именице начелно условљава употребу одређеног моционог суфикса.

220

Јелена Башановић-Чечовић

женских корелатива од именица м. рода на -ац (Регистар биљежи трговац — трговкиња). Треба напоменути и да је као резултат мовирања у Регистру изостала изведеница судијиница, коју као једини мовирани фемининум издваја правописни рјечник Правописа црногорскога језика, а језичка пракса је нерадо прихвата. Језичка пракса показује да се нерадо прихвата и „женски“ облик академкиња, који се у Регистру издваја као женски корелатив облику академик. 5. Моциони суфикс -ка најчешће учествује у творби именица ж. рода од мушких корелатива са завршним сугласником р. У вези са тим, у Регистру су најбројније именице изведене од именица м. рода на -ор и -ер, које показују висок степен узуализованости готово у свим функционалним стиловима. Такве су: амбасадорка, дизајнерка, директорка, инспекторка, креаторка, режисерка, спикерка, тенисерка… Овом типу припадала би и прилично одомаћена изведеница министарка, која је у Регистру једини женски корелатив именици министар (није наведен алтернативни облик министрица, који се спорадично употрeбљава). Језичка пракса показује да се женском корелативу шоферка, па и шумарка и рударка, супротставља принцип „уобичајене норме“, тј. језичке фреквенције и употребне вриједности. Можда разлог за нефреквентност наведених именица у нашем језику треба тражити и у чињеници да женска особа ријетко у Црној Гори обавља примарно „мушке“ дужности шофера, шумара и рудара. И именице из сектора војске и безбједности, које се усљед друштвених околности прије односе на мушкарца, имају у Регистру форме женског рода: генералка/генералица, официрка, подофицирка, потпуковница, полицајка… Иако наведено потврђује да присуство жена на одређеним позицијама утиче на прилагођавање језика новонасталој ситуацији, морамо бити свјесни чињенице да на путу продуктивне употребе оваквих феминина стоји и традиционално и патријархално устројен систем. 5.1. У неким од наведених феминина суфикс -ка алтернира са суфиксом -ица па је, уз директорка, у Регистру наведено и директорица. Алтернативни ликови су и докторка и докторица, професорка и професорица, ректорка и ректорица. Да суфикси временом проширују домен своје примјене, потврђују изведенице министарка и докторка, које су некада означавале супругу министра односно доктора. Изведенице које имају значење супруге мушкарца

О творбено-семантичкој структури Регистра занимања…

221

са одређеним занимањем, звањем, титулом, функцијом излазе из оквира именичке моције, па Регистар очекивано не биљежи наведена значења, која данас имају статус семантичког архаизма. Закључке о досљедном алтернирању суфикса -ка и -ица у именицама мушког рода на -ар (апотекарка/апотекарица, психијатарка/ психијатрица, педијатарка/педијатрица) ремете примјери изведеница магистарка и министарка, у којима се суфикс -ка ипак издвојио као репрезентативан. 5.2. Моциони суфикс -ка забиљежили смо и у именицама женског рода које представљају новији лексички слој: брокерка, портпаролка, конгресменка. Међутим, изостала је именица шоуменка, заступљена у језику црногорских медија и посебно говору младих. Моциони суфикс -ка често се додаје и домаћим именицама изведеним суфиксом -тељ: водитељка, редитељка, које данас имају широк домен употребе. Међутим, конкурентски суфикс -ица и њиме изведене именице: тужитељица, руководитељица, градитељица, истражитељица ипак су без веће примјењиве вриједности у нашем језику. Сложени суфикс -тељка доминантан је у творби феминина од мушких корелатива на -лац (нпр. преводилац — преводитељка, тужилац — тужитељка, извјестилац — извјеститељка, преносилац — преноситељка, ронилац — ронитељка), од којих се облик тужитељка издвојио као најпродуктивнији. 6. Моциони суфикс -ица најпродуктивнији је у категорији тзв. суплетивне моције — тачније, у случајевима када је творбена основа окрњени назив мушког лица. Најчешће га биљежимо у образовањима од именица м. рода на -(н)ик: правница, књижевница, умјетница, начелница, помоћница, управница, савјетница, сарадница, посланица… Нема сумње да су ови феминини прилично раширени како у говорном тако и у писаном језику, тј. имају висок степен узуализације. Без обзира на то што се посљедњи у низу облички подудара са лексемом општег значења, што резултира хомонимским паром (посланица значи и службену поруку владара или црквеног поглавара), који је могао да сузи могућност употребе феминина посланица, овај женски корелатив има широку примјену у нашем језику, вјероватно подстакнуту промјенама у друштву и све већим бројем жена на позицији изабраног представника народа.

222

Јелена Башановић-Чечовић

6.1. Структура Регистра потврђује ранија запажања истраживача да је суфикс -ица слабије продуктиван у оквиру тзв. интегралне моције. Њиме је изведен прилично уобичајен фемининум шефица, али и други, истина, слабије фреквенције, нпр.: предавачица, тренерица, за које ипак претеже употреба „неутралних ликова“ п ­ редавач и тренер. Суфикс -ица у изведеници адвокатица испољава се као конкурентски суфиксу -киња у прилично неодомаћеној изведеници адвокаткиња. Иако облик основинске именице, начелно, условљава употребу одређеног моционог суфикса, функцију мовирања од мушког корелатива архитекта има само суфикс -ица (архитектица), који, судећи по језику интернета, није уобичајен на црногорском језичком простору. 7. Суфикс -иња најмање је продуктиван моциони суфикс у оквиру семантичке категорије занимања, звања, титула, функција. Забиљежили смо га само у изведеници стручњакиња, која потврђује да је овај суфикс, иначе поријеклом из прасловенског језика, сачувао својство „спречавања палатализације“ веларног сугласника основе. Иако се додаје основама на сугласник к11, очекивало би се и издвајање феминина свједокиња, који је посвједочен у језику црногорских медија. 8. Суфикс -еса забиљежен је у свега двије моцијске творбе: стјуардеса и хостеса (према мушким корелативима стјуард и хост). Употреба именице деканеса сведена је на студентски жаргон и уопште говор младих, изразито је стилски маркирана и не представља примјер моционе творбе. 9. Моциони суфикс -а забиљежили смо у усамљеном примјеру именице врачара, која занимање жене смјешта у контекст магијског и ритуалног. 10. У неким случајевима посвједочено је одсуство женског члана моционог пара. С тим у вези, Регистар биљежи само облик аташе. Изостао је облик аташеица, који се издваја као женски корелатив у рјечнику већ поменуте књиге Род и језик.

  Иван Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Суфиксација и конверзија, ЗУНС, Институт за српски језик САНУ, Београд — Нови Сад, 2003, 105. 11

О творбено-семантичкој структури Регистра занимања…

223

ЗАКЉУЧАК

11. Извјесно је да је Регистар занимања, звања и титула жена понудио творбено-морфолошки коректне предлоге назива за женска занимања, звања, титуле и функције, иако сва образовања немају исту комуникативну вриједност. Међутим, наведене су и неке именице које нијесу најбоље рјешење (нпр. моциони пар писац — списатељица), а за неке именице нијесу уопште наведени мовирани феминини, нпр.: академац, алхемичар, бизнисмен, волонтер, дилер, млинар, морепловац, обавјештајац, омбудсман… Но, корпус регистрованих одредница добра је основа у даљем утврђивању и постављању норматива у овој области. Можда би језичку слику родног проблема у Црној Гори требало употпунити и осталим значењским категоријама именица ж. рода. Али, тада би се извјесно наметнуло питање да ли статус родно осјетљиве одреднице дати нпр. именици боркиња, која је најчешће заступљена у језику представница феминистичких организација. Нарочито ако се позовемо на мишљење по којем именице изведене од домаћих основа суфиксом -ац немају свог моционог пара. Јер језик, са једне стране, не пружа увијек могућности за творбу мовираних феминина, али, са друге, постоји језички потенцијал који на основу постојећих модела омогућава творбу великог броја родно осјетљивих именица. 12. Дакле, процес усвајања и употребе родно осјетљивог језика постоји, али је прилично спор у нашем језику. Истина, у односу на нека ранија истраживања, примјетан је значајан помак у афирмацији родно осјетљивог језика у Црној Гори. Међутим, још увијек у неким функционалним стиловима постоји отпор према његовој употреби. Они који му се опиру неријетко сматрају да су родно осјетљиве именице деконструкција патријархалног концепта, да на путу њихове продуктивне употребе некада стоје и одређена ограничења језичке природе, али и да „полно маркиране именице“ често нијесу прикладне. Овдје се намеће питање колико је категорија „прикладног/неприкладног“ лингвистичка и може ли бити релевантна за лингвистичке интерпретације будући да у нашем језику постоје и формални и семантички услови за творбу мовираних феминина. 12.1. Без обзира на прилично задовољавајуће граматичко-творбене могућности њиховог образовања, ни у једном функционалном

224

Јелена Башановић-Чечовић

стилу не можемо говорити о досљедној употреби женских форми. Нарочито у административно-правном, који показује највећи отпор према продору тзв. женских облика. У њему се још увијек родно неутралним именицама обухвата и мушки и женски род или се мовирани феминини употребљавају напоредо са мушким корелативима. Отуда закључак да употреба мовираних феминина не иде увијек укорак са социолошким и културно-политичким развитком друштвене стварности, те да језик не прати све већу заступљеност жена на позицијама које су некад биле предодређене за мушкарце. У прилог употреби родно осјетљивог језика не иде ни чињеница да инсистирање на коришћењу женског члана моционог пара често изазива подозрења чак и код лингвистички образованог саговорника/саговорнице. Иако је лингвистика скоро једногласна у ставу да тамо гдје лингвистички разлози не спречавају њихову творбу, ништа не би требало да стоји на путу њихове употребе.

ИЗВОР [1] Мијушковић Сања, Регистар занимања, звања и титула жена (Прилог употреби родно осјетљивог језика у сфери јавне комуникације), Министарство за људска и мањинска права, Одјељење за послове родне равноправности, Подгорица, 2013. ЛИТЕРАТУРА [2] Клајн Иван, Творба речи у савременом српском језику. Суфиксација и конверзија, ЗУНС, Институт за српски језик САНУ, Београд — Нови Сад, 2003. [3] Ненезић Соња, „Активизација и конкурентност неких моционих суфикса у језику црногорских медија“, Језичка ситуација у Црној Гори — норма и стандардизација, Научни скупови, књ. 87, Одјељење умјетности, књ. 29, ЦАНУ, Подгорица, 2008. [4] Он је рекла (зборник радова са Округлог стола „Употреба родно сензитивног језика“), Канцеларија за равноправност полова, Влада Републике Црне Горе, Подгорица, 2006. [5] Радуловић Зорица, „Мовирани феминини као конкурентна језичка средства“, Из језичке проблематике, Културнопросвјетна заједница Подгорице, Подгорица, 2004. [6] Род и језик, приредиле: Свенка Савић, Маријана Чанак и др., Футура публикације — Женске студије и истраживања, Нови Сад, 2009. [7] Ћорић Божо, Моциони суфикси у српскохрватском језику, Филолошки факултет Београдског универзитета, Монографије, књ. LIII, Београд, 1982.

О творбено-семантичкој структури Регистра занимања…

225

Jelena BAŠANOVIĆ-ČEČOVIĆ ON FORMATIVE-SEMANTIC STRUCTURE OF THE „REGISTER OF OCCUPATIONS, VOCATIONS AND TITLES OF WOMEN“ AND POSSIBILITIES OF THEIR AMENDMENT Summary This paper analyzes formative-semantic structure of the Register of occupations, vocations and titles of women, motional suffixes and formative models as a result of which nouns that describe women’s carriers of occupations, vocations, titles and functions have been formed. Moreover, it is perceived which formants and models have been isolated as the most productive since the Register has been published, today’s tendency of their use, and to what extent and whether they have become integral and equal part of the common lexical fund of our language. Key words and syntagms: noun, suffix, motion, motional suffix, formation of words, semantics, formative model, gender-sensitive language, Register

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 811.163.4’373.21(497.16 Дурмитор)

Владимир ОСТОЈИЋ*

ЈЕЗЕРСКО-ШАРАНСКИ МИКРОТОПОНИМИ МОТИВИСАНИ КОНФИГУРАЦИЈОМ ТЛА (СЕМАНТИЧКИ АСПЕКТ) Сажетак: У овом раду аутор разматра групу микротопонима језерско-шаранског тла мотивисаних природним обликом, положајем и изгледом. У зависности од начина транспозиције апелатива у властито име ову семантичку групу посматрамо преко двије подгрупе. Прву подгрупу чине називи настали непосредним преласком географског термина у властито име (Бbрно б\до, Гsмилице, Стрcна, Прhвој). У другој подгрупи обухваћени су називи настали посредним путем, поредбом на основу сличности по положају, облику, изгледу и сл. (Глcва, Бsрова глcва, Лcкат, Стbрац). Кључне ријечи: географски термин, апелатив, властито име, конфигурација, микротопоним, метафора

1. Језерско-шаранско говорно подручје у склопу дурмиторских говора припада новоштокавским источнохерцеговачким говорима српскога језика. Конфигурација језерске висоравни обогаћене котлинама, удолинама, узвишењима, гредама и кањонима и шаранско брдско-планинско подручје изломљено кањонима, оштрим литицама, изборинама, брдима и планинама, мотивисало јe именоватеље да сваком окрајку дају одговарајуће име. Колоритна слика избораног терена стоји иза обиља назива који дочаравају јасну слику конфигурације језерско-шаранског тла. На овом подручју,   Др Владимир Остојић, Никшић

*

228

Владимир Остојић

са врло специфичном конфигурацијом тла, човјек је везан за поднебље у којем битише и из саживљавања сa њим у свакодневној комуникацији рађају се адекватни термини са семантичком изнијансираношћу до крајње мјере. Творачка снага и виталност у језику, посебно у топонимији и лексици уопште, омогућили су житељима овога поднебља да непогрешиво лексички оцртају терен у свим појединостима, са изванредно прецизним семантичким нијансирањем и урастањем тих термина у онoмастичку номенклатуру. 2.1. Бројнa скупина географских појмова је очекивана на језерско-шаранском подручју с обзиром на тамошњу конфигурацију терена, која стоји иза обиља назива језерског брдско-равничарског и шаранског брдско-планинског подручја. Они означавају физиогеографска својства тла — изглед, облик, састав, и положај. Најбројнија је и семантички најразноврснија група на подручју о коме јe ријеч. Друкчију семантику од апелатива имају називи настали топонимизацијом географских апелатива и термина са којима су хомонимни. Такви називи директно упућују на географски објекат, губе своју семантичку вриједност, а „богате топономастички сaдржај“. (Жугић 2002: 216). Ово је тзв. nominatopographica гдје је прелазак географског имена у властито име непосредан. У ову групацију спадају они географски термини према којима су настали микротопоними, који указују на конфигурацију тла, положај и његов изглед, на природне и физичке категорије тла. У ову врсту не улазе географски термини који упућују на објекте које је уобличила људска рука, као ни термини друкчијег садржаја, као што су вода и водни објекти и сл. Овдје, дакле, указујемо на природна географска имена која одсликавају просту конфигурацију тла и чине основну топономастичку лексику (Пенавин 1987: 148, Жугић 2002: 216). 2.2. У оквиру ове групе дајемо и географске називе именоване тзв. топономастичким метафорама односно „мотивисане природним обликом топонима и изгледом тла“. Прелазак апелатива у властито име код nominametaphorica, за разлику од nominatopographica, посредан је, врши се поредбом на основу сличности објекта који се именије са оним што апелатив за именовање објекта има у свом семантичком садржају, што не значи да се у конкретном случају

Језерско-шарански микротопоними мотивисани конфигурацијом тла…

229

може говорити о једнакости, на примјер, апелатива плеће и микротопонима Плеће. Може се говорити само о сличности између плећа човјека или животиње и уздигнуте, нагнуте стрмине на неком узвишењу (Жугић 2002: 216–217). 3. Микротопоними на овом говорном подручју мотивисани конфигурацијом тла именовани су: (1) географским терминима и (2) топономастичким метафорама. 3.1. Nominatopographica. Cнтов вaл (Ал).1 Овако је именован један микротопоним у селу Алуга. Творбено је ово топономастичка синтагма од именице у управном члану и атрибута као њене одредбе у зависном члану. Именица именује објекат, а атрибут власника посједа на којем се налази камен посебног облика и величине. Бbрнt б\до (Нинк. Бор). Овом топономастичком синтагмом именовано је израженије, веће узвишење, кршевито са „локвањцима“ плодне подбарне земље. У њеном именском дијелу је географски термин у топонимији који именује објекат, а придјевски дио износи особину која указује на квалитет тла (подбарно земљиште). Бnјела стијiна (Нинк. Тара). Окомита стијена изнад ријеке Таре. Микротопоним је у синтагматској форми у којој именица именује објекат, а придјев одређује објекат по боји. Бhјдов шdнац (Вр). Овако је названа једна главица крушкастог облика на којој се налазе остаци зиданог камена — шанца за потребе разних војски које су туда пролазиле. Именским дијелом именован је објекат, а атрибутом се истиче власник објекта. Богsмољска прiвија (Бог). Овако је именован микротопоним који се налази испод једне дуге увијене косе у селу Богомоља. Творбена 1   У раду су употребљене следеће скраћенице за села и области: Ал — Алуга, Нин — Нинковићи, Бор — Борје, Тр — Тара, Вр — Врела, Бог — Богомоља, Нов — Новаковићи, Вир — Вирак, Ков — Ковчица, Шар — Шаранци, Међ — Међужваље, Гом — Гомиле, Сињ — Сињајевина, Сел — Селина, Рас — Расова, Шум — Шумановац, Бук — Буковица, Под — Подгора, Бар. Жуг — Баре Жугића, Јез — Језера, Пал — Палеж, Ор — Орашац, Теп — Тепца, Крш — Крш, Зм — Зминица, Дур — Дурмитор, Руд — Рудиновача, ПК — Пошћански Крај.

230

Владимир Остојић

топономастичка синтагма у којој географски термин у именском дијелу синтагме чини саставни дио властитог имена и номинује објекат, а атрибут га одређује по мјесту. Врcжја глdвица (Нов. Вир. Ков). Географски термин главица, који као апелатив означава мање узвишење, прешао је у овом случају у микротопоним и постао властито име. Пошто се објекат налази као узвишење изнад Вражјег језера, атрибутом је у двојној синтагми објашњен по мјесту. В^ови (Шар). Овај микротопоним именује најуздигнутији дио узвишења у Горњим Шаранцима. Карактеристачан је по висини и изгледу, није обрастао шумом и издиже се изнад осталих врхова Сињајевине. Глdвице (Вр. Ал). Деминутив од глава и плуралски облик од апелатива главица. Данас је са изгубљеном везом са основном лексемом. Овим називом је именован микролокалитет заобљених врхова, испресијецан влакама и удолинама са благим превијама између узвишења и благим странама. По облику и изгледу је назван Главице. Гsмилице (Вр). Деминутив од апелатива гомила и плуралски облик апелатива гомилица. Овдје није изгубљена веза са основном лексемом. Микротопонимом се именује један травнати терен, дјелимично обрастао клеком, по којем су разбацане гомилице (мање гомиле) ситног камења. Гqлo врх (Међ. Тар). Овом двочланом синтагмом именован је један истурени врх наспрам Црнога врха. Није обрастао шумом, али је доста травнат. Именицом се именује објекат, а атрибутом се одређује изглед објекта. Ц]нo в[х (Међ). Топономастичком синтагмом је именован најуздигнутији дио узвишења изнад Таре, с једне стране, и села Међужваља, с друге стране. Именицом се именује објекат, а атрибутом се одређује објекат по боји. Због зимзеленог дрвећа којим је обрастао Црни врх изгледа мрачан — црн.

Језерско-шарански микротопоними мотивисани конфигурацијом тла…

231

Гsмилска кsса (Гом. Сињ). Овако је именован локалитет изнад села Гомила на Сињајевини. Микротопоним је дуг и уздигнут изнад околног земљишта, нема облик главице, повијен је и доста изражен у односу на оклолину. Именицом је назван објекат, а атрибутом је објекат одређен по мјесту. Гyскина дsлина (Сел). Синтагмом је именована једна удолина у којој су живјеле Гуске, породице кричког поријекла. Именицом је именован објекат, а атрибут га одређује по припадности. Дsлина (Вр). Апелатив долина означава спуштено тло између главица и мањих брда. Апелатив је прешао у властито име — микротопоним — Долина. Дsлови (Шум). Плуралски облик апелатива до означава спуштено равно земљиште између узвишења. Апелатив је прешао у властито име — микротопоним. Дyбоки дp (Бук). У двочланој синтагми њен именски дио именује објекат, једно удубљење у положају испод брда, а атрибут особину објекта по облику. Дyгo брlјег (Под). Тако је именовано једно узвишење, широко и доста истакнуто изнад околног земљишта. Апелатив бријег — који значи уздигнуто тло, са атрибутом — који означава особину по облику, прешао је у микротопоним и постао властито име. Брlјег (Вр). Апелатив бријег значи узвишење ниже од брда и планине. Прешао је у микротопоним и постао властито име. Дiбелo брlјег (Бар. Жуг). Овaкo је именован један локалитет који означава кршевито, каменито узвишење, зарасло бусиком и ситним оштрим травама. Именским дијелом синтагме именован је објекат, док се придјевом истиче својство објекта по изгледу. Ђgдова дsлина (Вр). Топономастичка синтагма у којој је именски дио апелатив у функцији микротопонима, а атрибут одређује објекат по припадности.

232

Владимир Остојић

Ђiвојачкe глdвица (Јез). Двочлана синтагма именује локалитет, узвишење на којему су се скупљале дјевојке, гдје су пјевале и играле. Именица именује објекат, а атрибут одређује особину по намјени. Жxтo брlјег (Пал). Именује се локалитет, једно од мањих узвишења на пјесковитом земљишту жуте боје. Апелатив бријег, који значи уздигнуто тло, именује објекат, а атрибут га одређује по боји. Тако је дато властито име у виду двочлане синтагме. Зiретино пsље (Вр). Термин поље, са уобичајеним географским значењем простране заравни, у именском дијелу синтагме прешао је из функције означавања у функцију именовања. Именује се пространа зараван између шумског комплекса и водотока. Локалитетом су звјери из шуме пролазиле преко поља на водопој. Зависним дијелом синтагме одређује се особина објекта по намјени. Јdгњећe дsлина (Шум). Земљиште између главица и мањих брда на прелазу из шумског комплекса у равницу гдје су се напасала јагњад. Десило се једном приликом да су вуци заклали јагњад, по чему је и локалитет добио назив Јагњећа долина. У синтагми апелативом долина именује се објекат, а придјевским дијелом означава се особина објекта. Мsкрe стијiна (Теп). Овом двочланом синтагмом именована је једна одсјечита, увијек влажна, камена стијена. У именском дијелу синтагме апелативом се именује објекат, а у придјевском — атрибутском дијелу даје се особина објекта. Михdnлова влcка (Вр). Микротопоним именује дугу валу између шумом обраслих брежуљака и крша. Именица именује објекат, а атрибут га одређује по припадности. Нnколина рaван (Крш). Двочлана синтагма означава пространу зараван богату ливадском травом. Именица именује објекат, а атрибут га одређује по припадности. Qрлtв к\ш (Бук). Именује једно уздигнуто узвишење покривено камењем. Доста сурово мјесто на коме се често скупљају орлови.

Језерско-шарански микротопоними мотивисани конфигурацијом тла…

233

Други дио синтагматског назива именује објекат, а атрибут га одређује по припадности. Пsљана (Бор). Апелатив значи дио равног земљишта мањи од поља. Прешао је у властито име односно у микротопонимски назив. Прiвија (Међ. Тара). Апелатив превија означава улегнуће и прелаз ка неком брду. У овом случају апелатив је прешао у властито име и значи седласто улегнуће на једном брду преко којега води пут од Језера према Тари. Плqче (Ков). Апелатив плоче је плуралски облик апелатива плоча, који значи пљоснати камен. У конкретном случају апелатив је прешао у микротопоним Плоче — да именује земљиште које је равно као плоча. Прnјекe грhда (Бор). Двосложна синтагма у функцији микротопонима у којој именица именује објекат односно одсјечну камену страну у шуми између села Борја и Шумановца, а атрибут означава особину објекта по положају на терену. Рmстова грhда (Вр). Двочлана синтагма у функцији микротопонима у којој именица означава објекат, одсјечну камену стијену, а атрибут особину објекта по припадности. Стрcне (Нин). Ово је плуралски облик апелатива страна, који обично значи стрмији дио неког узвишења или стрмен у смислу блага страна. У овом случају апелатив је прешао у микротопонимски назив и именује благе травнате падине, са дјелимичним камењаром и ситним боровима. Сјенsкосна стрcна (Нин). Овом двочланом синтагмом именована је једна блага стрмен обрасла травом која се коси. Именски дио назива је географски термин у функцији именовања објекта, а атрибутским се даје особина објекта по квалитету. Ћxково пsље (Шум). Пространо и равно поље са ниском и ријетком травом, са доста инсеката које хватају, лове и ћукају кокоши и птице. Именица именује објекат, а атрибут означава особину објекта.

234

Владимир Остојић

Цlганска глdвица (Зм.) Двосложном синтагмом се именује једно израженије узвишење, травнато и погодно за пасиште. На њему често љетују Роми (Цигани). Именица именује објекат, а атрибут означава особину објекта по намјени. Чwка (Сел). Географски термин чука означава изразито узвишење односно врх на узвишењу са великим камењаром. Апелатив је прешао у микротопоним и именује кршевити врх у Селини изнад ријеке Таре. 3.2. Nominametaphorica. Dсаново рbме (Теп). Микротопонимска метафора означава стијену која се разведеним гребеном издваја од осталих. Именица именује објекат налик по облику и изгледу на раме, а атрибут означава особину објекта по припадности. Оронимски назив Бsботов кwк (Дур). Топонимска метафора означава највећи врх на Дурмитору. Именица у синтагми означава име објекта који је по облику сличан куку на нози људи или животиња, а атрибут особину објекта по припадности становницима Бобота. Глcве (Меж). Овим оронимом су именована неколика узвишења на Језерима изнад села Межда. Врхови су им заобљени и асоцирају на главе. Шnљатe глcва (Шар. Студ). Топонимска метафора именује један врх у Шаранцима, налик на људску главу са шиљатим врхом. Име објекта је у управном члану синтагме, а особина по облику и изгледу је у атрибуту. Лyчева глcва (Ал. Ор). Микротопоним означава узвишење са заобљеним врхом који асоцира на главу са мноштвом сагорелих пањева од посјечених лучевих борова. У топономастичкој синтагми именица именује објекат, а атрибут означава особину објекта по квалитету. Бsровe глcва (Руд. Јез). Овом топономастичком метафором именовано је узвишење заобљеног врха на коме је некада била богата

Језерско-шарански микротопоними мотивисани конфигурацијом тла…

235

шума. Именица именује објекат који асоцира на људску главу, а атрибут означава особину по квалитету. Кqњскe глcва (Под). Именски дио назива именује објекат, док придјевски описује изглед објекта. Локалитет асоцира на огромну главу коња, што је исказано атрибутом коњска. Јdсиково рbме (Тар). Ова топономастичка метафора у снтагматској форми означава један предио обрастао јасиковим стаблима. Именица именује објекат који асоцира на раме, а атрибут означава особину његову по квалитету и изгледу. Шк\чко ждријiло (Дур). Ова топономастичка метафора синтагмом означава један локалитет који због узаног и стијешњеног пролаза асоцира на ждријело. Именица у синтагми именије локалитет, а атрибут је одређује по мјесту. Кsрита (Крш). Ова топономастичка метафора именује локалитет који по облику асоцира на корито. Лcкат (Дур). Овом топономастичком метафором именован је један огранак од Дурмитора односно Међеда изнад Црног језера. Обликом је мотивисао именитеља на сличност са лактом. Sко (Ков). Ова топономастичка метафора означава једну затрављену главицу усред ливаде која у окружењу на терену асоцира на око. Пирлnторско ждријiло (Вр. Међ). Овом топономастичком метафором именован је кланац односно усјечени пролаз на путу од Пирлитора према Селини. Именицом се именује објекат, а атрибут га одређује по мјесту. Рcмово ждријiло (ПН. Њег). Овом топономастичком метафором именован је уски тешко проходан пролаз на путу од Његовуђе према Пасјем Нуглу. Именским дијелом се именује објекат, а атрибутом означава особина објекта по прпипадности.

236

Владимир Остојић

Рамiна (Пал). Микротопонимом је именовано једно брдо изнад села Палежа у Шаранцима, које се раширило и асоцира на човјека са великим раменима. Лексичко значење је неутралисано, а истакнут је топономастички садржај. >бат (Сињ). Овом топономастичком метафором именована је једна коса која се спушта доста стрмо на двије стране. Изглед објекта мотивисао је именоватеља на сличност са сточним рбатом. Плiће (Сел). Микротопонимом је именована уздигнута нагнута страна експонирана истоку према Селини. Мотивисала је именоватеља на изглед као да је плеће, па ју је тако именовао. Стsжина (Дур). Овако је именован један купасти врх изнад Пошћенске долине. Стрм је и тежак за пјешачење. Асоцира на огромни стог сијена, па га је именоватељ назвао Стожина. Стbрац (Сињ). Овом топономастичком метафором именован је један врх на Сињајевини који својим изгледом асоцира на намргођеног, повитог и у годинама подмаклог старца, па је именоватељ објекту и дао такво име. Лmца (Међ). Овим термином именовани су пропланци односно равне стране на неком узвишењу, па локалитет асоцира на лица, по чему је именоватељ и именовао локалитет. 4. У закључку се може рећи следеће. Изразито бројна скупина географских термина у топонимији гдје апелатив прелази директно у властито име особина је језерско-шаранског говорног подручја. Богата географска терминологија настала овим путем и очекивана је с обзиром на конфигурацију језерско-шаранског тла. Колоритна слика изрезбареног подручја мотивисала је његове житеље да бројним географским терминима именују и најмањи огранак на терену. У недостатку географских термина именоватељи налазе излаз у метафорама. Језерска висораван обогаћена котлинама, удолинама, узвишењима, кањонима, гредама и литицама и шаранско планинско подручје изломљено планинама, кањонима, оштрим литицама

Језерско-шарански микротопоними мотивисани конфигурацијом тла…

237

и избочинама, мотивисало је именоватеље на знатан број топономастичких метафора. Обиље микротопонимских назива и једног и другог типа дочарава јасну слику кањона, литица, увала, превоја, брегова и брежуљака — изломљену конфигурацију језерско-шаранског тла.

ЛИТЕРАТУРА [1] Бошковић 1968: Радосав Бошковић, Одабрани чланци и расправе. Титоград ЦАНУ 1–490. [2] Вуковић 1938–1939: Јован Вуковић, Говор Пиве и Дробњака. Београд: Јужнословенски филолог књ. XVII, 1–133. [3] Вујичић 1982: Драгомир Вујичић, Хидроними (имена вода) у лијевом сливу Дрине. Сарајево: БАНиУ, 1–225. [4] Вујичић 1996: Драгомир Вујичић, Из ономастике, лексикологије и дијалектологије. Подгорица: УНИРЕКС, 1–215. [5] Жугић 2002: Радмила Жугић, Микротопоними слива Доњег тока Јабланице мотивисани природним обликом, положајем и изгледом тла (Семантички аспект). Београд: Ономастички прилози XV, 216–223. [6] Mихаиловић 1976: Велимир Михаиловић, Прилог речнику српскохрватских географских термина. Нови Сад: Прилози проучавању језика VI, 163–182. [7] Остојић 2003: Ђорђије Остојић, Топонимја Дробњака. Београд: Издавачка кућа Драганић, 1–412. [8] Остојић 2016: Владимир Остојић, Говор Језера и Шаранаца. Подгорица: ЦАНУ, 1–395. [9] Пенавин 1987: Олга Пенавин, Неколико мисли о заједничким именима која учествују у формирању географских имена. Београд: Зборник шесте југословенске ономастичке конференције, САНУ, књ. 7. [10] Цицмил — Реметић 2010: Радојка Цицмил, Слободан Реметић, Топонимија пивске планине. Београд: САНУ, 1–354.

Vladimir OSTOJIĆ JEZERA-ŠARANI MICROTOPONYMS MOTIVATED BY THE SOIL CONFIGURATION (SEMANTIC ASPECT) Summary Microtoponyms of the semantic group motivated by the natural shape, position and appearance of the Jezera-Šarani region are classified into subgroups depending on the way the appellant is transposed to their own name. In the first subgroup are given the names in which the transition of the geographical term into its own name

238

Владимир Остојић

is immediate (nomina topographica — Barno brdo, Strane, Prevoji), and in the second subgroup the names are derived indirectly by comparison with similarity (nomina metaphorica — Borova glava, Starac, Lakat). Many of the microtoponyms names of both subgroups show the colorful picture of the cropped terrain that motivated the inhabitants of this area to designate the smallest part on the ground with numerous geographical terms. In the absence of geographical terms, nominees find the output in metaphors. Key words: geographical term, appellativs, proper name, configuration, microtoponym, metaphor

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 811.163.4’28(497.16)

Тања МИЛОСАВЉЕВИЋ*

ЦРНОГОРСКИ ГОВОРИ У СРПСКОМ ДИЈАЛЕКТОЛОШКОМ ЗБОРНИКУ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОМ ФИЛОЛОГУ Сажетак: Од свих штокавских говора они у Црној Гори су сразмерно најбоље описани, а разлог научног интересовања за ове говоре Ивић налази у њиховој јакој издиференцираности, у разноликости и богатству језичких појава (Ивић 1991: 225). Важан фактор који је допринео квантитету и квалитету испитаности језичког материјала са црногорског ареала јесте чињеница да су на том пољу најактивнији и најзаслужнији дијалектолози из Црне Горе, који свој матерњи говор стручно истражују и научно га репрезентују у оквирима опште слике дијалектолошке делатности на тлу српскохрватског језика. Тежиште овога чланка усмерено је на радове о црногорским говорима објављене у два еминентна лингвистичка часописа, које издају Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ — Српском дијалектолошком зборнику и Јужнословенском филологу. У распону од осамдесет година (од 1927. до 1997) у овим публикацијама објављено је четрнаест монографија посвећених опису неких аспеката језичке структуре црногорских говора, два речника (Речник Загарача и Речник Куча), лексикографски материјал из Пиве и Васојевића, грађа из говора Спича, радови о појединим фонетским и морфолошким појавама у локалним говорима, о карактеристикама Његошевог језика и бројни прикази студија и текстова тематски везаних за дијалекатски простор Црне Горе. Преглед радова штампаних у два водећа лингвистичка национална часописа показује солидну заступљеност црногорских говора у дијалектолошким   Др Тања Милосављевић, Институт за српски језик САНУ, Београд

*

240

Тања Милосављевић описима српских народних говора, али неуједначену динамику у различитим периодима. Језички материјал са подручја Црне Горе обележава Белићеву епоху уређивања ових гласила, интензивно се презентује и у временском интервалу од 1965. до 1997, који можемо означити „Ћупићевим раздобљем“, док двехиљадитих година фреквентност радова о црногорским говорима у СДЗб-у и ЈФ-у опада. Кључне речи: црногорски говори, Српски дијалектолошки зборник, Јужнословенски филолог

Пресек стања у проучавању говора Црне Горе начињен je 1983. године на научном скупу Црногорски говори. Резултати досадашњих испитивања и даљи рад на њиховом проучавању показао је да су „од свих штокавских говора они у Црној Гори сразмерно најбоље описани“ (Ивић 1991: 225), што документује Библиографија говора Црне Горе Драга Ћупића са 568 јединица (Ћупић 1984). Прегледи и анализе дотадашњих истраживања и описивања црногорских говора представљени у истоименом зборнику, објављеном у издању Црногорске академије наука и умјетности 1984, нуде исцрпне и прецизне податке о раду на испитивању народних говора на датом говорном подручју и дају свеобухватан, вишедимензионалан и слојевит приказ остварених дијалектолошких резултата. Почеци лингвистичких истраживања на тлу Црне Горе везују се за прилог Вука Караџића у предговору Српским народним пословицама из 1836. о особинама црногорских говора. Вук се осврће на стање у „јужним говорима“ првенствено из разлога што је на том простору чуо и забележио глас х и овом га збирком увео у фонетски систем. Износећи запажања о неким карактеристичним цртама народних говора у Црној Гори, Вук је мање-више прецизно одредио ареале њиховог простирања. Дијалекатски подаци са терена Црне Горе научној обради подвргнути су у монографији о штокавским говорима Милана Решетара (1900), тако да су дијалектолошком методолошком апаратуром у овој обимној акцентолошкој студији издвојене најважније црногорске акценатске изоглосе. Из перспективе Митра Пешикана Вуков и Решетаров рад представљају прву и другу фазу у прикупљању и обрађивању грађе са црногорског терена (Пешикан 1965: 4). Павле Ивић јасно разликује две епохе у општем упознавању и научном проучавању црногорских народних говора. Прва обележава период

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

241

пре 1927. године, а карактеришу је некохерентни радови Вука Караџића, Милана Решетара, Димитрија Милаковића, Павла Ровинског, Бранка Милетића, Ивана Поповића, Пјера Јакобсена, разнородни по формату, садржини, вредности, са интересовањем искључиво за зетско-ловћенске говоре. Другу епоху, која траје од 1927, Ивић назива „златним веком проучавања црногорских говора“, када се са појавом међуратне генерације лингвиста из Белићеве школе црногорски дијалекти интензивно испитују. У методолошком смислу ти се радови уклапају у белићевску концепцију подробног изучавања штокавских дијалеката (Ивић 1991: 227–228). Од свих штокавских говора они у Црној Гори су сразмерно најбоље описани, а разлог научног интересовања за ове говоре Ивић налази у њиховој јакој издиференцираности, у разноликости и богатству језичких појава (Ивић 1991: 225). Важан фактор који је допринео квантитету и квалитету испитаности језичког материјала са црногорског ареала јесте чињеница да су на том пољу најактивнији и најзаслужнији дијалектолози из Црне Горе, који свој матерњи говор стручно истражују и научно га репрезентују у оквирима опште слике дијалектолошке делатности на тлу српскохрватског језика. Тежиште овога чланка усмерено је на радове о црногорским говорима1 објављене у два еминентна лингвистичка часописа, које издају Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ — Српском дијалектолошком зборнику и Јужнословенском филологу. Српски дијалектолошки зборник (СДЗб) први је српски специјализовани лингвистички часопис, посвећен народним говорима. Покренуо га је Александар Белић 1905. године. У првом броју објављена је Белићева студија Дијалекти источне и јужне Србије, којом су постављена основна методолошка начела традиционалне дијалектологије, примењена најпре у језичкој анализи призренско-тимочких говора. Првобитна концепција часописа одржава се готово сто двадесет година захваљујући уредницима издања који су наставили да промовишу народне говоре српског језичког простора и после смрти Александра Белића 1960. године. Белићева научна оријентација ка систематском изучавању   Под детерминантом „црногорски“ подразумевамо говоре на територији Црне Горе. 1

242

Тања Милосављевић

дијалеката реализована је у другој половини 20. и прве две деценије 21. века захваљујући уредништву Зборника, академицима Михаилу Стевановићу (уредник од 1960. до 1974, књ. XIV–XX), Павлу Ивићу (1976–1999, књ. XXI–XLVIII), Александру Младеновићу (2002–2010, књ. XLIX–LV), Слободану Реметићу (од 2010, књ. LVI– LXV/2). Од Дијалеката источне и јужне Србије (1905) до Речника говора Лужнице (2018) објављено је шездесет пет бројева СДЗб-а, a квалитет радова обезбедио му је статус водећег часописа националног значаја и једног од најрепрезентативнијих гласила овога типа у славистичком свету. У Српском дијалектолошком зборнику публиковане су значајне монографске студије и оригинални научни чланци из области дијалектолошких проучавања српских народних говора, а најпотпуније и најтемељније истражени су и описани говори југоисточне Србије и Црне Горе. У словенској славистичкој периодици посебно место заузима Јужнословенски филолог (ЈФ) и по својој концепцији, и по значају радова који се на његовим страницама објављују, и по дужини трајања. Основали су га 1913. године Александар Белић и Љубомир Стојановић са идејом да обухвата широки спектар тема из области словенске филологије. Иако није био строго предметно омеђен, од својих почетака је у средишту имао упоредно-историјску и дијалектолошку проблематику, као и питања проучавања српског језика у дијахронији и синхронији, истакао је уредник Предраг Пипер поводом стогодишњице Јужнословенског филолога. Захваљујући репутацији у размерама светске славистике, од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије верификован је посебном одлуком као часопис међународног значаја. Закључно са 2018. годином изашла су седамдесет четири броја, а заступљеност црногорских говора стабилна је од најранијих периода публиковања и веома солидна с обзиром на његову примарну теоријскометодолошку оријентацију. ПРЕГЛЕД РАДОВА О ЦРНОГОРСКИМ ГОВОРИМА У СДЗБ-У И ЈФ-У

Два броја Јужнословенског филолога (XLVII и LXVII) у целости су посвећена истакнутим именима српске науке о језику — Михаилу Стевановићу и Драгу Ћупићу, који су дали велики допринос

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

243

Српски дијалектолошки зборник Година број аутор рад 1927. III Данило Вушовић Диалект источне Херцеговине Гојко Ружичић Акценатски систем пљеваљског говора 1940. IX Бранко Милетић Црмнички говор 1940. X Михаило Стевановић Систем акцентуације у пиперском говору Јован Вуковић Акценат говора Пиве и Дробњака 1965. XV Митар Пешикан Староцрногорски средњокатунски и љешански говори 1969. XVIII Лука Вујовић Мрковићки дијалекат 1974. XX Милија Станић Ускочки говор I 1977. XXII Милија Станић Ускочки говор II 1977. XXIII Драго Ћупић Говор Бјелопавлића 1982. XXVIII Милија Станић Ускочки акценат 1990. XXXVI Рада Стијовић Из лексике Васојевића 1995. XLI Асим Пецо Треће лице множине презента глагола типа носити, вољети и држати у говорима штокавског нарјечја 1997. XLIV Драго Ћупић Жељко Ћупић Речник говора Загарача 2004. LI Светозар Гаговић Из лексике Пиве (село Безује) 2007. LIV Рада Стијовић Говор Горњих Васојевића 2009. LVI Драгољуб Петровић О говору Спича: Грађа Момчило Поповић 2013. LХ Драгољуб Петровић Ивана Ћелић Речник Куча Јелена Капустина

дијалектолошком изучавању језичког простора Црне Горе, одакле и сами потичу. Значајног трага оставили су и на пословима изван сфере научноистраживачког рада али у непосредној вези са њим — на месту директора Института за српски језик САНУ (тада Институт за српскохрватски језик) Михаило Стевановић био је од 1963. до 1973, а Драго Ћупић од 1979. до 1996. Михаило Стевановић дугогодишњи је уредник Српског дијалектолошког зборника (1960–1974) и у периоду његовог уредничког ангажовања појавила су се капитална дела у домену систематског проучавања дијалекатског материјала са подручја Црне Горе. Временски интервал

244

Тања Милосављевић

Јужнословенски филолог година број аутор рад 1930. IX Данило Вушовић Прилози проучавању Његошева језика 1931. XI Радосав Бошковић О природи, развитку и заменицима гласа х у говорима Црне Горе 1933/34. XIII Михаило Стевановић Источноцрногорски дијалекат 1935. XIV Васо Томовић Акценат у говору села Лепетана (Бока Которска) Александар Белић Михаило Стевановић, Источноцрногорски дијалекат (приказ) 1938/39. XVII Јован Вуковић Говор Пиве и Дробњака 1951/52. XIX Михаило Стевановић Неке особине Његошева језика 1953/54. XX/1–4 Лука Вујовић Историски пресјек губљења глаголске рекције у црногорским говорима 1958. XXIII/1–4 Лука Вујовић Како се развио екавизам мрковићког говора 1963/64. XXVI/1–2 Лука Вујовић Је ли постојао екавски говор у југоисточној Црној Гори и сјеверној Албанији? 1973. XXXI/2 Бранислав Остојић Напомене о језику неких писаца Црне Горе XIX вијека — Прилози историјској дијалектологији 1977. XXXIII Драго Ћупић Преглед главнијих особина говора Зете 1984. XL Милија Станић Речник језика Петра II Петровића Његоша 1987. XLIII Милија Станић Branislav Ostojić, О crnogorskom književnojezičkom izrazu (приказ) 1993. XLIX Слободан Реметић Светозар Стијовић, Славенизми у Његошевим песничким делима (приказ) 1996. LII Михаило Зорица Радуловић, Језик и стил Шћепановић Чеда Вуковића (приказ) 1998. LIV Светозар Стијовић О једном издању „Горског вијенца“ Мирослав Николић Жељко Ћупић, Речник говора Загарача (приказ)

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

година број 2000. LVI/1–2 2000. LVI/3–4

2007.

LXIII

2009.

LXV

2010.

LXVI

2012.

LXVIII

2014.

LXX

245

Јужнословенски филолог аутор рад Миодраг Јовановић Глас х у паштровском говору Јелица Стојановић Синтаксичко-семантички и морфолошки узроци губљења старог локатива без предлога Драго Ћупић Рефлекси полугласа у говору плавско-гусињске зоне Радојка ЦицмилФитоними и зооними у топони­ Реметић мији дурмиторског села Црне Горе Рада Стијовић О једном типу редукованог инфинитива у неким зетскосјеничким говорима с освртом на стање у бугарском и македонском језику Александар Лома Киљан „пободен камен“ — далматоромански остатак на тлу Црне Горе? Драго Ћупић Геминате у Његошевом Горском вијенцу Јелица Стојановић Судбина сугласника х у Паштровским исправама (16– 19. вијека) Радмило Маројевић Ријечи с двоструким (главним и побочним) акцентима: прозодијско-интонациона интерпретација текста Луче микрокозма Драгана Керкез Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас. Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Херцег Новом 20–23. априла 2012. г. (приказ)

од 1965. до 1997. године, када су на челу водеће Академијине институције и централне научне установе за проучавање српског језика била двојица лингвиста из Црне Горе, може се сматрати раздобљем појачаног научног интересовања за црногорске говоре, са фокусом на стање у говорима са старијом акцентуацијом. Интензивно се публикују монографске студије о прозодијском систему или осталим аспектима језичке структуре у појединим говорима, којима се попуњавају белине на дијалектолошкој мапи српског језичког простора, што је од изузетне користи за домаћу лингвистику.

246

Тања Милосављевић

МОНОГРАФИЈЕ — описи говора аутор дело часопис Данило Вушовић Диалект источне СДЗб, III Херцеговине Гојко Ружичић Акценатски систем СДЗб, III пљеваљског говора Михаило Стевановић Источноцрногорски ЈФ, XIII дијалекат Васо Томановић Акценат у говору села ЈФ, XIV Лепетана (Бока Которска) Јован Вуковић Говор Пиве и Дробњака ЈФ, XVII Бранко Милетић Црмнички говор СДЗб, IX Михаило Стевановић Систем акцентуације СДЗб, X у пиперском говору Jован Вуковић Акценат говора Пиве и СДЗб, X Дробњака Митар Пешикан Староцрногорски средњокатунски и СДЗб, XV љешански говори Лука Вујовић Мрковићки дијалекат СДЗб, XVIII Милија Станић Ускочки говор I СДЗб, XX Милија Станић Ускочки говор II СДЗб, XXII Драго Ћупић Говор Бјелопавлића СДЗб, XXIII Милија Станић Ускочки акценат СДЗб, XXVIII Рада Стијовић Говор Горњих Васојевића СДЗб, LIV

година 1927. 1927. 1933/34. 1935. 1938/39. 1940. 1940. 1940. 1965. 1969. 1974. 1977. 1977. 1982. 2007.

Каталог монографија посвећених црногорским говорима у издањима Института за српски језик САНУ и Српске академије наука и уметности у распону од осамдесет година (од 1927. до 1997) броји 15 књига. Три монографије штампане су у Јужнословенском филологу, дванаест их је изашло у Српском дијалектолошком зборнику, што је пропорционално несразмерно, али очекивано с обзиром на тематску концепцију самих часописа. Ускоспецијализовани СДЗб за дијалекатску проблематику у високом степену подржава опширне радове који се баве обрадом језичких података са црногорског ареала. Монографске студије о црногорским говорима Павле Ивић дели на две велике скупине: 1. монографије о акцентуацији, 2. монографије о осталим особинама описиваних говора (Ивић 1991: 233).

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

247

Оба главна дијалекта подједнако су заступљена у монографијама. Источнохерцеговачки дијалекат репрезентују акцентолошке студије о пљеваљском, пивском и дробњачком и ускочком говору. Описи акценатских система лепетанског и пиперског говора пример су ситуације у старијим црногорским говорима. Најважнији корпус радова о говорима у Црној Гори сачињавају монографије посвећене искључиво или претежно осталим дијалекатским особинама, онима ван сфере акцентуације. У свим студијама обрађени су говори по једног предела, обично једног племена или групе племена — пивски и дробњачки говори, пиперски (појас од зетске равнице до Васојевића, с тежиштем у Пиперима), црмнички, мрковићки, ускочки, бјелопавлићки, васојевићки. У свим радовима представљено је актуелно стање на терену, језичке црте се посматрају из синхронијске перспективе. У методолошком погледу студије које се баве прозодијским карактеристикама усмерене су на изношење систематике чињеница, по обрасцу Решетареве књиге о акцентуацији и по угледу на рад Милоша Московљевића о акцентима поцерског говора. Сви радови о акцентуацији обухватају, у начелу, целокупну проблематику прозодијских алтернација у сваком од акценатских типова у свим врстама променљивих речи. У погледу лексичког градива ти се радови у знатној мери разликују (Ивић 1991: 233–234). Дела у којима су осветљени остали сегменти језичке структуре одликују се диференцијалним приступом, карактеристичним за штокавску дијалектологију. По правилу није излаган гласовни и граматички систем у целини, већ су бележена одступања од књижевне норме. Излагање је усредсређено око судбине појединих гласова из некадашњег система и око типова гласовних промена, без дубљег залажења у структурне односе. У морфологији је поступак другачији: излагање налази чврст ослонац у парадигматским категоријама. Синтакси се приступа дескриптивно, а информације о синтаксичким особинама изнесене су мање систематично. Слика о лингвистичким методама у проучавању црногорских народних говора, по мишљењу Павла Ивића, одговара пракси Белићеве и постбелићевске школе, што се пре свега огледа у инсистирању на што обимнијем материјалу, прикупљеном у спонтаним разговорима са информаторима, којим се сваки

248

Тања Милосављевић

језички проблем солидно илуструје и истиче аутентичност утврђених дијалекатских особина (Ивић 1991: 236–240). Први обиман рад о источнохерцеговачким говорима у Црној Гори штампан у Српском дијалектолошком зборнику јесте књига Диалект источне Херцеговине Данила Вушовића из 1927. године. Вушовић ограничава ареал на околину Никшића и племена Грахова, Бањана, Голије и Рудина, грубо одређујући географске границе простирања ових говора, при чему диференцира два говорна типа: никшићки и граховско-бањски. Обрада прикупљених података са означеног терена своди се на изношење карактеристичних фонетских, морфолошких, акценатских и понеких синтаксичких црта, што представља први целовитији опис неког црногорског говора. У истом броју Зборника (СДЗб III) објављен је Акценатски систем пљеваљаског говора Гојка Ружичића, који за предмет испитивања узима матерњи пљеваљаки говор као део источнохерцеговачког дијалекта који је и у основној линији и у многим појединостима готово идентичан са Вуковим језиком. Стога се аутор опредељује за диференцијални приступ, трагајући за усамљеним појавама расутим у већ познатом систему (Ружичић 1927: 115) и даје преглед прозодијске парадигме именица за сва три рода, придева, појединих прилога, заменица и бројева, фиксира акценат личних и неличних глаголских облика (презента, имперфекта, аориста, инфинитива, глаголског прилога садашњег, глаголског прилога прошлог, радног и трпног глаголског придева) и износи примере старог и у понеким случајевима новог преноса акцента на проклитику. Акценатска ситуација у пљеваљском говору одговара стању које бележи Даничић, тако да Ружичић у свакој прилици то напомиње, евидентирајући само посебне акценатске типове и ликове који од опште слике одступају. Овим радовима отпочиње серија дијалектолошких испитивања новоштокавских говора са старијом и говора са новом акцентуацијом на простору Црне Горе. Тридесетих година 20. века Јужнословенски филолог преузима улогу репрезента дијалектолошких радова о црногорским говорима, када једно за другим излазе веома значајна монографска дела: Источноцрногорски дијалекат Михаила Стевановића (1933/34), Акценат у говору села Лепетана (Бока Которска) Васа Томановића (1935), Говор Пиве и Дробњака Јована Вуковића (1938/39). То су

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

249

уједно и једине монографије из домена дијалектологије објављене у овом часопису. Наведени радови умногоме проширују дијалекатску слику на црногорском ареалу, допуњујући је подацима из „старијих говора“ и употпуњујући мапу источнохерцеговачког дијалекта. Михаило Стевановић амбициозно захвата појас од зетске равнице до Васојевића (Зету, Подгорицу, Пипере, Бјелопавлиће, Куче, Братоножиће и Васојевиће), с тежиштем у Пиперима. Идући за дијалекатским разликама у појединим крајевима, Стевановић говоре источне Црне Горе дели у четири говорне зоне: 1. зетскоподгоричку, 2. пиперску, 3. кучкобратоножићку и 4. васојевићку (Стевановић 1933/34: 3). Студиозно се приступа идентификовању специфичних фонетских, морфолошких и синтаксичких особина и региструју се само разлике карактеристичне за дату дијалекатску област, док је акцентуација детаљно представљена и формирана је комплетна прозодијска схема којом се „источноцрногорски дијалекат“ квалификује као засебна говорна јединица (Стевановић 1933/34: 2). Старом акценатском систему припада и говор бококоторског села Лепетана, чему је посвећена монографија Васа Томановића. Као посебан допринос истраживањима овога типа, Ивић истиче две особене вредности Томановићеве акцентолошке студије: залажење у паралингвистичке појаве из сфере узвика и интонације и подробна анализа акцента романских позајмљеница, при чему се утврђују правила о зависности између гласовног склопа италијанских речи и акценатског лика истих лексема као позајмљеница у лепетанском говору (Ивић 1991: 240). Акценат је остао изван описа граматичке структуре у трећој књизи о црногорским говорима објављеној тридесетих година прошлога века у Јужнословенском филологу — Говор Пиве и Дробњака Јована Вуковића (1938/39), али је одмах наредне године (1940) у СДЗБ-у публикована монографија истог аутора која се посебно бави одликама прозодијског система ова два новоштокавска говора — Акценат говора Пиве и Дробњака. Пивски и дробњачки говор заузима једно од централних места у склопу источнохерцеговачког дијалекта и представља нијансу тог дијалекатског организма, чија је творачка снага и продуктивна енергија евидентна у пуноћи језичког израза и иновативном четвороакценатском систему и одакле потичу језички импулси за развијање општих црта књижевног језика (Вуковић 1938/39:

250

Тања Милосављевић

1). Затворен планинама пивски и дробњачки говор остајао је изван утицаја са стране и успео је да очува језичко наслеђе, еволуирајући по сопственим законитостима на том омеђеном подручју и пунећи се новим облицима и новим садржајима, што показује развој акценатских, фонетских и морфолошких особина. Како би маркирао упечатљиве појаве свог матерњег говора, аутор се често осврће на стање у другим говорима, што сачињава знатан проценат у укупној количини текста (Ивић 1991: 240). У истом броју (СДЗб X) штампана је и акцентолошка студија о пиперском говору Михаила Стевановића, чиме је заокружен приказ два црногорска говора (пивско-дробњачког и пиперског) који припадају двама дијалектима — први источнохерцеговачком, други зетско-јужносанџачком. Основни методолошки принцип примењен у овим студијама почива на поступку уочавања стања на терену у синхронијској равни, сравњивања са подацима забележеним код Вука и Даничића и илустрације сваког искакања из већ постојећих оквира на одређеном нивоу граматичке структуре. У прегледу сегмената језичке организације, од акцентуације до синтаксе, препознаје се модел пласирања информација којима се што верније дочарава постојање карактеристичних појава и њихова типична реализација у говору. У том смислу оправдана је Стевановићева тежња да наброји што више лексема које припадају одређеном акценатском типу и да што пластичније истакне лингвистички спецификум пиперског говора (који је у фокусу истраживачког интересовања аутора), а то је положај акцента у појединим категоријама речи. Предратна 1940. година била је издавачки плодна за црногорску дијалекатску област штокавског наречја, јер је пре Вуковићеве и Стевановићеве, у деветом броју СДЗб-а објављена монографска студија Бранка Милетића Црмнички говор, са циљем да представи што је могуће потпуније слику црмничког говора у свим правцима (Милетић 1940: 2018). С настојањем да се слика овог староцрногорског говора, који обухвата простор између северног дела „Скадарског Блата“ и територије приморског племена Паштровића, што јасније искристалише, аутор врши класификацију забележених црта, упућујући на суседне говоре само у случајевима где се ради о специјалним појавама и где се резултати не слажу са постојећим подацима у литератури. Стручан аналитички опис

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

251

дијалекатских чињеница и исцрпна грађа којом се потврђује сваки језички податак релевантно су сведочанство о говорној ситуацији у Црмници средином прошлога века.2 Након дуже паузе, 1965. године отпочиње нови циклус дијалектолошких проучавања у Црној Гори и објављивања резултата у Српском дијалектолошком зборнику. Другу, послератну епоху монографских описа отвара књига Митра Пешикана Староцрногорски средњокатунски и љешански говори, која доноси низ методолошких иновација и дотадашње класично дијалектолошко описивање помера у правцу актуелних лингвистичких токова, користећи се појмовним апаратом разрађеним у светској науци. У свакој области језичке структуре аутор излази са новим дескриптивним решењима, а у приказивању акцентуације одликује се способношћу апстракције и смелошћу да употребом симболике учини излагање прегледнијим (Ивић 1991: 240). Говори назначени у наслову обухватају „катунска племена Цуце, Бјелице, Загарач Горњи и Доњи и Комане са Бандићима, и углавном целу Љешанску Нахију“, издвајајући се као засебна дијалекатска целина, чему је допринео периферијски положај у односу на осталу српскохрватску језичку територију (Пешикан 1965: 14– 15). Пешикан веома исцрпно образлаже акценатске прилике на датом терену, а учење о акценатским типовима унапређује свестраним сагледавањем појава и тумачењима у духу савремених школа, не запостављајући ни античке узоре. Истим принципом руководи се и у обради фонетске, морфолошке и синтаксичке проблематике, уочавајући специфичности ових староцрногорских говора и засновано елаборира постојеће елементе, чиме студија о средњокатунским и љешанским говорима превазилази оквире традиционалне дијалектолошке дескрипције и нуди иновативне одговоре у приступу живом дијалекатском организму. У погледу аналитичности за Пешиканом не заостаје ни Лука Вујовић, који слику староцрногорских говора обогаћује описом мрковићког дијалекта. Монографија посвећена говору племена Мрковићи донекле разбија класичну концепцију засновану на белићевским принципима у приступу обради дијалекатске грађе, 2   У методолошке квалитете Милетићевог рада о црмничком говору Ивић истиче употребу палатографије и утврђивање закона супституције италијанских и турских фонема у позајмљеницама.

252

Тања Милосављевић

којих се предратна генерација дијалектолога строго придржавала. Вујовићева испитивања народног говора који се простире јужно од Бара показују да је мрковићки говор чист дијалекатски тип, с незнатним утицајем околних црногорских говора. Низ испитаних говорних одлика на фонетском, морфолошком и синтаксичком плану ствара егзотичну представу о феномену мрковићке дијалекатске личности, манифестујући специфичне граматичке црте по којима се говор Мрковића издваја из старооцрногорског говорног комплекса и диференцира као посебна дијалекатска јединица (Вујовић 1969: 6). Најпотпунији и најдетаљнији опис добио је ускочки говор, који је од 1974. до 1982. године штампан у три књиге СДЗб-а: Ускочки говор I, Ускочки говор II и Ускочки акценат. Заслуга Милије Станића огледа се у покушају да истакне посебности ускочког говора у контексту млађих новоштокавских говора источнохерцеговачког типа и да га аргументовано представи као индивидуални говорни тип, посебан у односу на говор Пиве и Дробњака, са којима се непосредно граничи. Наводећи антропогеографске факторе који су утицали на формирање овог племена и екстралингвистичке чиниоце који су детерминисали физиономију његовог говора, Станић реконструише генезу говорне оазе Ускока, која се у 18. веку образовала на северу Црне Горе досељавањем становништва из различитих херцеговачких и староцрногорских крајева. Асимилацијом донетих елемената и нивелацијом карактеристичних елемената матерњих говора у процесу уопштавања стварао се посебан конгломерат релативно блиских говора и даље се развијао у правцу јединственог језичког израза. Уједначавање разлика текло је у већ утврђеним системским оквирима источнохерцеговачког дијалекта уз задржавање заједничких црта и свих битних његових одлика. Овај периферни говор интегрисао се у општу слику дијалекатске зоне којој припада са појединим специфичностима у односу на околне говоре и говоре на теренима са којих су се Ускоци доселили (Станић 1974: 18–19). Категоризација и класификација прикупљеног корпуса прати структурну језичку организацију и уз поуздани методолошки апарат и богат илустративни материјал којим се појава потврђује у говору Станић је у првом делу обрадио фонетски и морфолошки ниво граматичке структуре са грађењем речи,

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

253

други део у потпуности је посвећен семантици, а у трећој књизи обрађена је акцентуација и тиме је комплетиран опис једног млађег новоштокавског говора који егзистира на северу Црне Горе. Паралелно са сликом ускочког говора науци је представљен и говор Бјелопавлића (Ћупић 1977), чиме се у лингвистичкој свести употпуњује представа о дијалекатској мапи црногорских говора и доприноси прецизнијем оцртавању изоглоса и јаснијем сагледавању говорне ситуације на црногорском ареалу. Бјелопавлићки говор добио је адекватан дијалектолошки третман студијом Драга Ћупића из 1977. године, којом се потврђује његов нетипичан статус у систему старијих новоштокавских црногорских говора, с обзиром на то да је у њему извршен део процеса новоштокавских акценатских иновација, тачније, дошло је до преношења кратког акцента са крајњих отворених или затворених слогова, што га издваја од осталих говора Црне Горе (Ћупић 1977: 7). По основном параметру дијалекатске класификације — акцентуацији, говор племена Бјелопавлића Ћупић категорише као прелазни говорни тип, који заједно са васојевићким сматра и назива „новијим зетским говорима“ (Ћупић 1977: 7). Исте године Ћупић објављује у Јужнословенском филологу XXXIII краћи опис говора зетске равнице, дајући посебно преглед главнијих особина Зете на двадесет страна. Овај рад скромнијег, али репрезентативног илустративног садржаја придружује се монографским описима у исцртавању дијалекатске карте црногорских говора. Ћупићеву констатацију о специфичној акцентуацији у говору Васојевића након тридесет година подржава истраживање Раде Стијовић у Горњим Васојевићима, чије опште напомене о акценту пружају увид у основе акценатског система овог говора и предочавају свођење новоштокавског преношења на уклањање окситонезе (Стијовић 2007: 245).3 Детаљан преглед фонетских и морфолошких карактеристика показује да област Горњих Васојевића у језичком   „Краткосилазни акценат се помера и са затворене и са отворене ултиме на пенултиму и прелази у дугоузлазни, односно краткоузлазни у зависности од дужине датог слога. У свим осталим позицијама оба акцента задржавају старо место у речи. На овај начин прозодијски систем Васојевића уз два силазна — кратки и дуги, добија и два узлазна акцента, такође кратки и дуги.“ (Стијовић 2007: 245). 3

254

Тања Милосављевић

смислу није јединствена, али да заједничке особине квантитетом далеко премашују разлике које постоје у рефлексу полугласа, у судбини неких самогласничких и сугласничких група, у презентским наставцима 3. лица множине глагола VI и VII врсте итд. Класичном дијалектолошком опису говора Горњих Васојевића у којем се региструју и тумаче његове одлике, претходи лексикографска обрада лексичке грађе са овога терена. У XXXVI књизи СДЗб-а Рада Стијовић прилаже речнички корпус из лексике Васојевића, који и са овог лингвистичког аспекта осветљава североисточни говорни ареал Црне Горе. Попис диференцијалне лексике у односу на Речник САНУ уједно је и први прилог ове врсте из црногорских говора у издањима Института за српски језик САНУ. 1990. 1997. 2000. 2004. 2009. 2013.

Лексика и лексикографија XXXVI Рада Стијовић Из лексике Васојевића XLIV Драго Ћупић Жељко Ћупић Речник говора Загарача LVI Радојка Цицмил-Реметић Фитоними и зооними у топонимији дурмиторског села Црне Горе LI Светозар Гаговић Из лексике Пиве (село Безује) LVI Драгољуб Петровић О говору Спича: Грађа Момчило Поповић LХ Драгољуб Петровић Ивана Ћелић Речник Куча Јелена Капустина

Комплетан дијалекатски речник неког црногорског говора појавио се у СДЗб-у тек 1997. године — Речник говора Загарача Драга и Жељка Ћупића. Загарач као племе Катунске нахије не искаче из система описаног у Пешикановој студији о староцрногорским средњокатунским и љешанским говорима, а аутохтоност ових говора одражава и стара лексика Загарача. Речник је диференцијалног карактера у односу на књижевни језик, али не и на околне говоре, с обзиром на то да је аутентичне загарачке лексике веома мало и да она пре свега одсликава модел поимања света ширег говорног подручја. Лексикон презензује око 10 000 речи и троструко више семантичких реализација, што свакако није свеукупни вокабулар, јер је намера аутора да се фиксирају само оне речи које формом и/

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

255

или садржајем изражавају појмовно-вербалну специфичност локаног говора. Одабрани лексички корпус рефлектује наивни поглед на свет и језичку креативност загарачке, односно староцрногорске дијалекатске језичке личности. Речнику претходи исцрпно и опширно представљање особина говора, чиме се лексички систем ситуира у конкретан дијалекатски контекст, у којем речи добијају свој пуни смисао. Карактеристичан начин концептуализације објективне стварности доноси Речник Куча из 2013. године, који су у коауторству саставили Драгољуб Петровић, Ивана Ћелић и Јелена Капустина. Око 12 000 лексичких јединица, колико броји овај речник, манифестује идеографски спецификум социјума и модус његове вербализације, одражавајући архаичност кучког говора, не само на лексичко-семантичком плану већ и на осталим нивоима језичке структуре.4 Речнику претходи солидан преглед граматичких особина говора, тачније, представљене су најмаркантније особености кучкога говора, пре свега оне које се тичу гласовног система, а из осталих домена само оне најизразитије. Прилог о главним својствима говора Куча важан је фрагмент којим се употпуњује укупна слика о народним говорима у Црној Гори и значајан је допринос њиховој укупној систематизацији. На овај начин лексичке чињенице су расветљене у ширем језичком контексту, а у речнику су приказане „у нешто сировијем облику“ и „у облику у каквом су се нашле“ у записима и изворима, с обзиром на то да је грађа утемељена на лексичком искуству првог аутора. Речник је конципиран као речник лексичких гнезда и у њему су окупљане све речи са „својим азбучним местом“. „Иза таквог поступка стоје једино технички разлози: свака је изведеница графички обележена, уз почетну наведено је значење и дат контекст, уз неке друге, евентуално, и значењске нијансе, а уз покоје означена је само граматичка 4   „По многим својим обележјима кучки говор улази у ред вишеструко занимљивих реалности на српском дијалекатском простору, пре свега по томе што је у њима сачуван врло архаичан двоакценатски систем (од њега је архаичнији једино онај у деловима југоисточног појаса Боке которске), али и по томе што се налази на српској језичкој периферији и може представљати основу за врло занимљива истраживања међудијалекатских и, посебно, међујезичких контаката“ (Петровић 2013: 7).

256

Тања Милосављевић

карактеристика јер се све друго лако изводи из онога што је речено за полазну основу“ (Петровић 2013: 32). Изворно познавање говора и валидност изнесених података, без обзира на лексикографски метод и физиономију речника, пружају поуздане информације о кучком лексичко-семантичком систему и омогућавају екстраховање општих ознака и карактеристичних обележја менталитета носилаца говора. Вредан прилог црногорској лексикографији јесте фрагмент из лексике Спича у белешкама о овом говору, објављеним у СДЗб-у LVI. На основу рукописа Момчила Поповића о геоантрополошким и историјским одликама ове јужне регије Црногорског приморја, његових тонских снимака и књижевног текста Милица, писаног аутентичним говором Спича, Драгољуб Петровић је, користећи и сопствене записе, приредио грађу која са више лингвистичких аспеката осветљава овај говор и која је умногоме корисна за даља и дубља дијалектолошка испитивања. Расправа коју Д. Петровић износи на увид научној јавности корисна је основа за систематичну анализу граматичких одлика, лексиколошка разматрања, лексикографску обраду, ономастичка тумачења, јер даје подробан преглед прозодијских, фонетских и морфолошких обележја спичанског говора, доноси богат речнички корпус (уз сваку лексичку јединицу дата је њена семантичка реализација у говору, или више њих уколико је реч полисемична, а дати су и изрази чија је саставна компонента) и обимну грађу из ономастике овога краја (антропониме, ојкониме, микротопониме). Ономастичка грађа прикупљена на црногорском терену обогаћена је инвентаром фитонима и зоонима у топонимији дурмиторског села Црне Горе, који је у Јужнословенском филологу приложила Радојка Цицмил-Реметић (ЈФ LVI, 1371–1380). Дијалекатски речници Загарача и Куча, речнички прилози из Пиве и Васојевића, лексичка грађа из Спича конститутивни су елементи дијалекатске слике света црногорског народа и репрезенти патријархалних вредности, традиционалне духовне и материјалне културе, као и когнитивних механизама перципирања, доживљавања и преосмишљавања реалности, менталног филтрирања информација из спољашњег окружења и креирања адекватног, често експресивног, вербалног израза. Важне компоненте за

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

257

формирање јединствене представе о свету јесу збирке речи у постојећим монографијама, које садрже податке од изузетног значаја за лексиколошка и лингвокултуролошка испитивања. Регистар речи из Пиве и Дробњака у акцентолошкој студији Ј. Вуковића, попис појединих лексема у Пешикановој монографији о средњокатунско-љешанским говорима, спискови романизама и турцизама у Ћупићевом опису бјелопавлићког говора и италијанизама у Томановићевом раду, селектирана и етимолошки разврстана речничка грађа уз дескрипцију мрковићког говора рефлектују међујезичке контакте, дијалекатску интерференцију, слојевитост вокабулара, лексичке односе, механизме полисемије и многе друге језичке законитости, и као активни чиниоци учествују у структурном обликовању и парадигматској организацији лексичког система народних говора у Црној Гори. Научни радови мањег обима у којима се осветљавају посебне језичке појаве махом су заступљени у Јужнословенском филологу. У Српском дијалектолошком зборнику појавио се један такав чланак 1995. године, у којем се Асим Пецо бави трећим лицем множине презента глагола типа носити, вољети и држати у говорима штокавског нарјечја, између којих су са територије Црне Горе заступљени зетски говорни типови (источноцрногорски, староцрногорски средњокатунски и љешански, мрковићки, црмнички, бјелопавлићки, говор околине Бијелог Поља, говор Лепетана, говор Паштровића) и млађи новоштокавски говори (говор Пиве и Дробњака, говор Ускока, говор Никшићке жупе, говор Пљеваља). Изворе информација о атипичним облицима за треће лице множине презента карактеристичних глагола Пецо налази у постојећој Радови о појединим језичким проблемима година часопис аутор рад стране 1931. ЈФ XI Радосав Бошковић О природи, развитку 179–197. и заменицима гласа х у говорима Црне Горе 1953/54. ЈФ XX/1–4 Лука Вујовић Историски пресјек губљења 87–126. глаголске рекције у црногорским говорима

258

Тања Милосављевић

Радови о појединим језичким проблемима година часопис аутор рад 1958. ЈФ XXIII/1–4 Лука Вујовић Како се развио екавизам мрковићког говора 1963/64. ЈФ XXVI/1–2 Лука Вујовић Је ли постојао екавски говор у југоисточној Црној Гори и сјеверној Албанији? 1995. ЈФ Асим Пецо Треће лице множине XLI презента глагола типа носити, вољети и држати у говорима штокавског нарјечја 2000. ЈФ LVI Миодраг Јовановић Глас х у 1–2 паштровском говору 2000. ЈФ LVI Драго Ћупић Рефлекси полугласа 3–4 у говору плавскогусињске зоне 2000. ЈФ LVI Јелица Стојановић Синтаксичко3–4 семантички и морфолошки узроци губљења старог локатива без предлога 2007. ЈФ LXIII Рада Стијовић О једном типу 1–2 редукованог инфинитива у неким зетскосјеничким говорима с освртом на стање у бугарском и македонском језику 2009. LXV Александар Лома Киљан „пободен камен“ — далматоромански остатак на тлу Црне Горе? 2010. ЈФ Јелица Стојановић Судбина сугласника LXVI х у Паштровским исправама (16–19. вијека)

стране 235–246. 511–517.

491–520.

495–507. 1281–1284. 1129–1140.

199–207.

89–99.

443–464.

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

259

дијалектолошкој литератури и ексцерпиране језичке чињенице прегледно систематизује пратећи ситуацију у датом домену на читавом штокавском подручју. Најинтригантнија фонетска црта у говорима Црне Горе о којој се писало у Јужнословенском филологу јесте глас х. О овој фонеми објављена су три рада — О природи, развитку и заменицима гласа х у говорима Црне Горе (ЈФ XI, 179–197), Глас х у паштровском говору (ЈФ 564, 95–507) и Судбина сугласника х у Паштровским исправама (16–19. вијека) (ЈФ 66, 443–464). Радосав Бошковић бави се „принципском страном самог питања“, са циљем да са историјске и фонетске стране покаже шта значе замене консонанта х и у каквом су међусобном односу, с обзиром на чињенично стање да је он ишчезао готово у свим позицијама у већини црногорских говора, а и тамо где се чува не чује се доследно у свим речима и у свим положајима у речи (Бошковић 1931: 197). Класификацијом црногорских говора на три типа према критеријумима „чување гласа х / замена гласа х другим гласовима / потпуно губљење гласа х“ и актуелном сликом његових супституената аутор тежи да у даљој перспективи расветли смисао и унутрашњу страну саме фонетске еволуције гласа х у српском језику. У методолошком смислу, „расправа се издваја аналитичком оријентацијом и дискурзивним начином излагања“ (Ивић 1991: 243). Два чланка инспирисана су судбином гласа х у паштровском говору. Рад Миодрага Јовановића синхронијски је пресек стања на терену у вези са датом појавом, којим донекле оповргава раније научне тврдње да је глас х непознат овом говору, доносећи свеже податке који сугеришу да у савременом говору старопаштровско х постоји у редукованој акустичко-артикулационој варијанти или се, као непрекинути континуитет из прошлости, у узвицима и појединачним лексемама одржава без изузетка и у иницијалној, и у медијалној и финалној позицији (Јовановић 2000: 506). Истраживање Јелице Стојановић засновано на корпусу Паштровских исправа које припадају периоду од 16. до 19. века показује да се овај глас доследно бележи у свим положајима, што имплицира закључак да је до 19. века био у живој употреби. Писани извори утемељују мишљење изнесено у претходном раду о постојању и функционалној вредности гласа х у говору Паштровића, с тим што је његова употреба фреквентнија

260

Тања Милосављевић

у званичним документима него у народној речи, и из дијахронијске перспективе одражавају процес његовог каснијег нестајања. Интересовање за дубоку дијахронију испољава Лука Вујовић у прилозима о пореклу екавизма у мрковићком говору (ЈФ XXIII/1–4, 235–246) и екавици на простору југоисточне Црне Горе и северне Албаније (ЈФ XXVI/1–2, 511–517). У раду из 1958. године Вујовић разматра постојање екавске замене јата у мрковићком говору који ни историјски ни територијално нема никакве везе са екавским говорима и ову појаву образлаже пре свега фонетским разлозима (сажимањем) и донекле екстралингвистичким факторима који су утицали да се она развије у 18. веку и да траје двеста година у континуитету. Пет година касније Вујовић дубље разрађује мрковићки екавизам, проширујући област интересовања на југоисточну Црну Гору и северну Албанију и, смело се упуштајући „у проблеме давне прошлости“ (Ивић 1991: 243), поставља питање „да ли су дијалекатска струјања из области призренско-тимочких говора, па и македонског језика, могла допирати до Мрковића“ (Вујовић 1963/64: 516). У области фонетике разматрано је и питање полугласа, које је у Плаву и Гусињу истраживао Драго Ћупић и резултате изнео исте године у тексту Рефлекси полугласа у говору плавско-гусињске зоне (ЈФ LVI 3–4, 1281–1284). Морфо-синтаксичка проблематика из црногорских говора у Јужнословенском филологу заступљена је само у три рада где су обрађене интересантне теме које се тичу глаголске рекције, редуковања инфинитива и губљења старог локатива без предлога. Лука Вујовић даје историјски пресек губљења глаголске рекције у говорима Црне Горе, сагледавајући појаву из историјскојезичког угла и у дијахроној равни прати појаву и њено ширење, износећи коначан закључак: „1) глаголска рекција је почела слабити у зетским говорима у Х в., и то због утицаја споља (Романи, Власи, Арбанаси); 2) процес губљења глаголске рекције текао је врло споро, тако да се она осјећала као жива језичка снага све до краја XIV в. (тиме се објашњава употреба нових облика за локатив уз предлоге у, на у XIV и ХV; 3) петнаести вијек је прекретница у правцу данашњег стања у нашим говорима, тј. глаголска рекција лагано замире и постепено почиње уопштавање акузатива за оба синтаксичка

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

261

момента (кретање и мировање) — и 4) већ почетак ХVI в. наговјештава стање врло блиско данашњем, а крајем тога вијека коначно се завршава овај процес: стање с краја ХVI в. разликује се мало или нимало од данашњег стања у црногорским говорима“ (Вујовић 1953/54: 122–123). Овај процес у главном току захвата ишчезавање локатива, а доминантну димензију те појаве, губљење старог локатива без предлога, Јелица Стојановић образлаже синтаксичко-семантичким и морфолошким узроцима, односно његовом маргиналном улогом у вршењу синтаксичких функција и реализовању синтаксичких значења, која се препознаје још у списима на српскословенском језику (Стојановић 2000: 1140). Конкретне језичке чињенице карактеристичне за шири ареал народних говора у Црној Гори образложене су из перспективе дијахроније и хронолошки је протумачена еволуција праћених црта, које прерастају у једно од маркантних говорних обележја на овом простору. О инфинитиву без инфинитивног завршетка -ти, који је у врло живој употреби у говору Васојевића и Паштровића, а који се у неким конструкцијама срећу и данас у бугарском и македонском језику пише Рада Стијовић у прилогу О једном типу редукованог инфинитива у неким зетско-сјеничким говорима с освртом на стање у бугарском и македонском језику (ЈФ LXIII 1–2, 199–207). Уочено поклапање остаје на нивоу типолошке паралеле, јер се без дубљег научног понирања у историјски развој ове појаве не може констатовати подударност. Са етимолошког становишта размотрена је реч киљан, посведочена на подручју данашње Црне Горе у више значења, од којих се „пободен камен као међник (оранице)“ може узети за примарно. На питање постављено у наслову расправе Киљан „пободен камен“ — далматоромански остатак на тлу Црне Горе? Александар Лома проналази решење у далматороманском гласовном лику латинске речи columna — „стуб“, коју претпоставља као крајњи извор (Лома 2009: 96). Низ радова објављених у Јужнословенском филологу који почивају на анализи језика писаца из Црне Горе, могу се сврстати у посебну сферу изучавања народних говора у Црној Гори. У том домену научни фокус је на Његошевом језику. Почев од 1930. осврти на језичке карактеристике Његошевог дела континуирано се појављују и

262

Тања Милосављевић

сваки пут расветљавају неке друге аспекте језика и стила Његошевог или откривају имплицитне знакове кодиране у његовом писму. Његош је неисцрпни и увек свежи извор са којег се напајају многе лингвистичке гране и мотивационо врело значајних књижевно-језичких расправа, што је евидентно и у једном од најрелевантнијих српских научних часописа. Фреквенција прилога са кључном речју Његош сугерише солидну истраженост феномена Његошевог језика на свим структурним нивоима. Фонетски, морфолошки и синтаксички план песничког и прозног израза овог писца у средишту је опширног и детаљног прилога проучавању Његошевог језика Данила Вушовића (ЈФ IX, 93–196).5 О неким особинама и особеностима Његошева песничка језика писао је и Михаило Стевановић (ЈФ XIX 17–33), замерајући Вушовићу управо на томе што Његошу не прилази као песнику већ сувопарно анализира језичке елементе. Стевановић иначе Вушовићев прилог оцењује као вредну и корисну основу будућим проучаваоцима ове тематике, јер су у њему забележене и класификоване све карактеристичне особине Његошева језика, многима је дато и тумачење у односу на народне говоре песниковог завичаја, понегде и у односу на руски језик, па и на језик Његошевих савремених српских песника (Стевановић 1951/1952: 17). Стевановић Његошевом језику приступа из оригиналнијег, језичко-стилског угла, мерећи употребљене ликове и облике у односу на поетске принципе и захтеве версификације, али их пре свега тумачи у ареалном контексту и у духу народних говора. Нарочито занимање за ефектан одабир речи и пуноћу исказа коју песник постиже пажљиво употребљеном дијалекатском 5   „Његошева су дела већином писана народним језиком, и то оним диалектом каквим се говори у Црној Гори. Најкарактеристичнија су у том правцу, поред његових песама испеваних ‘на народну’, његова најбоља дела Горски вијенац и Шћепан Мали. У тим делима обично увек налазимо — и у фонетици, и у морфологији, и у синтакси — особине црногорских диалеката. Извесни туђи елементи које налазимо у тим делима, поглавито турски и талијански, обични су у говорима у Црној Гори. Али у делима Његошевим често налазимо и русизме. Његош је као свештено лице (а знао је добро и руски језик) уносио у своја дела црквене односно руске речи, нарочито при изношењу својих филозофских погледа. Отуда је разумљиво што највише руског (црквеног) налазимо у његову религиозно-филозофском спеву Луча микрокозма и још неким омањим мисаоним песмама“ (Вушовић 1930: 93).

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

263

јединицом или додатно исклесаном формом, Стевановић претаче у лексикографски подухват, и у својству редактора са сарадницима 1983. године издаје Речник језика Петра II Петровића Његоша у два тома. Приказ тога речника у Јужнословенском филологу XL даје Милија Станић, истичући значај оваквог дела за српски језик и културу, али са критичким ставом према извесним методолошким пропустима и недоследностима у лексикографској обради и најоштријом замерком која се тиче фалсификовања акценатског система (Његошев говор има два силазна акцента, а у Речнику је заступљена Вукова акцентуација). Исти аутор афирмативан критички суд изриче о књизи Бранислава Остојића О црногорском књижевнојезичком изразу (ЈФ XLIII, 287–293), процењујући је као вредну грађу и научно осветљење за историју писаног језика у Црној Гори и српскохрватског језика уопште, „тим пре што језичке појаве нису даване у овој књизи само у светлости књижевно-језичких и друштвених прилика у Црној Гори, већ и у светлости развитка тих појава на целокупном српскохрватском језичком простору“ (Станић 1987: 287). У првом делу књиге Остојић се дотиче дијалекатског и књижевног у Његошевом језику, док је други одељак у потпуности посвећен особинама Његошевог језика (клеветама у Горском вијенцу, синтагми брате рано, семантичкој вредности облика лик у Његошевим стиховима, конструкцији за + инфинитив). Осим за Његошев језички израз Остојић показује интересовање и за друга остварења писана народним говором, а свој научни став да су такви списи вредан документ за праћење историјског развоја језика реализује у многим својим радовима. Прилог историјској дијалектологији српскохрватског језика Бранислав Остојић оставио је и у Јужнословенском филологу напоменама о језику неких писаца Црне Горе деветнаестог века (ЈФ XXXI/2, 475–480). Прозни радови писаца предвуковске епохе (Риста М. Поповића — Ћупића (Гарчанина), Мила Војводића (Љешнанина), Луке Јововића (Црмничанина) и Сава П. Вулетића (Зећанина)) реалан су одраз локалних говора и релевантан извор за хронолошко одређивање појединих језичких феномена у разним црногорским крајевима који може послужити реконструкцији старијег слоја.

264

Тања Милосављевић

Интересантна језичка обележја Његошевог књижевног стваралаштва заокупљају пажњу бројних лингвиста, који им приступају са становишта савремених лингвиистичких тенденција и интерпретирају их модерним појмовно-теоријским апаратом, прилагођавајући га природи Његошевог песничког језика. У краћем тексту Драго Ћупић наводи геминате у Његошевом Горском вијенцу, наглашавајући да су геминовани сугласници углавном резултат поштовања стиховног ритма у спеву (Ћупић 2009: 121). Радмило Маројевић разматра прозодијску и интонациону структуру стиха спева Луча микрокозма, конкретније, испитује оне категорије речи које могу имати двоструки акценат — главни, ако су наглашене и побочни, ако нису наглашене (Маројевић LXVIII, 49–69). Примењујући редак поступак у домаћој науци, прозодијско-интонациону интерпретацију текста, Маројевић уводи терминолошке иновације типа побочни акценат, сложена фонетска реч и ближе одређује појам диверба у формалном и семантичком смислу, реконструишући ове неуобичајене појаве на примерима Његошевог стиха. Детаљан осврт на издање Горског вијенца из 1997. које је приредио Александар Младеновић а штампала Издавачка књижарница Зорана Стојановића (Сремски Карловци — Нови Сад) у Јужнословенском филологу наредне године дао је Светозар Стијовић, с нагласком на решења у транскрибовању неких прозодијско-фонетских појава (контракције вокалских група, вокално р) и на интервенције приређивача у организацији интерпункције и тумачењу смисла појединих речи и израза, па чак и целих стихова. Стијовићев закључак да је ово издање Горског вијенца „зналачки урађено и (да) ће свакако унапредити његошологију“ (Стијовић 1998: 230). Сам Стијовић је код истог издавача пет година раније објавио књигу Славенизми у Његошевим песничким делима, о којој за рубрику Прикази и критике у Јужнословенском филологу (ЈФ ХLIХ) пише Слободан Реметић и поставља је на високо место у реду радова који се баве Његошевим језиком и то у славистичким размерама. Одељак Чланци и расправе у Јужнословенском филологу садржи изузетно вредне прилоге науци о језику о народним говорима на простору Црне Горе, а у редовној рубрици Прикази и критике изнесена су драгоцена мишљења о појединим радовима који се тих говора тичу. Неке текстове већ смо поменули и томе ћемо списку

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику… Радови и прикази радова о Његошевом језику година часопис аутор рад 1930. ЈФ IX Данило Вушовић Прилози проучавању Његошева језика ЈФ XIX Михаило Неке особине 1951/1952. Стевановић Његошева језика 1984. ЈФ XL Милија Станић Речник језика Петра II Петровића Његоша (приказ) 1987. ЈФ XLIII Милија Станић Branislav Ostojić, О crnogorskom književnojezičkom izrazu (приказ) 1993. ЈФ XLIX Слободан Реметић Светозар Стијовић, Славенизми у Његошевим песничким делима (приказ) 1998. ЈФ LIV Светозар Стијовић О једном издању „Горског вијенца“ (приказ) 2009. ЈФ LXV Драго Ћупић Геминате у Његошевом Горском вијенцу 2012. ЈФ LXVIII Радмило Ријечи с двоструким Маројевић (главним и побочним) акцентима: прозодијско— интонациона интерпретација текста Луче микрокозма

265

стране 93–196. 17–33. 213–223. 287–293.

225– 229.

219–230. 121–123. 49–69.

додати преостала индивидуална запажања изражена у овој форми. Своју критичку процену Стевановићеве расправе о источноцрногорском дијалекту подробно и аргументовано образлаже Александар Белић (ЈФ XIV 161–181). Методoлошки, стилски, па понегде и суштински важни недостаци, које Белић налази у овом опширном дијалектолошком опису, не оспоравају његов коначан суд о значају и не умањују општу позитивну оцену књиге, чије се вредности огледају у ширини задатка (велика дијалекатска територија,

266

Тања Милосављевић

мноштво језичких факата) и чињеници да је променила основно схватање о зетско-пиперским, кучко-бјелопавлићким и васојевићким говорима као најархаичнијим у Црној Гори (Белић 1935: 179). О Речнику Загарача Драга и Жељка Ћупића веома повољно и похвално се изражава Мирослав Николић (ЈФ LIV) за који каже да „спада међу наше најбоље, досад објављене, диференцијалне дијалекатске речнике“ како по садржини (речима и примерима који се у њему обрађују), тако и по форми (тј. по начину обраде и тумачењу наведених речи и примера) (Николић 1998: 241). У кратком приказу са критичким освртом Михаило Шћепановић научној јавности предочава књигу Зорице Радуловић Језик и стил Чеда Вуковића, издату у Никшићу 1994. године, у којој је одабрани језички материјал посматран у међуодносу дијалекатско — стандарднојезичко и процењује је као „занимљиво истраживање“ и драгоцен извор за све који се буду занимали језиком писаца (Шћепановић 1996: 231). На страницама Јужнословенског филолога нашло се и представљање једног зборника радова са међународног научног скупа одржаног у Црној Гори. Драгана Керкез је приказала зборник под насловом Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас, у којем су шампани радови изложени на Међународном научном скупу одржаном у Херцег Новом 2012. у организацији Матице српске — Друштва чланова у Црној Гори и Матице српске, са седиштем у Новом Саду (ЈФ LXX). „Радови објављени у овом зборнику обухватају широка питања, од оних историјскојезичких, преко питања која се тичу актуелних проблема у савременом српском језику (…), па све до проблема заштите културног наслеђа“ (Керкез 2014: 326). Наводом из последњег текста објављеног у гласилима Института за српски језик САНУ географски везаног за Црну Гору заокружујемо овај преглед радова: „…овај зборник речју науке сведочи континуитет српског језика на територији Црне Горе, сведочи да је то језик на ком се у Црној Гори одвајкада мислило, говорило, писало и стварало“ (Керкез 2014: 338). Систематски прегледи досадашњег стања у српској дијалектологији (Ивић: 1956/2001, 1958/1994; Пецо: 1978; Ћупић 1996; Окука 2008) и поједине синтетичке студије (Ивић 1984; Богдановић 2007) показују да су црногорски говори, поред косовско-ресавских

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

267

и призренско тимочких, најиспитанији говори српског језичког простора. Прегледи проучености црногорских говора (Пешикан 1979, 1984; Ивић 1984; Ћупић 1984; Чиргић 2013, 2017) сведоче о активним и континуираним дијалектолошким истраживањима у Црној Гори, а попис радова о црногорским говорима у Српском дијалектолошком зборнику и Јужнословенском филологу потврђује да је највећи број резултата тих истраживања презентован у часописима Института за српски језик САНУ. Монографски описи, речници и посебни прилози из различитих дијалекатских домена црногорских народних говора присутни су у високом степену у најеминентнијим лингвистичким часописима код нас. Хронолошко праћење издања пружа потпунији увид у динамику развоја дијалектолошких испитивања на овом терену и помаже сумирању закључака о њиховој евалуацији и периодизацији. Предочене статистичке чињенице полазишне су тачке у диференцијацији етапа заступљености чланака о црногорским говорима у српској стручној периодици, на основу којих се јасно могу уочити три епохе: 1. 1927–1965; 2. 1965–1997; 3. 1997–2018. Први период можемо означити као белићевску епоху, када се најинтензивније радило у сфери теренске дијалектологије у Црној Гори и када су објављена капитална дела о црногорским дијалектима. Фреквенција класичних описа народних говора сугерише експанзију у развитку ове врсте истраживања и доноси непроцењиве информације о приликама у северозападним и југоисточним говорима Црне Горе. Мрежа пунктова постепено се ширила и дијалекатска мапа се рапидно попуњавала прикупљањем и обрадом језичких факата из области које до тада нису биле истражене или се о њима знало у назнакама. Тај темпо рада и презентовања резултата наставља се и у другом периоду, који се појмовно везује за институтске функције Михаила Стевановића и Драга Ћупића и њихов драгоцен стручни и научни допринос изучавању црногорских говора. Квантитативна продуктивност и квалитет објављених садржаја манифестују научну потребу и ентузијазам лингвистичких стручњака, посебно оних који потичу из тих крајева, да се што потпуније и што верније представи дијалекатска слика Црне Горе. Граматички систем је готово у потпуности обрађен и разрађен на свим пољима и скоро на читавом ареалу. Након 1997.

268

Тања Милосављевић

године ниво посвећености овом дијалекатском подручју опада, али се континуитет одржава спорадичним издањима, са заокретом ка лексичком систему и са фокусом на дијалекатској лексикографији. Константа која остаје непромењена кроз сва три периода, увек инспиративна и многослојна тема којој се приступа из више углова и која се тумачи са најразличитијих лингвистичких аспеката и разноврсним методолошким механизмима од најранијих издања до савременог доба, јесте Његошев језик. Радови о црногорским говорима досад објављени у Српском дијалектолошком зборнику и Јужнословенском филологу базни су део укупног фонда прилога о црногорским дијалектима и пребогат корпус који садржи обавештења о свим сегментима црногорског дијалекатског језичког система којим се комплетира дијалекатска слика српског језика.

ЛИТЕРАТУРА [1] Богдановић 2007: Недељко Богдановић, „Досадашња проучавања говора југоисточне Србије“, Годишњак за српски језик и књижевност, XIV/7. Ниш, 95–102. [2] Ивић 1956: Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје. Нови Сад. [3] Ивић 1984: Павле Ивић, „Осврт на лингвистичке методе досадашњих проучавања црногорских народних говора“, Црногорски говори. Резултати досадашњих испитивања и даљи рад на њиховом проучавању, Зборник радова. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности, 31–37. [4] Ивић 1991: Павле Ивић, „Осврт на лингвистичке методе досадашњих проучавања црногорских народних говора“, Изабрани огледи III, Из српскохрватске дијалектологије. Ниш: Просвета. [5] Ивић 1994: Павле Ивић, Српскохрватски дијалекти, Њихова структура и развој. Прва књига: Општа разматрања и штокавско наречје. Целокупна дела Павла Ивића III. Сремски Карловци — Нови Сaд: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. [6] Ивић 2001: Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, Нови Сад. [7] Окука 2008: Miloš Okuka, Srpski dijalekti. Zagreb: Prosvjeta. [8] Пецо 1978: Асим Пецо, Преглед српскохрватских дијалеката, Београд. [9] Пешикан 1979: Митар Пешикан, „Један општи поглед на црногорске говоре“, Зборник за филолофију и лингвистику, XXI/1. Нови Сад: Матица српска, 149–169.

Црногорски говори у Српском дијалектолошком зборнику…

269

[10] Пешикан 1984: Митар Пешикан, „Правци диференцирања и класификације црногорских говора и неки проблеми њиховог проучавања“, Црногорски говори. Резултати досадашњих испитивања и даљи рад на њиховом проучавању, Зборник радова. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности, 49–57. [11] Ћупић 1984: Драго Ћупић, „Библиографија говора Црне Горе“, Црногорски говори. Резултати досадашњих испитивања и даљи рад на њиховом проучавању, Зборник радова. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности, 97–128. [12] Ћупић 1996: Драго Ћупић, „Дијалекти“, Српски језик на крају века. Београд, 159–170. [13] Чиргић 2013: Adnan Čirgić, O proučavanju crnogorskih govora do polovine XX vijeka. http://www.maticacrnogorska. me/files/53/12%20adnan%20cirgic.pdf, 20. 5. 2019. [14] Чиргић 2017: Adnan Čirgić, Proučavanje crnogorskih govora od polovine XX vijeka. http://www.maticacrnogorska.me/ files/69/13%20adnan%20cirgic.pdf, 20. 5. 2019.

Tanja MILOSAVLJEVIĆ TYPES OF MONTENEGRIN SPEECH IN THE JOURNALS SRPSKI DIJALEKTOLOŠKI ZBORNIK AND THE JUŽNOSLOVENSKI FILOLOG Summary Of all the Stokavski speeches, those of Montenegro have proportionally been described most extensively, and the reason for all the scientific interest in these speeches Ivic finds in their strong differentiation, in the diversity and wealth of the linguistic manifestations (Ivić 1991: 225). An important factor which has contributed to the quantity and quality of the analysis of the linguistic material from the Montenegrin areal is that in that field, the most active and most deserving dialectologists were from Montenegro, who took a professional approach to their native tongue and scientifically represented it within the framework of the general image of dialectological activities in the field of the Serbo-Croatian language. The focus of this article are papers on the types of Montenegrin speech which appeared in two prestigious linguistic journals published by the Serbian Academy of Sciences and Arts SASE — the Srpski dialectološki zbornik (the Serbian Dialectological Journal) and the Južnoslovenski filolog (The South Slavic Philologist). Within a time span of eighty years (from 1927 until 1997) these journals published forty monographs dedicated to the description of certain aspects of the linguistic structure of various types of Montenegrin speech, two dictionaries (Rečnik Zagarača (A Dictionary of the Zagarač language)and Rečnik Kuča (A Dictionary of the Kuči language)), lexicographic material from Piva and Vasojevići, the structure of the speech of Spič, papers on certain phonetic and morphological occurrences in the local speeches, on the features of the language of Njegoš, and numerous overviews and texts which are thematically linked to the dialectological area of Montenegro. The overview of the papers printed in the

270

Тања Милосављевић

two leading linguistic national journals indicates the significant presence of types of Montenegrin speech in the dialectological descriptions of Serbian national speech, with an imbalanced dynamics in various periods. Linguistic material from the area of Montenegro dominates the period when Belić was the editor of these publications, and was intensely presented in the period from 1965 until 1997, which we can refer to as „the Ćupić era“, while during the early 2000s, the frequency of occurrence of papers on the various types of Montenegrin speech decreases in the SDJ and SSP. Key words: various types of Montenegrin speech, Srpski dialectološki zbornik, Južnoslovenski filolog

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 572.028 UDK 316.774

Lidija VUJAČIĆ*

NOVE ISTRAŽIVAČKE PERSPEKTIVE I DISKURSI U SOCIOKULTURNOJ ANTROPOLOGIJI Sažetak: Izuzetno kompleksna dinamika (post)modernog društva i uloga pojedinca u njoj, kroz tumačenje formula i simbola medijske i popularne kulture, zajedno sa aktuelnom estetikom, konzumerizmom i drugim bliskim fenomenima, u nastojanju da se poveže sa potrebama, vrijednostima i oblicima ponašanja koji egzistiraju u savremenoj kulturi, tumačenoj u najširem smislu i na globalnom nivou, čine osnovni predmet interesovanja (postmoderne) sociokulturne antropologije. Ovako problemski „inovirana“ antropološka nauka bavi se otkrivanjem i objašnjenjem konceptualnih struktura i simboličkim predstavljanjem stvarnosti, tj. manje pojavom samom po sebi, a više njenom „logikom“ — značenjem, funkcijom i infrastrukturom, takođe prepoznatljivim u praksi. Iz tog razloga u izlaganju će se predstaviti četiri aktuelna i veoma složena, u svojoj opštoj povezanosti, antropološka problema odnosno diskursa — antropologija medija, antropologija svakodnevice, antropologija konzumerizma i antropologija identiteta. Ključne riječi: medijalizacija društva, slobodno vrijeme, popularna kultura, konzumerizam, fluidnost identiteta

UVOD

Postmoderna sociokulturna antropologija u svoje istraživačko polje uvela je nove perspektive, kao i teorijsko-metodološke pristupe, nastojeći da ide u korak s vremenom u kojem živimo i fenomenima koje je visokotehnologizovana civilizacija proizvela. Tako su predmet njenog   Prof. dr Lidija Vujačić, Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet, Nikšić

*

272

Lidija Vujačić

interesovanja, između ostalog, procesi poput medijalizacije i uopšte globalizacije društva i njihovih efekata u različitim sferama, sve intenzivnije migracije s različitim uzrocima i posljedicama, fenomeni (hiper) potrošnje, pitanje stabilnosti odnosno fluidnosti identiteta odnosno mogućnost njegove (re)konstrukcije i pluraliteta. Takođe, u antropološkom fokusu su i koncept tzv. brzog vremena u kojem živimo, relativizacija prostora kao faktora u komunikaciji zahvaljujući novim tehnologijama, ali i tzv. svakodnevni život, kao i druge teme koje su, kroz nove teorijske diskurse, iznjedrile i nove antropološke discipline, koje se oslanjaju najviše na studije kulture. Stoga interesovanja postmoderne antropologije daleko premašuju nekadašnji terenski „egzotizam“, tj. interesovanje za (samo) prostorno i vremenski udaljene predmete izučavanja (tzv. druge i drugačije i(li) tradicijske), koje je nekada bilo svojstveno ovoj nauci. Drugim riječima, izuzetno kompleksna dinamika (post) modernog društva i uloga pojedinca u njoj, kroz tumačenje „formula“ i simbola medijske i popularne kulture, zajedno sa aktuelnom estetikom, konzumerizmom i drugim bliskim fenomenima, u nastojanju da se poveže sa novim kulturnim potrebama, vrijednostima i oblicima ponašanja koji postoje u aktuelnoj kulturi, shvaćenoj u najširem smislu, postaju osnovni predmet interesovanja savremene antropologije. Tako postmoderna antropologija pažnju usmjerava, prije svega, na prepoznavanje i analizu simboličkog koncepta, strukture i funkcije fenomena, a manje na pojavu samu po sebi u svojoj statičnosti. Uzročno-posljedični odnosi novih fenomena iznjedrili su brojne antropološke discipline odnosno diskurse, od kojih će, kao istraživački potencijal, u izlaganju biti problematizovani neki od njih — u prvom redu antropologija medija, s obzirom na to da novi masovni mediji stvaraju jednu vrstu paralelne realnosti, ali i antropologija svakodnevice, antropologija konzumerizma i antropologija identiteta, koje, takođe, na teorijski utemeljen način sagledavaju fenomenologiju savremenog društva. ANTROPOLOGIJA MEDIJA

Mediji i njihov društveni kontekst moraju se analizirati kroz multiperspektivistički teorijski pristup fenomenu (počev od mehanicističkog preko psihološkog do humanističkog, koji obuhvata kritiku medija kao moćne ideološke infrastrukture, do univerzalno antropološke perspektive). Društveni diskursi koje mediji produkuju, kao i (potrošačku)

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

273

kulturu potreba, veoma su kompleksni i njima se bave savremene studije kulture kroz analizu brojih fenomena i efekata na aktuelnu kulturu, izvora moći ili manipulacije u stvaranju značenja, kao i ideološkim ishodištima, modelima otpora i sl. Drugim riječima, više je razloga zašto se antropologija bavi medijima i uopšte kulturom koju oni indukuju. U prvom redu, masovni mediji, kao i uopšte visoka tehnologija, civilizacijski usavršavaju ili, bolje reći, pojednostavljuju i olakšavaju funkcionisanje svakodnevnog života. No, uz očigledan funkcionalni napredak društva, tehnološki razvoj je proizveo širu sociokulturnu transformaciju, kao što je doveo u pitanje poznati koncept identiteta (postmoderne) individue. Naime, u vremenu ubrzane društvene dinamike, različitih vrsta kretanja, stvarnih i simboličkih, promjena sama po sebi postala je osnovna karakteristika vremena u kome živimo, odnosno jedino „stabilno“ stanje, kao i što je društvo najprije tehnološki determinisano. Prostor i vrijeme su se, kao nekada stabilne referentne tačke, takođe, relativizovali i postali irelevantni faktori u komunikaciji. Slično tome, nove tehnologije i masovni mediji kao njihov izdanak, osim što indukuju nove vrijednosti, novu estetiku i uopšte novu kulturu potreba (poput konzumerizma, etike hedonizma i zabave, pojednostavljenog medijskog spektakla itd.), koncipiraju i drugačiju vrstu ljudske čulnosti, suspendujući sve intenzivnije kategoriju socijalnog u ime virtuelnog. Na izvjestan način tehnologija se doživljava kao nastavak neurološkog sistema, a čovjek kao subjekat odnosno objekat koji je sve više na nejasnoj „granici između Ja i Ne-ja“ (Tomić 2007: 192). Zapravo, identitet postaje fluidan, na relaciji između realnog i virtuelnog (tj. materijalan, ali i konstruisan, tj. virtuelan, shodno željenoj imaginaciji), a isto tako se ukrštaju javni i privatni prostori komunikacije, pri čemu intima kao kategorija nestaje. Posebno novi interaktivni medij (internet) nudeći svojim korisnicima nepregledni virtuelni prostor „ulazi u osnove kulture prostora i vremena postmodernizma i na nov način dovodi u pitanje ove pojmove, pitanje svojine i povezanosti ljudi“ (Koković 2007: 181). Nova vrsta ljudske čulnosti koju indukuju interaktivni mediji i hiperrealnost koja se u njima kreira, mijenjaju iz korijena stvarni život i društvene odnose u njemu. Hiperrealnost koja se u medijima kreira mijenja iz korijena stvarni život, pa u njoj obitava i virtuelno prijateljstvo, kao i fluidna ljubav, o čemu je, između ostalih, pisao Z. Bauman u Fluidnom životu i Fluidnoj ljubavi (2009a, 2009b). Isto kao što

274

Lidija Vujačić

nepregledna ponuda informacija, zabave, interakcija, bezbrojnih debata otvara prostor za kreiranje novih, paralelnih, i različitih identiteta. Usljed anonimnosti i dislociranosti individua može da bira svoj, nadasve virtuelni, identitet. Dakle, tehnokultura i medijska (masovna) kultura, kao njen izdanak ili obrnuto, svojom sveprisutnošću, direktno ili indirektno utiču na formiranje (post)moderne ličnosti, tj. njenog vrijednosnog sistema, vrste znanja i interesovanja, kodeksa ponašanja, načina izgledanja i uopšte ukusa, koji je istovremeno proizvod i individualnih i društvenih iskustava i procjena (Gronow 2000). U postmodernom društvu mediji interpretiraju njima interesantne teme iz stvarnosti, kao što je i nadilaze, pa u „svojoj sveprisutnosti stvaraju (proizvode) naš doživljaj stvarnosti“ (Koković 2007: 39). Isto tako mediji najsnažnije utiču na stvaranje ili razbijanje predrasuda, izgradnju bliskosti ili distance prema tzv. drugima… Mediji, zapravo, najviše ili, bolje reći, najbrže usmjeravaju savremenu individuu odnosno auditorijum u orijentacionom, motivacionom i ideacionom smislu, pri čemu modele identifikacije i novih sociokulturnih sadržaja nude kroz sferu popularne kulture (najprije medijskog spektakla i lake zabave, potrošnje, tj. konzumacije popularnih proizvoda, koji su roba, ali i ideje, vrijednosti, stavovi), što je mnogo brži i efikasniji način da se nove, ponajviše materijalističke, vrijednosti i potrebe uvedu u glavni tok kulture. I inače, masovna publika je prema mišljenju mnogih savremenih kritički orijentisanih teoretičara postmodernog društva, projektovana i konstituisana ponajviše da bi „trošila“ (Lipovetcky 2008). U tom cilju, nova potrošačka „ideologija“, za razliku od klasičnih, nema mehanizme prisile, niti se proces odvija kroz vođenu indoktrinaciju, jer njena „privlačnost“ za masovni auditorijum leži u simplifikaciji i standardizaciji proizvedenih sadržaja, čime se ukidaju društvene distance. Zapravo, medijska kultura se bazira na nekoliko prepoznatljivih principa proizvodnje sadržaja. Kao prvo, ona je masovna, tj. ima masovnu produkciju i masovnu recepciju — oslanja se na masovni auditorijum koji je heteregen po sastavu. Kroz istovremeni kontakt sa standardizovanim i stereotipiziranim sadržajem formira se kolektivitet koji ima zajedničko polje interesovanja. Njen homogenizujući karakter ogleda se kroz sadržaje bazirane na kriterijumu kvantiteta i kriterijumu standardizacije kako bi se obezbijedila istovremenost recepcije, ili mogućnost

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

275

njenog odlaganja, ponavljanja…, naročito kada su novi mediji u pitanju. Medijska kultura je, takođe, usmjerena prevashodno na savremene teme i probleme, tj. na aktuelnu kulturu potreba, koja je najprije potrošačka. U takvoj konzumerističkoj i(li) industrijskoj kulturi najprepoznatljiviji jeste estetski populizam (Džejmson 2008). Jer ona indukuje narative oslanjajući se na lako razumljivu popularnu simboliku, u slici i riječi, koji su razumljivi svima koji je konzumiraju, a to je globalna zajednica. Tako medijska tzv. mehanizovana zabava ne „vaspitava“ čovjeka mase da samostalno i kritički promišlja stvarnost i predstave koje mu se nude, već da niveliše svoj ukus onako kako diktira masovna produkcija, kao posljedica demokratizovane kulture i kapitalističke privrede (Hauser 1977). Ukidanjem distance između elemenata kulture različitih nivoa „demokratizuje“ se izbor u produkciji i recepciji, ali i ruši se hijerarhija vrijednosti. Adorno i Horkhajmer su terminom „kulturna industrija“ posebno naglasili industrijalizaciju u proizvodnji (masovne i medijske) kulture kako bi ukazali na njen nižerazredni kvalitet, koji nema kapaciteta da pospješuje individualnu kreativnost i podiže kvalitet, već samo da „uspavljuje“ njenog „korisnika“ — u cilju održavanja postojećeg ideološkog poretka (Adorno, Horkhaimer prema Đorđević 2012). Mediji su, a među njima prvo televizija, kako je Burdije zapazio, stvorili monopol nad javnim prostorom i preuzeli kontrolu nad kulturnom proizvodnjom, definisali politička, socioekonomska i sva druga pitanja, u zavisnosti od sopstvenih, prije svega, ekonomskih interesa (2000). Takođe, medijski sadržaji sve više „zamjenjuju“ stvarni život i događaje u njemu, redefinišu klasični koncept kulture (postaju alternativa za književnost, likovnu umjetnost…). Medijski sadržaji sve više kreiraju stvarni život, a ne obrnuto, odnosno, kako bi Gi Debor rekao, predstavljaju „akumulaciju prizora“ ili svojevrsnu inverziju života, u kojem se favorizuje pojavno, a ne suštinsko (1967). Prema njegovom mišljenju u društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje cijeli život se prikazuje kao „mnoštvo spektakla“. Takva (spektakularizovana i sve više glamurizovana) kultura, zapravo, uspostavlja monopol nad slobodnim vremenom, isto kao što je ekonomija sve podredila svojim ciljevima. No, postojeća enormna proizvodnja sadržaja prevazilazi fizički ograničeno vrijeme (potencijalnih korisnika), pa sve više informacija nikada ne doživi prijem, a još manje tumačenje. Isto tako informacije koje dožive recepciju ne prati i adekvatno interesovanje

276

Lidija Vujačić

publike, koja je medijski prezasićena i koja je u stalnoj potrazi za nekom novom originalnošću (Kin 1995). Relativna autonomija koju je nekada imala kultura, kao zasebni i najslobodniji društveni podsistem, danas se rozložila i kultura se prelila u potrošačku, pa je i kritička distanca potpuno otupila ili postala kompromisna na relaciji kvalitet — kvantitet, unikatno — masovno, kreativno — kopirano i sl. Međutim, u središtu medijske, popularne i potrošačke kulture upravo leži i mogući izvor otpora, na šta ukazuje, između ostalih, pomenuti teoretičar medija D. Kelner, objašnjavajući protivrječnost funkcija i dejstava aktuelne kulture na kreiranje značenja i identiteta. Novije teorije o medijima (posebno tzv. britanske studije kulture) apostrofiraju da publika ima izvjesnu moć da se odupre plasiranim značenjima, odnosno medijskim manipulacijama i da stvori sopstvena značenja i svrhu sadržaja, bilo od zabavnih, edukativnih, vaspitnih ili nekih drugih ponuđenih sadržaja. Dakle, činjenica je i da nove medijske tehnologije nude mogućnost izbora, poređenja informacija, kulturnu autonomiju, ali i da, s druge strane, stvaraju nove oblike zavisnosti i kontrole, kao što predstave u njima pokazuju i legitimizuju moć postojećeg etabliranog poretka i moć sila, tj. interesnih grupa koje stoje iza njega, kao što je i kultura koju proizvode uslovljena logikom industrijske, visokotehnologizovane i, nadasve, konzumerističke dimenzije savremenog društva. Ipak, najveća snaga, tj. otpor medijskoj hegemoniji leži u stvaranju sopstvenog značenja iz sadržaja koji se masovno nude. Jer „premda ga u drugim sferama iskorišćava vladajuća sila, ili ga jednostavno poriče ideološki diskurs, ovde poredak biva obmanut veštinom“ (Certeau 1984: 26). Tezi o tzv. otpornoj publici, poput Fiskovog i De Sertovog stava, oponiraju kritičari masovnog društva i masovne kulture, ne nalazeći u pasivnom auditorijumu bilo kakav potencijal za subverzivno tumačenje i djelovanje. Suprotno ovakvim stavovima o industrijskoj odnosno medijskoj „proizvodnji“ svijesti, koji dolaze iz Frankfurtske škole, mnogi savremeni teoretičari vide masovne medije više kao društvenu arenu, budući da se u njoj iskazuju odnosi (nad)moći, da su izvori i prenosioci informacija ujedno i instrument za (in)direktno ubjeđivanje i mobilizaciju potencijalnih sljedbenika odabranih vrijednosti, ideja i sl. (Mek Kvejl 1994: 28). Postmodernisti subjekta tzv. novog doba vide ponajviše kao „tragača“ za novim medijskim sadržajima, bez posvećenosti i sa nedovoljno pažnje

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

277

u tumačenju, naročito složenijih poruka (Bodrijar 2012). Stoga, konzument medijskih sadržaja mora da savlada značenja i uveže ih u sistem, odnosno da upozna (infra)strukturu po kojoj funkcionišu, ali i društvene promjene koje mogu da donesu (Brigs, Berk 2006). Ovdje se, zapravo, vodi polemika između aktivne/pasivne uloge, ili statusa, medija i njegovih korisnika, iako „nijedna teorija sama nije potpuni vodič kroz savremenu oblast visoke-definicije, inter-pogona, uzajamno konvergentnih tehnologija komunikacija, u kojoj se odnosi, između pojedinaca i grupa, lokalni i globalni, stalno menjaju“ (Isto: 25). Ipak, ono u čemu su načelno svi teoretičari saglasni jeste da masovni mediji, kao dio planetarnog informacionog sistema, razvijaju novu kulturu komuniciranja ili, bolje reći, informaciono-komunikacijsku pismenost, umrežavaju ljude i prostore, „ubijaju“ geografiju, raskidaju specifične monopole nad znanjem, informacije čine svima dostupnim…, pretvarajući tako svijet u „globalno selo“, kako ga je vizionarski, ali i upozoravajući na neki način, opisao Makluan prije više od pola vijeka. ANTROPOLOGIJA SVAKODNEVICE

Osim medijske sfere potencijalni istraživački teren za antropologe nalazi se doslovno svuda — u urbanom ili ruralnom okruženju, u supkuluturnim miljeima, političkim i ideološkim strukturama, u kući, školi, prodavnici, restoranu, tržnom centru…, odnosno gdje god se neki sadržaji interaktivno razmjenjuju, pa i konzumiraju, i na osnovu toga oblikuju stvarnost. Kroz multiperspektivistički pristup mogu da se sagledaju vrijednosti, stavovi i činjenice u okviru prostora, prakse i mitologije svakodnevice ili, bolje reći, još uvijek neistražene (svakodnevne) običnosti (Moran 2011). Za sociokulturne antropologe uobičajena životna dinamika (možemo reći i svakodnevna kultura i(li) kultura slobodnog vremena) postala je neka vrsta „iskustvene“ politike odnosno istraživačkog terena jer bilježi sve ono što se dešava između rođenja i smrti, a što nijesu veliki istorijski događaji, ali jeste stvarni život. Tzv. banalna ili „dosadna“ strana svakodnevice (o kojoj su svojevremeno raspravljali i najveći autoriteti iz društvenih nauka i začetnici naučnih disciplina iz oblasti svakodnevnog života i slobodnog vremena, poput A. Lefevra, M. de Sertoa, R. Hogarta, danas M. Ožea, Z. Baumana, Dž. Fiska i dr.) inspiriše sve više savremenu antropologiju. Snaga koju, prema M. Blanšu (1987), ponajviše posjeduje „obična“, mala,

278

Lidija Vujačić

svakodnevna istina, između ostalih tema, osavremenjena je — klasična etnografija je ujedno umirila „egzotizam“ u odabiru tema i pronašla nove tzv. drugosti na terenu običnog, spojila je dnevnu inerciju sa promjenama (Augé 1998). Posebno je fenomen slobodnog vremena, sam po sebi, tj. kao infrastrukturna mreža najrazličitijih životnih praksi, sve učestalija tema u antropološkom diskursu. Slobodno vrijeme „ispunjavaju“ popularni, posebno medijski sadržaji stvarajući i novu kulturu potreba, reprezentovanu, najviše, kroz materijalističke (konzumerističke) vrijednosti, budući da je potrošnja utkana u svakodnevne obrasce ponašanja (post) moderne individue i da je u neprestanoj interakciji sa novom tehnologijom i svim vrstama medija. Stoga je jasno da se i savremeni identitet „definiše“ najprije u okviru (svakodnevnog) slobodnog vremena i da ga oblikuju najviše medijski sadržaji, zabava, povremeno i stvaralački procesi, ali i potrošnja. Izmijenjeni koncept sreće i zadovoljstva u savremenom društvu doveo je i do reinterpretacije značaja rada i odmora, pa tako Gronov zaključuje da se „nova etika zadovoljstva odnosno ‘etika zabave’ često suprotstavlja ranije dominantnoj etici rada; hedonizam se suprotstavlja asketizmu“ (2000: 22). Ali na sličan način je i slobodno vrijeme poprimilo vremensku strukturu rada i zahtijeva organizaciju. Takođe se normira i planira, budući da i njim „upravlja“ rokovnik (Svensen 2012: 84). Čuvena fraza Bendžamina Frenklina — vrijeme je novac, ili pak trošenje vremena i sl. ukazuju da je ono direktno u vezi sa radnom etikom, odnosno da je vrijednost za sebe koju „stvara kapitalistički osećaj vremena“ (Fisk 2001: 137). Pomenuti osjećaj, zapravo, vrijeme pretvara u robu koja se može posjedovati, ulagati, štedjeti. I u takvom ambijentu svi imaju nedovoljno vremena! Da li je tome uzrok to što radno i slobodno vrijeme postaju pomiješani, isjeckani, kao mozaik od radnih i slobodnih trenutaka, u kojima se sve više događaja mora kompresovati, a učinci moraju biti efikasni, kao jedina zajednička vrijednost privrede, politike i nauke?! Kontinuirani nedostatak vremena u potrošačkom društvu karakteristika je za većinu, naročito zaposlenih, stanovnika bogatih zemalja, a „čak i jedan nezaposlen, koji ima okeane vremena ‘da ubije’, biva usisan uzgrednim učincima ubrzanja u istom trenutku u kome uključi televizor ili otvori novine“ (Eriksen 2003: 195).

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

279

Kao što se savremena konzumeristički orijentisana individua sve više definiše preko načina trošenja (sopstvenog novca), tako je i dokolica postala bazična vrijednost konzumerističke ideologije (dio svakodnevice u kojoj se otvara prostor odnosno vrijeme, opet najviše za potrošnju, zabavu). Želja za posjedovanjem odnosno trošenjem upravo je najizraženija u vrijeme dokolice, tj. tokom tzv. slobodnog vremena, nakon formalno završenog radnog dijela dana, pa je nemoguće oteti se utisku da potrošačke aktivnosti stvaraju individui, realni ili samo simbolički, osjećaj slobode, vladanja sopstvenim vremenom i pravljenje individualnih odabira, naročito kao otklon od (samo)nametnutih obaveza i fizičkog ili intelektualnog rada. U konzumerističkoj kulturi, dakle, značaj rada (tumačen u tradicionalnom smislu kao dominantna društvena aktivnost i osnova personalne ostvarenosti, uslov za egzistencijalni opstanak…) sve više opada, a raste važnost potrošnje i slobodnog vremena u kojem se ona realizuje, tj. ogleda kroz životni stil, vrijednosni sistem i status pojedinca u društvu. Ali kako su zbog pojačane potrošnje i želja (izazvanih novom kulturom vještačkih potreba) pojedincu potrebna veća sredstva za kupovinu, utoliko su mu potrebni i sve veći prihodi. Stoga su sve učestaliji dodatni radni angažmani (kategorije honorarnog, dopunskog rada…) i to u okviru prethodno „osvojenog“ slobodnog vremena. Može se reći da, uprkos tehnologizaciji koja povećava stepen produktivnosti, uprkos smanjenju radnog vremena, pojedinac, zbog svoje (ne)opravdane želje da što više posjeduje, mora više i da zarađuje, pa se svakodnevica pretvara u začarani krug — trke za novcem, tj. zaradom, ali i vremenom, i njihovog ulaganja u šoping. ANTROPOLOGIJA KONZUMERIZMA

Konzumerizam je, takođe, nerazdvojiva tema od medijskih sadržaja i slobodnog vremena koje su „kolonizovali“, budući da mediji propagiraju i normiraju i način ponašanja, oblačenja, ali i razmišljanja, osjećanja, vjerovanja, kao i dominantne društvene stavove, poput onih o socijalnim, nacionalnim, kulturnim ili nekim drugim važnim pitanjima, iako „nije reč o sistemu krute ideološke indoktrinacije koji zahteva uklapanje u postojeća kapitalistička društva, već o zadovoljstvima koja nude mediji i potrošačka kultura“ (Kelner 2004: 8). Zapravo, može se reći da je standardizacija proizvoda, kroz masovnu proizvodnju, kako bi bila ekonomski dostupna i razumljiva po značenju što većem broju

280

Lidija Vujačić

ljudi, kao temeljna osobina masovne kulture i potrošnje, ujedno i izvor kritike. Ipak, masovna kultura u svojim prvim fazama (iako, dakle, kritikovana iz ugla brojnih društvenih teorija zbog trošenja novca za kupovinu reprezentativnih proizvoda u cilju dostizanja višeg socijalnog statusa) sadržala je dvije veoma važne pozitivne karakteristike — učinila je dostupnim proizvode i poboljšala je kvalitet svakodnevnog života, kao i što je i demokratizovala socijalni ambijent, što nijedna kultura ili istorijski kontekst do tada nije omogućio. Obezbijedila je širokim slojevima društva, u ekonomskom smislu, kvalitetniji život (potrošnju materijalnih dobara, usluga i iskustava koji prevazilaze potrošački minimum, tj. zadovoljenje osnovnih životnih potreba) i u konačnom afirmisala je srednju klasu, koja jeste, ili treba biti, glavna pogonska snaga (ukoliko je ne ispuni potpuno materijalistička orijentacija) svakog društva. Masovna proizvodnja je, dakle, omogućila i socijalnu prohodnost, bez obzira na porijeklo, socijalnu pripadnost…, kao što su i sve kasnije odluke za odabir određenih proizvoda i životnih stilova postale više individualan čin i posljedica, makar formalno, slobodnog izbora. No, ove privilegije većine postaju, iz ugla brojnih kritičara, smetnje u (samo)realizaciji, iz razloga što homo consumens postaje sve pasivniji, nezainteresovaniji za sopstvenu suštinu i društveni angažman, uljuljkan u carstvu predmeta koji ga, privremeno i vještački, rasterećuju od složenijih problema. Na neki način, „having (imati) zamjenjuje being (biti)“ (Horvat 1984: 85). Tako u „turbokapitalizmu“ (Lipovetsky 2008) kupovina postaje sama sebi svrha, čak i medijalno „i u tom smislu društveno značajnija od posedovanja“ (Sulima 2005: 242). Zato antropologija (postmoderne) svakodnevice, u kontekstu istraživanja potrošnje, pomjera akcenat sa homo economicusa na homo consumensa. Lipovetsky, takođe, smatra da je svojevrsna „demokratizacija hedonizma“ (1987) naročito vidljiva u tzv. slobodnom vremenu, gdje on kao važna, ako ne i glavna, vrijednost u masovnoj, odnosno popularnoj, odnosno potrošačkoj kulturi, svakom pojedincu nameće stalnu trku za što boljim životnim standardom, oličenim, uglavnom, u materijalnim stvarima, ne toliko funkcionalno savršenijim od prethodnih, koliko zasljepljujuće dopadljivim proizvodima ili njihovim audiovizuelnim predstavama, kojima obiluju masovni mediji. Posebno je reklama sugestivna, sklona glamuru, kao višku semioze. Ili, kako Fisk zaključuje „preterani znak obavlja funkciju vladajuće

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

281

ideologije“ (2001: 133). Uz to čini se da je homo consumens na svakom koraku u iskušenju „da potroši što više novca i prikupi što više iskustava“ (Onore 2002: 33). Veza između konzumacije popularnih medijskih slika i zvukova učvršćuje materijalističku orijentaciju društva i ličnosti, a problem „pretjerane potrošnje“ posebno se ogleda u pomenutoj zoni tzv. slobodnog vremena, koje se sve više „popunjava“ kupovinom, tako da pasivni hedonizam onemogućava ličnu kreativnost i razvoj svestranije egzistencije, iako ono može da ima mnogo složeniju funkciju (o čemu je između ostalih pisao Dimazdije), kao skup različitih aktivnosti u kojima se jedinka pronalazi, nakon što se „oslobodila“ od svih društvenih, profesionalnih i porodičnih obaveza (1964). Slično je Fridman raspravljao o slobodnom vremenu tumačeći ga kao vrijeme rasterećeno od obaveza, ali u kome individua treba da stvara uslove i sredstva da se, kao ličnost, svestranije ostvari i razvije (Fridman, Navil 1972). Time (je) slobodno vrijeme predstavlja(lo) vrijeme kojim se sadržajno ispunjava život. Udaljavanje od pomenutog ideala i pretjerano, ili pak isključivo, popunjavanje slobodnog vremena potrošnjom (koje se ogleda kroz nekonstruktivno trošenje energije i istiskivanje svih drugih složenijih aktivnosti kojima bi umjesto nje savremeni čovjek mogao da se bavi) pripisuje joj negativni karakter. Nešto nalik „svijetu umornih duša“, kome Zombart, po ugledu na Ničea, još prije mnogo decenija preporučuje „prevrednovanje (svih) vrednosti“ (2011: 203). Zapravo, savremeni pojedinac stvarajući svoj identitet koristi prilično i jezik proizvoda / robnih marki kako bi se isticao (McCracken 1986). Zapravo, potrošački identitet je u postmodernističkom smislu najviše zasnovan na konzumaciji proizvoda, ponašanju u slobodnom vremenu i kreiranju imidža, na zabavi, zadovoljstvima i pretjerivanju, kao popularizovanim vrijednostima potrošačkog društva, nasuprot modernom, koji je još uvijek, iako drugačiji od tradicionalno tumačenog identiteta, postojan i vezan za fundamentalne izbore individue, kakvi su — profesija, porijeklo i porodica, političko i ideološko usmjerenje itd. Tako A. Warde smatra, pozivajući se na bliska tumačenja Z. Baumana, A. Gidensa, U. Beka i drugih teoretičara, između ostalog, potrošačke kulture, da se „ljudi danas definišu kroz poruke koje šalju drugima putem dobara koja posjeduju i praksa koje izražavaju i pokazuju“ (Warde 1994: 878). Hedonistički orijentisani potrošač ima zahtjeve koji nijesu zasnovani na ekonomskim, već na iracionalnim razlozima, isprovocirani željom za novim

282

Lidija Vujačić

predmetom, iskustvom, uzbuđenjem. Burdije je takav „etos potrošnje“, čiji je nosilac nova srednja klasa, ocijenio kao požudu modernog tipa potrošača koji želi sve odjednom, a da gotovo ništa ne žrtvuje (1995), pri čemu se tipovi, najviše materijalnih, vrijednosti smjenjuju, a jedini kvalitet koji je konstantan u želji jeste novost, kao vrijednost sama za sebe, koja inspiriše i navodi na relativno predvidivo potrošačko ponašanje. Kao u modi, novost rukovodi željama i stvara prijatno iščekivanje, dok je realizacija kupovine čin kojim prestaje želja za konkretnim proizvodom, odnosno čin kojim počinje nova čežnja (za drugim proizvodom). Tako L. Svensen zaključuje da „modni predmet, strogo gledano, ne zahteva nikakav kvalitet, osim da bude nov“ (2004: 45). I kao da je ključna želja, a ne sâmo posjedovanje, pa je tim stanjem proces uvijek otvoren i ne nazire mu se kraj. Potrošačko društvo kao kakav perpetuum mobile proizvodi želju, rješava je konkretnim proizvodom i opet stvara žudnju za nekim „svježijim“. Isto tako savremenog pojedinca „duhovna praznina“ čini manje individualnim u odabiru istog tog materijalnog/predmetnog, sporijim u vrijednosnom sudu i angažmanu, ali zato sve bržim u izražavanju i realizaciji konzumerističkih želja. Zbog toga u aktuelnoj kulturi najviše potrošnja dobija ubrzanje, a proizvodi na tržištu (želja), naime, postaju vrlo brzo prevaziđeni. Vrtoglavom brzinom bivaju zamijenjeni novim koji su uvijek i simbolički poželjniji, što je u skladu sa postojećim ekonomskim konceptom, prema kojem proizvođači različitih vrsta roba ne pretenduju da njihovi proizvodi imaju duži vijek trajanja. Naprotiv, proizvode se samo „zarad odbacivanja“, kako je E. From naglasio, i da zadovolje trenutnu žudnju u kupovini i da tim činom izazovu novu želju koja će se realizovati opet u nekoj novoj kupovini (1980). Stoga, u skladu sa zakonima industrijske proizvodnje, koja omogućava da se proizvodi izrađuju brže i da postaju sve jeftiniji, tj. dostupniji sve većem broju ljudi, proizvodi traju kraće — zato što su ili lošijeg kvaliteta, pa se samim tim brže i troše, ili pak zato što se namjerno osmišljavaju kao potrošna roba „kratkog daha“, pa u simboličkom smislu prije postaju „dosadni“ i démodé. Takvom hiperproizvodnjom i hiperpotrošnjom, na neki način, devalvira se i novost kao kvalitet (čežnja, iščekivanje, faktor iznenađenja i sl.). P. Burdije, u sličnom kontekstu, objašnjava dinamiku konzumeristčkog društva kroz želju potrošača da nadmaše svoje ranije (ili tradicionalne) sociokulturne obrasce kako bi oponašali one koji su im društveno

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

283

nadređeni (1984). I na taj način svi postaju potencijalni „lovci na status“, kako ih je metaforično opisao V. Pakard u knjizi Skriveni ubeđivači: psihologija reklame (1994). ANTROPOLOGIJA IDENTITETA

Doskorašnje referentne tačke oko kojih se gradio svaki identitet postale su nestabilne, a savremeni pojedinac najviše se „formatira“ u slobodnom vremenu, kroz medijsku kulturu i potrošačku praksu od koje je sve više zavisan. Paralelno je i sve nestabilniji, s obzirom na to da je otvoreno polje u koje se, po izboru, „upisuje“ značenje. Zato Kelner smatra da i moderni i postmoderni identitet, po pravilu, sadrže izvjestan stepen refleksivnosti. Oba se konstruišu na osnovu odabranih kriterijuma, ali limitarinih, odnosno prepoznatljivih u okviru aktuelne ponude (vrsta identiteta). Isti autor kritički naglašava da, iako dolazi do razlaganja individualnosti i upadanja u sve veći stepen društvenog konformizma, savremeno, postmoderno doba, na neki način, svakom pojedincu nudi slobodu da bude kreator sopstvenog identiteta. Drugim riječima, procesualnost i mogućnost izbora (identiteta) rasterećuje ga od spoljašnjih limita, koji su bili karakteristični za ranije epohe — poput porijekla, pripadnosti socijalnom sloju, naciji, etnosu, religiji, profesionalnom esnafu i sl. Dakle, (postmoderni) identitet postaje otvoreni i elastični sistem simbola, kao što je i novo doba u kojem se stvara „pre nova kontekstualizacija nego revolucija, nov ugao gledanja i novi prerazmeštaj relacija“ (Koković 1997: 418). Ubrzane, globalne ekonomske, tehnološke promjene i informaciona dinamika u medijima, prestruktuiraju kulturu i društveni život, ostavljaju, na primjer, i politiku bez ideologije itd. (Eriksen 2003: 92). „Radi se o zamenjivanju stvarnog njegovim znacima, to jest, o jednoj operaciji odvraćanja od svakog stvarnog procesa njegovim operatornim dvojnikom, metastabilnom, programatskom, nepogrešivom označavajućom mašinom, koja nudi sve oznake stvarnog i ostvaruje kratke spojeve svih njegovih peripetija. Stvarno neće imati nikad više priliku da se proizvede…“ (Bodrijar prema Đorđević 2012: 471). Postmoderni identitet je fluidan, pluralan, nestabilan, stalno u procesu (re)konstrukcije želja i sjećanja, i u skladu sa vladajućim kulturnim obrascima (Dragićević-Šešić 1994). Iako novi kulturni obrasci demokratizuju proces identifikacije, čine ga i nestabilnim. Odabrana i

284

Lidija Vujačić

zamišljena „istost“ održava ga. Tako zajedničko osjećanje, na primjer, etniciteta, regionalne pripadnosti, profesionalne usmjerenosti, stila života, konzumiranja medijskih sadržaja…, neku odabranu (identitetsku) fikciju održava stvarnom, odnosno postvaruje u igri stvarnih ili zamišljenih razlika. Dakle, savremeni postmoderni identitet (više) nije nametnuta datost, kako ga tumače esencijalističke teorije, već se stalno iznova otkriva i definiše, prije svega, u dijalogu sa tzv. drugima. Tako društveno prihvatljiva procesualna priroda identiteta u postmodernom, hipermedijalizovanom i konzumeristički orijentisanom društvu, s jedne strane oslobađa individuu od društvenih okova na mikro i makro planu, dok s druge strane dovodi u pitanje postojanje stabilnog, koherentnog sopstva, što opet djeluje zbunjujuće, nedovoljno pouzdano u interakciji sa drugim, istim ili posve različitim identitetima. Takođe, kada je riječ o kolektivnom identitetu (kulturnom, nacionalnom…), aktuelna medijska i konzumeristička kultura otvara prostor za izbor različitih identitetskih osnova. Naime, uticaj televizije i interneta, kao i različite vrste migracija, turizam i uopšte intenzivirana putovanja, uz kompresiju vremena i prostora, tj. ubrazanu komunikaciju „iz temelja menjaju osećanje pripadnosti, poglede na prošlost i budućnost, lojalnosti i nade, doživljaj sveta i sebe“ (Đorđević 2009: 353). Zapravo, u postmodernom dobu brišu se granice između različitih životnih domena, ne samo između kulture i ekonomije, politike i ideologije, privatnog i javnog već i između iz njih proisteklih životnih stilova, koji naročito konzumentu (u ekstremno potrošačkom društvu kakvo jeste savremeno zapadno) nude izbor identiteta, i to više kao pitanje ukusa i odabranih materijalnih i duhovnih proizvoda, odnosno sadržaja koji ga reprezentuju nego kao autentično formatirani sklop vrijednosti. Identitet u tom smislu zavisi od toga kako sebe opažamo, tj. doživljavamo, ali i predstavljamo, privatno ili medijski, pred drugima.

LITERATURA [1] Bek, U. (2001). Što je globalizacija? Zagreb: Vizura. [2] Augé, Marc (1998). A Sence of the Other: The Timeliness and Relevance of Anthropology. CA: Stanford University Press. [3] Baudrillard, Jean (1998/2003). The Consumer Society. Myths and Structures. London: Sage Publication. [4] Bauman, Zigmund (2009a). Fluidni život. Beograd: Mediterran Publishing.

Nove istraživačke perspektive i diskursi u sociokulturnoj antropologiji

285

[5] Bauman, Zigmund (2009b). Fluidna ljubav. Beograd: Mediterran Publishing. [6] Blanchot, Maurice (1987). Everyday speech. Yale French Studies 73. 12–20. [7] Bodrijar, Žan (2012). Simulakrumi i simulacija. U Zbornik Studije kulture, (ur.) Đorđević, Jelena. Beograd: Službeni glasnik. [8] Bourdieu, Pierre (1984). Distincion. A Social Critique of the Judgement of Taste. London: Routledge & Kegan Paul. [9] Brigs, Asa, Berk, Piter (2006). Društvena istorija medija. Beograd: Clio. [10] Burdije, Pjer (2000). Narcisovo ogledalo. Beograd: Clio. [11] Campbell, C. (1987). The Romantic Ethnic and the Spirit of Modern Consumerism. Oxford / New York: Basil Blackwell. [12] Certeau, Michel de (1984). The Practice of Everyday Life. Berkeley: University of California Press. [13] Debor, Gi (1967/2003). Društvo spektakla. Beograd: Anarhija/Blok 45. [14] Dimazdije, Žofr (1964). Aktuelni problemi sociologije razonode. Gledišta, br. 4. Beograd. [15] Dragićević-Šešić, Milena (1994). Neofolk kultura. Sremski Karlovci — Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. [16] Džejmson, Frederik (2008). Postmodernizam ili kultura logike kasnog kapitalizma. Beograd: Službeni glasnik. [17] Đorđević, Jelena (2009). Postkultura: Uvod u studije kulture. Beograd: Clio. [18] Đorđević, Jelena, ur. (2012). Zbornik Studije kulture. Beograd: Službeni glasnik. [19] Eriksen, T. Hilan (2003). Tiranija trenutka. Beograd: Biblioteka XX vek. [20] Fisk, Džon (2001). Popularna kultura. Beograd: Clio. [21] Fiske, John (1989a). Reading the Popular. Boston: Unwin Hyman. [22] Fiske, John (1989b). Moments of Television: Neither the Text Nor the Audience. In: Seither, E., Borchers, H. [23] Fridman, Žorž, Navil, Pjer (1972). Sociologija rada. Sarajevo: Veselin Masleša. [24] From, Erih (1980). Imati ili biti. Zagreb: Naprijed. [25] Gronow, Jukka (2000). Sociologija ukusa. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk. [26] Hauser, Arnold (1977). Filozofija povijesti umjetnosti. Zagreb: Školska knjiga. [27] Horvat, Branko (1984). Politička ekonomija socijalizma. Zagreb: Globus. [28] Kelner, Daglas (2004). Medijska kultura — studije kulture, identitet i politika između modernizma i postmodernizma. Beograd: Clio. [29] Kin, Džo (1995). Mediji i demokratija. Beograd: Filip Višnjić. [30] Koković, Dragan (1997). Pukotine kulture. Beograd: Prosveta. [31] Koković, Dragan (2007). Društvo i medijski izazovi — uvod u sociologiju masovnih komunikacija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Novinarska biblioteka. [32] Lipovetsky, Gilles (2008). Paradoksalna sreća. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. [33] Makluan, Maršal (1971). Poznavanje opštila. Beograd: Prosveta. [34] McCrochen, Grant (1986). Culture and Consuption: A Theoretical Account of the Structure and Movement of the Cultural Meaning of Consumer Goods. Jorurnal of Consumer Research. Vol. 13, 71–84. [35] Mek Kvejl, Denis (1994). Stari kontinent — novi mediji. Beograd: Prosveta. [36] Moran, Džo (2001). Čitanje svakodnevice. Beograd: Biblioteka XX vek. [37] Onore, Karl (2005). Pohvala sporosti, Beograd: Algoritam. [38] Ože, Mark (2005a). Prilog antropologiji savremenih svetova. Beograd: Biblioteka XX vek.

286

Lidija Vujačić

[39] Ože, Mark, (2005b). Nemesta — uvod u antropologiju nadmodernosti. Beograd: Biblioteka XX vek. [40] Pakard, Vans (1994). Skriveni ubeđivači — psihologija reklame. Beograd: Dosije. [41] Sulima, Roh (2005). Antropologija svakodnevice. Beograd: Biblioteka XX vek. [42] Tomić, Zorica (2007). Komunikacija i javnost. Beograd: Čigoja štampa. [43] Svensen, Fr. H. Laš (2004). Filozofija dosade. Beograd: Geopoetika. [44] Svensen, Fr. H. Laš (2012). Filozofija rada. Beograd: Geopoetika. [45] Warde, Alan (1994). Consumption, Identity — Formation and Uncertainty. Sociology 28, 4: 877–98. [46] Zombart, Verner (2011). Luksuz i kapitalizam. Novi Sad: Mediterran publishing.

Lidija VUJAČIĆ NEW RESEARCH PERSPECTIVES AND DISCOURSES IN SOCIOCULTURAL ANTHROPOLOGY Summary The extremely complex dynamics (post)modern society and the role of the individual in it, through the interpretation of formulas and symbols of media and popular culture, together with current aesthetics, consumerism and other similar phenomena, in an effort to connect with the needs, values and behaviors that existing in contemporary culture, interpreted in the broadest sense and globally, form the basic subject of interest in (postmodern) sociocultural anthropology. This problematic ‘innovated’ anthropological science is concerned with discovering and explaining conceptual structures and symbolically representing reality ie. less an appearance in itself, but more its „logic“ — meaning, function and infrastructure, also recognizable in practice. For this reason, the exposure will present four current and very complex, in its general connection, anthropological problems, or discourses — anthropology of the media, anthropology of everyday life, anthropology of consumerism and anthropology of identity. Key words: medialization of society, leisure, popular culture, consumerism, fluidity of identity

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ ГЛАСНИК ОДЈЕЉЕЊА ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, 6, 2020. ЧЕРНОГОРСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК И ИСКУССТВ ГЛАСНИК ОТДЕЛЕНИЯ ГУМАНИТАРНЫХ НАУК, 6, 2020. THE MONTENEGRIN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS GLASNIK OF THE DEPARTMENT OF HUMANITIES, 6, 2020. UDK 821.161.1.09 UDK 394.25

Tamara LABUDOVIĆ*

KARNEVAL I KARNEVALIZOVANA LITERATURA (SAGLEDAVANJE I TUMAČENJE TEORIJSKIH STAVOVA MIHAILA BAHTINA) Sažetak: Složeni jezik karnevala kojim se izražava karnevalsko osjećanje svijeta može se uspješno transponovati na umjetnički jezik, odnosno na umjetničke tekstove. Transponovanje karnevala na jezik literature naziva se njenom karnevalizacijom. Poznavanje karakteristika karnevalizovanih antičkih žanrova, prvenstveno sokratskog dijaloga i menipske satire, ključno je za proučavanje postupka karnevalizacije u književnim tekstovima novih vremena. Za tumačenje procesa karnevalizacije neophodno je sagledati osnovne elemente karnevalske logike, ključne karakteristike raznovrsnih obreda, svečanosti i formi, kojima se izražava karnevalsko osjećanje svijeta, a koji se ogledaju u nizu karnevalskih kategorija. Ključne riječi: karneval, postupak karnevalizacije, menipska satira, sokratski dijalog, karnevalsko osjećanje svijeta, karnevalske kategorije

Mnogobrojna su određenja karnevala kao društvene pojave. Većina definicija pod ovim fenomenom podrazumijeva završnu proslavu ili paradu prije početka uskršnjeg posta. Karneval se uvijek određuje kao parada, proslava ili festival koji je pun života, jer za vrijeme njegovog trajanja ljudi masovno izlaze na ulice, vesele se kroz muziku, igru, u šarenoj odjeći, obično jarkih boja, pod maskama, uživajući u svim vidovima zadovoljstva.   Mr Tamara Labudović, Univerzitet Crne Gore, Filološki fakultet, Nikšić

*

288

Tamara Labudović

Porijeklo karnevala vezuje se za Evropu, konkretno Italiju, a o mogućim uzrocima nastanka karnevalske svečanosti postoji više teorija, od kojih najveći broj korijene karnevala povezuje sa velikim preduskršnjim postom. Za vrijeme posta, između ostalog, obavezno je odricanje, tj. uzdržavanje od mesa i masne hrane. U danima prije posta održavale su se kolektivne proslave, na kojima su se uz veselje, muziku i igru bez ograničenja konzumirale namirnice koje su za vrijeme posta zabranjene. U prilog ovoj teoriji o porijeklu karnevala ide i značenje samog termina, iako nije sasvim jasno i u potpunosti određeno. Porijeklo riječi karneval najvjerovatnije potiče od latinske riječi carnem levare (carnevelarium) — lišiti se mesa ili izbaciti meso. Dakle, karneval predstavlja dane mesojeđa. Ako prihvatimo navedene pretpostavke, sasvim je jasno povezivanje karnevala sa hrišćanstvom. Međutim, pojedine teorije korijene karnevala pronalaze u vremenu prije nastanka hrišćanstva, odnosno u rimskim saturnalijama i bahanalijama. Povezivanje karnevala sa slavljenjem boga Dionisa može se objasniti činjenicom da je upravo on bog plodnosti, života, veselja, vina i uživanja, što stoji u saglasju sa samom prirodom karnevala, koja podrazumijeva apsolutnu slobodu, nesputano uživanje i neograničeno zadovoljstvo. Pored toga, vjeruje se da su se prve svečanosti u karnevalskom duhu održavale da bi se slavilo obnavljanje prirode i početak nove godine. Svim ovim teorijama zajedničko je osnovno značenje karnevala, a to je slavljenje slobode, odnosno oslobađanje od svih oblika društvenih stega, prepuštanje prirodi i nagonskim potrebama, slavljenje tjelesnog i nesputano uživanje. Karneval treba posmatrati kao čovjekovu potrebu da se makar u jednom periodu godine oslobodi svih onih ograničenja koja su mu kao kultivisanom biću nametnuta: Praznično veselje je neophodno da bi se glupost (lakrdijanje) koja je naša druga priroda i čini se urođenom čoveku, mogla barem jednom u godini slobodno iživeti. Burad s vinom prskaju ako se s vremena na vreme ne otvaraju otvori i ne pušta u njih vazduh. Svi smo mi ljudi slabo zatvorene bačve koje prskaju od vina mudrosti, ako se to vino nalazi u neprestanom vrenju strahopoštovanja i straha od Boga. Potrebno mu je dati vazduha da se ne bi pokvarilo. Zato mi, u određene dane, dopuštamo sebi lakrdijaštvo (glupost), da bi se zatim s još većom usrdnošću vratili služenju Bogu.1 1   Iz cirkularne poslanice pariskog teološkog fakulteta (12. marta 1444), citat preuzet sa Bošković, Postupak karnevalizacije u romanu Heroj na magarcu Miodraga Bulatovića).

Karneval i karnevalizovana literatura…

289

Karnevalske proslave postale su popularne širom Evrope i svijeta. Danas se najčuveniji karneval održava u Rio de Žaneiru, a aktuelan je i karneval Mardi Gras u Nju Orleansu.2 Svetkovine karnevalskog tipa održavaju se i u Crnoj Gori, u Kotoru i Budvi. Drevni grad Kotor ima dugu i bogatu karnevalsku tradiciju. Najstarija dokumenta iz kotorskog Arhiva potvrđuju čak petovjekovnu tradiciju kotorskog karnevala.3 Analizirajući fenomen karnevala kroz smjehovnu kulturu srednjeg vijeka i renesanse4 i kroz tumačenje djela Dostojevskog5, ruski književni teoretičar i filozof jezika Mihail Bahtin formirao je jasnu filozofiju karnevala, odnosno karnevalizovane literature. Fenomen karnevala i proces karnevalizacije Bahtin tumači u četvrtoj glavi knjige Problemi poetike Dostojevskog, pod naslovom Žanrovske karakteristike u delima Dostojevskog i sižejno-kompozicijske odlike tih dela. U prethodnim glavama studije detaljno su osvijetljeni problemi koje ćemo ukratko sagledati. 1. Kategorija samosvijesti koja pravi distinkciju između monološkog i dijaloškog tipa romana (dijaloški tip romana podrazumijeva osamostaljenje samosvijesti, pri čemu samosvijest postaje dominanta) i koja se u velikoj mjeri tiče odnosa između autora i lika, a prema Bahtinovom mišljenju u prirodi tog odnosa desio se krupan zaokret tek romanima Dostojevskog. 2. Kompleksan tip junaka Dostojevskog koji podrazumijeva sagledavanje pojma samosvijesti sa različitih aspekata: Junak interesuje Dostojevskog kao poseban ugao gledanja na svet i na sebe samog, kao smisaoni čovekov stav koji ocenjuje samoga sebe i stvarnost što ga okružuje. Dostojevskom nije važno šta predstavlja njegov junak u svetu, već pre svega šta za njegovog junaka predstavlja svet, a šta on sam za sebe predstavlja.6 3. Autorov stav prema na takav način modelovanom, nezavisnom junaku (junaku koji ima razvijenu samosvijest): Dakle, nov umetnički stav   O tome vidjeti: Carnival. 1964. In Encyclopedia Britannica (p. 931, Vol. 4). Chicago: The University of Chicago. 3  O tome vidjeti: Stanka Janković-Pivljanin: Iz kulturne istorije Kotora — Karneval, u knjizi Knjiga o Kotoru, urednik Katarina Mitrović, Magelan press, Beograd, 2014. 4   Mihail Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1978. 5   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 2000. 6   Isto, str. 46. 2

290

Tamara Labudović

autora prema junaku u polifonijskom romanu učvršćuje samostalnost, unutrašnju slobodu, nezavisnost i nerazrešenost junaka. Junak za autora nije ni „on“ niti „ja“, on je punovredno „ti“, to jest drugo tuđe punovredno „ja“.7 4. Pojam ideje koja se može ostvariti tek kada samosvijest postane dominanta lika. Drugim riječima, kada samosvijest postane dominanta, lik može postati nosilac ideje: Junak Dostojevskog nije samo reč o sebi samom i o svojoj najbližoj okolini, on je reč o svetu: on nije samo onaj koji saznaje — on je i ideolog. 5. Kao posljedicu prethodno objašnjenih problema Bahtin tumači i pojam polifonije, odnosno polifonijski tip romana koji se objašnjava samosviješću i dijalogizovanom riječju: Uporedo sa samosvešću junaka koja akumuliše u sebe čitav predmetni svet, na toj istoj ravni može biti samo druga svest, uporedo s njegovim vidokrugom — drugi vidokrug, uporedo s njegovim pogledom na svet — drugi pogled na svet. Svesti junaka koja sve guta autor može da suprotstavi samo jedan objektivni svet — svet drugih svesti ravnopravnih s njim.8 Tumačeći prethodne književnoteorijske probleme kroz određena djela i kroz konkretne likove, Bahtin zaključuje da je stvarna polifonija punopravnih glasova i svijesti osnovna odlika romana Dostojevskog. Takođe, u ovom dijelu teksta ruski teoretičar ukazuje na neophodnost sasvim novog tretiranja žanrovskih i sižejno-kompozicijskih momenata u stvaralaštvu ovog pisca. Naime, objašnjeni polifonijski roman sa svim svojim karakteristikama ne može se uklopiti u opštepoznate i u literaturi iz vremena Dostojevskog dominantne žanrovske i sižejno-kompozicijske forme. Romani Dostojevskog grade se na sižejno-kompozicijskoj osnovi koja je čvrsto povezana sa osobenim tradicijama žanra uspostavljenim u razvitku evropske proze. Stvaralaštvo ovog velikog autora i izborom tematike i njenom obradom prevazilazi okvire biografskog, socijalno-psihološkog, porodičnog romana, romana sa temama iz svakodnevnog života, kao i avanturističkog romana. Stoga, da bi objasnio žanrovske i sižejno-kompozicijske osobenosti djela Dostojevskog, Bahtin kreće u istorijsku ekskurziju kojom će ukazati na stare književne vrste koje nijesu bile tretirane prilikom   Isto, str. 62.   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 49.

7 8

Karneval i karnevalizovana literatura…

291

tumačenja stvaralaštva ovog pisca čije spisateljsko umijeće leži upravo u polifonom korišćenju i načinu osmišljavanja tih, već postojećih, književnih vrsta: Književna vrsta živi sadašnjošću, ali uvek pamti svoju prošlost, svoje načelo. Književna vrsta je predstavnik stvaralačkog pamćenja u procesu književnog razvitka. Upravo zbog toga je književna vrsta i sposobna da obezbedi jedinstvo i kontinuitet toga razvitka.9 Osobenom ekskurzijom kroz istoriju književnih vrsta Bahtin će objasniti i elemente karnevala i postupak karnevalizacije. Naime, na kraju klasičnog antičkog doba i kasnije u epohi helenizma razvile su se različite književne vrste, po svojoj prirodi suprotstavljene dominantnim književnim vrstama tog doba (epopeji, tragediji, klasičnoj retorici, istoriji) i objedinjene tako da čine posebnu književnu oblast, tj. oblast ozbiljno-smiješnog. O žanrovima koji pripadaju oblasti ozbiljno-smiješnog Bahtin kaže: Uza sve spoljašnje šarenilo, oni su ujedinjeni dubokom vezom sa karnevalskim folklorom. Svi su prožeti — u većoj ili manjoj meri — specifičnim karnevalskim osećanjem sveta, neki od njih predstavljaju direktne književne varijante usmenih karnevalsko-folklornih žanrova. Karnevalsko osećanje sveta, koje od početka do kraja prožima te žanrove, utiče na formiranje njihovih osnovnih odlika i stavlja sliku i reč u njima u poseban odnos prema stvarnosti.10 Neophodno je sada izložiti i naglasiti osnovne karakteristike tih karnevalizovanih antičkih žanrova jer proučavanje postupka karnevalizacije, tj. proučavanje karnevalizovane literature zahtijeva poznavanje odlika prvih žanrova koji su u literaturu unijeli karnevalsko osjećanje svijeta. Bahtin izdvaja tri osnovne specifičnosti svih antičkih žanrova koji pripadaju oblasti ozbiljno-smiješnog. Prva od njih je nov odnos prema stvarnosti, koji podrazumijeva da se kao predmet i kao polazna tačka shvatanja i oblikovanja stvarnosti uzima živa, često direktno aktuelna savremenost. Dakle, u prezentativnim antičkim tekstovima predmet   Isto, str. 102.   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 102.

9

10

292

Tamara Labudović

ozbiljnog prikazivanja daje se bez ikakve epske ili tragičke distance, nužno se ne uzima iz istorije, mita i predanja već iz zone neposrednog, iz savremenosti. Za model stvaranja literarnih junaka uzimaju se i živi savremenici, a mitski junaci i istorijske figure se osavremenjavaju. Pri tome, likovi djeluju i govore u zoni familijarnog kontakta. Druga odlika antičkih žanrova iz oblasti ozbiljno-smiješnog uključuje ne samo distanciranost od predanja već i kritičan, kontroverzan odnos prema istim, koji je ponekad, kako Bahtin kaže, i cinično-razgolićujući. Dakle, novi žanrovi tvore umjetničku stvarnost oslanjajući se na iskustvo i na slobodno maštanje. Kao posljedica toga nastaju književni junaci oslobođeni od predanja, koji se oslanjaju na iskustvo i na slobodno maštanje, što predstavlja pravi prevrat u istoriji književnog lika. Kao treću odliku datih žanrova Bahtin izdvaja prisutnost više stilova i više glasova, što je oponentno stilskom jedinstvu tada vladajućih književnih vrsta. U inoviranim antičkim žanrovima postoji više tonova u priči, pri čemu se miješaju ozbiljno i smiješno, uzvišeno i prizemno. Autori u svojim tekstovima koriste elemente drugih žanrova, parodiraju visoke žanrove parodijski osmišljenim citatima. Bahtin posebno naglašava radikalno nov odnos prema riječi kao materijalu književnosti. U literarne tekstove unose se dijalekatski i žargonski govor. Riječju se više ne samo prikazuje već se i sama riječ prikazuje — dakle, riječ sama po sebi nosi određenu vrijednost. Izdvajajući ove odlike kao opšte karakteristike antičkih žanrova iz oblasti ozbiljno-smiješnog, Bahtin izvodi zaključak da roman kao književna vrsta ima tri osnovna korijena: epski, retorični i karnevalski, i da su u zavisnosti od jačine veze sa tim korijenima formirane tri linije u razvitku evropskog romana: epska, retorična i karnevalska. Kako je stvaralaštvo Dostojevskog zasnovano na karnevalskoj liniji romana, Bahtin je proučio dva žanra koji predstavljaju njene korijene, tj. polazne tačke. To su antički žanrovi iz oblasti ozbiljno-smiješnog — sokratski dijalog i menipska satira. Sokratski dijalog kao žanr proizašao je iz Sokratovog shvatanja da je istina dijaloške prirode i da se do nje jedino može doći procesom dijaloškog opštenja. Shvatanje o dijaloškoj prirodi istine potiče iz narodno-karnevalske osnove ovog žanra. Dva osnovna postupka sokratskog dijaloga jesu sinkriza (suprotstavljanje različitih ideoloških tačaka u odnosu na jedan predmet) i anakriza (podrazumijeva postupke i načine

Karneval i karnevalizovana literatura…

293

provociranja i izazivanja sagovornika, sa ciljem da se on natjera da jasno artikuliše i iskaže svoj suprotstavljeni stav). Iz prethodno izloženog nužno proizlazi i sasvim nov način modelovanja junaka. Junak se formira kao junak-ideolog. Kao put do istine sokratski dijalog podrazumijeva i poseban postupak koji se odnosi na stvaranje specifične sižejne situacije dijaloga. Takva izuzetna situacija uzrok je da se junak modeluje u nekom prelomnom trenutku, u situaciji biti il’ ne biti, ili pred neki odlučujući događaj, ili pred smrt. Vrijeme na pragu ili vrijeme krize koristi se kao pogodno tlo da junaci, isprovocirani nečim, definišu sebe. Naravno, kako Bahtin ističe, sokratski dijalog kao kolijevka ovog postupka, imao je prilično ograničenu slobodu stvaranja tih izuzetnih situacija. Menipska satira ili menipeja takođe vuče korijene iz karnevalskog folkora. Ova dijalogizovana forma u svojoj strukturi sadrži mnoge karnevalske elemente, pa je od izuzetnog značaja kao žanr koji u književnost uvodi elemente karnevala. Njenu vrijednost i značaj u tom pogledu Bahtin opisuje na sljedeći način: Taj karnevalizovani žanr, neobično elastičan i podložan promenama, koji je poput Proteja kadar da prodire i u druge žanrove, imao je ogroman, ni danas još dovoljno ocenjen značaj u razvitku evropskih književnosti. Menipska satira je postala jedan od glavnih nosilaca i prenosilaca karnevalskog osećanja sveta u literaturu sve do naših dana.11 Ono po čemu se menipeja uveliko razlikuje od sokratskog dijaloga jeste izražen element smiješnog. Sloboda stvaralačke inspiracije i maštovitost u sferi ovog žanra nemaju nikakva ograničenja, stoga i fantastični elementi imaju svoje mjesto u menipeji. Fantastika u menipeji ne služi potvrđivanju istine, već predstavlja izuzetno plodno tlo da se istina traži, provocira i provjerava. U traženju i provjeravanju istine junaci antičke menipeje putuju po fantastičnim prostornim strukturama, dižu se u nebo i silaze u podzemni svijet. Na taj način fantastika, čija je idejna funkcija uvijek provociranje i traženje istine, ovdje dobija avanturističko-pustolovni karakter. Dakle, avanture u koje se upuštaju   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 108.

11

294

Tamara Labudović

junaci menipeje nijesu prikazane kako bi se predstavio i provjerio određeni ljudski karakter, već isključivo istina, odnosno ideja: sadržaj menipeje predstavlja pustolovine ideje ili istine u svetu: i na zemlji, i u podzemnom svetu, i na Olimpu.12 Kao veoma važnu odliku menipeje Bahtin ističe organski spoj slobodne fantastike, simbolike i mistično-religioznog elementa sa grubim i ekstremnim naturalizmom društvenog podzemlja, pri čemu, između ostalog, govori i o prostornim strukturama djela koja pripadaju ovom žanru. Istina doživljava svoje pustolovine na zemlji na velikim cestama, u lupinarijama, u lopovskim jazbinama, u krčmama, na pijačnim trgovima, u tamnicama, na erotičnim orgijama tajnih kultova itd. Ideja se ovde ne plaši nikakvih jazbina i nikakvog životnog blata. Čovek ideje — mudrac — sudara se sa ekstremnim izrazom svetskog zla, razvrata, niskosti i gadosti.13 Ekstremnost menipeje ogleda se i u modelovanju junaka. Način na koji se modeluju likovi u antičkoj menipeji Bahtin gleda kao moralno-psihološko eksperimentisanje. To podrazumijeva sklonost menipeje da prikazuje neobična, nenormalna i nemoralna čovjekova stanja, razne oblike ludila, razdvajanje ličnosti, neobuzdano maštanje, neobične snove, strasti koje se graniče sa ludilom, samoubistva i slično. U slobodnim avanturama nesputanih menipskih junaka veoma česte su scene skandala, ekscentričnog ponašanja, neumjesnih govora i ispada, jednom riječju razna narušavanja opšteprihvaćenog i uobičajenog toka događaja, propisanih normi ponašanja i etikecije, među njima i govornih.14 Bahtin ukazuje na oštru razliku između menipskih skandala na jednoj strani i epskih događaja, tragičnih katastrofa i komičnih tuča i raskrinkavanja na drugoj strani, ističući da se u menipeji javljaju nove umjetničke kategorije skandala, daleke klasičnom epu, tragediji i komediji: Skandali i ekscentričnosti narušavaju epsku i tragičku celovitost sveta, probijaju brešu u nepokretnom, normalnom (pristojnom) toku ljudskih radnji i događaja i oslobađaju ljudsko ponašanje od   Isto, str. 109.   Isto, str. 109. 14   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 112. 12 13

Karneval i karnevalizovana literatura…

295

normi i motivacija koje ga predodređuju. Savetovanja bogova na Olimpu su puna skandala i ekscentričnih ispada, kao i scene u podzemnom svetu i scene na zemlji. Neumesna reč — neumesna ili po svojoj ciničkoj otvorenosti, ili po profanom razgolićavanju svetinja, ili po oštrom narušavanju etikecije — isto tako je veoma karakteristična za menipeju.15 Menipeja ima svoju unutrašnju logiku koja preferira kontraste i oksimoronske spojeve, oštre prelaze i promjene, spajanje uzvišenog i niskog, uzleta i padova, sjedinjavanje udaljenog i razdvojenog u uobičajenom poretku stvari, odnosno mezalijanse svake vrste. U detaljnom izlaganju karakteristika menipske satire, koje je ilustrovano primjerima iz djela antičkih pisaca, Bahtin ističe i sposobnost menipeje da asimiluje srodne žanrove i tom prilikom govori o dijatribi, solilokviju i simpozionu, žanrovima koji su se infiltrirali u nju. Dijatriba je unutrašnje dijalogiziran retorički žanr koji se najčešće javlja u obliku razgovara sa odsutnim sabesjednikom. Bahtin smatra da je upravo takav koncept dijatribe doveo do dijalogizacije samog procesa govora i mišljenja. Solilokvij predstavlja dijaloški pristup samom sebi. Razgovor sa samim sobom otkriva unutrašnjeg čovjeka i ukida pasivno samoposmatranje na kom su se konstituisale naivne predstave o samom sebi. Simpozion označava dijalog za vrijeme gozbe i predstavlja čisti karnevalski žanr. Bahtin objašnjava kako je dijaloška riječ na gozbi imala posebne privilegije: pravo na posebnu slobodu, neusiljenost i familijarnost, na posebnu otvorenost, ekscentričnost, ambivalentnost, spoj hvale i pokude u riječi, spoj ozbiljnog i smiješnog. Tumačeći žanrovska svojstva menipeje u stvaralaštvu Dostojevskog, Bahtin naglašava i ključnu distinkciju među njima, a to je odsustvo polifonije u menipskoj satiri. Iako antička menipeja nije znala za polifoniju, u procesu stvaranja polifonije kroz istorijsku evoluciju književnih vrsta i menipeja i sokratski dijalog stvorili su žanrovski plodno tlo za njenu pojavu. Fenomen karnevala Mihail Bahtin tretira kao jedan od najsloženijih i najinteresantnijih problema u istoriji kulture. Karneval predstavlja zbir svih veoma raznovrsnih svečanosti, obreda i formi karnevalskog tipa.  Isto, str. 112.

15

296

Tamara Labudović

Naravno, karneval nije književna pojava, ali je njegov uticaj na književnost izuzetno značajna sfera književnoteorijske problematike. Uticaj karnevalskih obreda na književnost jeste ono što podrazumijevamo i tumačimo pod pojmom karnevalizacije. Karneval kao vanknjiževna pojava je sinkretička predstavljačka forma obrednog karaktera, složena i raznovrsna, koja se kroz istoriju javljala u različitim varijantama, zavisno od epohe, naroda ili određene vrste svečanosti. Iz jedne opšte karnevalske osnovice i iz sveukupnosti svih raznovrsnih svečanosti i obreda karnevalskog tipa izgradio se jedan razuđeni karnevalski jezik, kojim se izražava, opet sveukupna, specifična emocija svojstvena samo karnevalu. Karneval je kroz istoriju uspostavio bogati jezik simboličnih konkretno-čulnih formi. Karnevalski jezik svoju funkciju razvija od pojedinačnih karnevalskih pokreta pa do kompleksnih masovnih igara. Složeni karnevalski jezik izražava složeno karnevalsko osjećanje svijeta, koje se prostire kroz sve karnevalske elemente, odnosno forme. Sve posebne varijante karnevalskog jezika čvrsto ujedinjuje jedinstvena priroda snage koja iz njih proizlazi i koja se ogleda u katartičkoj funkciji, osnovnoj funkciji karnevala. Složeni jezik karnevala i karnevalsko osjećanje svijeta nije moguće adekvatno prevesti na usmeni jezik, ali je zato uspješno transponovanje karnevalskih elemenata na umjetnički jezik, odnosno na umjetničke tekstove. Transponovanje karnevala na jezik literature naziva se njenom karnevalizacijom. Za tumačenje procesa karnevalizacije u književnim tekstovima neophodno je sagledati osnovne elemente karnevalske logike, ključne karakteristike raznovrsnih obreda, svečanosti i formi kojima se izražava karnevalsko osjećanje svijeta. Karneval — to je predstavljanje bez rampe i podele na izvođače i gledaoce. U karnevalu su svi aktivni učesnici, svi sudeluju u karnevalskoj igri. Karneval niko ne posmatra, niti, strogo govoreći, neko predstavlja. U njemu se živi, živi se po njegovim zakonima, dok ti zakoni važe, to jest živi se karnevalskim životom. A karnevalski život jeste život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, to je, u izvesnoj meri, život okrenut naopačke, svet s druge strane.16

16

  Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 116.

Karneval i karnevalizovana literatura…

297

Norme, zakoni i zabrane koji konstituišu nekarnevalski život za vrijeme karnevala uvode su u minus-postupak. Ukidaju se svi hijerarhijski stupnjevi i svaki oblik nejednakosti. Ukidanje hijerarhijskog poretka podrazumijeva i ukidanje straha, tj. svih oblika koji iz straha proizlaze, kao što je strahopoštovanje, pijetet i tome slično. Sve to uslovljava posebnu karnevalsku kategoriju — familijarnost. Familijarnost predstavlja ukidanje svake distance među ljudima, a odsustvo distanciranosti uslovljava slobodan, familijaran kontakt. Takva priroda kontakta među ljudima doima se kao naročito bitan element karnevalskog osjećanja svijeta, pa ova kategorija presudno oblikuje prirodu masovnih karnevalskih igara. Masovne igre kroz familijaran kontakt među ljudima ostvaruju sasvim slobodnu karnevalsku gestikulaciju i otvorenu karnevalsku riječ. Samo ova karnevalska kategorija iz korijena mijenja i u potpunosti preoblikuje odnos među ljudima i uspostavlja se kao oponent nekarnevalskom međuljudskom kontaktu, koji je ukalupljen čvrstim socijalno-hijerarhijskim oblicima. Neograničenu slobodu kontakta za vrijeme karnevala Bahtin karakteriše na sljedeći način: Ponašanje, pokret i reč čovekova oslobađaju se dominacije svake moguće hijerarhijske situacije (staleža, položaja, uzrasta, imovnog stanja), koja ih je potpuno određivala u nekarnevalskom životu, i zato postaju ekscentrični, neumesni sa tačke gledišta običnog nekarnevalskog života17. Neograničena sloboda, kao neumjesnost gledana iz nekarnevalskog života, ostvaruje se kroz posebnu karnevalsku kategoriju koja je bliska kategoriji familijarnosti, a to je ekscentričnost. Sam termin eksentričnost upotrebljava se za označavanje nečega što je van središta, nekoga koji odstupa od uspostavljenih pravila, koji je nastran, pretjeran. Nastranost, pretjeranost, dejstvovanje izvan svih pravila, upravo su elementi koji se u potpunosti uklapaju u karnevalski koncept života. Bahtin naglašava da ova kategorija omogućava da se u konkretno-čulnom obliku otkriju i predstave sve skrivene strane ljudske prirode. Otkrivanje skrivenih strana ljudske prirode ostvaruje se kroz naglašeno oživljavanje prirodnih instinkata i nagona.   Isto, str. 117.

17

298

Tamara Labudović

Kao posljedica familijarizacije uspostavlja se i treća karnevalska kategorija — karnevalske mezalijanse, koje ujedinjuju sve ono što nekarnevalski poredak udaljuje. Nikakve podjele i razlike za karnevalsku logiku ne postoje, pa je sasvim uobičajen proces spajanja, ujedinjavanja elemenata koji u običnom životu stoje na oštro suprotstavljenim vrijednosnim pozicijama. Slobadan, familijaran odnos dozvoljava karnevalu da zbližava, ujedinjuje, zaručuje i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo18. Navedenim kategorijama bliska je i profanacija. Profanacija ili karnevalsko svetogrđe podrazumijeva čitav sistem karnevalskih spuštanja, prizemljenja i nepristojnosti koje ostvaruju vezu sa oplođujućim snagama zemlje i tijela. Parodia sacra, koja je u srednjem vijeku bila pod zaštitom ozakonjene slobode smijeha, predstavlja karnevalske parodije na svete tekstove i obrede. Transponovanje karnevalskih kategorija na jezik literature neminovno je radikalno promijenilo ustaljene literarne norme, odnosno književnost kao umjetnost u cjelini: Ove karnevalske kategorije, pre svega kategorije slobodne familijarizacije čoveka i sveta, transponovale su se tokom milenija u literaturu, naročito u dijalošku liniju razvitka romaneskne umetničke proze. Familijarizacija je pogodovala narušavanju epske i tragičke distance i prevođenju svega što se prikazuje u zonu familijarnog kontakta, ona se suštinski odražavala u organizaciji sižea i sižejnih situacija, uslovljavala je posebnu familijarnost autorovog stava u odnosu na junake, unosila logiku mezalijanase i profanih spuštanja, najzad imala veoma jak transformišući uticaj na izražajna sredstva i stil književnosti.19 Karakteristike karnevala ogledaju se i u različitim karnevalskim igrama. Glavna karnevalska igra i najnaglašeniji dio karnevalske svečanosti jeste krunisanje i svrgavanje karnevalskog kralja. U svim mnogobrojnim i raznovrsnim karnevalskim obredima i svetkovinama lakrdijaško krunisanje i detronizacija karnevalskog kralja jeste neizostavan postupak i samim tim jasno je da u njemu leži suština karnevala. Karneval kao   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 117.   Isto, str. 118.

18

19

Karneval i karnevalizovana literatura…

299

praznik sveuništavajućeg i sveobnavljajućeg vremena kroz centralni obred krunisanja karnevalskog kralja, a potom i obaveznog svrgavanja, u biti iznosi sopstveno, karnevalsko osjećanje svijeta. Detronizacija je obavezna jer jedino što zahtijeva i sprovodi karneval jesu promjena i obnova. Kako karneval kroz glavnu karnevalsku igru sprovodi svoju osnovnu misao, treba detaljnije predstaviti i izložiti opšte karakteristike igre krunisanja i svrgavanja kralja karnevala. Krunisanje i detronizacija su jedine obavezne karnevalske radnje. Ta činjenica sa jedne strane upućuje na neminovnost (krunisanje), a sa druge strane na smjenu, na obnavljanje (detronizacija) i iskazuje veselu relativnost svakog sistema i poretka, svake vlasti i položaja.20 Dakle, ovaj obred je ambivalentan. Sam čin krunisanja u sebi sadrži ideju svrgavanja, što upućuje na stalni obnavljajući krug, tj. veselu relativnost svega. Karnevalski kralj je oponent kralja iz nekarnevalskog života. U duhu karnevalske mezalijanse kraljevska kruna se stavlja na glavu kojekakvog lakrdijaša, roba, skitnice. Svi elementi ceremonijala krunisanja, od odežde kralja do simbola vlasti, ambivalentni su i kao takvi suprotstavljeni simbolima krunisanja u realnom, običnom životu. Kroz ambivalentnu prirodu karnevalskih simbola jasno se formuliše osnovna misao karnevala, o kojoj Bahtin kaže sljedeće: Kroz krunisanje od samog početka probija svrgavanje. Takvi su svi karnevalski simboli; oni uvek uključuju u sebe perspektivu odricanja (smrti) ili obratno. Rođenje je bremenito smrću, smrt — novim rođenjem.21 Detronizacija, koja se samim činom krunisanja najavljuje, izuzetno je naglašena. Obred je suprotan od prethodnog krunisanja. Sve ono što se dodjeljuje karnevalskom kralju u vrijeme krunisanja sada mu se oduzima i nekadašnji kralj, bez kraljevske odjeće i bilo kog drugog simbola vlasti, izvrgava se ruglu i batinanju. Svrgavanje sa prestola je simbol procesa smjenjivanja, smjene i obnove, što i sam karneval u suštini predstavlja. I detronizacija, kao i krunisanje, uspostavlja se kao neminovnost — kroz njih karneval ukazuje na stalni obnavljajući krug i na taj način proglašava veselu relativnost svega. Sada je jasno zašto su krunisanje i svrgavanje neodvojivi procesi i da jedino tako shvaćeni izražavaju čist   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 118.   Isto, str. 118.

20 21

300

Tamara Labudović

karnevalski duh i smisao. Ističući veliki uticaj glavne karnevalske igre na literarno-umjetničko mišljenje, Bahtin govori i o posljedici koju je ovaj obred donio kada je u pitanju način modelovanja književnih junaka, odnosno o ukidanju smisla karnevala u odsustvu ambivalentnosti: On je uslovio poseban tip građenja umetničkih likova i čitavih dela, pri čemu je svrgavanje ovde bilo suštinski ambivalentno i dvoplansko. Kada se karnevalska ambivalentnost gasila u likovima detronizacije, oni su se izvrgavali u čisto negatorsko razgolićavanje moralnog ili socijalno-političkog karaktera, postajali su jednoplanski, gubili umetnički karakter pretvarajući se u golu publicistiku.22 Pored centralnog karnevalskog obreda postoje i mnogobrojni sporedni obredi, kao što su — preoblačenja, odnosno karnevalsko mijenjanje odjeće, životnih situacija i sudbina, karnevalske mistifikacije, karnevalski ratovi bez krvi, razmjena poklona, jezički agoni, tj. prepirke i slično.23 Karnevalski obredi (centralni obred krunisanje i detronizacija i razni sporedni karnevalski obredi), u svim svojim mnogobrojnim varijantama, transponovani su u književnost. Preko njih ostvaruje se ambivalentnost u sižejima i sižejnim situacijama, brzina promjena, karnevalska lakoća i vesela relativnost. Karneval je javna svetkovina, pa se i održava na javnom mjestu. Osnovno poprište karnevalskih igara jeste trg, pa su njegove funkcije izuzetno složene. Trg je simbol narodnosti i tom funkcijom predstavlja idealno prostorno rješenje za realizaciju karnevala, koji je uvijek opštenarodan i univerzalan. Bez podjela i bilo kakvih razlika ljudi stupaju u krajnje slobodan, familijaran odnos i to baš na trgu, prostoru koji na taj način širi svoje semantičke domete: Trg srednjeg veka i preporoda bio je jedinstven i celovit svet, gde su svi ‘nastupi’ — od gromke ulične prepirke do organizovane praznične predstave — imali nešto opšte, bili prožeti jednom te istom atmosferom slobode, otvorenosti, familijarnosti.24   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 119.   Isto, str. 119. 24   Mihail Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, str. 168. 22 23

Karneval i karnevalizovana literatura…

301

Naravno, ovdje moramo naglasiti da karneval, kao propagator apsolutne slobode, nije usko ograničen na prostor trga. Za vrijeme trajanja (vrijeme jeste ograničeno) karneval se može prostirati svuda, po okolnim gradskim ulicama, cestama, čak i kućama. Ipak, trg kao simbol univerzalnosti i opštenarodnosti uvijek je rezervisan za centralni karnevalski obred — krunisanje i svrgavanje kralja karnevala. Trg kao centar karnevalske svečanosti pored osnovnog značenja prostornog određenja, koji ima svog korelata u realnom, odnosno nekarnevalskom svijetu, u karnevalizovanom književnom tekstu uspostavlja se kao idealan prostor, u kome caruje karnevalska logika, prema kojoj sloboda i familijaran međuljudski kontakt ne poznaju barijere. Pored trga, kao središta zbivanja, Bahtin navodi i druge ideji karnevala bliske prostorne strukture, koje, sižejno i realno motivisane, kao moguća mjesta susreta i kontakta raznih ljudi, takođe imaju dopunsko, karnevalsko, tržno osmišljenje. Te manje prostorne strukture obično su ulice, ceste, taverne, brodske palube, javna kupatila i slično. Shodno tome, možemo zaključiti da osim trga, kao centralnog prostora na kome se odigrava glavni karnevalski obred, jasno ograničen prostor za karneval ne postoji, ali, kao što smo prethodno naglasili, vrijeme trajanja karnevala jeste ograničeno. Sve ideje koje nosi i propagira karneval važe samo za vrijeme trajanja karnevala. U tom ograničenom vremenskom periodu živi se isključivo karnevalskim životom, u kome je sve dozvoljeno. Vrijeme trajanja karnevalskih svečanosti kroz istoriju kulture različito je. Karnevali mogu trajati od nekoliko dana do nekoliko nedjelja. Izučavajući ovaj fenomen Bahtin navodi da su srednjovjekovne karnevalske svečanosti trajale čak po tri mjeseca, nekada i više, i vrlo slikovito daje prikaz karnevalskog života i života izvan vremena trajanja karnevala: Može se reći (sa izvesnim ogradama, naravno) da je čovek srednjeg veka živeo dvama životima: jednim — zvaničnim, monolitno ozbiljnim i tmurnim, potčinjenim strogom hijerarhijskom poretku, životom punim straha, dogmatizma, strahopoštovanja i pijeteta, i drugim — karnevalskim životom na trgu, slobodnim, punim ambivalentnog smeha, svetogrđa, profanisanja svega svetog, spuštanja i nepristojnosti, familijarnog kontakta sa svim i svačim. Oba

302

Tamara Labudović

ova života bila su ozakonjena, ali podeljena strogim vremenskim granicama.25 Jedan od najbitnijih elemenata karnevala jeste karnevalski smijeh, koji je dubokoambivalentan i semantički naročito opterećen. Karneval je sam po sebi vrijeme smijeha. Smijeh vlada karnevalom i zato je bitno pojasniti njegove funkcije. Korijene iz kojih se uspostavlja priroda karnevalskog smijeha Bahtin objašnjava kroz najstarije oblike ritualnog smijeha. Ritualni smijeh nastao je kao reakcija na krize nečeg višeg i nedokučivog i njegov osnovni i jedini cilj bio je obnova. Primjer takvog smijeha je ruganje, ismijavanje sunca radi njegove obnove, u periodima dugih kiša, tj. u vremenu krize u životu sunca: Svi oblici ritualnog smeha bili su povezani sa smrću i ponovnim rođenjem, s aktom oplođivanja, sa simbolima oplođujuće snage. Ritualni smeh je reagovao na krize u životu sunca (solsticija), krize u životu božanstva, u životu sveta i čoveka (pogrebni smeh). U njemu se stapalo ruganje i likovanje.26 Objašnjavajući prirodu karnevalskog smijeha Bahtin na više mjesta upozorava da se ovaj osoben smijeh ne smije tumačiti isključivo kao zabavni momenat, jer bi u tom slučaju njegove funkcije bile zanemarljive. Funkcija smijeha je izuzetno ozbiljna i složena. Kroz smijeh, čije prisustvo u nekarnevalskom životu nije bilo dominantno (posebno u periodu srednjeg vijeka, vijeka mraka i crkvene diktature), ljudi su se za vrijeme karnevala oslobađali straha i na taj način sebi otvarali puteve kojima su se strah i strahopoštovanje mogli nadići i pobijediti i kasnije — nakon vremena karnevala. Pored toga, kroz takav smijeh kojim se pobjeđuje strah, ostvaruje se takođe bitna funkcija karnevalskog smijeha — a to je odbrana slobode misli. Upravo zbog toga Bahtin ističe da nije važno šta je predmet smijeha — važno je samo ono šta smijeh donosi, odnosno šta se iz njega rađa. Na osnovu toga možemo zaključiti da je kompleksni karnevalski smijeh izuzetno produktivan i da ima snažnu katartičku funkciju.   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 123.   Isto, str. 120.

25

26

Karneval i karnevalizovana literatura…

303

Smijeh i njegova priroda pokazatelji su odnosa i veza koje su u jednom društvu uspostavljene. Na osnovu toga Bahtin iznosi stav da sagledavanje društva odnosno svijeta kroz smijeh nije ništa manje važno i produktivno od ozbiljnog načina sagledavanja. Smijeh i ruganje su izuzetno plodni načini za preispitivanje uspostavljenih istina i vladajućih normi i zakona. U tom kontekstu shvaćen smijeh doima se kao naročito ozbiljno sredstvo za kritičko sagledavanje društva i svijeta. Rekli smo da je karneval opštenarodni praznik i da se glavna karnevalska svečanost održava na trgu, koji tako prerasta u simbol narodnosti. I smijeh kao karnevalska odlika ima opšti odnosno kolektivni karakter. Kada govorimo o karnevalskom smijehu, moramo naglasiti da to nije individualni već kolektivni smijeh. Tako shvaćen karnevalski smijeh uklapa se u opštu karnevalsku atmosferu narodnosti i univerzalnosti. Narod odnosno svi učesnici karnevala pod dejstvom karnevalske logike apsolutnog slobodnog zbližavanja, funkcionišu kao jedno biće. Kao karneval u cjelini, i karnevalski smijeh je usmjeren ka smjeni vlasti i istina, smjeni poredaka svijeta. Bahtin govori da je karnevalski smijeh, u kome se sjedinjuju smrt i ponovno rođenje, ruganje i afirmacija, duboko kontemplativan i univerzalan smijeh i da u tome leži specifičnost ambivalentnog karnevalskog smijeha.27 Blisko povezana sa smijehom jeste parodija. Aktivacija parodijskog koda obavezna je u svim karnevalizovanim žanrovima. Kao i karnevalski smijeh, parodija je u svim svojim različitim oblicima ambivalentna. Sagledavajući različite vidove parodije kroz istorijska razdoblja, Bahtin zaključuje sljedeće: Antičko doba je, u suštini, parodiralo sve: satirska igra, na primer, prvobitno je bila parodijski komični aspekat tragičke trilogije koja joj je prethodila. Parodija nije ovde bila, naravno, golo negiranje onoga što se parodiralo. Sve ima svoju parodiju, to jest svoj smešni vid, jer sve se preporađa i obnavlja kroz smrt. U Rimu je parodija bila obavezni momenat i pogrebnog i trijumfalnog smeha (i jedan i drugi bili su, naravno, obredi karnevalskog tipa). U karnevalu se parodija primenjivala veoma široko i imala je raznovrsne oblike i stepene: razni likovi (na primer, karnevalski parovi po suprotnosti) na   Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 120−121.

27

304

Tamara Labudović

razne su načine i iz raznih uglova parodirali jedan drugog, to kao da je bio čitav sistem krivih ogledala — ogledala koja su izduživala, smanjivala, iskrivljivala u raznim pravcima i različitim stepenima.28 Ambivalentna karnevalska parodija, kao i sve karnevalsko, usmjerena je ka obnovi. U renesansnim književnim tekstovima, u prvom redu u djelima Fransoa Rablea, parodija je nosila čisto karnevalsko osjećanje svijeta, književna parodija novijeg vremena izgubila je gotovo sve veze sa osnovnom karnevalskom mišlju. Najbolja potvrda kompleksnosti i plodnosti ambivalentne parodije svojstvene karnevalskom duhu jeste činjenica da je pod njenim okriljem nastao jedan od najvećih romana svjetske književnosti i, kako Bahtin naglašava, najkarnevalskiji roman — Servantesov Don Kihot. Kada je u pitanju prostor crnogorske, ali i južnoslovenske književnosti uopšte, prvi pisac koji je u svoje tekstove unio pravu karnevalsku logiku i karnevalsko osjećanje svijeta jeste Miodrag Bulatović. Upravo je to razlog što se već od prve njegove zbirke pripovjedaka — Đavoli dolaze, za ime ovog autora vežu kontroverzni i šokantni epiteti. Postupak karnevalizacije predstavlja jedno od osnovnih obilježja njegovog stvaralaštva. Evolucijom Bulatovićevog književnog stvaranja povećava se i udio karnevalskog osjećanja svijeta u njegovim tekstovima. U tom smislu najreprezentativniji je njegov roman Heroj na magarcu, u kome postupak karnevalizacije snažno djeluje na sve elemente narativne strukture, te ga možemo kategorisati kao najkarnevalskiji roman u okviru južnoslovenske književnosti. LITERATURA [1] Bahtin, Mihail: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1978. [2] Bahtin, Mihail: O romanu, Nolit, Beograd, 1989. [3] Bahtin, Mihail: Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 2000. [4] Eko, Umberto: Istorija ružnoće, Plato, Beograd, 2007. [5] Janković-Pivljanin, Stanka: Iz kulturne istorije Kotora — Karneval, u knjizi Knjiga o Kotoru, urednik Katarina Mitrović, Magelan press, Beograd, 2014. [6] Lešić, Zdenko: Teorija književnosti, Službeni glasnik, Beograd, 2008. [7] Tomaševski, Boris: Teorija književnosti, Beograd, SKZ, 1972. 28

  Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, str. 121.

Karneval i karnevalizovana literatura…

305

Tamara LABUDOVIĆ CARNIVAL AND CARNIVALIZED LITERATURE (PERCIEVING AND INTERPRETATION OF MIKHAIL BAKHTIN’S THEORY VIEWS) Summary The complex language of carnival expressing the carnival feeling of the world can be successfully transposed to the artistic language, i. e. to artistic texts. Carnival transposition to the language of literature is called its carnivalization. Knowing the characteristics of carnivalized antique genres, primarily the Socratic dialogue and the Menippean satire, is crucial for studying the process of carnivalization in the literary texts of nowadays. In order to interpret the process of carnivalization it is necessary to observe the basic elements of carnival logic, the key characteristics of various ceremonies, solemnities and forms, which express the carnival feeling of the world and are reflected in a series of carnival categories. Key words: carnival, carnivalization process, Menippean satire, Socratic dialogue, carnival sense of the world, carnival categories

САДРЖАЈ Šerbo Rastoder BOŽIĆNI USTANAK U CRNOJ GORI JANUARA 1919. GODINE, KONTROVERZE I DILEME U ISTORIOGRAFIJI .......5 Nenad Vuković REFLEKSIJE O GLOBALIZACIJI CIVILIZACIJE I DUHOVNE KULTURE .....................................................................93 Siniša Jelušić POETIKA A. I. SOLŽENJICINA — ISTORIOGRAFIJA I METAFIZIKA.......................................................................................101 Šerbo Rastoder O POKUŠAJIMA ORGANIZOVANJA I DJELOVANJA POLITIČKE EMIGRACIJE CRNE GORE U CARIGRADU NAKON SMRTI KRALJA NIKOLE (1921).......................................117 Радомир В. Ивановић НАЈНОВИЈА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА ПОСВЕЋЕНА САКУПЉАЧКОМ И СТВАРАЛАЧКОМ ДОПРИНОСУ СТЕВАНА ДУЧИЋА ........................................................................167 Миодраг Јовановић ПРАВНО-АДМИНИСТРАТИВНИ ТЕРМИНИ КАО ТРАГОВИ МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ У ПАШТРОВИЋИМА........195

308

Јелена Башановић-Чечовић О ТВОРБЕНО-СЕМАНТИЧКОЈ СТРУКТУРИ РЕГИСТРА ЗАНИМАЊА, ЗВАЊА И ТИТУЛА ЖЕНА И МОГУЋНОСТИМА ЊЕГОВЕ ДОПУНЕ..................................215 Владимир Остојић ЈЕЗЕРСКО-ШАРАНСКИ МИКРОТОПОНИМИ МОТИВИСАНИ КОНФИГУРАЦИЈОМ ТЛА (СЕМАНТИЧКИ АСПЕКТ)............................................................ 227 Тања Милосављевић ЦРНОГОРСКИ ГОВОРИ У СРПСКОМ ДИЈАЛЕКТОЛОШКОМ ЗБОРНИКУ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОМ ФИЛОЛОГУ..............................................239 Lidija Vujačić NOVE ISTRAŽIVAČKE PERSPEKTIVE I DISKURSI U SOCIOKULTURNOJ ANTROPOLOGIJI....................................271 Tamara Labudović KARNEVAL I KARNEVALIZOVANA LITERATURA (SAGLEDAVANJE I TUMAČENJE TEORIJSKIH STAVOVA MIHAILA BAHTINA)................................................... 287

CONTENTS Šerbo Rastoder THE CHRISTMAS UPRISING IN MONTENEGRO OF JANUARY 1919 — HISTORIOGRAPHICAL CONTROVERSIES AND DILEMMAS................................................5 Nenad Vuković REFLECTIONS ON GLOBALIZATION OF CIVILIZATION AND HUMAN CULTURE...................................................................93 Siniša Jelušić POETICS OF A. I. SOLZHENITSYN — HISTORIOGRAPHY AND METAPHYSICS..................................101 Šerbo Rastoder ON THE ATTEMPTS TO ORGANIZE AND ACTIVATE THE POLITICAL EMIGRATION OF MONTENEGRO IN CONSTANTINOPLE AFTER THE DEATH OF KING NIKOLA (1921)...................................................................117 Радомир В. Иванович ПОСЛЕДНИЕ НАУЧНЫЕ ИССЛЕДОВАНИЯ ПО КОЛЛЕКЦИОНИРОВАНИЮ И ТВОРЧЕСКOM ВКЛАДE СТЕВАНА ДУЧИЧА........................................................167 Miodrag Jovanović LEGAL-ADMINISTRATIVE TERMS AS TRACES OF THE VENETIAN RULE IN PAŠTROVIĆI ..............................195

310

Jelena Bašanović-Čečović ON FORMATIVE-SEMANTIC STRUCTURE OF THE „REGISTER OF OCCUPATIONS, VOCATIONS AND TITLES OF WOMEN“ AND POSSIBILITIES OF THEIR AMENDMENT................................................................215 Vladimir Ostojić JEZERA-ŠARANI MICROTOPONYMS MOTIVATED BY THE SOIL CONFIGURATION (SEMANTIC ASPECT)....... 227 Tanja Milosavljević TYPES OF MONTENEGRIN SPEECH IN THE JOURNALS SRPSKI DIJALEKTOLOŠKI ZBORNIK AND THE JUŽNOSLOVENSKI FILOLOG...........................................................239 Lidija Vujačić NEW RESEARCH PERSPECTIVES AND DISCOURSES IN SOCIOCULTURAL ANTHROPOLOGY...................................271 Tamara Labudović CARNIVAL AND CARNIVALIZED LITERATURE (PERCIEVING AND INTERPRETATION OF MIKHAIL BAKHTIN’S THEORY VIEWS)....................................................... 287

ЦРНОГОРСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ

ГЛАСНИК Одјељења хуманистичких наука, 6, 2020

Лектор Сања Шубарић Припрема за штампу Бојан Р. Поповић Медеон — Подгорица Тираж 150 примјерака Штампа Golbi Print — Подгорица 2020.

CIP — Каталогозација у публикацији Национална библиотека Црне Горе, Цетиње ISSN 2337-0122 = Гласник Одјељења хуманистичких наука COBISS.CG-ID 25642000